Sterilizacija i abortusi bili su samo privremena mera: u tajnosti nacisti su počeli da spremaju logore smrti za istrebljenje miliona Slovena…

…Sve, što su videli tog dana, od širokih polja žita koje zru do mnogobrojne dece, govorilo je o plodnosti. Izgledalo je da ništa ne može da pokoleba životnu silu tih ljudi. Martin i Karl su išli od sela do sela, i što su više to činili, lica su im poprimala sve ozbiljniji izraz. Uveče su se vratili. Martin je govorio o deci koju je video i upozorio da će nam ta deca, kad–tad, „doneti mnogo briga, zato što su vaspitana mnoge grublje nego naši ljudi.“ Dok je vođa govorio među prisutnima se širila zabrinutost. Očito ljut, on je podvukao da je neko predložio da se u tom mestu abortusi i kontracepcija stave van zakona. Nastavio je da bi on lično streljao takvog idiota koji je to predložno. „Zbog mnogobrojnosti porodica lokalnog stanovništva pogodovaće nam samo ako devojke i žene tamo budu imale ŠTO VIŠE ABORTUSA“(1)

Bilo je to 22. jula 1942, istog onog dana kada su nacisti počeli da transportuju varšavske Jevreje u kon–clager Treblnika (2).

Mesto zbivanja – štab „Werewolf“, u Sovjetskoj Ukrajini. Vođa grupe i zagovornik abortusa – Adolf Hitler; dva čoveka su bila Martin Borman, njegov sekretar, i Karl Brant, njegov lekar. Operacija „BLUE“, nemačka vojna kampanja u Istočnoj Evropi 1942. trajala je već mesec dana sa uspehom. U Hitlerovom generalštabu se razmišljalo šta da se preduzme sa okupiranim teritorijama. Neki su bili skloni fleksibilnijoj politici radi podrške Ukrajini u ratu protiv Sovjetskog Saveza. Drugi su zagovarali uništenje Slovena da bi se obezbedile teritorije za nemačke koloniste (3).

NA ISTOKU

Kako se Borman i nadao, Hitler je te večeri izabrao drugi tip politike i sledećeg dana naredio je Bormanu da razradi mere kontrole rađanja za okupirane teritorije.

Borman je spremio tajno naređenje koje se sastojalo od osam paragrafa, koje je jedan istoričar definisao kao „verovatno najreakcionarniji politički dokument koji je ikad izašao iz Hitlerovog   štaba“ (4). On je podrazumevao sledeće: „U slučaju abortusa na istočnim teritorijama pod okupacijom možemo to samo pozdraviti, a u svakom slučaju nećemo ih ometati. Firer se nada da ćemo razviti veoma široku trgovinu sredstvima protiv začeća. Nismo zainteresovani za rast negermanskog stanovništva“ (5).

To nije bila prva izjava te vrste. Godine 1939, 25. novembra, ubrzo pošto je Poljska okupirana, nacistička SS organizacija po imenu „Državna komisija za osnaženje Germanstva“ (RKFDV) (6) objavljuje sledeći dekret: „Sve mere koje imaju tendenciju da ograničavaju stopu rađanja treba dopuštati i podržavati. Abortusi na teritorije Poljske moraju se osloboditi zabrane. Sredstva za abortuse i kontracepciju treba javno nuditi bez političkih ograničenja. Homoseksualizam se može legalizovati. Ustanovama i licima koja se bave abortusima politika ne treba da smeta“ (7).

Takva politika odobrena je na konferenciji Ministarstva unutrašnjih poslova 27. maja 1941. u Berlinu. Tamo je grupa stručnjaka preporučila mere kontrole rađanja za Poljsku, koje su uključivale i vršenje abortusa kad god ga žena zatraži (8). Godine 1941, 19. oktobra, određene su mere koje se tiču poljskog stanovništva.  Hitlerov dekret od 23. jula 1942. proširen je na druge delove Istočne Evrope. Hitler je svoje naređenje potvrdio 5. avgusta (9).

PROPAGANDA

Nemački eksperti razradili su mere za sprovođenje odluke. Profesor Vecel je 27. aprila 1942. u Berlinu objavio memorandum koji je sadržavao sledeće: „Bilo kakvo sredstvo propagande, naročito štampa, radio i bioskop, kao i feljtone, brošure i predavanja, treba koristiti da bi se ruskom stanovništvu sugerisala ideja da je štetno imati više dece. Moramo da podvlačimo materijalne gubitke koje to podrazumeva, kao i pogodnosti koje čovek može da ostvari za novac koji bi potrošio na decu. Treba takođe sugerisati i da postoji opasnost po ženino zdravlje kad je rađanje dece u pitanju.

S takvom propagandom počeće i široka kampanja u korist kontraceptivnih sredstava. Treba stvoriti industriju kontracepcije. Ni cirkulacija i prodaja kontraceptivnih sredstava, kao ni abortusi, ne smeju se ograničavati zakonom (naravno, samo na slovenskim teritorijama, nap. prev.). Takođe, biće neophodno otvaranje specijalizovanih ustanova i priprema osoblja za vršenje abortusa. Stanovništvo će radije pribegavati abortusima ako te ustanove budu najbolje opremljene. Doktori moraju biti sposobni da priskoče, bez obzira na profesionalnu etiku. Propaganda mora da preporučuje i dobrovoljnu sterilizaciju“ (10).

Lokalni lekari dobili su ukaz po kome se abortusi sprovode u korist žene. Himler je marta 1943. objavio dekret koji to podvlači: „Ruski lekari Ruske medicinske asocijacije, koji ne smeju da znaju za ovo naređenje, moraju da budu pojedinačno instruirani da trudnoću treba prekidati iz socijalnih razloga. To im treba objasniti tako da ni na koji način ne saznaju za pravo naređenje“ (nemačkih vlasti, kao ni za cilj njihove populacione politike, nap. prev.) (11).

Nemačke vlasti su ipak istakle da, mada od rađanja dece treba odvraćati, ne treba ograničavati seksualne slobode. U memorandumu od 1944. kaže se: „Da bi se propaganda vodila praktično, treba slobodno deliti kontraceptivna sredstva (pri čemu cene subvencioniše država). Nema potrebe da se stanovništvu tuđe krvi ograničavaju prirodne želje, sve dok to ne smeta ograničavanju reprodukcije među narodima tuđih rasa“(12).

ŠIRENJE PORNOGRAFIJE

U stvari, Nemci su veoma radili na širenju „seksualnog haosa“. Oni su smišljeno širili pornografiju po Istočnoj Evropi da bi je razorili kulturno, politički i duhovno. Jedan istoričar ovaj proces tako opisuje: „Nemačko odeljenje za propagandu moralo je da u Poljskoj organizuje ili subvencioniše nemoralne bulevarske predstave i da štampa jeftinu literaturu izrazito erotskog tipa… da bi se masa držala na niskom nivou i da bi se njena pažnja skretala sa politike. Ti projekti degeneracije i moralnog razaranja praktično su bili sprovedeni u velikim poljskim gradovima… Uspesi Namaca u toj oblasti izazvali su protiv-mere poljskog Pokreta otpora. Ovaj je počeo da šalje specijalne „kaznene odrede“ koji su obilazili kabaree poznate po nemoralu i preduzimali disciplinske mere protiv poljskih režisera „zabavnih“ programa“ (13).

Poljaci su se takođe borili za svoju omladinu. U svojoj „Istoriji tajne države“ 1944. Jan Karski navodi upečatljiv odlomak iz jednog predavanja u ilegalnoj školi: „Draga moja deco, naš posao je veoma složen. Vi znate da neprijatelj nastoji da istrebi poljsku naciju, demoralizujući i razvraćajući poljsku omladinu. Mi, stari profesori, ceo život smo posvetili upućivanju i osnaživanju iste. Nailazimo na otpor zbog vas i zbog Poljske. Borba nam nije laka. Pretrpeli smo mnogo poraza. Bićemo pobeđeni ako vidimo makar jednog od vas, kako ide u nemačko pozorište ili bioskop, čita neku poganu knjižurinu ili pohađa neki kabare“(14).

Podsticanje  razvrata bio je sastavni deo nacističkih planova, mada nije uvek bilo uspešno. Erih Koh, rajhskomesar Ukrajine, prema jednom istoričaru to je i potvrđivao: „čak i posle Staljingrada Koh, koji je uvek radio na germanizaciji, rekao je grupi novinara da je plodnost Ukrajinaca i dalje ozbiljna opasnost… Reporter, koji je tu izjavu preneo Gebelsu, ministru propagande, ozbiljno je sumnjao da  će  ikad  biti  postignuto „izrođavanje putem razvraćanja“ s obzirom na visok moral stanovništva“(15).

(…) Politika kontrole rađanja sprovođena je čak i u konclagerima. U Ravensbriku su trudne Jevrejke slali u gasne komore. Nejevrejkama su nasilno vršili abortuse (26). Naravno, sterilizacija i abortusi bili su samo privremena mera smanjivanja rađanja: u velikoj tajnosti nacisti su počeli da spremaju logore smrti za istrebljenje 32 miliona Slovena.

ISTORIJSKI KORENI

U leto 1932, skoro godinu dana pre dolaska nacista na vlast, u štabu partije u Minhenu održana je konferencija. Na njoj se govorilo o Istočnoj Evropi i rešeno je da Nemačka kad–tad okupira tu oblast. Stručnjaci za seosku privredu isticali su da će osvajanje Istočne Evrope Nemačkoj omogućiti, da samu sebe snabdeva prehrambenim proizvodima, ali su upozoravali da „izuzetna biološka plodnost“ regiona mora biti zaustavljena dobro promišljenom depopulacionom politikom. Obraćajući se prisutnima. Hitler je podvukao   da „ono o čemu smo razgovarali mora da se drži u tajnosti“ (27).

Nisu svi posvećeni nacisti ćutali. Herman Raušning, poznati nacista ranog perioda, napustio ih je sredinom tridesetih i otkrio njihove planove. U „Glasu uništenja“ ispričao je o svom razgovoru s Hitlerom 1934. na temu Slovena: „Insistirao je: „Moramo smanjiti stanovništvo i treba da razradimo tehniku depopulacije… Pod tim ja ne podrazumevam obavezno uništenje, nego prosto mere za gušenje njihove ogromne prirodne plodnosti… Postoji mnogo puteva, sistematskih i relativno bezbolnih, u svakom

Slučaju beskrvnih, da bismo naveli nepoželjne rase da izumru… Francuzi su se posle rata žalili kako Nemaca ima 20 miliona više nego što bi trebalo… Primamo kritiku. Pozdravljamo planiranje rasta stanovništva. Ali naši prijatelji će morati da nas izvine ako dvadeset miliona nestane negde na drugom mestu… čineći to postepeno i bez krvoprolića, pokazaćemo svoju humanost“ (28).

Himler obilazi logoraše 1943.

Govoreći na radnom frontu 12. septembra 1936. pomenuo je nemačku potrebu za teritorijama: „Koliko Nemačka mora da radi da bi otela nekoliko kilometara tla od mora i močvara, dok se drugi za to vreme kupaju u izobilju zemlje! Kada bih ja imao Ural sa njegovim neiscrpnim rezervama blaga i minerala, Sibir sa ogromnim šumama i Ukrajinu sa ogromnim pšeničnim poljima, Nemačka i nacional–socijalističko rukovodstvo bi ostvarilo izobilje“ (29).

Sutradan je „Njujork Tajms“ objavio sledeći komentar: „Nije izražena želja da se steknu ti ruski resursi i nije bilo javne pretnje. Pa ipak, kad su nestali osmesi koji su te reči pratili, postalo je jasno da je ta ideja bačena u vrtlog nemačkog mentaliteta, i da se talasi time izazvani mogu proširiti veoma daleko“ (30).

U nacističkoj ideologiji pozitivna ideja „LEBENSRAUM“ – nemačkog osvajanja „životnog prostora“ na Istoku – uravnotežila je onu negativnu, o istrebljenju Jevreja. Septembra 1942. Hitler je komentarisao nemačke vojne pobede ovako: „Naši uspesi na Zapadu mogu da daju samo dozu šarma našim poduhvatima i da osnaže našu opštu bezbednost, ali su naše istočne pobede nesumnjivo mnogo dragocenije, jer je to baza samog našeg postojanja“ (31).

U NEMAČKOJ

U granicama same Nemačke Hitler je dugo podržavao ideju kontrole rađanja pod nadzorom države da bi odstranio „nepodobne“. Godine 1924, u svojoj knjizi „Mein Kampf“ Hitler je pisao da je jedna od sedam obaveza države „sprovođenje praktične savremene kontrole rađanja“ – „bolesni i slabi ljudi su oni kojima se ne sme dozvoliti da imaju decu“ (32).

Kad su u pitanju eugenika, sterilizacija i abortusi, nacistička ideologija je imala mnogo toga zajedničkog sa ideologijama raznih levičarskih udruženja i grupacija XX veka koje su se bavile kontrolom rađanja i seksualnim reformama (britanskim, američkim i nemačkim). Kao što primećuje Anita Grosman, „oslanjanje na eugeniku i rasnu higijenu bilo je tipično za grupacije seksualnih reformista i pretpostavljalo je složenu ambivalentnu vezu između nacionalističke demografske politike desničarskog tipa i levičarskih seksualnih  reformi“ (33)

Grosmanova podvlači da je u toku 1931. godine grupa Hamburg – RV (grupa za seksualne reforme, tesno povezana sa socijaldemokratskom partijom) održala niz predavanja na teme poput „Uvod u demografsku politiku“, „Rasna teorija, eugenika i sterilizacija“, „Odstranjenje nesposobnih za život“ (ovo se odnosilo na usmrćivanje mentalno zaostalih, prestarelih i duševno bolesnih ljudi).

Došavši na vlast, Hitler je preduzeo oštre mere za smanjenje priraštaja „nepodobnih“ što je imalo za posledicu uvođenje zakona o sprečavanju rađanja potomstva kod ljudi sa naslednim bolestima. objavljenog14. jula 1933. U doba nacističke uprave, od 320 do 350 hiljada ljudi je sterilisano, i ne manje od stotinu njih, uglavnom žena, umrlo je prilikom operacije (35).

Sledeći korak je bio  uvođenje  abortusa. Septembra 1934. Hitler je naredio dr Vagneru, glavnom lekaru Rajha, da uvede „prekid trudnoće kod žena sa naslednim bolestima ili kod žena koje su začele od muškaraca sa takvim bolestima“ (36). Formalna legalizacija je izvršena godinu dana kasnije, 26. juna 1935, uz ispravku koja dopušta abortus sve dok plod ne postane sposoban za život. Hitler ju je potpisao, i ona je sadržala dva uslova: „Ako, po sili zakona, Savet za nasledno zdravlje donese odluku o sterilizaciji žene koja je trudna u času operacije, ako plod još nije sposoban za samostalan život ili ako prekid trudnoće ne povlači sobom ozbiljnu opasnost po život i zdravlje same žene. Plod treba smatrači nesposobnim za samostalan život ako se prekid trudnoće obavlja pre isteka šestomesečnog roka“ (37).

Ironijom sudbine, uprkos svoj svojoj surovosti, nacistički programi su to vreme bili manje surovi od onih za koje su se borile grupe za kontrolu rađanja u zemljama zapadne demokratije.

Uzrok je bio jednostavan. Pogibije i smrt u Prvom svetskom ratu doveli su Nemačku dotle da je „smrtnost dece“ u njoj bila 3–4 miliona. Dvadeset godina od kraja Prvog svetskog rata Nemačka je ušla u Drugi svetski rat nedovoljno naseljena i sa velikim nedostatkom mladih ljudi. Šta god da su nacisti proglašavali, oni nisu mogli da budu prestrogi kad je u pitanju rađanje u Nemačkoj. Iako zvuči čudno, Hitler je bio trpeljiviji prema ljudskoj nesavršenosti od mnogih zagovornika kontrole rađanja u Americi, Britaniji i Nemačkoj i optimističniji kad je u pitanju poboljšanje naslednih osobina putem vaspitanja. Hitler je svoju toleranciju iskazao na jednom skupu 29. avgusta 1942. gde je rekao: „Da li se mnogo šta izmenilo sada, to bih hteo da znam? Nisam siguran, n mnoge stvari okolo uveravaju me da nije. Pokazali su mi upitnik Ministarstva unutrašnjih poslova koji se daje ljudima koje bi trebalo sterilisati.

Na najmanje tri četvrtine pitanja moja majka ne bi umela da odgovori. Sećam se jednog: „Zašto lađa, načinjena od čelika, pliva u vodi, a ne tone?“ Da je ovaj sistem bio uveden pre mog rođenja, siguran sam da se ne bih rodio!“ (38).

Rezultat toga je bio da je nacistička eugenika podvlačila kako kakvoću, tako i količinu, i da je bila manje diskriminatorska od eugenike koju su podržavali bogati školovani američki zagovornici kontrole rađanja. Ta relativno velika trpeljivost uznemirila je američke grupe „boraca za eugeniku“, koje su s početka pozdravljale razvoj događaja u Nemačkoj. Na primer, Vudbridž Moris, generalni direktor federacije za kontrolu rađanja Amerike, 1940. je kritikovao Nemačku rečima: „Mi smo takođe svesni problema izgradnje jedne rase, ali se mi brinemo o kvalitetu naših ljudi, a ne samo o njihovoj količini“(39).

Zbog ratnih potreba i potreba za radnicima u Nemačkoj paralelno sa „negativnim“ eugeničkim programom postojali su i pozitivni programi, koji su podsticali rađanje među „pogodnima“. Zakoni su ograničavali pristup metodama kontrole rađanja i udvostručavali kazne za abortuse među „rasno superiornima“. Kada je Nemačka osvojila druge zemlje, slični pozitivni programi razrađeni su za „rasno vredne“ grupe u Severnom i Baltičkom regionu (40). Grupe, koje se ne smatrahu germanskim, bile su obuhvaćene samo negativnim programima.

Pozitivni programi u Nemačkoj, skupa sa neophodnošću skrnavanja uzroka zbog kojih Nemačka nastoji da Slovenima i ostalim manjinama pomogne da smanje stopu priraštaja, stvarali su nedoumice oko nacističke politike.

Nemačke žene nisu smele biti mršave i morale su rađati

To je pobudilo Hitlera da kaže da bi „streljao svakoga ko bi pokušao da u Ukrajini zabrani abortuse“. Na primer, u proleće 1942. rajshfirer SS Himler morao je da ubeđuje šefa Nacističke policije u Poljskoj, generala SS–a Krigera, da deluje tako da sudovi više ne osuđuju Poljake zbog vršenja abortusa. Slična delatnost sudova u Belorusiji dozvoljavala je generalu SS–a Bergeru da primeti da neki administrativci „nemaju pojma šta u stvari znači nemačka politika na Istoku“(41).

HITLEROVO LIČNO MIŠLJENJE

U granicama Nemačke, nacisti su objavili da je njihov program usmeren na „zaštitu majčinstva“. Njihov pravi cilj, međutim, bio je povećanje nemačkog stanovništva što bi doprinelo jačini vojne i političke moći. Ideja individualnih prava ovde nije imala nikakvog značenja, kao i u drugim slučajevima za vreme vlasti nacista. Hitler je smatrao da pravo pripada onome koje dovoljno jak da ga odbrani. Slabići, mali i bespomoćni, po njegovom mišljenju, nisu imali „neotuđivo“ pravo na život– U „Mein Kampf“–u on je pisao o ljudima s neizlečivim bolestima: „Ako više nema snage za borbu kad je nečije zdravlje u pitanju, pravo na život u ovom svetu borbe je okončano. Svet pripada samo „celosnom“ čoveku punom snage, a ne slabom „polučoveku“ (42).

Zahvaljujući tom surovom socijaldarvinizmu Hitler je smatrao da su abortusi koje vrše pripadnici „više rase“ prihvatljivi radi rešavanja društvenih problema i sprečavanja porodičnih poteškoća. Godine 1941, u govoru od 5. novembra, Hitler je rekao da je komunalni sistem stanovanja potpuno pogrešan, jer mlade ljude iz „uglednih porodica“ primorava da žive s ličnostima koje su se „sasvim izrodile“ (43). Da bi potvrdio takav pogled na stvari, Hitler je ispričao o mladom čoveku s kojim je bio u zatvoru posle propasti Pivskog puča 1923. Taj mladić je imao „plodne odnose“ s nekom devojkom, koja je ostala u drugom stanju i koju je posavetovao da abortira, zbog čega je osuđen na osam meseci zatvora. Hitler je smatrao da je to „sramota“, koju „porodica mladićeva neće moći da preživi“, jer je „prevelika“. Po njegovom mišljenju, tog „milog mladića“ bilo je dovoljno samo „valjano isprašiti“.

Hitlerovo poimanje seksa bilo je takođe sasvim liberalno. On je smatrao da je homoseksualizam lična stvar pojedinca, a ne nešto o čemu treba da se brine društvo. Upravo je homoseksualac Ernst Rem više od bilo koga drugog „učinio da bi ga (Hitlera, nap. prev.) uveo u politički život Nemačke“ (44). Jedan istoričar primećuje „Hitler je znao sve o Removim sklonostima, ali je smatrao da je to njegova lična stvar. Kada je Rem stupio na dužnost načelnika štaba SA, Hitler, koji je bio zvanična glava SA, izdao je partijsko naređenje po kome „SA nije devojački institut, nego o udruženje za surovu borbu“. Žalbe na privatne navike pojedinaca odbijao je „s negodovanjem i načelno“, kao „predubeđenja“ i „sasvim privatne stvari“ (45).

NEMAČKA TOKOM RATA

Za vreme rata Nemci su doveli na milione stranaca radi posla u fabrikama i na firmama. Mnogi od ovih, tzv. „gostujućih radnika“, bile su žene koje su ostajale u drugom stanju. Kod njih u domovini abortusi su bili dozvoljeni, i podsticani od strane nacističkog okupatora. U Nemačkoj, međutim, abortusi su načelno bili ilegalni, osim lica jevrejske nacionalnosti i onih za koje se mislilo da imaju nasledne bolesti.

U proleće i leto 1943, u tajnosti, Nemci su odobrili abortuse stranim radnicama sve dok dete ne postane životno sposobno (46). Činjenica da su te radnice uglavnom bile slate u univerzitetske klinike i srednje medicinske škole i da su korišćene za obučavanje studenata, govori o tome da su vlasti nameravale da abortuse u budućnosti učine šire dostupnima. I ovde se, naravno, mislilo rasistički. Žene koje su, očito, bile „nemačke ili srodne krvi“ i one „koje su stvarale dobar rasni utisak“ mogle su dobiti zabranu abortusa, bez obzira na to što su bile strane radnice (47).

Legalizacija abortusa išla je obratno od osvajanja teritorija. Prvo su to „pravo“ dobile žene iz Istočne Evrope, a zatim i iz Poljske. U otkrivenom nacističkom dokumentu opisane su etape: „Državni ministar zdravstva (Conti)je direktivom od 11. marta 1943. rekao da se trudnoća žena radnica iz Istočne Evrope može prekidati po želji. Himler je o tome izdao dekret 9. juna 1943. a prvog avgusta ga je dopunio Naređenjem o dopuštanju abortusa kod žena iz Poljske“ (48).

Kao i na okupiranim teritorijama, kampanja je sprovođena propagandom koja je isticala poteškoće vezane sa rađanjem dece. Naglasak je stavljen na odvajanju deteta od zaposlene majke odmah posle rođenja, da bi se time majčinstvo učinilo manje bitnim (49).

Proširenje legalizovanih abortusa u granicama Nemačke izazvalo je proteste lekara. Tajni izveštaj policije od 25. oktobra 1943. sadrži iskaze lekara protiv nove politike abortusa. Neki lekari (uglavnom rimokatolici) nisu se saglašavali s njom, jer „odluka ne odgovara moralnim obavezama lekara da čuva život“ i podvlačili su da medicini nije dozvoljeno da pravi razliku po nacionalnoj osnovi. S druge strane, mnogi „politički ozbiljni“ lekari, priznajući „rasne uzroke“, ipak su shvatali da je ta politika „opasan eksperiment“. Oni su isticali da će „ako naredba postane poznata, biti dato odobrenje da abortuse vrše i sami Nemci“ (50). Ovo poslednje pokazuje da su, bez obzira na zakon, abortusi bili dostupni i „zdravim, plavokosim Arijcima“ Nemačke.

Nacistički logor za žene „Ravenzbrik“ – Izvor Vikipedija

IZVOĐENJE NA SUD

Hitler se svog plana borbe za „životni prostor“ na Istoku držao sve do samoubistva u berlinskom bunkeru, kada su ruski vojnici od njega bili udaljeni svega nekoliko kvartova. U svom poslednjem uputstvu šefu nemačkog generalštaba Kajtelu, 29. aprila 1945, on podvlači da je „cilj, kao i dosad, – osvajanje novih teritorija na Istoku radi nemačkog naroda“.

Posle rata, na Nirnberškom procesu na odgovornost su bili pozvani mnogi i od onih koji su učestvovali u zločinima protiv čovečnosti. Pošto je rajhsfirer SS Himler izvršno samoubistvo, niko od učesnika programa kontrole rađanja  nije bio ispitivan kad je Međunarodni vojni sud sudio nacističkim rukovodiocima. Ipak, između oktobra 1947. i marta 1948. Vojni sud SAD u Nirnbergu saslušavao je predstavnike RKFDV po tački osam. Među optužbama bila je i ta „da je zaštita zakona bila ukinuta kad su u pitanju nerođena deca ruskih i poljskih majki u nacističkoj Nemačkoj. Abortusi kod tih žena su podsticani, pa čak i iznuđivani“ (51). Odbrana je rekla da abortusi nisu činjeni nasilno. Formalno, to je bilo tako, među nacističkim dokumentima je bio jedan koji glasi: „Jasno je da rasno nepunoceno potomstvo istočnih radnika i Poljaka treba ograničavati što više. Mada prekid trudnoće mora se sprovoditi na čisto dobrovoljnoj osnovi, u svakom slučaju treba primeniti pritisak“(52).

Jedan od optuženih bio je general–pukovnik SS–a Rihard Hildebrant, direktor Glavne uprave za rase i kolonije RKFDV u Berlinu. Na saslušanju je protestovao zbog optužbi „jer do dana današnjeg niko u prekidu trudnoće nije video zločin protiv čovečnosti“. Njegov protest nije imao efekta. U toj oblasti, kao i u mnogim drugim. Nirnberški proces postavio je nove orijentire i optuženi je osuđen na 25 godina robije (53).

Ostale kazne su se kretale od doživotne robije, na koju je osuđen Ulrih Grifelt, glavni i odgovorni izvršilac RKFDV, do deset godina Fricu Švalmu, činovniku, odgovornom za rasistička istraživanja o tome da li je žena abortirala.

KONVENCIJA O GENOCIDU

Posleratna svetska osuda nacističke ideologije dovela je do definisanja novog zločina u međunarodnom zakonodavstvu – zločina genocida. Član 11. „Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“ definiše genocid kao „akciju učinjenu s ciljem da se uništi, u celini ili delimično, nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa“.

Oslanjajući se na iskustvo s nacizmom, 11. član definiše „primenu mera usmerenih na sprečavanje rađanja u nekoj takvoj grupi“ kao čin genocida (55). Nacistička politika u Istočnoj Evropi obezbeđuje istorijski kontekst za taj deo konvencije. Bilo koja nacija, organizacija ili pojedinac koji primenjuje takve mere krivi su za genocid po međunarodnom zakonodavstvu. Još važnije je da bilo kakvo lično učešće u takvim delatnostima može da se smatra „zločinom protiv čovečnosti“, čak i ako su slične akcije legalne u zemlji u kojoj se dešavaju. U SAD Zakon o genocidu primenjuje se s naročitom snagom. Posle ratifikacije u Senatu on ima silu kao Ustav, i iznad je svih drugih zakona i sudskih rešenja. Svaki čovek koji učestvuje u sličnoj delatnosti može biti optužen za genocid.

R E Z I M E

Nacističku demografsku politiku možemo ovako rezimirati:

  1. Bile su razrađene medicinske i zakonodavne mere za kontracepciju, abortuse i nadzor nad decom čiji je cilj bio smanjenje prirodnog priraštaja u nepoželjnim grupama stanovništva. Kontraceptivna sredstva bila su široko dostupna i često su deljena besplatno. Abortusi su bili legalizovani, bezopasni i lako dostupni na specijalnim klinikama ili kod lokalnih lekara. Majke koje su bile primorane da rade na silu su odvajane od dece u ranom dečjem uzrastu, da bi majčinstvo bilo što nebitnije.
  2. Kontrola rađanja je kod nejevrejskog življa sprovođena dobrovoljno, ali uvek pod pritiskom koji se u najmanju ruku sastojao od tvrdnje da je izbegavanje rađanja deteta lakše nego njegovo podizanje. Za one koji su živeli u teškim uslovima to je bilo dovoljno da bi popustili pred pritiscima. Kod Jevreja su sterilizacija i abortusi često bili prinudni.
  3. Sredstva masovnih informacija su zajednički radila na propagandi takvih mera ističući lične probleme koji nastaju zbog više dece i učeći ljude kako pomoću mera kontrole n abortusa može da se izbegne rađanje. Podsticani su pornografija i seks bez dece (uključujući tu i homoseksualizam) sa ciljem slabljenja porodice, odvraćanja od političkog otpora i razaranja duhovnih vrednosti.
  4. Uglavnom, kao i totalno uništenje, istinski cilj ove politike – smanjenje broja nepoželjnih grupa stanovništva – čuvan je u strogoj tajnosti. To je povremeno dovodilo do sukoba između tvoraca ove politike i njenih izvršilaca, koji katkad nisu znali njene ciljeve. Posle rata nacistička politika u oblasti demografije i Istočnoj Evropi dovela je do pojava novog pojma u međunarodnom zakonodavstvu – zločin genocida.

Iz knjige Vladimira Dimitrijevića: „Ako nema Boga sve je dozvoljeno (Pravoslavlje u doba nihilizma)

Srpska deca u Jasenovcu

_________________________________________________________________

Spisak literature

  1. Aleksandar Dalin: „Nemačka uprava u Rusiji, 1941–1945“ (London, 1957), 141; Klarisa Henri i Mark Hilel: „Čiste krvi“ (Njujork, 1976), 148; Igor Kamenecki: „Nemačka politika Lebeistraum u Istočnoj Evropi tokom II svetskog rata“ (doktorat, Univerzitet Ilinois, 1957), 172–173; Igor Kamenecki: „Tajni planovi nacista u Istočnoj Evropi“ (Njujork, 1961.), 143; Joakim S. Fest: „Hitler“ (Njujork, 1975). 683–84.
  2. Nora Levin: „Potpuno uništenje“ (Njujork, 1973.): 232–233;
  3. Johen fon Lang, Klaus Sibil: „Sekretar“, (Njujork, 1970), 209-11; Dejvid Irving: Hitlerov rat (Njujork, 1977). 402-03; Robert L. Kel: „RKFDV: nemačka politika preseljavanja i demografije 1939-1945. god.“ (Kembridž, 1957), 227.
  4. Dalin: „Nemačka uprava“, s. 141.
  5. Leon Poljakov: „Žetva mržnje“ (Sirakuza, Njujork, 1954),  272–74, „Nirnberg“, N01878; Dalin: „Nemačka uprava“, 457. Nemački tekst u knjizi Kamenecki: „Tajni planovi nacista“, 197–99.
  6. O RKFDV kod Kel: „RKFDV“; Kamenecki: „Tajni planovi nacista“; Mihael R. Marus: „Nepoželjni: evropski odbačenici XX veka“ (Njujork, 1985), 219-227; Ana Bramvel: „Krv i tle“ (Abotstruk, Engleska), 1985, 146.
  7. Kamenecki: Nemački „Lebensraum“, 171.
  8. Raul Hilberg: „Uništenje evropskih Jevreja“ (Čikago, 1961), 642. „Nirnberg“: NG–844.
  9. Dalin: „Nemačka uprava“, 457.
  10. Poljakov: „Žetva mržnje“, „Nirnberg“, NG-2325.
  11. Saslušanja ratnih zločinaca pred Nirnberškim vojnim tribunalima (dalje: NVT), (Vašington, 1949-54) B: 109. Ruskim lekarima bile su poznate izmene zakona o abortusu. Godine 1920, Lenjin je, prvi u svetu, legalizovao abortuse na ženin zahtev. Godine 1936, kad je rasla ratna napetost, Staljin je proglasio abortuse nelegalnima. Edvard G. Kar: „Socijalizam u jednoj zemlji“ 1924-26, 3 toma (London, 1958), I, 28-29, 33. Ričard Stajts. „Ženski oslobodilački pokret“.
  12. „NVT“, IV: 1122, Nirnberg, N05311.
  13. Kamenecki: „Tajni planovi nacista“, 114.
  14. Jan Karski: „Istorija tajne države“, Boston, Houghton Mifflin CO., 1944., str. 243.
  15. Dalin: „Nemačka uprava. Učešće „novinarčića“ niej čudno. Za razliku od crkve ili oficira, veoma malo sredstava javnog informisanja pripadalo je antinacističkom pokretu otpora.
  16. Graule, Hajnc Moše: „Uspon savremenog judaizma – intelektualna istorija nemačkog jevrejstva 1650 –1942“; Hanington N. I., Robert E. Kriger – izdanje, 1978, str. 92. Fridrih Veliki je takođe bio neprijatelj, istorijskog Hrišćanstva.
  17. Vilas R. Duel: Narod pod Hitlerom (Njujork, Harkort Brejs i kompanija, 1942.). 189-190. Cifre u ovom odeljku su odatle.
  18. Robert N. Proktor: „Rasna higijena“ (Kembridž, Harvard univerzitet pres, 1988.), str. 123; vidi takođe: Citta Serrenx: „U tu tminu“, (McGrow Hill, NY 1974.), str. 62.
  19. Leon Poljakov: „Žetva mržnje“ (izdanje Sirakuškog univerziteta, Njujork 1954.), str. 192.
  20. Džerald Rejtlindžer: „Konačno rešenje“ Thomas Joseloff, NY, 1961, str. 188-189. Takođe: Nira Feldman: „Konclageri i totalno uništenje“ u „Totalno uništenje“, Jerusalim, 1974, str. 88.
  21. Kristofer Torn: „Allies of a Kind“. (Oxford University press. NY, 1978.), str. 158-159.
  22. Eugen Kohan: „Teorija i praksa pakla“, Berkley Books, NY.
  23. Jad Vašem, Dokumenti o totalnom uništenju, Jerusalim 1981, str. 168.
  24. Isto, str. 401.
  25. Isto, str. 451.
  26. Nira Feldman, Isto, str. 84-85.
  27. Herman Raušning: „Glas uništenja“, NY 1940, str. 34-38; Džozef V. Šehtman: „Evropska preseljavanja naroda 1939-1945“ (NY, 1946), str. 266, str. 296.

Početkom 20-ih godina Hitler još nije rešio da li će Nemačka da se ujedini sa Britanijom i oteti tle Rusiji ili će se ujediniti sa Rusijom i urediti svoju svetsku trgovinu. Razvoj Hitlerovih ideja videti u: Eberhard Jakel: „Hitler’s Wesleyanschauung“ (Middletown, CN, Wesleyan University Press, 1972) , str. 32. Bila je neophodna stroga tajnost ne da bi se sakrila osnovna ideja da Nemačka namerava da osvoji zemlje na Istoku, koje pripadaju Rusiji, o čemu je Hitler pisao u pamfletu na ovu temu još 1926, kao i u drugom tomu „Mein Kampf“. Tajanstvenost je morala da skriva činjenicu da su hitlerovski planovi bili realni, a ne prosta politička poza, kao što su neki mislili. U svojim javnim nastupima 20-ih godina Hitler je javno previđao činjenicu da je Istočna Evropa već bila naseljena. Tokom 30-ih godina politika „depopulacije“ morala je da se skriva, čak i kad su slovenske teritorije bile okupirane. Jedan autor pretpostavlja da je te ideje razrađivao Alfred Rozenberg. Vidi: Luid Leo Skajder: „Hitlerizam: gvozdena batina u Nemačkoj) (Monawk Press, NY, 1932.), str. 145.

  1. Raušning. Isto, str. 137-8, vidi: Adolf Hitler: Moj novi poredak, izd. Raul de Pusi, Njujork 1941., str. 619. Žorž Klemanso, francuski premijer, govorio je da ima 20 miliona Nemaca više.
  2. Hitler, Moj novi poredak, str. 400; takođe: Razgovori s Hitlerom, za stolom, Weidenfeld and Nichoison, London, str. 261-262.
  3. Hitler: Moj novi poredak, str. 401.
  4. Hitler: Razgovori za stolom, str. 697.
  5. Luis L. Snajder: Hitlerovski Treći rajh: dokumentarna istorija, Čikago, 1981.
  6. Anita Grosman: Zadovoljstvo je – domaća sreća: masovna organizacija seksualnih reformi za radničku klasu Vajmarske republike, u knjizi: M. Dobkovski. I. Valiman: „Ka totalnom uništenju: socijalna i ekonomska kriza Vajmarske republike“ (Westport, CN, 1983.), str. 271.

Radi poređenja s američkim pokretom za kontrolu rađanja, vidi M. V. Perri: „Kako je planirano materinstvo dobilo svoje ime, „Međunarodni pregled prirodnog planiranja porodice“; X:3, Fall 1986, str. 234-42.

  1. M. Burlegih – Volfgang Vinerman: Rasistička država: Nemačka, 1933-1945, Kembridž 1991. str. 136.
  2. Isto, str. 138.
  3. Isto, str. 253.
  4. Isto, str. 140-141.
  5. Adolf Hitler: Razgovori za stolom, str. 674-75.
  6. Britanski pregled kontrole, XXIV:3 (januar 1940).
  7. Kamenecki: Nemački , Lebensraum, 175, NMT, IV, 1077-79, Nirnberg, No1803, No3520.
  8. Kamenecki: Nemački Lebenstraum, 173, Himlerov dosije, 1302, Folder N. Nirnberg, Ho3134.
  9. Hitler: Mein Kampf, 257.
  10. Hitler: Razgovori za stolom, str. 112-113.
  11. Hajnrih Hon: Poredak lobanje, ili istorija SS, New York 1966-1967.
  12. Isto, str. 81.
  13. R. N. Proktor: Rasna higijena, str. 123, 366.
  14. Isto, str. 123.
  15. NVT, IV: 1082, Nirnberg, 1753 – PS, No3250 (Istočni radnici), NO-1384 (Poljske žene).
  16. NVT, IV, 1122-27, Nirnberg, No5311.
  17. NVT, 1081-84, Nirnberg, No3512.
  18. NVT, IV, 1077.
  19. NVT, IV, 112. Nemačka vojna naredba od 13. jula 1943. „O intenzifikaciji protivmera“ protiv Ukrajinaca, uključujući „nasilne abortuse trudnih žena“. U knjizi: V. Mančester: „The arms of Krupp“ (NY, 1964, 1965, 1968), str. 486. Nasilni abortusi su verovatno bili kazne za žene koje su zatrudnele odbijajući da rade u Nemačkoj, vidi: Dalin: „Nemačka uprava“, str. 435, str. 458.
  20. NVT, IV: 1076, 1081, 1090.
  21. hana Arent: Ajhman u Jerusalimu: ogled o banalnosti zla, Viking Press, New York, 1963, str. 222-223.
  22. Nehemiah Robinson: Konvencija o genocidu / Komentari (New York, 1960); Leo Kuper: Odvraćanje od genocida, New Hawen, 1985. str. 241.

O poreklu pojma „genocid“, vidi Rafael Lomki: „Vodeća vlast u okupiranoj Evropi“, Vašington, 1944. str. 79.


Izvor: Ako nema Boga sve je dozvoljeno

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Hitlerova politika kontrole rađanja na okupiranom prostoru

* Obavezna polja