Moderna američka psihologija identifikuje u današnjoj politici niz tehnika manipulacije, koje se objedinjuju u političku taktiku zvanu „gasiranje“ (gaslighting). Suština ove taktike sastoji se u tome da onaj koji je koristi nastoji da primora one kojima se obraća da posumnjaju u sopstvenu stvarnost, da bi obezbedio uticaj nad njima.

Živimo u doba kada manjina funkcioniše u svetu pisanih materijala, u svetu onih koji mogu da se nose sa kompleksnostima i da razluče istinu od iluzije. Većina, poput dece, povlači se iz sveta sopstvene stvarnosti ka lažnoj izvesnosti i mašti. U tom delu društva, na marginu su skrajnuti ozbiljni filmovi, pozorište, novine i knjige. Toj većini koja prelazi društvene slojeve – premda su pre svega pogođeni siromašni – plasiraju se političke rasprave i retorika na nivou osnovne škole. Američki psiholog Stefani Sarkis Multon opisala je i objasnila neke tipične tehnike komunikacije koje primenjuju protagonisti „gasiranja“[1]:

– Govore očite laži bez stida. Tako su očigledni jer postavljaju presedan. Kada jednom kažu veliku laž, niste sigurni da li je išta što kažu istina. Cilj je da se slušalac održava nestabilnim;

– Poriču da su nešto rekli, čak i kad postoje dokazi. To primorava slušaoca da počne da preispituje svoju stvarnost. Što više poriču, to se više preispituje sopstvena a prihvata njihova postavka stvarnosti;

– Koriste ono što je najbliskije za napad. Napadajući emotivne vrednosti udaraju na temelj čovekovog bića;

– Iscrpljuju tokom vremena. Ovo je jedna od prednosti gasiranja – deluje vremenom. Povremena laž i slika se gomila. Toliko je delotvorno da se i najbistriji uvuku u diskurs, nesvesni da se ne radi o stvarnosti;

– Njihova dela ne odgovaraju rečima. U suočavanju sa onima koji gasiraju treba posmatrati dela, jer ono što govore ne znači ništa, tema je ono što rade;

– Znaju da konfuzija zbunjuje ljude. Ljudi teže osećaju stabilnosti i normalnosti. Cilj je da se izazove konstantno preispitivanje svega. Prirodna je ljudska reakcija da se pojedinac, u očekivanju da će se osećati stabilnije, okrene ka pojedincu ili entitetu, slučajno onome ko „gasira“.;

– Projektuju. Svoje mane stalno prebacuju onima protiv kojih su. To se čini toliko učestalo da primorava mete da se brane, što odvraća pažnju od onih koji „gasiraju“.

– Pokušaće da okupe ljude protiv svojih meta. Za to okupljaju one koji ih bezrezervno podržavaju. Pozivaju se na tuđe komentare, čak i izmišljene. Kada oni koji gasiraju koriste ovu taktiku, meta ne zna kome više može da veruje, što je osnovni cilj: izolacija mete koja onome koji gasira omogućava više kontrole;

– Kvalifikuju ljude kao lude. Ovo je delotvorno jer je po prirodi diskreditujuće. Kada se nečiji zdrav razum dovede u pitanje, manja je verovatnoća da će se toj osobi verovati;

– Govore da su svi drugi lažovi. Time dodatno podstiču preispitivanje lične stvarnosti. Osim toga, navode da se „tačne“ informacije očekuju od onog koji „gasira“, što ljude uvlači u zamku njihovog narativa.

GASIRANJE U PRAKSI

Nakon skoro dve godine kampanje koja sadrži tehnike koje opisuje Sarkis Multon, onima koji nisu bez volje da vide, jasno je da je izbor Donalda Trampa u SAD eksponirao neke realnosti u toj zemlji, koje imaju globalni domašaj. To se pre svega odnosi na postojanje posebnih interesa grupe koja ostvaruje moć i uticaj nad politikom, mnjenjem i ukusom, i koja se opire promenama (tzv. establišment). Taj establišment, koliko se vidi, čine: demokrate, vlast u senci obaveštajnih struktura, lažni konzervativci (posebno neokonzervativci), duboka država vojno-industrijskog kompleksa, mejnstrim mediji, elitni bankari i birokrate, svi zajedno iz ličnih i grupnih interesa. Ukratko, neoliberalni globalisti.

Ovi entiteti nisu sasvim anonimni, jer su prepoznati tokom proteklih nekoliko decenija. Ali svako ko je analizirao ovu kabalu – a posebno ukoliko bi identifikovao neke nosioce zavere – pre američkih izbora 2016. godine bio je diskreditovan kao „teoretičar zavere“. Tako je opstajao prostor da se osporava povezanost ovih grupa (i njihov globalni domašaj). Sada, otkako se establišment ujedinio na suprotnom polu od svega vezanog za Trampa, eksponirana je sva njihova nemoralnost i bezakonje.

Nekoliko decenija, establišment je politizovao i instrumentalizovao za svoju korist sve što je mogao. Od obaveštajnih službi do sudova, od profesionalnog sporta do komedije, od filmske industrije do propagande, od društvenih medija do obrazovanja, od rasnog do rodnog, a posebno seks, kao da su proistekli iz Orvelove „1984“. Onima koji osporavaju nametnutu projekciju establišmenta zagorčava se život visokotehnološkim linčovanjem. Oni koji nude drugačije ideje maltretiraju se etiketiranjem i plasiranjem neosnovanih i malicioznih sudova i insinuacija. U praksi, establišment, koji teži „jednom svetu“ pod svojom dominacijom, pripisivanjem rasizma, mizogenije, homofobije, ksenofobije, islamofobije… baštini i koristi terminologiju orvelijanskog novogovora kao sredstvo podbadanja i potpaljivanja. Tako seju politiku uništavanja ličnosti kako bi požnjeli podele u društvu. Praktično, šire ogorčenost i srušene snove kako bi prema svom kalupu oblikovali novu stvarnost – svet u kome su odbačena bezvremena moralna načela. Kako tvrde, za opšti boljitak.

„Nova religija“ neoliberalnih globalista je lažna. Kompanije društvenih medija uklanjaju sa svojih platformi „misaone zločince“, a istovremeno odmetnuti istražitelj, Robert Mjuler, juri izmišljene zločine, dok toleriše stvarnu korupciju vlasti. Propoveda se tolerancija transrodnih osoba, a aktivno se širi mržnja protiv onih koji se smatraju disidentima. Laži istrgnute iz konteksa i nezakonita „curenja“ dokumenata objavljuju se i emituju kao istine, dok se stvarne činjenice kleveću kao „lažne vesti”. U svakom slučaju, kad god prihvati moralnu premisu establišmenta, većina gubi političko tlo.

SVET „GASIRANJA“

Problem se svodi na to da se koristi obmana da bi se prikrili stvarni motivi i primenjuje taktika gasiranja za osvajanje političke moći, dok se neistomišljenici ocrnjuju ni manje ni više nego sopstvenim vrednostima. U proizvedenoj stvarnosti dizajniraju se pseudo-događaji kako bi se stvorio konsenzus za kanalisanje poželjnih ishoda.

O ovom fenomenu, dobitnik Pulicerove nagrade za novinarstvo, Kris Hedžis, 2009. godine piše: „Javnost koja više ne može da razlikuje istinu od laži ostavljena je da tumači stvarnost kroz iluziju. Nasumične činjenice ili opskurni komadi podataka i trivijalnosti ili se koriste da podstaknu iluziju i daju joj kredibilnost, ili se odbacuju ako remete poruku… Kada se mišljenja ne mogu razlikovati od činjenica, kada nema opšteg standarda da se utvrdi istina u pravu, nauci, školstvu, ili u izveštajima o svakodnevnim događajima, kada je najvrednovanija veština sposobnost da se zabavlja, svet postaje mesto u kome laži postaju istina, u kome ljudi mogu da veruju u ono što žele da veruju. Ovo je stvarna opasnost pseudo-događaja koji su daleko štetnija od stereotipa. Oni ne redefinišu stvrnost, kao što stereotipi čine, već zamenjuju stvarnost. Pseudo-događaji redefinišu stvarnost parametrima koje postavljaju njihovi tvorci. Ti tvorci, koji ostvaruju masivne dobiti od prodaje iluzija, imaju lični razlog za održavanje struktura moći koje kontrolišu“ [1].

Jednostavno rečeno, establišment raspiruje narativne iluzije. To se vidi iz debata o imigraciji (kao i u kampanjama za kontrolu oružja). Establišment ne brine za decu, već ih koristi na simboličkoj ravni, kao sredstvo da konsoliduje svoju političku moć. Oni upotrebljavaju moralni kodeks onih koje napadaju (konkretno konzervativce). Kad god se prihvati tobožnja vrlina establišmenta, širi se neoliberalna globalistička „religija“, koja pogađa ceo svet.

Jednako je i u slučaju debate o kandidatu kojeg je Tramp predložio za sudiju vrhovnog suda. Napori da se ospori njegov moralni kredibilitet počivaju na postavci o „pravu žene da bira“ i potpuno je nebitno da li je on pretnja za tu vrednost, već je bitno to da je njegov ugled narušen bez ozbiljnih dokaza kako bi se zaštitilo pravo žene da abortira. Ovakva „scenska“ produkcija, ubacivanjem opšte vrednosne teme (makar potpuno irelevantne za stvarnu debatu) realno širi domašaj američkih institucija u ostvarivanju globalnih ciljeva. Bez obzira na ishod debate, establišment (i naravno Soroš) dobija.

Politika određuje odnose između ljudi. Ako se poredak uspostavlja da se podrže političke, ekonomske i lične slobode, da li bi idealan sistem, dizajniran za kontrolu masa, urušio tu koncepciju? Kako uspostaviti takav sistem? Da li do njega možda vodi kombinovanje suprotnosti kroz iskrivljenu vrstu nemoralnog ekumenizma koji spaja zakon sa korupcijom a podele i različitosti sa političkom korektnošću – sve u cilju nove globalne singularnosti.

Prljava politika je samo podskup politike. Nije iznenađujuće kako establišment gradi logiku. Ako se staromodne vrednosti, poput logike, razuma, moralnosti, prava… više ne primenjuju u politici, onda je dovoljno da ljudi veruju. Ko tvrdi da premise establišmenta treba prihvatiti? Oni sami, preko korporativnih medija, industrije zabave, industrije obrazovanja. Problem je to što, bez obzira što su premise programirane ili proizvedene, konsenzus povodom njih postaje stvaran. Otuda, neprijatelj zdravog razuma i pristojnosti više nije samo establišment, već i oni koji ga podržavaju glasovima i verovanjem u laži, iluzije, optužbe i blaćenja. Dok establišment (za Amerikance), odnosno neoliberalni globalisti (sa globalnog aspekta) srljaju sve dublje u bezakonje, korupciju i beščašće, većina lamentira nad nedostatkom „saradnje“ i „kompromisa“.

Stvarnost nije moguće večito negirati, jer njeno dugoročno negiranje urušava institucije, koje gube smisao. Zato neoliberalni globalisti ne mogu održati nacije, kako u SAD, tako ni bilo gde drugde u svetu. Njihova politika je svedena na rijaliti. Da bi se, kako Tramp kaže, „isušila močvara“, mora se ukloniti mnogo ljudi. To nameće šire pitanje: ko ostaje? Poverenje u sistem glasanja je razbijeno, kao i kredibilitet institucija. U toj situaciji, naivni se uzdaju u izbore, dok neoliberalni globalisti nastavljaju da šire svoju „religiju“. Zlo je otišlo predaleko i za njih kompromis više nije opcija. Kako politički darvinizam ne nagrađuje učesnike, oni koji mogu otpasti iz establišmenta spremni su na sve da bi odbranili „novi svetski poredak“. Pitanje je da li će ostati na gasiranju ili će morati da pribegnu radikalnijim metodima.

____________________________________________

UPUTNICE:
[1] Sarkis Moulton, Stephanie, Gaslighting: Recognize Manipulative and Emotionally Abusive People – and Break Free, New York: Da Capo Press, 2018, pp. 95-114.

[2] Hedges Chris, Empire of Illusion: The End of Literacy and the Triumph of Spectacle, New York: Nation Books, 2009, p. 51.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Gasiranje“ i savremeni globalizam

* Obavezna polja