Davne 1949. godine, Džordž Orvel u svom romanu “1984” opisuje fenomen zloupotrebe jezika za kontrolu uma ljudi. On piše o režimu koji je nametnuo “novogovor”, novi jezik koji (zajedno sa neurotičnom opsesijom za evidencijama i kontrolom) koristi da obezbedi mentalnu premisu represivne vladavine. Orvel „novogovor“ opisuje kao jezik sastavljen tako da svaki izraz ima značenje koje je dozvoljeno da se prenosi. Na taj način se isključuju moguća druga značenja, a svaka misao koja nije poželjna postaje jezički neprenosiva. To se postiže, pre svega, izbacivanjem nepoželjnih, ali i izmišljanjem novih reči. Tako je u Orvelovoj fikciji, uz totalni nadzor i kontrolu, stvoreno društvo u kome za potrebe upravljanja laž postaje istina i istina laž.

Manje od pola veka od objavljivanja „1984“, tokom građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji smo bili svedoci paralelnog rata reči, koje su oblikovale politiku međunarodne zajednice i žigosanje Srba. U tadašnjoj varijanti novogovora, osnovno pravo hrvatskih i bosanskih Srba svedeno je na reč „pobuna“, legalno prisustvo Jugoslovenske narodne armije na prostoru Jugoslavije bila je „okupacija“, a težnja za etničkom dominacijom drugih naroda nad Srbima u BiH i Hrvatskoj kao „pravo na samoopredeljenje“. Par godina kasnije, na pola veka Orvelovog remek dela, svet je, sluđen retorikom, olako prihvatio da je agresija NATO na Srbiju „humanitarna intervencija“, iako to kao osnov jednostrane primene sile ne poznaje međunarodno pravo.

PROIZVODNJA STVARNOSTI

Danas, dve decenije od agresije, neoliberalne globalističke besmislice postale su globalni aksiomi. Ko izbegava porez i sklanja pare u ofšore nije više kriminalac nego je investitor. Globalni kolonijalizam je postao legalan u vidu finansijalizma, pa čak uz podršku institucija poput velikih banaka i MMF-a. Floskule poput transparentno, inkluzivno postale su zamena za pravno uređeno i demokratsko odlučivanje. Primer, za demokratske standarde apsurdnog, priznavanja neizabranog Gvaida u Venecueli i nepriznavanja izabranog Madura, uz pretnje invazijom, sankcije i blokiranje 30 milijardi dolara te države, potvrđuje da demokratija više ne podrazumeva zakonito i legitimno izabranu vlast, da sankcije više ne znače meru za protivpravno ponašanje i da humanitarna pomoć ne označava čin solidarnosti već legitimaciju intervencionizma. Kao u Orvelovom „novogovoru“, reči se koriste da prenesu samo ono značenje koje je Zapadu trenutno potrebno da monopoliše resurse i kontroliše ljude.

Da sve bude još gore, nove reči koje prikrivaju suštinu ili izvitoperuju značenje poznatih pojmova usvaja i sistem obrazovanja, čime se u mladom intelektualnom sloju širi zamagljena slika stvarnosti. Došli smo u situaciju da mediji, društvene mreže i, što je najgore, naučni radovi postaju jezičko bojno polje, sa nametanjem novih značenja poznatim terminima, uvođenjem novih reči nepreciznog značenja koje nameću svoj utisak o stvarnosti, nevezano za činjenice. Korporativni mediji ne izveštavaju nego proizvode informacije za profit, nevladin sektor nije stecište aktivizma već leglo ideološke propagande, a naučni radnici ne istražuju nego masovno proizvode diskurse.

STVARNA POZADINA

Jezik u javnom diskursu postao je deo propagandne strategije za usmeravanje javnog mnjenja i, ujedno, akcija neoliberalnih globalista, tako što se koristi da fabrikuje i širi apologetiku tiranije i kolonijalizma u pozadini te akcije. Takav razvoj ne može biti rezultat volje samo beščasnih medijskih, nevladinih i naučnih radnika, nego mora da postoji nešto čemu je današnji „novogovor“ potreban. Sprega je nepristojno očita u slučajevima promene leglanih vlasti u državama, uključujući i u nastojanjima da se svrgne izabrani predsednik SAD.

Ono što pada u oči je da su nosioci ovog rata rečima protiv država zapravo nedržavni akteri. Vojni teoretičari primećuju da ti nenasilni metodi „mogu da stvaraju taktičke dileme (protivnicima)“ [Aaron Karp, Regina Karp, Terry Terriff (edѕ.), Global Insurgency and the Future of Armed Conflict, 2008] . Kako nalaze, ključne mete postaju percepcija i kontekst i, stoga, razaranje do kojeg dovodi primena nenasilnih metoda dolazi „iznutra“ [Daniel Abbott, The Handbook of 5GW, 2010]. Razvoj informacionih tehnologija doveo je do novih kognitivnih i društvenih platformi na kojima je sve očitija razorna moć reči, koje postaju „alternativni medijski ekosistem kao sredstvo ratovanja“. [Andreas Turunen u: Martti Lehto, Pekka Neittaanmäki (edѕ.), Cyber Security: Power and Technology 2018].

U informativnom prostoru ostvaruje se sinergija formalno nezavisnog delovanja medija, društvenih mreža i nauke. Umrežavanje ovih dejstava danas je operativni zadatak NATO saveza, u cilju njihove inkorporacije u vojne operacije. Kako to izgleda u praksi, videli smo u obojenim revolucijama (u kojima se pod plaštom nevladine organizacije istakla i grupa ljudi iz Srbije), ali i u ludilu koje se širi Amerikom i Britanijom zbog ničim dokazanog ruskog uticaja, iako te dve države skoro monopolski kontrolišu medijski i internet prostor. Zamena teza i dvostruki standardi postaju temelj na kojem se stvara virtuelna stvarnost, koja za cilj ima nametanje percepcije.

Radi se o strateškom konceptu koji SAD i NATO ne taje, osmišljenom za napad na intelektualnu moć mete (države). Ubijanje istine i njena zamena virtualnom stvarnošću podrivaju i zatim postaju osnov raskola u društvu. Laži, poluistine i dezinformacije, odnosno virtualna stvarnost, globalno se šire korporativnim medijima i društvenim mrežama. Cilj je izazvati destabilizaciju društva, ostvariti uticaj na kolektivnu psihu, racionalnost, emocije i političku lojalnost, a kao rezultat i na kapacitet odupiranja, odnosno da bi se društvo prinudilo da prihvati kompromis.

ŽMURITI ILI OTVORITI OČI?

Zašto bi brinuli o nečemu što je problem celog sveta? Zato što ovaploćenje takve doktrine u praksi neodoljivo podseća na slogan režima iz Orvelovog romana – „Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć“. To mora da zabrine svakoga sa trunkom ljudskosti i dostojanstva. Javni diskurs daje bezbroj povoda. Da li je normalno da za zapadno lešinarenje pod plaštom „investicija“ podvodimo pod pojmove „saradnja“ i „otvoreno tržište“? Da li je pokoravanje zapadnoj hegemoniji na sopstvenu štetu opravdano ako se označi kao „partnerstvo“, a prihvatanje ucena pozitivno ako se nazove „zajedničke vrednosti“? Da li su normalni odnosi sa Rusijom stvarno „maligni uticaj“?

Uostalom, da li zamena jasnog pravnog poretka beskonačnim zakonskim predlozima vlade, pod plaštom „usklađivanja“, prihvatljivo u sistemu podele vlasti i vladavine prava? Zašto je nacionalno osećanje pozitivno u SAD ili Britaniji, ali ne i u državama koje su na meti neokolonijalizma. Pod tom čizmom, vladavina treba da je providna (transparentna) ali ne nužno zakonita, inkluzivna ali ne nužno demokratska, odgovorna ali u meri da troškove ne prikazuje nužno i u rezultatima… Zašto nevladine organizacije učestvuju u procesu donošenja odluka kad nemaju demokratski legitimitet, zašto javne institucije rade sebi marketing o javnom trošku…

Statua Džordža Orvela ispred sedišta BBS-ija u Londonu

Pitanje je šta mi tu možemo? Za početak, trebalo bi prekinuti praksu da u medijima i knjigama čitamo kako je normalno i zakonito nešto što je u praksi očito drugačije od onoga što se implicira savremenim novogovorom. Globalni trend koji se projektuje iz angloameričkog neoliberalnog globalističkog establišmenta ne može se zaustaviti bez otpora. Dok god sve manji broj ljudi kontroliše sve veći deo svetskog bogatstva, elita se neće smilovati ni posustati u svom bestijalnom pohodu. To ne znači da treba da prihvatamo zaluđivanje raznim pravima koja nikoga ne štite i projektima koji ništa ne donose, osim što denacionalizuju novac i zadužuju građane. Očekivati od medija koji su uglavnom privatni da će izveštavati o nečemu za šta nisu plaćeni nije realno. Očekivati od tržišno orijentisane zabave i nevladinog sektora da će imati savest isto je što i očekivanje od onih koje se bave najstarijim zanatom da budu bračni savetnici.

LINIJA ODBRANE

Ne smemo dopustiti – a toliko možemo – da ćutke čekamo globalno ropstvo, u kome će lokalne nomenklature služiti kao povremeno smenjivi upravnici logora (kada nisu po volji globalističke neoliberalne elite). Nećutanje se u ratu narativa može zahtevati od nauke. Samo kritička nauka može da reprodukuje intelektualni sloj koji će imati sposobnost kritičkog mišljenja. Zato je vitalno važno da nacionalna vlast podrži nauku.

Ali, ta podrška nauci ne sme počivati na modelu koji od naučnika zahteva da brzo i neprekidno izbacuje „naučne“ radove. Tako se prinuđavaju naučni radnici i univerziteti da se, kako bi obezbedili finansiranje, priklanjaju serijskoj produkciji. Takvo finansiranje, posebno ako je državno, vodi rutini naučnih praksi i na temelju toga hijerarhije u nauci. Žrtve su mladi akademski građani i celo društvo. Na državi je, ako je narodna, da oslobodi naučnu misao, da podstakne bazična istraživanja i da prestane da finansira istraživačke projekte koji nikome ne trebaju. Tada bi od nauke moglo da se očekuje da istražuje stvarnost, a od obrazovanja da umesto bolonjskog zaglupljivanja razvija kritičko mišljenje. Narodu, u složenoj današnjici, sigurno ne trebaju „eksperti“, osposobljeni da samo reprodukuju rutinu i nezainteresovani da racionalno prevazilaze složene probleme, a na državi je da se jasno opredeli.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Jezik u eri kognitivnih ratova

* Obavezna polja