Olga CetverikovaJezuitizam u sebi sadrži i indiferentizam, i farisejstvo, i fanatizam; zato on i jeste najveće moralno zlo.

Kako su „pratili“ papu Benedikta XVI

Do odustajanja Benedikta XVI od vlasti došlo je posle neverovatno snažnog pritiska nadnacionalnih finansijskih klanova koji su odavno odlučili da preprave  Vatikan. Već smo pisali koliko je intenzivan napad bio preduzet na pontifika[1], ali vremenom su isplivali  novi detalji koji su objasnili tehnologiju onoga što je činjeno.

Kako je krajem februara postalo poznato iz publikacije u Intrepid Report   Vejna Medsena (a on je i urednik i izdavač  Wayne Madsen Report)[2], iza skandala „Vatiliks“ koji je počeo u maju 2012. stajao je Kas Sanstejn, koji je u Beloj kući rukovodio  (do avgusta 2012)  Odeljenjem  za informacije i pitanja koja treba regulisati, i za koga se smatralo da je glavni pravni savetnik predsednika Obame. „Vatiliks“ je razvijan po modelu „Vikiliksa“, i u njegovoj realizaciji Sanstejn  je igrao izuzetno važnu ulogu.

Kada je „Vikiliks“ bio tek osnovan, pošto je „na nišan“ prvo uzeo Kinu (2006.godina), Sanstejn mu je obezbedio prvi prodor  na stranice najvećih američkih medija. U svom autorskom odeljku  u „Vašington Postu“ on je napisao: „WikiLeaks.org su osnovali disidenti u Kini i drugim zemljama  sa  namerom da na internet postavljaju  tajna dokumenta vlada i da se štite od cenzure  pomoću „mekog rata“.  Taj isti Sanstejn je u januaru 2008. u radu o „teoriji zavere“ koji je pripremao za Harvardski pravni koledž, insistirao na tome, da vlada SAD koristi grupe tajnih agenata ili tzv. „pseudonezavisnih“ agenata za širenje uticaja  radi „infiltriranja u ekstremističke grupe“ pod kojima su se podrazumevale organizacije, veb-sajtovi i pojedini aktivisti koji su, po rečima Sanstajna, proizvoljno interpretirali „lažne teorije zavere“. Takva infiltracija je vršena kako bi se široka javnost odvela od diskusija kako da se savremeni svet oslobodi vlasti oligarha i nepoželjnih promena u ekonomskoj politici.[3]

I, eto, u proleće 2012. na red je stigao i Vatikan. Kako objavljuje Vejn Medsen, iz već pomenutog medija, dobro upoznati izvori Wayne Madsen Report-a iz Rima su saopštili da je u maju te iste godine Sanstejn svom najbližem okruženju izjavio: „Posle „arapskog“ imaćemo i „vatikansko proleće“.[4] Uzrok za donošenje jedne takve odluke bila  je, kako navodi izvor, činjenica da je Vatikan podržao inicijativu bloka BRIKS za reorganizaciju svetskog finansijskog sistema, koja bi omogućila da se formira sopstveni sistem obračuna, i kome bi mogle da priđu i zemlje Južne Amerike i „Arapskog luka“. Upravo da se ne bi dozvolila bilo kakva finansijska samostalnost je i započet „Vatiliks“ u kome je kao glavni zlikovac prikazan nesrećni papin sobar Paolo Gabriele, mada su stvarni organizatori te operacije bile nevladine organizacije i mediji koje su specijalizovali za psihološke napade, i koji su bili povezani sa Stejtdepartmentom SAD.

Samom skandalu su prethodile upozoravajuće akcije: prvo je finansijski holding J.P.Morgan  u Milanu  zatvorio račun Vatikanske banke pod izgovorom  da ne postoje potrebni podaci, a zatim je Stejtdepartment SAD  prvi put uneo Vatikan u spisak zemalja  koje  su osetljive po pitanju pranja novca. Sve je rađeno po Sanstejnovom nalogu  i nalozima njegovih kolega iz Ministarstva finansija.  Iz tog istog centra su upravljali i informacionom kampanjom koja je počela u maju, a koja se odnosila na potragu za telom nestale još 1983.godine Emanuele Orlandi, ćerke saradnika Vatikanske banke, koji je znao za tajne mahinacije banke  – kampanja se vodila pod parolom „Emanuela Orlandi je oteta radi seks-zabava u Vatikanu!“ U okviru iste kampanje je iskorišćen i „gej-skandal“ u Vatikanu, kada je po medijima  širena priča  o  tajnom izveštaju papi o neobičnoj seksualnoj orijentaciji predstavnika najvišeg katoličkog rukovodstva. Međutim, o „moralnom liku“ „svetih otaca“ pontifik je i bez toga bio odlično informisan. Poznato je, na primer, kakve je napore preduzimalo rukovodstvo Svete stolice kako bi zataškalo skandale zbog homoseksualnosti  Marsjala Masjela, osnivača i vođe kongregacije „Hristovi legionari“, smatrane za „najkonzervativniju“, i jednog od glavnih oslonaca  pape Benedikta XVI. Tek posle Masjelove smrti 2008. je saopšteno da se on ponašao potpuno neprimereno katoličkom moralu, i Vatikan je počeo u čitavom svetu da vrši istragu rada „Legionara“ . Tako da teško da je bilo moguće uništiti papu pričama o moralnom liku najvišeg sveštenstva. Ali je baš bio pogodan momenat da se te priče rasture po čitavom svetu.

Tako je informacioni rat protiv Vatikana dobio sveobuhvatan karakter i proširio se na sve vrste njegove delatnosti – finansijsku, administrativnu, političku i religioznu. Cilj je bio samo jedan – da se dokaže  neuverljivost rada rukovodstva Svete stolice i njena nesposobnost da upravlja crkvom,  kojoj su neophodne korenite promene.

papa benedikt

Od januara 2013.godine finansijski krugovi su prešli na završni stadijum pripreme operacije „vatikansko proleće“. 1.januara  je Vatikanska banka privremeno obustavila obradu svih operacija sa karticama i svih elektronskih plaćanja na teritoriji Vatikana, opet zato što Sveta stolica nije poštovala sve međunarodne propise koji se odnose na borbu protiv pranja finansijskih sredstava. Smatra se da su zbog toga za mesec dana gubici Vatikana (a tu spadaju i kupovina karata za muzej, i kupovina suvenira – sve pomoću kartica) izneli oko 1,7 miliona evra.[5]

Posle toga dešavanjima su se priključili i najveći stručnjaci za pregovore – vitezovi Malteškog ordena. 9.februara je u bazilici Svetog Petra u Vatikanu u čast ordena koji je osnovan u februaru 1113g. otvorena svečanost na koju je došlo preko hiljadu vitezova i dama da bi dobili blagoslov Benedikta XVI. Sa maltežanima je papa proveo nekoliko sati, a 11.februara je izjavio da se povlači sa prestola. Zatim se i  bukvalno sledećeg dana na teritoriji Vatikana obnavljaju operacije sa karticama, a 15.februara (baš na dan  kada je osnovan Malteški red) papa je doneo poslednju veliku odluku: za novog direktora Vatikanske banke (a ta je dužnost bila slobodna još od maja 2012.)  je postavljen „Maltežanin“ , nemački pravnik i finansijer Ernst fon Frajberg, stručnjak za rasturanja i gutanja finansijskog biznisa.

Da podsetimo da Malteški red  koji predstavlja državnu strukturu   sa svojim Statutom  je i jedan od najuticajnijih katoličkih redova, i da je tesno povezan sa najuticajnijim masonskim ložama. On ima svoje ogranke u različitim sferama: u trgovini, politici, bankarskom sektoru, tajnim službama, armiji, obrazovanju i sl. Mnogi vitezovi Malteškog reda su i članovi Saveta za međunarodne odnose i različitih nadnacionalnih organizacija iz „senke“, a podržavaju snage koje aktivno rade na novom svetskom poretku i koje su okrenute Vatikanu. Dovoljno je da se setimo da su Malteškim vitezovima pripadali i bivši direktor CIA Vilijam Kejsi, i njegov zamenik Vernoj Volter, i državni sekretar SAD Aleksandar Hejg.

Razumevajući značaj i ulogu Malteškog reda, imenovanje fon Frajberga  za rukovodioca Vatikanske banke može da se smatra kao priprema  terena za prebacivanje finansijskog sistema Vatikana pod direktnu kontrolu svetskih finansijskih klanova. Interesantno je da se Benedikt  XVInikada nije sreo sa novim direktorom Vatikanske banke, kaoi da je njegovu kandidaturu predložila poznata međunarodna agencija za izbor top-menadžera, Spencer & Stuart, koje nazivaju i „lovci na glave“. Očigledno da makar i prividno papino odbijanje da on donese tako važnu odluku predstavlja jedan od uslova sporazuma koji je prihvaćen na sastanku sa maltežanima.

Papinim povlačenjem je prva etapa „vatikanskog proleća“  završena, a 12. marta 2013. je otvaranjem  konklave počela druga etapa tog procesa. Iako očiglednog favorita na konklavi nije  bilo, italijanski eksperti (konkretno – Marko Tozati) su za favorita smatrali Italijana, arhiepiskopa Anđela Skolu. Međutim, događaji u Italiji  koji su prethodili konklavi su očigledno pokazali da se na italijansku partiju vrši najjači mogući pritisak. Početkom marta je milanski sud osudio Silvija Berluskonija, najuticajniju figuru italijanskog biznisa, na godinu dana zatvora zbog optužbe da je učestvovao u otkrivanju tajne informacije u vezi sa poslom koji se odnosio na kupovinu osiguravajuće grupe Unipol banke VNL.I skoro odmah je kroz prozor svog kabineta iskočio rukovodilac pres-službe najstarije banke u Italiji  MontedeiPaschidiSiena, oko koga je u januaru ove godine nastao skandal kada se otkrilo da je banka krila od regulatora informaciju o gubicima. Posle toga je kompletno rukovodstvo MontedeiPaschidiSienaotpušteno, a tužilaštvo je počelo da vodi istragu.  Kako su naveli eksperti, Rosijeva smrt, tj. smrt „dežurnog krivca“, najverovatnije  u sebi krije čitavu mrežu događaja u vezi sa prestrojavanjem u upravljanju svetskim finansijama. Ali bez obzira na to – do svega je došlo baš u najpogodnije vreme.

Papa – latinoamerikanac

13. marta je za novog pontifika izabran arhiepiskop Buenos-Ajresa, Horhe Mario Bergoljo, koji je uzeo ime Francisko. Mada njegovog imena nije bilo među  favoritima konklave, na izborima 2005.godine on je bio drugi – odmah posle J.Ratcingera, tako da njegov izbor ne može da se smatra za neočekivan. Sudeći po rekordno kratkom vremenu rada konklave, pitanje o novom papi je bilo unapred rešeno.

Novina u ovom događaju je u tome, da je Bergoljo postao prvi pontifik iz Južne Amerike i prvi papa – jezuit.

Prva činjenica govori da u uslovima naglog pada značaja katolicizma u Evropi raste uloga latinoameričke crkve. Međutim, ne treba verovati u iluzije. Proces istiskivanja hrišćanstva, do koga je došlo u čitavom svetu, zahvatio je i južnoamerički kontinent, uključujući i Argentinu. Na tom je planu značajno je da je Argentina,  u kojoj je proglašena potpuna sloboda veroispovesti, jedina zemlja u Latinskoj Americi u kojoj su ozakonjeni istopolni brakovi  (to je učinjeno u julu 2010.godine).[6] Kako je izjavio bivši episkop Palensije Nikolas Kasteljanos, prema  istraživanjima koje je vršilo katoličko Društvo Svete Marije, među latonoameričkom omladinom  je jako opalo poverenje u katoličku crkvu.[7] A Vatikan, prema tvrdnjama sveštenstva koje je dobro upoznato sa situacijom, za katolike Latinske Amerike ne predstavlja autoritet, tj. njemu se malo veruje.

Tako da izbor pape – latinoamerikanca ne svedoči  toliko  o snazi latinoameričkog katolicizma,   koliko, naprotiv, predstavlja poziv da bi se ojačao oslabeli autoritet Svete stolice na tom kontinentu.

cavez-papa

Posebno je simbolično da se to desilo istovremeno sa odlaskom sa ovog sveta Uga Čavesa, koji je predstavljao antiglobalističku Latinsku Ameriku. Zna  se da je sam Čaves pretpostavljao da je njegov rak bio izazvan veštački, kao i kod drugih latinoameričkih političara-levocentrista (konkretno – kod argentinskog predsednika Kristine Fernandes), koji su se borili za ubrzanje južnoameričke integracije kao protivteže dominaciji SAD.[8] Što se tiče odnosa Čavesa sa crkvom – oni su bili toliko napregnuti da nije bilo isključeno da bi u budućnosti došlo do prekida između Venecuele i Vatikana, koji je predstavljao opoziciju predsedniku. Tako je u jednom od svojih govora Čaves izjavio o katoličkim sveštenicima: „Oni još uvek misle da predstavljaju najveću silu u državi. Nemojte to da zaboravite, stanovnici pećina!“  Poznato je da je venecuelanski predsednik podržavao „Reformisanu katoličku crkvu Venecuele“, koja je simpatisala njegov projekat. Njeni sveštenici su klirici, kojima je  zbog različitog kršenja kanona  zabranjeno da služe kao katolički episkopi: oni su, konkretno, protiv obaveznog celibata, homoseksualizam ne smatraju za greh, dozvoljavaju razvod i dr.

Zato pojava latinoameričkog pape treba da označi, očigledno, „zalazak“ Čavesovog doba i da simbolizuje predaju štafete od „narodnih političara“  „narodnoj crkvi“ i nije slučajno što je vršilac dužnosti predsednika Venecuele Nikolas Madura sebi  dozvolio čak i ovakvu izjavu: „Znamo da je naš komendante dosegao one visine i  da sedi preko puta Hrista. On je nešto učinio, da latinoamerikanac postane papa… i Hristos je rekao – došlo je vreme Latinske Amerike“.[9]

U stvari, radi se o tome da je katolička crkva  preuzela socijalne parole političara koji misle nacionalno, ali im je dala značenja koja će ih učiniti bezopasnim  za globalne elite.

Papa – jezuita

Senzacionalni karakter novosti o prvom Južnoamerikancu na prestolu bio je umanjen jednom mnogo važnijom činjenicom – da je prvi put u istoriji crkve za papu izabran član «Isusove zajednice» – najuticajnije, najsnažnije, najaktivnije i vrlo dobro strukturirane katoličke organizacije koja  odgovara za formiranje svesti upravljačkih  elita, koje su u stanju da efikasno deluju u uslovima novog globalnog poretka.

Red jezuita, obzirom da je osnovan u jeku Reformacije da bi spasio vlast pape, odlikovao se time što je trima uobičajenim monaškim zavetima dodao i zakletvu bezpogovorne poslušnosti i verne službe Papi.  Izdvaja  ga  najčvršća moguća poluvojna disciplina, vrlo preciziran  sistem upravljanja i slepa poslušnost starešinama. Tako da nije slučajno što generalnog starešinu reda nazivaju «general» ili «crni papa» (po boji odore). Najvažniji zahtev koji se traži od jezuite je apsolutna poslušnost, jer upravo to uči osnivač reda Ignjatije Lojola u svojim «Duhovnim vežbama»: jezuita «treba da gleda na starijeg kao na samog Hrista, on je dužan da se pokori starijem kao leš koji se može obrtati na sve strane, kao palica koja se pokorava svakom pokretu, kao lopta od voska koja se oblikuje i rasteže u svim pravcima.» Ta jezuitska tehnika postizanja potpune potčinjenosti ličnosti najveće interesovanje je izazvala kod rukovodilaca nacističke Nemačke. Po priznanju V.Šelenberga, rukovodioca službe bezbednosti SS, Himler je upravo po principima jezuitskog reda postavio organizaciju SS. Hitler je u svoje vreme govorio o Himleru: «Ja u njemu vidim našeg Ignatija Lojolu». Jezuitski red je poslužio i kao baza za formiranje različitih tajnih službi.

Red je svoj rad u početku skoncentrisao na tri pravca, koja i danas određuju njegov uticaj: obrazovanje, misionarski posao i ispovest. Prema tome, jezuiti su postali poznati, a i do sada se prepoznaju,  kao učitelji,  misionari i duhovnici, a istovremeno su i zastupnici agenata Vatikana i tajnih službi. Za uspeh koji postižu u svom misionarskom radu  zaslužno je to, što su oni napravili jedinstven, karakterističan samo za njih metod kulturne adaptacije i mimikrije, koji im omogućuje da uđu u organizacije bilo koje religiozne konfesije i da se prilagode svim socijalno-kulturnim uslovima. Oni su napravili najelastičnije metode za rad sa Pravoslavnim crkvama. Na tom se polju posebno proslavio francuski jezuita Mihail d’Erbinji, koji se nalazio na čelu Komisije Pro Russia, formiranoj 1925.godine pri Kongregaciji za Istočnu crkvu, radi pripreme poslužiteljskih svešteničkih kadrova, koji bi bili pogodni za sovjetsku Rusiju. Pri tom se posebna pažnja poklanjala kriptokatolicizmu (tajnom katolicizmu) prema kome je kao vrhovni poglavar trebalo da se izdigne episkop koji bi se tajno zakleo papi, odnosno koji bi tajno prešao u katoličanstvo. Kriptokatolicizam je zgodan zato što nije potreban formalni raskid sa Pravoslavnom crkvom. On pretpostavlja tiho prihvatanje duhovnog lika u pravom činu u krilu  katolicizma, odnosno –  evharistički kontakt  i hijerarhijsku vezu sa rimskim episkopom i nastavljanje služenja u Pravoslavnoj crkvi kako bi oni, koji dolaze u crkvu, postepeno sticali simpatije prema Svetoj stolici i katoličkom učenju.

Kako bi se postigla efikasnost  u njihovom radu jezuitima se dozvoljava da vode svetovni način života, da ne naturaju javno svoje pripadanje redu, da koriste široke privilegije i odgovaraju za svoje delovanje samo svome rukovodstvu, tako da lako ulaze u masonske i druge okultne strukture.

Vizit-karta reda je postao poznati jezuitski moral  koji proizilazi iz teologije prilagodljivosti, koja dozvoljava da se proizvoljno tumače osnovni religiozno-moralni zahtevi, da se članovi reda prilagođavaju pogledima na svet i navikama ljudi bilo kog doba i na bilo kom mestu, kao i pravdanje   bilo kakvog nemoralnog postupka ukoliko on nije glavni cilj  stavom koji je poznat kao «cilj opravdava sredstva». Upravo u sistemu «moralnog bogoslovlja»   jezuita,  koji su vaspitali mnoga pokoljenja predstavnika evropske katoličke elite (i ne samo njih – da se prisetimo poznatih prosvetitelja), mogu se naći izvorišta «dvostrukog morala» koji je postao jedan od najbitnijih principa zapadne diplomatije u svetskoj politici i pogodno oružje  za  borbu za interese zapadnih krugova . Zato je reč «jezuita» u svesti ruskog naroda stekla prenosno i vrlo negativno značenje.  I ma koliko su pojedini pobornici pravoslavno-katoličkog «dijaloga» pokušavali da prevaziđu krajnje negativne predstave o jezuitima koje su vremenom nastale među pravoslavnim vernicima (a o tome su, konkretno, razgovarali na  sastanku u Moskvi u julu 2010.godine zamenik poglavara Odeljenja za spoljne odnose Ruske pravoslavne crkve iguman Filipa (Rjabih) i generalni starešina jezuitskog reda Adolf Nikolas)  oni to nikada neće uspeti.

jezuitski znakGlavna sfera delatnosti jezuita je obrazovanje, i u njegovom razvoju oni su postigli izuzetno visok nivo, a zahvaljujući njemu oni kontrolišu intelektualne elite, državne činovnike i najvišeg i srednjeg nivoa. Danas oni izdaju preko 1100 žurnala  koje čita više od 40 miliona ljudi, rukovode sa 195 univerziteta po čitavom svetu (10), među kojima su i Papski Grigorijanski univerzitet u Rimu, Sent-Luiski, Fordhemski i Džordžtaunski univerzitet – u SAD, (a ovaj poslednji je jedina diplomatska škola u SAD) i dr. To im dozvoljava da svoje ljude postavljaju na ključna mesta u državnim strukturama ne samo Evrope, već i SAD.  Dovoljno je da se prisetimo da su jezuitske privatne visoke škole završili bivši rukovodioci agencije CIA – V.Kejsi (Fordhemski univerzitet), D.Tenet (Džordžtaunski univerzitet), R.Gejts (Džordžtaunski) i L.E.Peneta (Univerzitet svete Klare). Sadašnji direktor CIA Džon Brenan  je takođe završio Fordhemski univerzitet.

Jačanje pozicija jezuitskog reda i njegovog «generala» koji su smatrani za najvažniji instrument u rukama Svete stolice vremenom je jezuitima omogućilo  da dobiju autonomiju i da počnu da kontrolišu i samu Svetu stolicu i odluke pontifika, da prodiru u državne strukture mnogih zemalja sveta i nadnacionalnih organizacija u senci, i da tako vrše formiranje jedinstvene svetske religije pod izgovorom da žele katoličko učenje da prilagode realijama života. Da podsetimo, da je jezuita kardinal Avgustin Bea koji je bio među najbližim savetnicima pape i koji je bio na čelu partije progresista, odigrao odlučujuću ulogu u ekumenskom prevratu na Drugom Vatikanskom saboru (1962 – 1965). Zahvaljujući ličnim vezama i kontaktima tog uticajnog masona i teologa-moderniste (bio je na čelu jezuitskog Međunarodnog istraživačkog centra, Papskog Grigorijanskog univerziteta) došlo je do zbližavanja Svete stolice sa judejskim organizacijama (Svetskim jevrejskim kongresom, Bnaj Brit) koji se završio potpunim preispitivanjem hrišćanskog učenja o judeizmu, i koji je označio faktički prelazak na pozicije judeo-hrišćanstva.

Specijalne radove koji su bili posvećeni strani rada jezuitskog reda «u senci» za vreme  Pavla VI i Jovana Pavla II napisali su bivši jezuita Albert Rivera i bivši episkop Žerar Bufar, koji su 6 godina odgovarali za prepisku pape sa rukovodiocima jezuita, i koji su društvo nazivali «pravim duhovnim kontrolorom» novog svetskog poretka, koji radi na izgradnji mrežne transnacionalne vlade. O tome govore i istraživanja autora kao što su Bil Hjuz («Razotkriveni neprijatelj i «Tajna terorista») i Erik Džon Felps («Ubice Vatikana). (11) Naravno, pažnja treba da se obrati na to, da su ovi radovi napisani sa pozicija zaštite interesa protestanata, ali  oni vrlo dobro prikazuju ciljeve i metode jezuitskog reda koji im omogućuju da efikasno izvršavaju i narudžbine takozvane «svetske zakulisne vlasti».

Misija novog Pape

Izbor pape – jezuite je dokazao da prethodni džinovski posao koji je tom  izboru prethodio, a koji je bio usmeren na smenjivanje Benedikta XVI, uopšte nije bio uzaludan. Započete su promene, a njihova suština je bila u sledećem. Ako su dotle najjači katolički redovi koji su obezbeđivali uzajamnu povezanost različitih predstavnika svetske klase na vlasti delovali iz senke, danas oni izlaze na nivo direktnog upravljanja Vatikanom, uz odgovarajuću podelu funkcija, što će  dozvoliti da se katolička crkva na najefikasniji način ugradi u sistem novog globalnog poretka koji se upravo stvara. Vatikanske finansije su prešle u ruke «maltežana» (oni su na sebe preuzeli «najprljaviji deo posla» – «pranje  finansija», a Sveta stolica se našla pod direktnom kontrolom jezuita koji mogu da se skoncentrišu na «misionarsku» delatnost. A glavna intriga se i ovde krije u nijansama.

«General» «Isusove zajednice» (Adolf Nikolas) se potčinjava direktno pontifiku. Ali kada je postao papa,  Bergoljo je ostao i pripadnik reda, tako da će njegovo ponašanje određivati njegovi stvarni odnosi sa rukovodstvom jezuita koji će predstavljati u stvari njegovog pravog «pomoćnika».  U Franjinom liku došlo je do faktičkog slivanja vlasti reda  i crkve, tako da je samostalnost  pontifika postala vrlo relativna, te se i nehotice postavlja pitanje: a koji će papa u stvari da vlada – «beli» ili «crni»? Sam Nikolas je konstatovao da karakterističnu osobinu reda  predstavlja «posebno jedinstvo» sa rimskim papom, sa kojim jezuite vežu «veze ljubavi i služenja», a izbor Bergolja «otvara Crkvi etapu, punu nade». (12)

Glavne napore red usmerava na prestrojavanje sistema upravljanja Svetom stolicom radi njenog sklanjanja od uticaja starih unutarcrkvenih klanova, koji nisu u stanju da reaguju adekvatno na vetrove svetskih promena. U planu jezuita je reformisanje rimske kurije, koje će se zasnivati na decentralizaciji vlasti, na internacionalizaciji rukovodstva, koje se sve dosada smatralo za «previše rimsko». Verovatno je da će kurija biti redukovana, a njena struktura pojednostavljena (i da će biti formirano nešto slično Savetu ministara), što će, opet, pojednostaviti pristup papi. Bezuslovno, to će doprineti da ojačaju pozicije i samostalnost nižih katoličkih  organizacija  koje su pod kontrolom  jezuita. Tim pre, što je u samom redu još 2011.godine došlo do prestrojavanja kurije, što je dovelo do formiranja tri glavna sekretarijata, odgovorna za učenja,  pravosuđe i saradnju sa drugim službama, i sekretarijata koji odgovara za održavanje posebnih oblika apostolske delatnosti jezuita i obrazovanje.

A glavni zadatak novog rukovodstva je ubrzanje «nove jevangelizacije». Ispod lepe formule krije se stara sadržina: suština je u ekumenskoj otvorenosti i međureligioznom dijalogu čiji je cilj dalje razblaživanje hrišćanske etike, kao i hrišćanske dogme u «jedinstvenoj svetskoj religiji» pod rukovodstvom rimskog pape koji i sam postoji pod kontrolom «velikog brata».

Na tom je planu značajno koliko je toplo pozdravio novog papu Svetski jevrejski kongres čiji je predsednik izjavio da oni Franju znaju, i da je on više puta posećivao međukonfesionalne sastanke koje su organizovali Svetski jevrejski kongres  i južnoameričko odeljenje tog kongresa. On je takođe podvukao da je novi papa uvek spreman na dijalog,  da može da sagradi mostove među katoličanstvom i drugim religijama  i da će, kako se oni nadaju, pontifik preduzeti mere u vezi sa onim crkvenim poslužiteljima koji negiraju postojanje holokausta, kao i da će učvrstiti veze između Vatikana i Izraela. Drugi Jevrej – prijatelj pape, Baruh Tenembnaum, je o njemu govorio još srdačnije. «To je čovek vrlo jednostavan, vrlo skroman i duhovan. Kao niko drugi on je učestvovao u svim međureligijskim susretima. Ima mnogo prijatelja – rabina sa kojima je objavljivao svoje knjige. Posećivao je mnogo sinagoga. Ja to govorim ne zato što sam Judej, već zato što je on čovek koji oseća duboko poštovanje prema svima koji imaju pravo da budu različiti.» (13) Bolje od ovoga svakako nećeš reći!

Ne sme da se zaboravi da je suština jezuitizma u njegovom farisejstvu, u njegovom prilagodljivom moralu koji navikava vernike da pod  vidom izvršenja moralnog zakona u suštini taj zakon krše i ne sumnjajući da to čine. Ako Pravoslavlje teži očuvanju «večitog»  u našem sujetnom svetu, jezuitizam  to «večito»  prilagođava  svetu i pošto ga izopači, ugrađuje ga u sadašnjicu. Kako je pisao J.F.Samarin, jezuitski red je napravio veliki «svetski posao», tako što je zaključio  «uniju među istinom i laži, dobrom i zlom, Božjom pravdom i ljudskom nepravdom».

papa-franja

U vezi sa tim opet je značajna beseda sadašnjeg «crnog pape» – jezuite Španca Adolfa Nikolasa u studiju sibirske katoličke televizije  «Kana» u kome je on govorio o suštini služenja jezuita savremenom svetovnom društvu. (14) Nikolas je godinama radio u Japanu, aktivan je pobornik zbližavanja  različitih kultura i posebnu pažnju poklanja Istoku. U svom istupanju on čak nije ni pomenuo ime Hrista, ali je zato podvukao potrebu  «kontekstualizacije» i «inkulturacije»  donošenja dobrih vesti  koji predstavljaju njegove glavne oblike, koji potpomažu  dijalog sa različitim kulturama. Jer se upravo u tom dijalogu nalazi «traženje punoće istine» kao što na to poziva i papa rimski. Govorio je Nikolas i o potrebi da se vera dokazuje, ali treba da se dokazuje da je «naš život –svakodnevna realnost», a «verovanje» je «u mogućnosti da se sačuva punoća ljudskog života». I najzad, obzirom da glavnu ulogu igra činjenica da smo mi u globalizovanom, vrlo raznolikom i uzajamno povezanom svetu, svetu je,  po mišljenju Nikolasa, potreban takav sistem upravljanja koji će biti efikasan baš danas.

Treba da se kaže da je tako elastična pozicija jezuita komplikovala njihove odnose sa Benediktom XVI koji je više voleo da se oslanja na konezervativnu kongregaciju «Hristovi legionari» i «Opus dei». Jezuiti su ostajali u drugom planu. Čak se zna da su bili napravljeni «crni spiskovi» sa  250 jezuitskih teologa kojima je bilo zabranjeno da na određenim  univerzitetima predaju. (15)  I tek su pad autoriteta «Hristovih legionara» (kao posledica skandala o kome smo govorili) i sve jača zatvorenost kongregacije  «Opus dei» doprineli izvesnoj obnovi pozicija «Hristove zajednice», što je postalo očito kada je 2006.godine direktor Radio Vatikana, jezuita Frederiko Lombardi, postavljen za direktora pres-službe  Svete stolice. Ali kako su to priznali neki jezuiti, sve jedno – oni se «nisu osećali kao švajcarski gardisti» i nisu bili skloni da svoju tradicionalnu zakletvu vernosti papi smatraju za sinonim slepog potčinjavanja.

Izborom Franje red se nije samo revanširao, već je jednostavno – pobedio. Novi papa, prilagodljivi jezuita, je idealna ličnost za obavljanje ekumenske misije

Svoju «otvorenost» za dijalog sa svima, novi papa je jasno pokazao u toku svečanosti povodom svoje inauguracije. On se stalno prisećao nasleđa Drugog vatikanskog sabora, više puta je citirao modernističkog papu Jovana XXIII, hvalio odluke pontifikacionih saveta koji su težili da prodube međureligijski dijalog. Kako se izrazio Frederiko Lombardi – radi se o «potvrđivanju napretka dijaloga u svim pravcima, kako u vezi sa drugim Crkvama (hrišćanskim – prim.autora), tako  i sa Judejima, muslimanima i svim muškarcima i ženama koji žive u potrazi za dobrom, lepotom i istinom» (16). Među papinim gostima su bili predstavnici različitih judejskih organizacija, muslimanskih zajednica (italijanske, bugarske i srpske), i budista (poznata je finansijska podrška jezuita tibetanskim lamama).

Međutim, posebna pažnja je poklonjena Pravoslavnim crkvama. Nije tek tako prvi put u istoriji hrišćanstva  inauguraciji pape prisustvovao poznati ekumenista – Konstatinopoljski patriarh Vartolomej (to se nije desilo ne samo posle, već ni pre 1054.), koji je sedeo desno od pontifika i u istoj fotelji, u kakvoj je sedeo pontifik.  Nije tek tako papa toliko vremena poklonio razgovoru sa rukovodiocem odeljenja za spoljne odnose Ruske pravoslavne crkve, mitropolitom Ilarionom, koji smatra da glavne prepreke za susret pape i patrijarha Ruske pravoslavne crkve leže u nerešenim problemima sa ukrajinskim unijatima.  I opet – nije tek tako novi papa još dok je bio arhiepiskop Buenos Ajresa bio i ordinarij istočnih katolika, konkretno – onih koji nisu imali svoju hijerarhiju a, pošto je vrlo dobro znao istočni obred, imao i odlične odnose sa Ševčukom,  rukovodiocem Ukrajinske grkokatoličke crkve. (17)

Obzirom da je glavna sfera, uz čiju pomoć je najlakše da se katolici približe pravoslavcima, pomoć siromašnim i unesrećenim, kod novog pape se glavna pažnja posvećuje njegovoj jednostavnosti. Ali taj novi stil ponašanja  pontifika, kojim se mediji toliko oduševljavaju i koji tako potseća na Gorbačova – «perestrojščika», sa njegovom lažnom skromnošću i demokratičnošću, nezvaničnošću, pa čak i lažnim bratimljenjem (da se prisetimo bar njegovog poslednjeg telefonskog poziva «starom prijatelju», Nikolasu, pošto je «preskočio» svog sekretara), sve to je sastavni deo jezuitske metodologije, koja pretpostavlja njihovo maksimalno «potapanje» u okolnu socijalnu sredinu. Silnicima sveta ovog je uslovima opšteg približavanja socijalne eksplozije sada vrlo potreban «siromašni papa»  koji će da uspavljuje  moralnu budnost vernika. Glavni zadatak jezuita – obezbeđenje da vlast transnacionalne klase posednika još više jača –  pomoću formiranja iluzija o tome da se ona na čudesan način preporodila u spasitelja čovečanstva. I dok papa bude osnivao «siromašnu crkvu», bogataši će završavati pljačku naroda  kako bi ustanovili svoju totalnu prevlast nad svetom.

Franja u Svetoj stolici – to u stvari i jeste ona pominjana do sada «meka snaga» – soft power – na način jezuita.



[1] http://reosh.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=392:-vi&catid=1:jdiscms&Itemid=22

[2] http://www.intrepidreport.com/archives/6202  Sm.takž:  http://perevodika.ru/articles/22600.html

[3] http://www.narpolit.com/po_suti_dela/vikiliks_i_cvetnye_revoliucii__17-55-15.htm „Vikiliks“ i „revolucije u boji“, svi udari „Vikiliksa“ su samo po „lošim momcima“; niko od „dobrih momaka“ nije nastradao.

[4]  http://www.intrepidreport.com/archives/6202

[5] http://www.catholique-sedevacantiste.com/categorie-10478482.html

[6] U Meksiku i Brazilu homoseksualizam je legalizovan samo u pojedinim državama.

[8]   http://www.fondsk.ru/news/2012/01/10/rakovye-eksperimenty-cru-na-prezidentah-latinskoj-ameriki-12174.html

[9]   http://www.ntv.ru/novosti/518796

(10) http://www.gazeta.ru/social/2013/03/14/5057333.shtml

(11) http://revelation2013.canalblog.com/archives/2012/12/12/25830595.html

(12) http://ru.radiovaticana.va/news/

(13) http://www.catholique-sedevacantiste.com/categorie-10478482.html

(14) https://www.youtube.com/watch?v=YFWLKazIvsM

(15) http://www.elmostrador.cl/noticias/pais/2013/03/14/la-venganza-de-los-jesuitas/

(16) http://www.la-croix.com/Religion/Actualite/Le-pape-Francois-maintient-le-cap-de-l-aecumenisme-_NG_-2013-03-20-923008

(17) http://podrobnosti.ua/society/2013/03/14/893408.html


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Jezuitsko proleće“ u Vatikanu

* Obavezna polja