Tekst koji CEOPOM-Istina preporučuje Vašoj pažnji objavljen je u tri dela na sajtu Akademije geopolitičkih problema koji je trenutno u fazi rekonstrukcije. Njegovi autori su profesori ove Akademije Vladimir Borisovič Pavlenko i Vladimir Vladimirovič Štol, doktori političkih nauka.

Podsećamo da je CEOPOM već objavio sjajan rad Vladimira Pavlenka „Velika igra Rotšildovih i Rokfelerovih, kao i da je Vladimir Štol glavni urednik naučno-analitičkog časopisa „Obozrevatelь – Observer“.

Za  srpsko jezičko područje tekst je preveo i pripremio portal Evroazija.info, a mi ga prenosimo u dva nastavka.

ceopom istina za FB (2)

stol-vladimirVladimir-Pavlenko-1Popularni termin „globalizacija“ čijim se autorom smatra američki politikolog Nil Ferguson, pojavio se 1985. godine i verovatno ne slučajno u vreme Gorbačevljeve „perestorjke“. Faktički, globalizacija je objavljena još 1965. godine od strane osnivača Rimckog kluba, Aurelija Pečeija koji je, pod maskom „globalnog plana“, predložio integraciju Evrope i Severne Amerike, sa postepenim uključenjem Istočne Evrope, uključujući SSSR i Latinsku Ameriku [1].

Među teoretičare globalizacije, zajedno sa Elvinom Toflerom koji je predložio filozofsku koncepciju stvaranja tehnokratskog društva, spadaju i drugi istaknuti članovi Rimskog kluba. Među njima autori koji su za njega radili izveštaje, posebno u početnom periodu, u prvom redu:

– „Granice rasta“ (grupa Denis Medous, 1972);
– „Humanost na raskrsnici“ (Majkl Mesarovič i Eduard Pestel, 1974 );
– „Pregled međunarodnog poretka“ (Jan Tinbergen, 1976);
– „Ciljevi čovečanstva“ (Ervin Laslo, 1977);
– „Energija: odbrojavanje“ (Tjeri de Monbrijal, 1978).

Formulacija pogleda na sadržinu globalnih problema iz ovih izveštaja,  koji su stvorili teorijsko-metodološki temelj globalizacije u ekološkoj, ekonomskoj, socijalnoj, a takođe i političkoj i geopolitičkoj sferi, bila je poduprta formiranjem niza instituta – javnih i tajnih, vertikalnih i horizontalnih (mreža), ujedinjenih zajedničkom globalno – upravljačkom logikom i strukturom.

Globalizacija kao naučni problem

Danas postoji na desetine definicija globalizacije. Razlikuju se njeni različiti aspekti: ekonomski, politički, kulturni, vrednosni, verski, a takvi su i tipovi globalizacije. Među njima: apsolutna-relativna, jednopolarna-mnogopolarna, ekonomska-politička. Na toj osnovi govori se o različitim globalizacijskim modelima, naprimer o globalizmu i antiglobalizmu (alterglobalizmu).

Zajedničko većini definicija je to što se globalizacija pomatra pre svega kao prirodan i objektivan, a zatim kao pozitivan proces. Tvrdi se da je  „bezalternativna“, „neopoziva“, „određena tržišnim, a ne privrednim silama“, te da sumira celu evoluciju čovečanstva [2]. Ove tvrdnje se u savremenoj političkoj nauci vrlo često uzimaju kao aksiomi i ne podležu ni sumnji, ni diskusiji, ni kritičkoj analizi.

Ta masovna zabluda ima objektivne i subjektivne razloge. Prvi se sastoji u površnosti predloženog suda. Globalizacije se uprošćava i „osavremenjava“ pri čemu se seku njeni filosofski i istorijski koreni, a ona se stavlja u isključivo savremen politički kontekst.Bilo kakve nedoslednosti i problematična pitanja, kao što su na primer njena reverzibilnost, pažljivo se izbegavaju pomoću pomodnih teorija (na primer, „talasi globalizacije“). Subjektivni uzroci takvih zabluda su prouzrokovani interesima moćnih „tajnih“ korporativnih grupacija (globalno-oligarhijskih), koji su zainteresovani za globalizaciju i trude se da je što brže dovedu do granice preko koje čovečanstvo, probudivši se i postavši svesno šta se dešava, više neće moći – jednostavno neće imati vremena da je preokrene. Dejvid Rokfeler (govor na sastanku Bilderberg kluba, 1993):

„… Zahvalni smo urednicima za to što su skoro četiri decenije verno poštovali obećanje o ćutanju. Bez toga, bilo bi nemoguće sprovesti naš projekat (ili plan) svetskog poretka, jer bi tokom tih godina bili pod stalnim prismotrom … nadnacionalni suverenitet intelektualne elite je mnogo bolji od samoopredeljenja naroda, koji je postojao u prošlom veku. … na taj način, mi moramo medije držati u mraku u vezi naših verovanja, koji čine istorijsku budućost našeg veka“   [3].

Nejasnoća po ovom pitanju ima i zbog ućutkivanja relevantnih istraživanja, koji se predstavljaju kao „marginalna“, a, u isto vreme, zbog aktivne promocije teorija zavere, čiji je glavni zadatak da vodi proces istraživanja van stvarnosti, potapajući ga u haotični skup nesistematizovanih i teško proverljivih činjenica, diskreditujući one koji se njima bave.

Pored toga, pokušavaju da nas farisejski ubede u nemogućnost naučne verifikacije „tajnih“ interesa i „tajne“ politike promovisanih u procesu globalizacije, iako u stvarnosti to nije tako. Na kraju krajeva, ako se baza dokaza u javnoj političkoj sferi gradi na osnovu relevantnih dokumenata, onda „tajnoj“ politici, kako jedan od autora tvrdi [4] – kao objektivan dokaz služe poslovni interesi globalno- oligarhijskih grupa koje čine strukturu akcionarskog kapitala globalnih TNK. Takođe, važno je uzeti u obzir dinamiku i usmerenost promena tih interesa i struktura čime se otkrivaju prioriteti, nametanja kojih na odgovarajuće političke događaje i geopolitičke procese daje veoma preciznu ukupnu sliku trenutnog stanja i trendova  razvoja, prošlih i sadašnjih. Uz to, ima puno dokumenata iz proverljivih i pouzdanih izvora (na primer objavljeni materijali mnogih tela UN, Socijalističke internacionale, Rimskog kluba, Trilateralne komisije i drugih globalnih instituta). Postoji ceo niz veoma temeljitih istraživača sa visokom naučnom reputacijom. Od zapadnih navedimo Entonija Satona, Viljema Engdala, Nikolasa Hagera, Majkla Harta i Antonija Negrija, Daniela Estulina, Kerola Kviglija, Džozefa Farela, Manuela Sarkisjanca, Nestu Vebster, Džejkoba Talmona, Kolina Krouča, a od ruskih Leonida Ivašova, Andreja Fursova, Valentinu Katasonovu, Vladimira Karpeca, Olgu Četverikovu, Jelenu Ponomarjevu, Irinu Ermakovu itd.

Sve ovo podstiče nas da se ne ograničavamo na razmatranje objektivnih faktora globalizacije već da pažnju posvetimo subjektima koji je promovišu. Borba glavnih takvih subjekta – globalne oligarhije koja uključuje klanove Rotšilda, Rokfelera i Vatikana sa onima koji joj se suprostavljaju, borba koja danas predstavlja osnovni sadržaj trenutka, određuje prelazni karakter istorijskog bezvremena koje živimo nakon raspada SSSR. Stoga, da bi opovrgnuli navedene mitove potrebne su dve stvari: locirati fenomen globalizacije u svetsko-istorijskom procesu i dokazati  da je ona projekat. Ovo ćemo i uraditi uz pomoć niza teorija i vrlo dobro poznatih autora,  koji su podvrgnuti u postsovjetsko vreme nezasluženom zaboravu.

bilderberg-group 5

Hegel i Leontijev

Navikli smo da mislimo da se svetsko-istorijski procesi neprestano razvijaju, zaboravljajući pri tom da se takav razvitak može dešavati u dva smera: unapred, kada se imenuje progresom i unazad, kada se pretvara u suprotno – regres. Danas preovlađuje materijalističko poimanje svetsko – istorijskog procesa u okviru kojeg se on posmatra kao linearno, ravnomerano, neprekidno kretanje unapred ka određenoj krajnjoj granici. Na primer:

– zvanično određivanje komunizma kao „besklasnog društvenog uređenja sa zajedničkom opštenarodnom sopstvenošću nad sredstvima za proizvodnju, sa punom društvenom jednakošću svih članova društva gde će ….svi izvori društvenog bogatstva poteći obilnije i ostvariće se veliki princip „svako prema sposobnostima, svakom prema potrebama“…“ [5];

– koncept „kraja istorije“ Frensisa Fukojame koji smatra da je izvor izobilja i krajnja tačka socio-kulturnog razvitka liberalna demokratija [6] (te se teorije Fukujama više puta odrekao, ali joj se i vraćao svaki put).

Zajedničko ovim pristupima jeste da, dostigavši određenu granicu, svetsko- istorijski proces gubi dinamiku i završava jer nema gde da se dalje razvija. Indikativno je da Fukujama navodi marksizam kao jedan od izvora svoje koncepcije. a Fridrih Engels zauzvrat ukazuje na liberalno poreklo prvih komunističkih krugova i društava ujedinjenih 1847. godine u „Savez komunista“ [7], potvrđujući istorijsku vezu ovih trendova u okviru jednog, Zapadu urođenog ideološkog i političkog diskursa.

Ali valjanost ovog pristupa izaziva ozbiljne sumnje. Prvo, metafora „razvija se nekud“  poziva se na gnosis „primordijalne (prapočetne, prim. aut.) tradicije“ Renea Genona,  široko prisutne u različitim mitologijama predstavama o nekom „zlatnom veku“. Nazvati je naučnom koncepcijom nemoguće je zbog ezoteričkog karaktera koji je tesno vezuje sa hermetizmom, teozofijom i drugim izvorima i sastavnim delovima masonstva. Naravno, ona je i u silnoj protivrečnosti sa hrišćanstvom i drugim tradicionalnim religijama, jer posmatrajući ih kao produkte svoje dezintegracije dobija od njih, po nama savim zasnovane optužbe o anticrkvenosti i okultizmu. Drugo, ako se okrenemo ka teoriji „osovinskog doba“ nemačkog filozofa Karla Jaspersa koji za početak istorije uzima rađanje prvih duhovnih sistema, u tom smislu svetskih religija (800-200 g. pre Hrista), onda svetsko-istorijski proces dobija oblik neprekidne, ciklično uzdizujuće spirale koja se okreće oko šipke „osovinskog doba“ [8]. Želeći da „isprave“ tu spiralu i ubrzaju proces pristalice kraja istorije, voljno ili nevoljno, vode ga po linearnoj trajektoriji ustranu. Po meri udaljavanja od ose progres se pretvara u svoju suprotnost  regres, a oni koji na to nagone od progresivista postaju „progresori“, zabludeli i cinični, koji vuku čovečanstvo u neminovnu pogibelj.

Čime objasniti ovu degeneraciju progresivizma? Prema našim nalazima, u osnovi se nalazi dijalektika Georga Vilhelma Hegela – njena tri dijalektička zakona (prelazak kvantiteta u kvalitet, jedinstvo i borba suprotnosti, negacija negacije) koja su objedinjena u dijalektičkoj trijadi „teza-antiteza-sinteza“. Ne slučajno, dijalektičkim procesom kod Hegela upravlja „svetski duh“ (apsolutni subjekt) –gnostički ekvivalent primordijalne tradicije Genona [9]

Primera primene metoda dijalektičke trijade u planiranju i upravljanju političkim procesima ima mnogo. Na primer:

– teorija konvergencije, podržana od strane Rimskog kluba (Jan Tinbergen), čiji su tvorci Džon Goldbrajt i Volt Rostou, formira političku trijadu kapitalizam/teza/-socijalizam/antiteza/-postindustruijalizam /sinteza/. U SSSR-u su tu teoriju podvrgavali zvaničnoj kritici, ali  su se na kraju  pod uticajem Andreja Saharova i drugih disidenata od kojih su mnogi bili autori ideološke baze „perestrojke“, pred njom „savili“;

– teorija modernizacije (njeno „inovaciono“ čitanje u drugoj polovini 20. veka) – predlaže sociološku trijadu: tradicionalno društvo-prelazno društvo (u okviru naučno tehničke revolucije)-racionalno društvo. Pri čemu, ako su klasici te teorije (Maks Veber, Emil Dirkem) iskreno propagirali „univerzalizam“ zapadnog racionalizma, njeni savremeni interpretatori nas farisejski prizivaju na „harmoniju“ zapadnih i nezapadnih društava preko pooštravanja individualnog izbora kojim oni maskiraju, isključivo Zapadu svojstveni prioritet pojedinačnih nad kolektivnim, društvenim interesima. (Instrument sličnog podmetanja jeste brižljivo planirana i dosledno ostvarivana ideološka diverzija–koncepcija „održivog razvoja“);

– „Prava čoveka“ Herberta Velsa [10] prema kojoj je 1948. godine u stvari napisana Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koja uvodi ideološku trijadu liberalizam/teza/ – socijalizam/antiteza/ – kosmopolitizam, t.j. globalizam kao globalna ideologija i politika globalizacije/sinteza/.

Veliki američki naučnik Entoni Caton, čiji su radovi privukli naučnu pažnju zbog korišćenja dijalektičkog metoda u globalnom upravljanju političkim procesima, svedoči da se na taj način dogodila priprema drugog svetskog rata.Podrška sovjetskoj industralizaciji jeste teza, a remilitarizacija nemačke antiteza. Sinteza se ogleda u neprikosnovenoj dominaciji zapada u posleratnom svetu.

Obaveštajna potvrda ispravnosti Satona su reči legendarnog vojnog obaveštajca – generala Jurija Drozdova: „Sada niko ne pominje da su u stvari propreme za II svetski rat započele 1929. godine susretom američkog predsednika Huvera  sa uglednim biznismenima iz centra Rasel SAD, pošto kod njih postoji takvo tajno društvo. Ono je javilo Huveru „približava se kriza i pokušava se da se izbegne teška pozicija u kojoj se SAD mogu naći, što je moguće samo promenom rasporeda snaga u svetu. Za to je potrebno pomoći Rusiji da se izbavi iz ruševina građanskog rata i pomoći Nemačkoj da se izbavi iz stega Versajskog ugovora.“ „Ali za to je potreban novac-uzvratio je Huver, nekoliko milijardi, zašto nam to treba, šta zatim?“ „Zatim treba suprostaviti Rusiju i Nemačku da bi posle krize SAD ostale jedan na jedan sa protivnikom koji preostane. Taj novac je i bio uložen. Isti ti američki koncerni koji su Rusiji pomagali da uspostavi privredu, stvorili  fabrike, učestvovali u stvaranju Dnjeprogasa-podigli su i ojačali Nemačku“ [11].

Herbert Klark Huver, 31. predsednik SAD ( 1929 — 1933.)

Kada je trijumf SSSR-a i Crvene Armije pokvario plan u maju 1945. godine, zapadni polit-tehnolozi su morali da stvore novi dijalektički konflikt u kojem su se umalo sudarile SSSR i NR Kina.

Na taj način, budućnost se kod Hegela rađa iz suprostavljanja i uzajamnog poništavanja prošlog i sadašnjeg, a progres predstavlja neprekidno i beskonačno odricanje i poricanje  prethodnog opita i smisla.

Obratimo sada pažnju na  antipod materijalizma-tradicionalizam i istaknimo da on nije jednorodan. Pomenuta integralna koncepcija tradicionalizma (Genonova) predstavlja „desno-reakcionarni“, „fašistički“ izraz transcedente primordijalne tradicije, ali postoji i druga imanentna koncepcija refleksivnog tradicionalizma koji se formirao u Evropi kao reakcija na Reformaciju, doba Prosvećenosti i razlaganje Srednjeg veka (najveći predstavnici Edmund Berk, Žosef de Mestr). Geneza fašističke zapadne„desne reakcije“ dokazuje se originalnim izvorom, a bez sumnje to je izveštaj Trilateralne komisije „Kriza demokratije“ iz 1975:„Evropa je već znala za tragični period rođenja novog sveta iz ruševina I svetskog rata. Kada se javila potreba za poretkom nastao je fašizam. Fašizam i nacizam su obnova starih formi autoriteta kako bi se ponovo uspostavio neophodni poredak pomoću vraćanja na stare forme društvenog ponašanja…Može li Evropa da izdrži još jedan takav korak unazad? Svakako ne u istom obliku i istom smeru. Mala se podrška može naći u sadašnjim dubokim uverenjima. Nema jake volje, osećanja misije, realne motivacije za borbu za restauraciju moralnog poretka, za kapitalizam…Ne može se očekivati jak pokret sa  „desno-reakcionarnom“ pozadinom…“ [13].

Poznati ruski pesnik i veliki politički mislilac Fjodor Ivanovič Tjutčev, prilagođavajući refleksivni tradicionalizam  ka posebnoj ulozi Rusije u svetsko-istorijskom procesu (o tome nešto kasnije), žestoko ga je suprostavio integralnom, kazavši da je religiozna sadržina izvorne tradicije kod integralne zamenjena okultno-ezoteričnom, pseudo i antitradicijom. Pravoslavna Rusija, po mišljenju Tjytčeva stoji nasuprot Zapadu koji teži sekularizaciji (sada je Zapad već u potpunosti sekularizovan, posthrišćanski), Zapadu koji ovaploćuje antitradiciju materijalizovanoj u fenomenu revolucije.

Idealizam, kako se zvala religiozna koncepcija tradicionalizma u marksističkom dijalektičkom materijalizmu, takođe ima sopstvenu koncepciju svetsko-istorijskog procesa koji se opisuje religioznim pogledima, a čini je kretanje od Početka vremena do njegovog Kraja. „Kraj vremena“ ako prevedemo Otkrovenje Svetog Jovana na svetovni jezik naučne koncepcije – jeste i kraj Istorije.[15]

Obratimo pažnju: Fukujama nastupanje tog kraja požuruje, podstiče, a njegovo istraživanje teme se vremenski podudara sa završnim periodom rušilačke sovjetske „perestrojke. I, pošto je jasno da to podudaranje nije slučajno, javlja se legitimno pitanje čiji je on glasnogovornik.

Da bi dali odgovor podvucimo da je približavanje „kraja istorije“ osnovni postulat velikog ideološkog toka koji je formirao, ne samo sopstvenu  metodologiju i ontologiju već i sopstvenu metafiziku – radi se o hrišćanskom cionizmu (dispenzacionalizmu). Interpretirajući Apokalipsu (Otkrovenje) na svoj način, pristalice ovog toka pokušavaju da veliko proročanstva Sv. Jovana iskoriste kao instrument  obnove Izraela u granicama iz početka prvog milenijuma do rođenja Isusa Hrista, t.j. u granicama izraelskog cara Davida (od Nila do Eufrata). Po njihovom mišljenju, ono se mora ispuniti baš pri kraju vremena, kod Drugog dolaska Spasitelja.  Tako se u istorijsku perspektivu vezanu sa iskustvenim približavanjem „kraja vremena“ upetljava formalno hrišćansko, a u stvari destruktivno po hrišćanstvo brisanje njegove suprotnosti judaizmu, koje se otelovljuje u „tolerantnoj“ formuli koje se naziva judeo-hrišćanstvom. Hrišćanski cionizam se pojavio u 19. veku dostigavši najveći razvoj  u sledećem veku. U Velikoj Britaniji njegove pristalice su bile Devid Lojd Džordž, Artur Balfur, Vilijam Hehler (koji je pomogao Teodoru Herclu u pripremi Prvog svetskog cionističkog kongresa u Bazelu 1879. godine). Među njima se nalazi i Volter Rotšild kome je bila upućena poznata Deklaracija Balfura koja je potvrdila obavezu oficijalnog Londona da saučestvuje u stvaranju  jevrejske države  u Palestini. Naime, tome je pomoglo što je Britanija, od strane Lige naroda, dobila mandat da upravlja tom teritorijom. Primetimo da je saradnja  Balfura i Rotšilda nastala odmah posle faktičkog prevrata u svesvetskoj cionističkoj organizaciji koji su izvele pristalice „tajne“ kabalističke sekte Habad na čelu sa Ahad-Haamom (Ašer Ginsberg). O tom događaju govori  izvod iz Elektronske  jevrejske enciklopedije: „Jedanaesti Cionistički Kongres. Beč, 2-9. septembar 1913. Predsednik –D.Volfson …U radu Kongresa prvi put nije učestvovao M. Nordau (saradnik i naslednik T. Hercla, prim. autora); u pozdravnom pismu delegatima, on je optužio rukovodstvo Cionističke organizacije za razlaz sa pristupom T. Hercla…“ [16].

Doktrina kabalističkog cionizma, njegov put i tok njegove realizacije kao i tesna veza sa hrišćanskim cionizmom čiji je on izvor, podrobno je opisan u delima Olge Četverikove. Od Drugog Vatikanskog koncila 1962-1965. godine, doktrina hrišćanskog cionizma dobija podršku Vatikana gde se pod uticajem moćne grupe masonskog uticaja na čelu sa kardinalom Augustinom Bea (predsednik ekumenističkog papskog saveta o hrišćanskom jedinstvu) stvara radna grupa za kontakt sa jevrejskim svetom.

Pripadnost tada pokojnog kardinala Bea jednoj uticajnoj masonskoj loži bila je ustanovljena u istrazi po nalogu pape Pavla VI 1971. godine, od strane vatikanske kontraobaveštajne službe  (SD) [18].

Odlukama Koncila koji uključuju Pastoralnu konstituciju o Crkvi u savremenom svetu (gde se navodi postulat, jeretički s aspekta hrišćanske dogmatike, o pripadnosti Jevreja „narodu Božijem“ kao naroda „u kom je Hristos rođen telom“ [19], zatvara se papska nasledna linija. Obzirom da je početak Koncila bio pod pontifikatom JovanaXXIII, a završetak pod Pavlom VI, sledeća dva rimokatolička prvosveštenika uzela za duhovno ime simboličku „kombinaciju“ ova dva imena –Jovan Pavle I i II, što simbolizira njihovu aktivnu podršku tim odlukama koje su postale temelj politike Svetog prestola. Naime, veliki broj posmatrača povezuje povlačenjem bivšeg pape Benedikta sa ubrzanim približavanjem katolika i Jevreja čiji su savremni principi položeni Berlinskom deklaracijom iz 2007. godine usvojenom od strane Međunarodnog saveta hrišćana i jevreja (MSHJ) [20], HVI. Osim toga, ovaj se događaj svakako uklapa u prošlogodišnje preuzimanje Rokfelera od strane sporedne grane Rotšilda što je jedan od autora već rasvetlio [21]. Globalna ekspanzija tog klana, koja je pokrenuta konsolidacijom zasnovanoj na potčinjavanju britanske grane francuskoj (2004. godine), sa dolaskom novog pape proširuje se i na treći globalni elitni klan – Vatikan.

papa-vatikan-2ap_ig

U SAD je rasprostiranje hrišćanskog cionizma na prelaskom iz 19 . u 20. vek bilo povezano sa radom reda evangelističkih pastora (najpoznatiji je Sajrus Skofild), a, takođe, i sa finansijskom podrškom koju su im pružali lideri glavnih klanova iste globalne oligarhije – Džona Dejvisa Rokfelera  starijeg (osnivača dinastije) i Džona Pipoint Morgana koji je ujedinio klanovske interese Rokfelera i Rotšilda uoči formiranja,1913. godine, odmah posle prevrata u Svetskoj cionističkoj organizaciji, Sistema saveznih rezervi SAD-a (FED). U drugoj polovini 20. veka doktrina hrišćanskog cionizma ušla je u neokonzervativno učenje sjedinivši se, na samo sa ekstremnim liberalizmom (libertijanstvom) Lea Štrausa, već i sa drugim „izvorom i sastavnim delom“ neokonzervatizma – trockizmom: jedan od „očeva-osnivača“ tog učenja, Irving Kristol bio je član Četvrte Internacionale.

Taj spoj trockizma, liberalizma i cionizma oformio je ideologiju administracije Džordža Buša mlađeg. Sjedinivši ideje permanentne revolucije, liberalne demokratije i judejskog mesijanstva ona je u sebe ugradila prelaz sa „demokratskog“ puta na ideju „svetske revolucije“ (primetimo da se u SSSR-u takvi planovi zaustavljeni još 1929. godine, a povezani su sa prihvatanjem staljinističke koncepcije izgradnje socijalizma u jednoj zemlji; 1936. godine Josif Visarionovič Staljin je odbio komunističku „svetsku revolucije“, upoznavši sa time svetsku javnost [22]).

Revolucionarni trockizam „neokona“  koji je pratila i Obamina administracija čini osnovu koncepciju „globalne demokratske revolucije“. Buš ju je izneo 6. novembra 2003. godine u programskom nastupu na Nacionalnom demokratskom fondu (NDF) koji je stvoren 1983. godine sa ciljem „jačanja demokratskih institucija u celom svetu preko uticaja na NVO“. Globalna demokratska revolucija-izjavio je Buš, „ je ogroman i težak poduhvat koje je vredan naših napora, vredan naše žrtve, jer mi znamo koji je ulog. Neuspeh iračke demokratije bi ohrabrio teroriste po celom svetu, povećao opasnost za američki narod i lišio nade milione ljude tog regiona. Iračka demokratije će pobediti i ta pobeda poslaće vest od Damaska do Teherana da sloboda može biti budućnost svake nacije (ovde se jasno vide koreni današnjih dešavanja u tom regionu, prim. autora). Stvaranje slobodnog Iraka u samom srcu Srednjeg Istoka postaće prekretnica u globalnoj demokratskoj revoluciji“.[23]

Posle Buša tu „glavnu liniju“ je potvrdila i Kondoliza Rajs (2005. godine) a nastavio je Barak Obama (2009). Oba puta „u srcu“ budućeg „arapskog proleća“, Kairu.

Vratimo se Sv. Jovanu Bogoslovu i primetimo da, za razliku od Fukujame, Buša, Obame, Vatikana i hrišćanskih cioniste on Kraj Vremena i Istorije ne podstiče, već, naprotiv, usporava: njegovi rokovi se ne postavljaju i zavise od samog čovečanstva, od tempa i dubine njegovog grehopada.

Dolazi se do paradoksa: materijalističko razumevanje progresa pretvara ga u njegovu suprotnost,regres. A čovečanstvo vodi ka apokalipsi i pogibelji. Tradicionalizam se uzdržava od takvog ishoda, čuva ljudskom rodu život, istoriju, kao i perspektivu progresa o kojem se tako brine materijalzam. Ispada da nije svaki materijalizam progresivan, niti da svaki tradicionalizam vodi regresu. Biva i obratno. Takođe, dolazimo i do toga se na svaku globalizaciju može gledati kao na  kraj vremena, istorije i čovečanstva. Ali ako je njena socijalistička varijanta (planiranje u svetskim razmerama) proklamovana od strane Če Gevare 1965. Godine, u čuvenom alžirskom govoru, danas ne više od teorijske apstrakcije, kapitalistička globalizacija (u vidu „globalne demokratske revolucije“) predstavlja surovu političku realnost.

Primetimo i da je 1990. godine, prilikom raspada SSSR-a, Rimski klub izdao poseban programski izveštaj koji se tako i naziva – „Prva globalna revolucija“; autori tog dokumenta su predsednik i sekretar kluba – Aleksandar King i  Bertran Šnajder.

Političku filosofiju paradoksa izvrnutog progresa razotkrio je Konstantin Nikolaevič Leontijev, veliki religiozni filozof druge polovine 19. veka. On je predložio drugu formu razvitka, takođe trijadu, ali principijelno drugačiju od Hegelove: početna jednostavnost – cvetna raznolikost – drugo, završno uprošćenje (smrt). Progres je potreban samo u stadijumu prelaska u cvetnu raznolikost. Kada ona bude dostignuta javlja se pitanje konzervatizma kako bi se sačuvalo postignuto i kako se ne bi dopustilo ili bi se usporilo njegovo razrušenje i izbegao kolaps u regres.

Sl.1 Sistem pogleda na mehanizam svetske istorijskog procesa

Kako se vidi na gornjoj slici gnostik i dijalektičar Hegel glavnom fazom smatra sintezu – on priziva uništavanje jednog sistema za drugim,  bez zaustavljanja, samo napred i napred – da se tvori više i više. Sinteza u svakoj takvoj trijadi takođe nije konačna, već je samo početak nove trijade, i, takođe, vremenom, podleže poricanju i na kraju uništenju. Štaviše, jasno je da se dijalektički metod ne odnosi samo na takve složene društvene sisteme kao što su društvo, država, čovečanstvo u celini, već ih smatra svojim primarnim objekatom. Kraj takvog dijalektičkog procesa, kao neprekidnog niza stalno menjajućih trijada, može nastati samo „sintetizovanjem“  „Kraja istorije“.

Kod hrišćanskog mislioca Leontijeva glavna faza je druga, cvetna raznolikost – koja kad se dostigne ne uništava se, već usložnjava,odnosno stvara. Njena negacija ne vodi razvoju već smrti. Leonitijev predlaže da se, krećući se napred, neprestano jača postignuto, izbegavajući loše zamišljene eksperimente. On vrlo dobro zna da su Rusija i čovečanstvo jedinstveni, neponovljivi, a da rušiti nije isto što i graditi. Politička konzervativizam i, čak, reakcija, uči Leontiev, takođe, mogu biti progresivni – u onom slučaju kad daju otpor rušenju i produžavaju istoriju. Na taj način dijalektičkom tumačenju svetsko-istorijskog procesa suprostavljeno je njegovo hrišćansko gledište u okviru kojih se objašnjava paradoks  pretvaranja progresa u regres. Izabravši Hegela umesto Leontijeva Rusija se  dva puta u toku  20. veka uhvatila u zamku dijalektičkog procesa: u februaru (u februaru, ne u oktobru) 1917. godine i u avgustu 1991. Regresija je u oba slučaja počela odmah, uprkos svoj priči o nastanku „slobode, demokratije i napretka.“

Progresivističke teorije svetsko-istorijskih procesa

Ideološka diferencijacija progresivizma takođe ima dijalektičku prirodu,  jer je zasnovana na suprostavljenosti socijalizma i liberalizma kao teze i antiteze.  Kako smo već rekli, sinteza je postindustrijalizam koji je povezan sa koncepcijom održivog razvoja; nju je poznati ukrajinski naučnik Eduard Afonin uspešno okarakterisao kao „osnovni koncept postmoderne“

Marksistička teorija društveno ekonomskih formacija (DEF) koja je u temeljima istorijskog materijalizma, sredinom 20. veka dobila je na Zapadu odgovor u vidu  izmenjene (preokrenute) varijante teorije modernizacije, koja je u svetsko-istorijskom procesutakođe videla niz faza („velikih epoha“). Formacionoj evoluciji od robovlasništva ka feudalizmu, kapitalizmu i komunizmu (sa socijalizmom u prvoj fazi) suprostavljena je drugačija skala – od Antike ka Srednjem veku, a odatle ka Moderni itd. (sl.2).

Uprkos očiglednim antagonizmima (teorija DEF objašnjava evoluciju epoha u odnosu na svojinu, a teorija modernizacije dinamiku sociokulturnih odnosa i tehnoloških uređenja), zajednička im je progresivistička optika i opštost uskih mesta. Suština je u sledećem: evolucija čovečanstva posmatra se u celom i ne obraća se pažnja na takve „sitnice“ kao što je mesto pojedinih država ili naroda na lestvici istorije. To bi obema teorijama nametnulo red „nezgodnih“ pitanja, na primer:

– ako je socijalizam-početna faza komunizma, šta je sa zapadnim socijalistima i socijal demokratama koji ulaze u kapitalistički dvopartijski sistem;

– u kojim velikim epohama se  nalaze elite i stanovništvo zemalja i naroda koji ne pripadaju zlatnoj milijardi, u istim ili u različitim;

– u kojoj „velikoj eposi“ su bili posle  raspada jedinstvene države subekti bivšeg SSSR-a i šta se dešava sa vektorom razvitka u toj teoriji koja isključuje povratak iz socijalizma u  kapitalizam;

– kako se objašnjava današnja činjenična rekolonizacija Afrike koju su pokrenula arapska proleća – zapravo nereverzibilnost vektora razvitka nije samo karakteristika formacione, već i stadijumske evolucije;

– šta raditi sa samom teorijom modernizacije – preimenovati je u teoriju postmodernizacije? –Zaista, nasuprot osnovopoložnicima, „neofiti“ (Rostou, Golbrajt, Bžežinski i dr.) su modernizacijom nazvali, ne transformacije agrarnih oblasti u industrijske, već industrijskih u postindustrijske?

Jasno je da ova pitanja imaju retorički karakter, jer su odgovori davno dati i to i teorijski i u praksi:

-socijalizam sovjetskog i zapadnog tipa su principijelno različiti socijalizmi –razlikuje ih odnos  (prihvatanje ili odbijanje) Lenjinove teorije privrede;

-elite i stanovništvo većine nezapadnih  država nalaze se u različitim velikim epohama, prve, uglavnom kompradorske, su integrisane u globalizaciju i njene institucije, a druge, uz pomoć istih institucija,brzo uranjaju u arhaičnost;

– vektor razvoja je reverzibilan, jer on može postojati i u formi progresa i u formi regresa

– razvoj teorije modernizacije zamenjen je potvrđivanjem postmodernizma. Senzacionalna knjiga Bžežinskog, „Između dva doba.Uloga Amerike u tehnotronskoe eri “ ne slučajno, ne razmatra očuvanje industrijske ere, već prelaz sa njega na sledeću, pod nazivom „tehnotronična“. Etapno intenziviranje ovog procesa podrazumevalo je stvaranje Rimskog kluba koji je prilagodio ideju hrišćanskih cionista u ekonomskom, socijalnom, političkom i geopolitičkom projektu („izgradnja mira“), stavljajući ga u kontekst postmodernog globalističkog „održivog razvoja“ .

Najvažnije je: Postmoderna, koja prema pristalicama pristupa velikih epoha/stadijuma, treba da zauzime mesto Moderne, ubuduće da nije univerzalna,i ne opravdava unapred dodeljene joj karakteristike „postindustrijskog, informacionog, “ naprednog „,inovativnog i kreativnog društva, zasnovanog, ne na industrijskom već na „ljudskom kapitalu „. I, da, ove karakteristike uglavnom su dali liberali, posebno oni „sistemskih“ (tzv. „sislibi“) [25].

U mnogim rezavijenim zemljama,posebno u Africi i Južnoj Aziji, i dalje se paralelno koriste mobilna komunikacija i oranje sa volovima ili bivolima upregnutim na plug. Internet je, osim što ubrzava komunikaciju i olakšava pristup informacijama, stvorio mnogo problema. Najveći od njih su: atomizacija društva zbog njegovog reprogramiranjem na potrošački motivisano ponašanje, primitivizacija razmišljanja zbog preopterećenosti informacijama i nedostatka vremena da se iste obrade, ukalupljivanje, vaspitavanje elektronskim igricama, mogućnost  upravljanja putem društvenih mreža društvenom i političkom svešću i ponašanjem, itd. „Ljudski kapital“ kome se dive „liberali-inovatori“ sreću traži, ne kod kuće, već tamo gde su veće zarade,manji porezi i veća bankarska tajna.

Mi i dalje trošimo industrijske i poljoprivredne proizvode – sve skuplju hranu i odeću niko nije ukinuo. Ispostavilo se da odlazak u virtuelni svet zbog naginjanja ka„inovativnoj strani“ prate pojave raznih deficita – energije, hrane itd. Rezultat ovog, uz snižavanje životnog standarda, jeste koncentracija „tačaka  rasta“ u ograničenom broju velikih gradova, čime se isključuje iz razvitka ostatak stanovništva i osuđuje na degradaciju.

Zašto se tako radi?

Proračuni, koje je obavio Mihail Hazin u svojoj teoriji krize, pokazuju da je u SAD, na primer  „inovacioni“ sektor („nova ekonomija“ ) traži oko 25%  uloženih sredstava, dok je njen udeo u BDP-u  samo 15 do 20 %.

Slika 3. Udeo „nove ekonomije“ u investicijama i osnovnom kapitalu (tačka), udeo „nove ekonomije“ u BDP–u (kvadrat) i udeo „nove ekonomije“ u bruto proizvodnji (trougao); izražen u procentima) [26].

Međutim, dobro je poznato da  u tržišnim uslovima očigledna neprofitabilnost ukazuje na političke korene projekta; u šemi se jasno vidi nagli skok učešća investicija u „novoj ekonomiji“ i to 1992.godine, koja je godina raspada SSSR-a.

Izlaz iz postmodernog ćorsokaka u koji se došlo raspadom i povratkom u kapitalizam socijalističkog lagera i kraja Moderne, nalazi se, po nama, u sjedinjavanju progresivizma i tradicionalizma, a uz pomoć civilizacijskog pristupa.

Bilderberg_Generic-300x231

Civilizacija i identitet

Autorstvo teorije civilizacija pripada ruskom misliocu iz sredine 19. veka, Nikolaju Jakovljeviču Danilevskom, koji je civilizaciju odredio kao „kulturno-istorijski tip (ličnost)“ [27]. Određene korekcije ideja Danilevskog  koji „tačkom civilizacijskog okupljanja“, nasuprot zapadne Evrope, smatra panslavizam, unešene su od strane drugih konzervativnih mislioca koji su ukazali na religioznu otuđenost zapadnih Slovena  jasno vidljive na primer u delu Nikolaja Vasiljeviča Gogolja i političkoj misli F. I. Tjutčeva.

Početkom 20. veka civilizacijski pristup je potvrđen i dobio je dalji razvoj u delima Osvalda Špenglera (Propast Zapada) i Arnolda Tojnbia (Istraživanje istorije) koji su civilizaciju videli kao više forme ciklično razvijajuće evolucije lokalnih kultura.Zahvaljujući ovima zaključcima, kategorija „civilizacije“ je povezana sa tradicijom, ali ne u integralnom (gnostičkom), već pre u religioznom poimanju sveta. Paralaelno se razvijao i drugi, materijalistički smer koji je imao korene, pre svega, u britanskoj kolonijalnoj predstavi o „civilizatorskom“ „teretu belog čoveka“ (Rajdar Kipling) kojeg mnogo savremenih naučnika smatra jednim od izvora fašizma [28]. Pojavom Semjuela Hanigtona („sukob civilizacija“) i Frensisa Fukujame (kraj istorije) „civilizacijski“ smer je dostigao konačni oblik koji se otelotvorio u Hanigtonovoj formuli «TheWest against the Rest».

Razlika između te dve različite koncepcije civilizacija – kulturno istorijske i materijalističke, nije samo načalna već je jedna od ključnih teorijskih i praktičnih pitanja istorije i savremenosti, svojevrsna vododelnica. Materijalizam, posebno vulgarni, „kolonijalni“, posmatra civilizaciju,ne kao kulturno istorijski tip, već je civilizacijsko ono što je udaljeno od varvarskog. Izraz „u svim civilizovanim državama“  se još uvek čuje u medijima i učionicama, i zavisi ko je koristi – „progresori“ liberalnog ili levo liberalnog  tipa (socijaldemokrate). Ne postoje više ili manje civilizovane zemlje i narodi, postoje drugačije kulture i druge civilizacije koje izrastaju iz tih kultura. Zato je civilizacijska teorija, kao nijedna druga, arena borbe za sadržinu i smisao, za vlast i suverinitet i, u krajnjem, za produžetak istorije.

Važno je razlikovati, i istaći, da se u „civilizatorskom“ duhu progresivističkih teorija VEF i Velikih epoha, uz pomoć kulturno-istorijskog, civilizacijskog pristupa dolazi do „izmene vetra istorije“.

Na primer, Jurij Semenov, autor globano-formacione koncepcije, krajem 20-ih godina prošlog veka uveo je u teoriju VEF-a takve pojmove kao što su „socior“ (socio-istorijski telo) i „paraformacija“. Formacije, smatrao je Semenov su univerzalne, ali unutar njih postoje konkretni prethodnici (sociori) –civilizacije, države, režimi itd. Istorijski okvir u kome se nalazi svaki od tih sociora jeste paraformacija. Svaki socior (društvo) ima svoje mesto i put po lestvici evolucije. Ovaj pristup se nije primio u istorijskom materijalizmu –zvanična ideologija ga nije prihvatila. Ali sada vidimo  prvo, da je Semenov u stvari bio u pravu i drugo, da su njegove ideje primenljive, ne samo na formacije, nego i na „velike epohe“.Progresivizam se na ovaj način spaja sa tradicionalizmom, pre svega religioznim i javlja se perspektiva obnove konkurentnosti svetskih projekata t.j. spasavanja istorije i vremena od „progresorskog“ kraja i pogibelji.

Glavni znak civilizacije jeste njena identičnost (samobitnost) koja se određuje kompleksom dostignuća materijalne i duhovne kulture i izražena je u vrednostima. „Vrednost je pojam koje se koristi u filosofiji i sociologiji, i  kojim označavamo predmete i pojave koje su značajne u životu društva, društvenih grupa i pojedinaca. Različiti   pristupi vrednost posmatraju kao svojstvo materijalnog  ili idealnog predmeta, ili kao predmet sam. Može se govoriti o dva oblika vrednosti – kod prvog, vrednost se javlja kao društveni ideal, .kod drugog,  vrednost se javlja kao proizvod materijalne ili duhovne kulture. Druga osnova tipologije vrednosti je klasifikacija društvenih generalija čije životne snage su one odraz. Najopštije su opšteljudske vrednosti. Njihova univerzalnost i nepromenljivost odražava neke opšte crte sličnosti životnih delatnosti ljudi iz različitih istorijskih perioda, društvenih i političkih struktura, klasa, nacionalnih, etničkih i kulturnih  pripadnosti. Zajedno sa diferencijacijom način života ljudi koji pripadaju različitim društvenim zajednicama, diferenciraju se i vrednosti koje su stvorene konkretnim društvenim poretkom čiju specifičnost odražavaju“ [ 30 ].

Primetimo, da smo namerno preuzeli definiciju izangažovanog izdanja izdatog od strane Fonda Gorbačov i Fonda Fridriha Eberta koji, kako je opšte poznato, ima liberalno-zapadnjačku orjentaciju. Čak su u njemu „opšteljudskim“ proglašene samo „neke“, posebno materijalne, da ne kažemo utilitarne vrednosti: život kao fiziološki proces, blagostanje, potreba. Duhovne vrednosti (predstave o smislu i ustrojstvu života) koje određuju identičnost su posebne za svaku civilizaciju. Drugačije rečeno, „opšteljudske“ vrednosti koji utvrđuju primat posebnog nad kolektivnim razdvajaju ljude i stoje nasuprot organskom, posebno u Rusiji, kolektivističkom poimanju sveta.„…Sistem vrednosti – govori se u jednom od naučnih izveštaja Evropskog instituta RAN – služikao koordinatni sistem van kojih svaka civilizacija gubi identitet, ako ne i sam smisao postojanja. (… )Mada tokom vremena vrednosti mogu evoluirati, njihova je osnova relativno stabilna. One su učvršćene u karakteru i običajima naroda, dogmama i ritualima religioznih konfesija, zakonodavnim normama“ [31]. „Globalna konkurencija, po prvi put u novijoj istoriji, zahteva civilizacijsku dimenziju i izražava se u rivalstvu različitih vrednosnih orjentira  i modela razvoja u okviru univerzalnih principa demokratije i tržišne ekonomije…“ – govori se u novom izdanju spoljno-političkog koncepta Ruske Federacije [32]. Odmah recimo da ovaj dokument još uvek čeka na svoju kritičku analizu.

Posebno , obratimo pažnju na nestanak koncepta, u poređenju sa prethodnom verzijom iz 2008. godine, gde se pominje uloga religije u konkurenciji civilizacija. Zajedno sa drugim inovacijama, naime duboko pogrešnim, nerealnim tvrdnjama o „opštecivilizacijskim korenima“ Rusije i država „evroatlantskog regiona“ (str.54) , odvojenih u realnosti fundamentalnom civilizacijskom barijerom –nepremostivim raskolom Hrišćanstva, uočava se vrlo alarmantna perspektiva. Reč je o mogućem pokušaju da se u našoj zemlji, posle Vatikana, a uz pomoć ubrzanog podmetanja ekumenizma i sekularizacije, proglasi hrišćanski cionizam, „judeo-hrišćanski“ civilizacijski model. To je nova, potencijalno najambicioznija, od raspada Sovjetskog Saveza, predaja,  bremenita, ne samo gubitkom suvereniteta, već i civilizacijskog identiteta. To bi značilo konačnu predaju zemlje spoljašnjojglobalno-oligarhijskoj upravi (vlasti, kontroli, vladi) u nastajanju. U njenim okvirima globalna ekonomska kontrola klana Rotšild bi bila sprovedena uz pomoć globalne političke kontrole Rokfelera i globalne duhovne kontrola predatoj Vatikanu preko „nove svetske religije“ stvorene na temeljima „judeo-hrišćanskog“  ekumenizma.

Ipak, bez obzira na cenu, obratimo pažnju na činjenicu da se tamo, još jednom pominje, verovatno još uvek nearhivirana, ideja rivaliteta vrednosti koje oblikuju razvojni modeli. Dakle, ograđujući se da se ovo rivalstvo ne odnosi samo na relaciju evroatlantskog Zapada i Rusije, pretvaranje njihovog rivalstva u antagonizam, čini glavni sadržaj (ontologiju) cele „velike epohe“ Moderne i mi neminovno dolazimo na ideju formiranja civilizacijskih, u biti, projekata, koji čine osnovu odgovarajućih modela. Najupečatljiviji takav projekat čiji krajnji cilj jeste globalizacija, jeste Zapad sa principom «TheWestagainsttheRest», kojim se on rukovodi u takmičenju civilizacija. Sledi da globalizacija ne predstavlja ništa drugo do proces realizacije zapadnog globalnog projekta. Još jednom podvlačimo:  iako otvara mnogo pitanja, koncepcija spoljne politike ipak  priznaje  pretnju civilizacijskim vrednostima i identitetu od strane globalizacije (str.14) i pojavljuje se spremnost suprostavljanja uz pomoć i u okvirim ZND (str.45). Ali dejstvovati je moguće na razne načine. U okviru izabranog koje se odražava u koncepciji pasivne varijante, takvo suprostavljanje neće nositi projektni već kompromisni karakter koji predpostavlja novi pokušaj da se Rusija uključi u projekt  globalizacije.

novi_svetski_poredak

Poznati politikolog Sergej Kurginjin metaforički opisuje tu liniju kao nastojanje da  se „uguramo“ u „globalni dom“ koji je udobniji i prestižniji od našeg „stana“.

Naš veliki mislilac Aleksandar Zinovjev prigodno je tu „kuću“ nazvao „globalnim čovečnikom (globalni ljudski mravinjak); taj fenomen, po našem mišljenju opisuje se i poznatom formulacijom Džordža Orvela („1984“) –„globalna životinjska farma“ gde su „sve životinje  jednake, ali neke su  jednakije od drugih“.

Ali, budući da je „upravitelj kuće“ Zapad na čelu sa SAD a „besplatnog sira ima samo u mišolovkama“ ruskim pristalicama takvog „prosjačenja“ iz redova „kreativne manjine“ imenuju se kontra uslovi. Glavni od njih je saglasiti se sa tim da je naša zemlja deo Evrope (iako se ¾ teritorije nalazi iza Urala). I, ili ući u evropsku regionalnu grupu globalizacije, ili razdvojiti zemlju tako da se ETR nađe u budućem centralnom svetskom bloku, a Sibir i Daleki istok u Istočnom.

Drugi izveštaj Rimskog kluba (1974) je predložio „deset-regionalni“ model globalne organizacije, zasnovanu na specifikacijam svetske podele rada između regiona, kao i njihovom  kasnijem ujedinjavanju , u skladu sa pomenutim “ globalnim planom “ Aurelija Pečeija, u tri  „svetska bloka“ –Zapadni , Centralni i Istočni. Naime, u cilju sprovođenja ovog plana, paralelno sa izradom izveštaja, u periodu 1972-1973, stvarala se pomenuta Trilateralna komisija – zatvorena (privatna) međunarodna nevladina organizacija koja ujedinjuje delovanje političkih i naučnih elita Severne Amerike, Zapadne Evrope i Japana (od 2000. Azija – oblast Pacifika), a koju predvode Dejvid Rokfeler (predsednik) i Zbignjev Bžežinski (izvršni direktor).

A sada navedimo ostale „srodne“ uslove

– pridržavati se svih pravila Saveta Evrope, posebno ukidanje smrtne kazne;

–  obezbediti nadležnost Evropskog suda za ljudska prava;

– ispunjavanje svih uslova OEBS-a, posebno po pitanju ljudskih prava i prava manjina

– negovanje tolerantnosti, u tom smislu i netradicionalnih seksualnih orjentacija koje nisu u skladu sa našom civilizacijskom tradicijom i identitetom

– uvesti pravosudni sistem za mlade, otvarajući kanale masivnog preobraćaja ruske dece na Zapadu;

– obezbediti slobodu NVO koje podrivaju suverenitet države;

– usvojiti protokol Povelje za energetiku EU, čime bi dopustili zapadnim kompanijama kontrolu nad ruskim prirodnim resursima ;

–  „predati”  posle Libije i Siriju ;

– poverovati u to da „Rusija nije ugrožena“,te pristati na stvaranje evropske protivraketne odbrane i na  nova smanjenja strateških nuklearnih snaga;

-najvažnija stvar: osloboditi ce od „imperijalnih pretenzija“ i odreći se sopstvene istorije prvo sovjetske, a zatim cele, ocenjujući je kao „nedostojne poštovanja”.

Aktivna alternativa ovom civilizacijskom i nacionalnom poniženju i aparthejdu jeste izgradnja sopstvene  „kuće” . Ali da li je ruska elita za to spremna – elita koja se još uvek, uprkos tužnih post-sovjetskih 20 godina, i očigledne samodovoljnosti Rusije, nada integraciji sa Zapadom? Aktuelno je i pitanje: da li da se izgradi „kuća“ ponovo, ili da se bar delimično obnovi uništeno, posebno s obzirom na činjenicu da je ukupan BDP Rusije, Ukrajine , Belorusije i Kazahstana iznosio oko 94 % BDP-a čitavog SSSR-a .

Međutim, kako smo videli, glavni uslov za uključivanje Rusije u „evroatlantsku civilizaciju“ je poricanje naše istorije i civilizacijskog identiteta, tj. od projekta. Naime,  pred takvom dilemom koja se pominje kod „neprijatnog pitanja“ u teoriji DEF-a, uoči 1917. godine  se našlo i rukovodstvo boljševičke partije na čelu sa Vlaimirom Iličom Lenjinom. Marksizam je zapadno učenje i u drugom desetleću 20. veka sa blagoslovom F. Engelsa čvrsto je prihvatio dvopartijski sistem. Za razliku od današnje ruske elite, Lenjin je uspeo da nađe odgovor na ovaj „oportunistički“ izazov i stvori sopstvenu teoriju države i da formira samostalni projekat koji se razlikuje od kapitalističkog čiji su deo postale marksističke partije Zapada. [33].

Uprkos divljem ateizmu, budući osnivač SSSR, voljno ili nevoljno, tada je shvatio nespojivosti Rusije i Zapada, mada to nije izrazio civilizacijskom, već marksističkom metodologija, u skladu sa revolucionarnom paradigmom koja odbacuje verski tradicionalizam. Ipak, treba priznati da je uključivanje ove paradigme Rusija duguje ne Lenjinu i njegovoj partiji, već liberalno-socijalistički savezu4. Državne duma (1912-1917. god.) koji je izvršio Februarsku revoluciju.

Pri tom, u temelju ovog saveza je bila međufrakciona loža Veliki Orijent Rusije (VVNR ), na čelu sa Mihailom Rodzjankom i Aleksandrom Kerenskim, tesno povezanom sa vojnom ložom masonskog Reda, u čije je delovanje predvođeno njenim liderom, istaknuti oktobarcem Aleksandrom Gučkovim,  bio uključen značajni broj generala. Zato Oktobarsku revoluciju ne treba posmatrati kao „konačno uništenje“ imperije, već naprotiv kao „otimanje otimačima“ koje je otvorilo perspektivu za oporavak, iako u obliku crvenog, sovjetskog projekta koji je postao Sovjetski Savez.

A sada  se vraćamo izvanredno važnom pitanju koje je postavio F.I. Tjutčev o posebnoj ulozi Rusije u svetskom istorijskom procesu, povezujući budućnost čovečanstva sa istorijskom sudbinom naše zemlje.

Nastaviće se …

PREVOD: Vl. Vojvodić/Evroazija.info

———————————————————————

Izvori i literatura:

[1] Rimskiй klub. Istoriя sozdaniя, izbrannыe dokladы i vыstupleniя, oficialьnыe ma-terialы / Sost. Gvišiani D.M., Kolčin A.I., Netesova E.V., Seйtov A.A. M., 1997. S. 72.
[2] Globalistika. Meždunarodnый эnciklopedičeskiй slovarь / Pod red. I.I. Mazura, A.N. Čumakova. — M.,-SPb.,-Nью-Йork, 2006. S. 163-173.
[3] Cit. po: Hagger N. Sindikat. Istoriя mirovogo pravitelьstva. – M., 2009. S. 49-50.
[4] Pavlenko V.B. Sovremennaя geopolitičeskaя situaciя i problemы formirovaniя poli-tičeskoй kulьturы molodeži. Doklad na zasedanii Vserossiйskoй meždunarodnoй konfe-rencii «Političeskaя kulьtura i ee formirovanie v molodežnoй srede» (RGSU, 27 iюnя 2012 g.) // URL: http://akademiagp.ru/v-pavlenko-sovremennaya-geopoliticheskaya-situaciya
[5] Programma KPSS. — M., 1961. S. 62.
[6] Fukuяma F. Konec istorii? // Voprosы filosofii. — 1990. — № 3. — S. 84-118.
[7] Эngelьs F. K istorii Soюza kommunistov // Marks K., Эngelьs F. Izbrannыe proizvede-niя. V. 2-h t. – M., 1952. T. II. S. 320-338.
[8] Яspers K. Smыsl i naznačenie istorii. — M., 1991. S. 32-50.
[9] Gegelь G.V.F. Fenomenologiя duha. Nauka ob opыte soznaniя. – M., 2007. S. 138-177.
[10] URL: http://museum.udhr1948.org/node/141
[11] Drozdov Ю.I. Rossiя dlя SŠA — ne poveržennый protivnik // URL: http://www.fontanka.ru/2011/03/05/042
[12] Satton Э. Kak Orden organizuet voйnы i revolюcii // URL: http://www.rus-sky.com/history/library/sutton1
[13] CrozierM.J., HuntingtonS.P., WatanukiJ. TheCrisisofDemocracy. Report on the Governa-bility to the Trilateral Comission // N.-Y., 1975. P. 49.
[14] Tюtčev F.I. Rossiя i revolюciя // Rossiя i Zapad. – M., 1991. S. 53-62; On že. Rossiя i Zapad // Tam že. S. 78-95.
[15] Otkrovenie Ioanna Bogoslova (Apokalipsis) // URL: http://bookz.ru/authors/novii-zavet/otkroven_906/1-otkroven_906.html
[16] URL: http://www.eleven.co.il/article/13823
[17] Četverikova O.N. Religiozno-finansovый proekt dlя vsego čelovečestva // URL: http://oko-planet.su/politik/politikmir/155453-olga-chetverikova-religiozno-finansovyy-proekt-dlya-vsego-chelovechestva.html; Ona že. Reabilitaciя nacizma – na povestke dnя mirovыh pravя-щih эlit // URL: http://oko-planet.su/first/165601-olga-chetverikova-reabilitaciya-nacizma-na-povestke-dnya-mirovyh-pravyaschih-elit.html
[18] Četverikova O.N. Izmena v Vatikane ili Zagovor pap protiv hristianstva. –M., 2011. S. 28.
[19] URL: http://krotov.info/acts/20/2vatican/dcmnt377.html
[20] Četverikova O.N. Izmena v Vatikane ili Zagovor pap protiv hristianstva. – M., 2011. S. 212-214.
[21] Pavlenko V.B. «Bolьšaя igra» Rotšilьdov i Rokfellerov: na svetu i v teni // URL: http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-bolshaya-igra-rotshildov-i-rokfellerov-na-svetu-i-v-teni (I); http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-bolshaya-igra-rotshildov-i-rokfellerov-na-svetu-i-v-teni-ii (II)
[22] Stalin I.V. Intervью Roю Govardu // Pravda. — 1936. — 5 marta.
[23] Cit. po: Vales F. Revolюciя grяdet: borьba za svobodu na Bližnem Vostoke // URL: http://www.libma.ru/istorija/revolyucija_grjadet_borba_za_svobodu_na_blizhnem_vostoke/p9.php#metkadoc3      [24] Leontьev K.N. Vizantizm i slavяnstvo. // Cvetuщaя složnostь. Izbrannыe statьi. Sb. — M., 1992. S. 67-126.
[25] Mau V.A. Čelovek, a ne industriя // Vedomosti. – 2012. – 6 iюlя.
[26] Hazin M.L. Teoriя krizisa // Profilь. – 2008. — №33. — 8 sentяbrя. – S. 46-53.
[27] Danilevskiй N.Я. Rossiя i Evropa. Vzglяd na kulьturnыe i političeskie otnošeniя slavяnskogo mira k greko-romanskomu. – SPb., 1995. S. 340-341, 360-362, 368.
[28] Sarkisяnc M. Angliйskie korni nemeckogo fašizma. – SPb., 2003. S. 7-28.
[29] Zavalьko G.A. Ponяtie «revolюciя» v filosofii i obщestvennыh naukah. – M., 2005. S. 231-254.
[30] Globalistika. Meždunarodnый эnciklopedičeskiй slovarь / Pod red. I.I. Mazura, A.N. Čumakova. — M.,-SPb.,-Nью-Йork, 2006. S. 982.
[31] Rossiя v mnogoobrazii civilizaciй. V 3-h č. / Pod red. Šmeleva N.P., Timofeeva T.T., Fedorova V.P. – M., 2007. Č. I. S. 9.
[32] Koncepciя vnešneй politiki RF. St. 13 // URL: http://www.mid.ru/bdomp/Brp_4.nsf/arh/6D84DDEDEDBF7DA644257B160051BF7F?OpenDocument
[33] Lenin V.I. Gosudarstvo i revolюciя // Poln. sobr. soč. T. 33. S. 1-120.


Izvor: Evroazija.info

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Globalizacija kao kraj istorije i vremena (1)

* Obavezna polja