Ako krenemo etimološkim putem, dok demokratska Evropska Unija predstavlja vladavinu naroda, nacistički uređena država je oličenje klasične beskrupulozne diktature. Na prvi pogled, nacizam, odnosno država sa nacističkom vladom predstavlja antonim EU demokratiji. Neki bi rekli da je praktično euro-huljenje porediti ova dva sistema, ali da li je zaista to tako jednostavno?  Da bih objasnio zašto je Evropska Unija moderna verzija nacističke Nemačke, prvo moramo videti šta to ova dva sistema čini drugačijima, barem na papiru. Dok u demokratskoj Evropskoj Uniji imamo vladavinu naroda, u nacističkoj Nemačkoj smo imali vladavinu diktature oligarhije, ili barem smo tako učeni.

Šta to razlikuje modernu demokratiju od  diktature kao što je bila nacistička Nemačka? Mnogi će priteći u odbranu Evropskoj Uniji i reći kako u njoj, za razliku od Hitlerove Nemačke, postoji podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ovo je samo jedna od bezbroj laži u panteonu mitova koji sačinjavaju Evropsku Uniju.

Dok u teoriji ovo zvuči kao iz bajke, realnost je drugačija. Postoji ogromna distinkcija između onoga sto nam se priča o EU sa jedne strane i stvarnosti sa druge. U pravoj demokratiji, kakva Evropska Unija tvrdi da je, imamo nužnu podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku sa ciljem da jedna drugu kontrolišu i spreče potencijalnu zloupotrebu moći. U teoriji, dok se zakonodavna moć nalazi u rukama Evropskog parlamenta, izvršna pripada Evropskoj komisiji. U stvarnosti, stvari su malo drugačije. Nasuprot pravoj parlamentarnoj demokratiji, u Evropskoj Uniji nema istinske podele vlasti. Da bi se sprečila zloupotreba i korupcija, rad ove tri vlasti trebao bi biti nezavistan jedan od druge. U Evropskoj Uniji, mi to nemamo. Rad Evropskog parlamenta, kao zakonodavnog tela EU, je sve samo ne nezavistan u pogledu donošenja zakona.

Evropska komisija, kao izvršno telo EU, je ta koja u stvarnosti ima zakonodavnu moć a ne Evropski parlament. Inicijativa za donošenje zakona i propisa je isključivo u rukama Evropske komisije. Ovim putem dolazimo do sledeće paradigme, Evropska komisija kao izvršno telo EU u svojim rukama drži i izvršnu i zakonodavnu vlast, dok Evropski parlament, kao zvanično zakonodavno telo EU, je tu čisto da pruži iluziju kako separacija vlasti postoji. Evropski parlament, kao zakonodavni organ, je jedini parlament na svetu koji nema zakonodavnu moć. U praksi, i izvršna i zakonodavna moć se nalaze u rukama Evropske komisije, odnosno u rukama birokrata koji sačinjavaju EU komisiju, koje građani EU svakako ne mogu da biraju.

Na koji način se ovo razlikuje od nacističke Nemačke u kojoj je Hitler uzeo za sebe i zakonodavnu i izvršnu moć? Evropska Unija, kao vrhunac parlamentarne demokratije nije ništa drugo neko nešto modifikovana nacistička diktatura. Na ovaj način, prvobitna prividna distinkcija između nacističke diktature i navodne EU demokratije je anulirana.

Kao glavni izvor korupcije u Evropskoj Uniji i glavni razlog slabljenja Evrope, Vasilis A. Koronakis, u svojoj knjizi ‘Evropska Unija – otuđena država’ prst upire ka Evropskoj komisiji. Imajući u vidu izneto, da se moć Evropske Unije nalazi u rukama birokrata koji čine Evropsku komisiju, nije teško razumeti činjenicu da je upravo ta Evropska komisija potrošila na milijarde i milijarde evra kako bi, putem propagande, u našoj svesti stvorila onu percepciju o Evropskoj Uniji u koju ona želi da mi verujemo.

Dok je Hitler koristio svoje oratorske sposobnosti, Gebelsa – stručnjaka za propagandu, govore koje je držao u kasnijim satima dana kada je budnost mase smanjena pa lakše upijaju demagogiju, i naravno radio kao pravi moderni propagandista, on je zapravo „mala maca“ naspram propagandne mašinerije EU medija i plaćenih političkih-prostitutki.  EU troši na milijarde eura, između ostalog preko EU seminara i ‘obrazovnih paketa’ (u prevodu indoktrinacijskog propagandnog materijala), koji za cilj, nasuprot svom nazivu, imaju, kako Vasilis piše, da drže evropsku populaciju u neznanju o pravoj Evropskoj Uniji. Cilj je, koliko vidim, da se ovce ne bune dok ih šišaju.

Jedan od najboljih primera EU anti-demokratskog rada se može naći u priči o Lisabonskom ugovoru. EU je 2002. počela sa radom na takozvanom ‘Evropskom Ustavu’. 2005., kao odgovor na predloženi nacrt Evropskog Ustava, Francuzi i Holanđani su putem nacionalnih referenduma  rekli glasno i jasno ‘ne’, naivno verujući da su uspeli da sačuvaju svoju nacionalnu suverenost od gladne EU.

Cela situacija se malo stišala, ali kako to obično biva uvek je mirno pred buru. Već 2007., pod vođstvom Angele Merkel, usledio je drugi pokušaj nametanja Evropskog Ustava. Iste godine EU je, nakon ‘revizije’ svog pređašnjeg neuspelog pokušaja, objavila novi Evropski Ustav, ovog puta pod nazivom Lisabonski Ugovor. Desilo se ono što niko nije ni slutio, tekst novog Evropskog Ustava, zvanog Lisabonski Ugovor, bio je gotovo potpuno identična kopija onog prvobitnog Evropskog Ustava kojeg su Francuzi i Holanđani putem referenduma odbili.

Potpisivanje Lisabonskog ugovora 13.12.2007. godine

Mnogi EU lideri i političari širom Evrope, među kojima su se našli: Angela Merkel, Đulijano Amato, Nikola Sarkozi, pa čak i Valeri Žiskar d’ Esten, koji je predvodio tim koji je napisao tekst prvog neuspešnog Evropskog Ustava, priznali su da je tekst Lisabonskog Ugovora gotove identična kopija prvobitnog teksta kojeg su Francuzi i Holanđani odbili. Citate i govore EU-lidera i političara u kojima oni to priznaju možete naći u knjizi ‘Nacistički koreni briselske EU’, kao i u delima ‘And into the fire’ Rodnija Etkinsona, i ‘The occult origins of the Europeean Union’ Tojni Njutna. Činjenica je kako je ovaj drugi Evropski Ustav, poznatiji kao Lisabinski Ugovor, u 96 posto svojih članova bio potpuna kopija onog prvobitnog neuspešnog Evropskog Ustava. Uprkos ovoj obmani, Lisabonski Ugovor je potpisan u decembru 2007., a stupio na snagu u decembru 2009. Ovakav ishod događaja sigurno je pao kao hladni tuš građanima Francuske i Holandije, budući da je njihov referendum praktično izigran odlukom njihovih nacionalnih parlamenata da ratifikuju Lisabonski Ugovor.

U Portugalu, pod EU pritiskom, Žoze Sokrates, tadašnji premijer Portugala, je onemogućio sopstvenom narodu, čije interese je navodno zastupao, da se održi referendum povodom Lisabonskog Ugovora. U Francuskoj, predsednik Nikola Sarkozi je takođe odbio da održi referendum povod pitanja ‘za ili protiv’ Lisabonskog Ugovora iako je većina Francuza htela da se referendum održi. Samo je jedna jedina država održala referendum povod Lisabonskog Ugovora – Irska. U junu 2008., putem nacionalnog referenduma, Irska je rekla jasno i odlučno ‘ne’ Lisabonskom Ugovoru. Iako je ¾ Iraca bilo protiv održavanja drugog referenduma, Evropska Unija je rekla ‘puj pike ne važi’, i preko svojih političkih marioneta, između ostalih i Nikola Sarkozija, propagande, medijskog monopola, pretnje i laži, isforsirala je Irsku da održi drugi referendum. Ovog puta EU „demokratija“ je dobila šta je htela, predaju ono malo preostalog irskog suvereniteta internacionalom telu poznatom kao EU super-federalna-država.

Sličan primer viđen je u Danskoj, gde nakon što je većina Danaca glasala protiv Sporazuma u Mastrihtu, rečeno im je da moraju ponovo da glasaju. Naravno, kuluminacija svega bila je ratifikacija sporazuma od strane danskog parlamenta. Slično se desilo nakon Bregzita. Čim je Britanija putem referenduma izglasala izlazak iz Evropske Unije, britanski i EU establišment je počeo javno da priča kako taj referendum ne važi i kako će se održati novi. Drugim rečima plan je bio da se održi onoliko referenduma koliko bi bilo neophodno da se ljudima ispere mozak pro-EU propagandom kako bi ipak ostali deo satanske EU porodice, nakom čega bi EU birokrate rekle ‘narod je izglasao, živela demokratija i volja naroda’.

Možda najbolji primer diktatorske prirode Evropske Unije se ogleda u načinu na koji ona implementira svoje zakone zanemarivajući suverenitet njenih država-članica. Po pravilima međunarodnog prava, međunarodni ugovori i sporazumi imaju primat u odnosu na unutrašnje domaće pravo jedne zemlje. U teoriji, to izgleda ovako, korpus međunarodnog prava, kojeg između drugih internacionalnih tela kreira i Evropska Unija, postaje sastavni deo unutrašnjeg prava jedne zemlje koja te međunarodne zakone ratifikuje i imaju veću pravnu snagu od domaćih zakona. Mnogi će pribeći u odbranu ovakvom konceptu tvrdeći da je on dobar koristeći klasični i predvidivi argument kako ti međunarodni akti EU ili druge slične organizacije moraju biti u skladu sa ustavom zemlje koja ih ratifikuje. Istina je da po pravilima međunarodnog prava svaki ratifikovan zakon, sporazum ili ugovor, iako ima veću pravnu snagu od običnih zakona zemlje koja ih je prihvatila , mora biti u skladu sa ustavom te iste zemlje kojeg ne sme da kontradiktuje. Ali, tu vidimo još jedan uobičajeni primer razlike između teorije i prakse. Budući da je Evropska Unija hiper-federacija, odnosno federacija čija se neumoljiva glad za moći nikada neće utoliti samo parcijalnom trasplatacijom suvereniteta država-članica, ona konstantno ide ka tome da se što više, bez ikakvih naznaka gde je kraj, takozvanog prividnog nacionalnog suvereniteta njenih država-članica prebaci u njene gladne ruke, sve u cilju potpune centralizacije moći. Ovo je deo mnogo duže i mnogo komplikovanije priče o stvaranju unipolarnog sveta, poznatijeg kolokvijalno kao Novi Svetski Poredak, gde Evropska Unija igra samo parcijalnu ulogu. 

Do danas, EU je donela preko 110.000 zakona, od kojih svaki potiskuje sve domaće zakone država članica. Tu su vidljive dve činjenice. Prva, titanska količina zakona pokazuje apsurdnost do koje EU ide da reguliše svaki aspekt naših života, zanemarujući individualizam zarad kolektivizma leminga. Drugo, svi ovi zakoni su opšte obavezujući za sve građane članica EU, iako njihovi nacionalni parlamenti nisu imali apsolutno nikakvu ulogu u njihovom kreiranju. Ove je očigledna transgresija na uštrb suvereniteta država članica. Danas EU krši i zanemaruje domaće zakone država članica, sutra će gaziti ustave. Iako takvih primera već ima, u vrlo bliskoj budućnosti ustavi zemalja članica EU više neće biti najviši pravni akti jedne zemlje, već će ih zameniti EU zakoni. Sve to u ime klasičnih izgovora kao što su progres, transparentnost, izvrnuti postmodernistički koncept ljudskih prava, i naravno naša sopstvena bezbednost. Tiranija uvek prvo donosi poklon.    

TREĆI RAJH I EU STVARALE SU ISTE STRUKTURE

Da bismo objasnili zašto EU podseća na Orvelijansku diktaturu, prvo treba objasniti ko je i kako stvorio Hitlera i njegov Treći Rajh.

Ko je finansirao Hitlera? Prosto rečeno, nema ko ga nije finansirao. Ovo je nepotpuna lista Hitlerovih finansijera: Musolinijevi fašisti, Fric Tisen (Fritz Thyssen), britanska kraljevska porodica (pre svih kralj Edvard VIII), švajcarske banke, Preskot Buš,  Herni Ford, Dženeral elektrik kompanija, Rokfelerov Standard Oil, IBM kompanija, Vol Strit bankari, sistem od 12 privatnih američkih banaka poznatiji pod nazivom Federalni Rezervni Sistem, takozvani ‘beli’ Rusi – odnosno Rusi koji su pobegli od boljševičke distopije i nakon što su utočište našli u Nemačkoj počeli da finansiraju Hitlera, naivno misleći da je on pravi anti-marksista, ne videvši da su komunizam i nacizam dva identična sistema budući da su stvorena od iste bankarske elite.

Ali, bez ikakve sumnje, najznačajnija finansijska podrška Hitleru i njegovom Trećem Rajhu je bio I.G. Farben. Oformljen 1925. spajanjem Bajer kompanije, BASF-a, i par drugih nemačkih korporacija, I.G. Farben je ubrzo postao najveći hemijski i farmaceutski gigant na svetu. Pored svog sedišta u Frankfurtu, I.G. Farben je imao brojne filijale u svetu, od kojih je najznačajnija ona u Americi. Američka filijala, zajedno sa centrom u Frankfurtu, su ne samo finansirali Hitlera, već su i naoružali njegovu vojsku, sve zarad pripreme za predstojeći svetski rat. I.G. Farben je, uz krucijalnu pomoć Rokfelerovog Standard Oil-a, nacistima preneo brojne tehnologije kako bi ih adekvatno pripremili za unapred islpanirani rat. Među tehnologijom koja im je preneta nalaze se:  tehnologija za proizvodnju sintetičkog kaučuka, tehnologija za proizvodnju visokooktanskog benzina. Bez ove tehnologije, nemački Vermaht, a pogotovo Luftvafe, nikada ne bi bio u operativnom stanju. I.G. Farben i Hitlerova Nemačka su bilo toliko bliski da je američki senator Homer Bon (Homer T. Bone) 1943 izjavio: “Farben je Hitler i Hitler je Farben”. Prosto rečeno, bez I.G. Farbena nacisti ne bi imali resurse i finansijska sredstva na započnu rat. Postavlja se pitanje ko stoji iza I.G. Farbena. Tu treba spomenutu Herman Šmic-a (Herman Schmitz), njegovog nećaka Maks Ilgner-a (Max Ilgner), i Fric ter Mir-a (Fritz ter Meer). Ne samo da su sva trojica bila zvanični članovi Nacističke partije, već su prvobitno služili na odboru direktora nemačkog I.G. Farbena, pre nego što su postali članovi odbora direktora američke filijale I.G. F arbena.

No, ipak, bez ikakve sumnje, najveću ulogu u stvaranju Hitlera i pripreme Nemačke za rat su imalo dvojica agenata Rotšildove porodice, to su Maks i Pol Varburg (Max Warburg, Paul Warburg). Dok je Maks Varburg bio direktor nemačkog I.G. Farbena, njegov brat Pol (tvorac Boljševičke distopije i tvorac Federalnog Rezervnog Sistema, jednog od Hitlerovih finansijera) je bio član odbora direktora Farbenove filijale u Americi. Njih dvojica su takođe učestvovali u stvaranju Evropske Unije.

Kao što je ideja o Ligi naroda prethodila Prvom svetskom ratu, isto tako je plan o stvaranju Evropske Unije prethodio Drugom svetskom ratu. Jedna od najvećih laži vezanih za Evropsku Uniju jeste da je ideja o ujedinjenoj Evropi stvorena POSLE drugog svetskog rata kao vid reparacije razorene Evrope i metod sprečavanja budućeg rata. Nasuprot ovoj lepo smišljenoj priči krije se drugačija istina. Naime, kako to obično biva u istoriji, istina je potpuna inverzija zvanične priče. Kao prvo, ideja o ujedinjenoj Evropi pod nazivom Evropska Unija prethodi Drugom svetskom ratu. Nije istina da je Evropska Unija stvorena da spreči potencijalni treći svetski rat, nego je jedan od razloga zašto je Drugi svetski rat bio vođen kako bi postojao izgovor o stvaranju kontinentalne federalne organizacije.

Budući da Liga naroda nije bila uspešna u onolikoj meri koji su njeni tvorci zamislili, bilo je potrebno prouzrokovati još jedan rat kako bi se stvorila kontinentalna centralizovana unija.

Teritorijalna sličnost Trećeg Rajha i EU

Između dva svetska rata, narodi Evrope baš i nisu bili oduševljeni idejom da predaju suverenitet svojih zemalja nadnacionalnoj Ligi naroda. To je jedan od, ruku na srce manje značajnih razloga, zbog kojeg su stvoreni Hitler, njegov Treći Rajh i na kraju krajeva zbog čega je prouzrokovan novi rat svetskih proporcija. Nakon prividnog poraza nacističke Nemačka, evropske države i njeni građani su bili daleko više spremniji da žrtvuju suverenitet svojih zemalja, sve u ime navodne bezbednosti.

Ovde vidimo klasični primer Ordo ab chao (red proizilazi iz haosa). Ovo je vekovima, ako ne i milenijumima, usavršen princip Hegelijanske dijalektike čija jednačina glasi teza-antiteza-sinteza. U našem primeru to ide ovako, elita ima agendu o stvaranju kontinentalne unije radi kontrole nacija i naroda ali te nacije i ti narodi ne žele da se odreknu svog prava na samoupravljanje i samoopredeljenje. Povodom toga, ta ista elita stvori komunizam i nacizam, dve samo prividno suprotstavljene ideologije, i prouzrokuje konflikt zvani Drugi svetski rat (teza), reakcija naroda, videvši strahote modernog rata, je njihova želja da se takvi ratovi u budućnosti onemoguće (antiteza), i na kraju imamo spajanje teze i antiteze u sintezu, odnosno nuđenje rešenja na prouzrokovani problem opustošene Evrope i pretnje potencijalnog novog, ovog puta nuklearnog rata.

Nakon prouzokovanja najgoreg rata u istoriji čevečanstva, ista bankarska elita, koja je na kraju krajeva glavni krivac za uspon Hitlera i sam rat, je ponudila rešenje. To je naravno bilo rešenje na prvobitni problem koji su sami prouzrokovali. Iza svih ovih istoriskih slučajeva, barem u poslednjih 200 godina, stoji isključivo jedna jedina porodica, a to je dinastija Rotšild, zajedno sa svojim marionetama kao što su Maks i Pol Varburg.

Preteča Evropske Unije je Pan-evropski pokret. Ovaj prvobitni pokret ujedinjenja Evrope započet je 1923., kada je Ričard fon Kudenhov-Kalergi (Richard von Coudenhove-Kalergi) objavio svoj EU-manifest poznatiji kao ‘Pan-Evropa’ (Pan-Europa). Koristeći se beznadežnim posleratnim stanjem Evrope, ekonomskom krizom, usponom fašizma u Italiji, i pretnjom komunističke ekspanzije, Kalergi se zalagao da se svi narodi i države Evrope stope u jednu uniju kako bi se izbegli ratovi u budućnosti. Naravno, ono što Kalergi nije napomenuo jeste činjenica da su za Prvi svetski rat, uspon fašizma/nacizma i komunizma krivi upravo oni koji su finansirali njegov projekat ujedinjenja Evrope pod jednom zastavom.

Kalergi je bio ključna figura u stvaranju onoga što danas zovemo Evropska Unija. Na njegov predlog Oda radosti je postala zvanična himna EU, on je taj koje je predložio stvaranje carinske unije, a njegove ideje su imale uticaja u stvaranju Rimskih ugovora iz 1957., kao osnivačkog dokumenta moderne EU. U svom delu ‘Pan-Evropa’, Kalergi se otvoreno zalaže za stvaranje Evropske federacije u formi Sjedinjenih Evropskih Država, a kao i sve druge federacije poenta sjedinjavanja se svodi na zanemarivanje suvereniteta individualnih članica federacije zarad ‘većeg dobra’. Doduše, za razliku od klasičnih federacija gde države članice predaju samo deo svog suvereniteta, u EU-federaciji nema parcijalne transplatacije suvereniteta. Celekupna moć jedne države članice prelazi u ruke bezimenih birokrata Brisela. Država prestaje biti suverena. Drugim rečima, ona prestaje da postoji kao nezavisna država, i postaje samo regionalna provincija u formi kolonije bez prava na samoupravljanje. Kao permanentno rešenje evropskih sukoba, ovaj latentni marksista predlaže ukidanje državnih granica.

U svojoj autobiografiji ‘Crusade of Pan-Europe – Autobiography of a Man and a Movmenet’, Kalergi otvoreno kaže da je njegov plan o stvaranju Sjedinjenih Država Evrope samo međufaza za stvaranje svetske vlade. Piše o tome kako se predstojećoj EU federaciji trebaju priključiti Severna i Južna Amerika i Turska. U svojoj autobiografiji, Kalergi se otvoreno zalaže za stvaranje svetske vlade sa jednim parlamentom, jednim vrhovnim sudom, zajedničkom valutom i vojskom. Čitajući ova dva dela, zajedno sa njegovom najpoznatijom knjigom ‘Praktični idealizam’ (Practical Idealism), evidentno je da Kalergi mrzi ne samo evropske države, već i čitav koncept nacionalne pripadnosti i lojalnosti prema svojoj naciji. On mrzi granice jer ih smatra arhaičnim konceptom, zalaže se za njihovo ukidanje i stvaranje unificirane ekonomije sa zajedničkom valutom kao i brisanje državnih granica. One o čemu je Kalergi pričao i pisao, Hitler i nacisti su sproveli u stvarnosti.

U svojim knjigama, pogotovo u autobiografiji, Kalergi navodi brojne lidere međuratnog perioda koji si ga podržali u širenju ideje o ujedinjenoj Evropi. Među njima se mogu naći i neki nacisti i pro-nacisti kao što su: 

– Konrad Adenauer (Konrad Adenauer), koji će postati prvi kancelar Zapadne Nemačke nakon rata. Nakon poraza Nemačke omogućio je stotinama ‘bivših’ nacista da nađu posao i rade za novu Federalnu Republiku Nemačku. Lično je priznao da 66 posto viših zvaničnika Ministarstva inostranih poslova Zapadne Nemačke su ‘bivši’ nacisti.

Alćide de Gasperi (Alcide de Gasperi), novinar i političar koji je podržavao Musolinija. U decembru 1945. postao je premijer Italije i zalagao se da se prestanu goniti Musolinijevi fašisti.

Pol-Anri Spak (Paul-Henri Spaak) član belgisjke Socijalističke partije, Spak je javno podržao Frankove fašiste i Hitlerove naciste. Ne samo da je Spak 1957. postao Generalni sekretar NATO-a, već je bio ključni čovek u stvaranju Evropske Unije. Od 1. do 3. juna  1955., dve godine pre donošenja Rimskog ugovora, održana je konferencija u Mesini na Siciliji. Ovo je bio pripremni miting za stvaranje Evropske ekonomske zajednice, kao preteče današnjoj Evropskoj Uniji. Evropska ekonomska zajednica je stvorena 1957. potpisivanjem Rimskog ugovora. Jedna od potpisnica je bila i Belgija a njen predstavnik u Rimu je bio Pol-Anri Spak, čiji potpis se može videti na polednjoj stranici (80) Rimskog urovora. Vratimo se na konferenciju u Mesini, kao preteči Rimskog ugovora. Na ovoj konferenciji, Spak je izabran  kao predsedavajući ‘Spakovog komiteta’ čije zadatak je bio da pripremi izveštaj za stvaranje zajedničog evropskog tržista. Ovaj Spakov izveštaj je bio temenj potpisivanja Rimskog ugovora 1957. i stvaranje Evropske Ekonomske Zajednice. Pored Spaka bilo je i drugih članova konferencije u Mesini koje treba sponemuti. Tu imamo Gaetama Martina (Gaetano Martino) koji je tokom rata bio član Musolinijevog fašističkog pokreta, Antoni Pinaj (Antoine Pinay) član Višijevskog (pro-Nacističkog) režima u Francuskoj, i Volter Holštajn (Walter Hallstein) koji je bio Hiterova desna ruka što se tiče pravne materije.

Očevi osnivači EU – Konrad Adenauer i Pol Anri Spak

Posle Drugog svetskog rata, uvedena je nagrada Karla Velikog. Ova nagrada se daje jednom godišnje osobi koja je najviše doprinela stvara/širenju Evropske Unije. Sva gore navedena trojica su dobila ovu nagradu. Konrad Adenauer ju je dobio 1954., Alćide de Gasperi 1952., a   Paul Henri Spak 1957. Istu nagradu je dobio i Volter Holštajn, ali o njemu i njegovoj ulozi u stvaranju Evropske Unije biće reči nešto kasnije.

Pored ove trojice, u svojim knjigama, kao osobe koje su bile za i doprinele stvaranju Evoropske Unije, Kalergi navodi i neke naciste kao što su:

Franc fon Papen (Franz von Papen) koje je bio vice kanelar Nemačke nakon što je Hitler preuzeo vlast 1933. Za vreme Anšlusa bio je ambasador u Beču. Na Ninmberškom suđenju oslobođen je svih optužbi.

– Hjalmar Šaht (Hjalmar Schacht), takozvani ‘Hitlerov bankar’, bio je predsednik Nemačke centralne banke (Reichsbank) od 1933. do 1939. i dobar prijatelj Montegju Normana (Montagu Norman), guvernera Engleske centralne banke, još jedne od Hitlerovih finansijera. U svojoj knjizi ‘Magija novca’ (The Magic of Money), Šaht kaže da je upoznao Džon Pirmont Morgana (John Pierpoint Morgan), čoveka koji je finansirao Musolinijev marš na Rim kao i Hitlera preko kompanije Dženeral elektrik. Šaht je takođe oslobođen na Ninmberškom suđenju.

Herman Gering (Hermann Göring) koji je 1932. rekao: “Da, ja jesam za Pan-Europu ali ne Kalergijevu Pan-Evropu.” Ono na šta je Gering aludirao jeste ujedinjenu Evropu ali pod svastikom.

U svojoj autobiografiji Kalergi navodi kako je 1925. (iste godine kada je osnovan Hitlerov najznačajniji financijer I.G. Farben) njegov prijatelj Maks Varburg bio jedan od najstarijih pristalica Pan-Evropskog pokreta. Maks Varburg je bio direktor nemačkog I.G. Farbena i sa svojim bratom, Pol Varburgom stvorio Hitlera i Treći Rajh, a u pozadini se zalagao za ostvarenje mira kroz predaju suvereniteta individualnih država i njihovu integraciju u kontinentalnu federaciji zvanu Evropska Unija. Maks Varburg je, kao agent Rotšildove porodice, postao jedan od najstarijih finansijera Pan-Evropskog pokreta kada je Kalergiju dao 60.000 zlatnih maraka kao inicijalnu investiciju za stvaranje ujedinjene Evrope. Sve ovo dok je njegov I.G. Farben pripremao Hitlera za predstojeći rat, a tvorevina njegovog brata Pola, komunizam, vršila genocid u Rusiji. Maks je do kraja života ostao pristalica ideje o ujedinjenoj Evropi.

Treba nabrojati i ostale naciste koji su učestvovali u stvaranju Evropske Unije:

– Holandski princ Bernhard iz Lipe-Biesterfelda (Prince Bernhard of Lippe-Biesterfeld) – 1954. Berhard, koji je bio zvanični član Nacističke partije kao i SS oficir koji je bio povezan sa I.G. Farbenom, je glavni osnivač Bilderberg grupe. Bilderberg grupe, čiji je cilj uništavanje nacionalnog suvereniteta i podrivanje domaćih parlamenata, je svorila Evropsku Uniju.

Valter Funk (Walter Funk) – postao član Nacističke partije 1931. a sedam godina posle postao ministar ekonomije Trećeg Rajha, poziciju koju je držao do kraja rata. U gotovo istom ovom periodu, od  1939.-1945. bio je i predsednik Nemačke centralne banke (Reichsbank). Na Niremberškim suđenjima je osuđen na kaznu zatvora. 1957. pušten je na slobodu nakon čega se zaposlio u Ministarstvu obrazovanja Donje Saksinije, gde je u školama i na univerzitetima propagirao ideju Evropske Ekonomske Zajednice. Njegov ekonomski nacrt za ujedinjenu Evropu, koji potiče još iz 1941., je praktično nerazlučiv od strukture današnje Evropske Unije.

Hans Jožef Globka (Hans Josef Globke) – za vreme naci ere Globka je učestvovao u sastavljanju Ninmberškog rasnog zakona iz 1935. Nakon rata, prvi kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer je postavio Globku kao direktora federalne kacelarije Zapadne Nemačke. Ovu funkciju je držao od 1953.-1963. U ovom periodu Globka je bio jedan od najbližih ljudi Konradu Adenaueru, poziciju koju je iskoristio da doprinese stvaranju Evropske Unije.

Kurt Georg Kizinger (Kurt Georg Kiesinger) – je bio jedan od ranih članova Nacističke partije. Za vreme rata pridružio se nemačkom Ministarstvu inostranih poslova i radio u odseku za nacističku radio propagandu. Nakon rata, 1966.-1969. služio je kao kancelar Zapadne Nemačke. 

Teodor Hojs (Theodor Heuss) – svojevremeno član nacista, 1949. postao je desna ruka prvom kancelaru Zapadne Nemačke Konrad Adenaueru i doprineo stvaranju Evropske Unije.

Varner Daic (Warner Daitz) – nakon Hitlerove pobede 1933., Daic je reprezentovao Nacističku partiju u nemačkom Rajstagu. On je takođe prvi koji je počeo da koristi termin ‘Evropska ekonomska zajednica’.

Arno Zolter (Arno Sölter) – se zalagao za ekonomski plan Evrope pod nacističkom kontrolom. 5 godina nakon stvaranja Evropske ekonomske zajednice, Zolter je postao agent industrijske lobi grupe. Ovu grupu su činili Bajer kompanija, BASF, i par drugih nemačkih korporacija koje su 1925. stvorile I.G. Faben, Hitlerovog glavnog finasijera.

Albert Spir (Albert Speer) – član Nacističke partije i ministar naoružanja nacističke Nemačke. Njegovi nacrti su korišćeni prilikom formiranja Evropske zajednice za ugalj i čelik, kao preteče Evropske Unije.

Dijana Mozli (Diana Mosley) – žena Osvalda Mozlija (Oswald Mosley), lidera britanskih pro-Hitlerovih fašista. Pred kraj svog života, dala je intervju za BBS gde je napala euro-skeptike i pružila svu podršku Evropskoj Uniji.

Nakon Drugog svetskog rata, održana je nameštena predstava zvana Ninmberško suđenje. Dok su na njemu, pojedini nacisti, koji su znali više nego što su smeli, kao što je to bio Hans Frank (Hans Frank), ubijeni kako se istina nikada ne bi saznala, drugi, kao Franc fon Papen i Hjalmar Šaht koji su pre rata podržali stvaranje Evropske Unije, su pušteni na slobodu. Takođe, nacisti poput Herman Šmic-a, Maks Ilgnera, i Fric ter Mira su dobili simbolične kazne od nekoliko godina, nakon čega su se zaposlili kod istih kompanija, koje su 1925. oformile Hitlerovog glavnog finansijera, I.G. Farben. Do dan danas te kompanije, pre svih Bajer i BASF promovišu EU integracije.

Pored svih ovih, bez ikakve sumnje, nacista koji je imao najveći uticaj u stvaranju Evropske Unije je Volter Holštajn (Walter Hallstein). Pravnik po zanimanju, skore 20 godina bio je dekan Pravnih univerziteta u Roštoku i Frankfurtu. Pored ovoga, svoje specijalno obrazovanje, odnosno obuku, stekao je na Kaizer Vilhelm Istitutu (centralni institut za eugeniku), koji je tvorevina I.G. Farbena i Rokfelerove porodice. Broj jedan pravnik u nacističkoj Nemačkoj, u godinama koje su prethodile ratu reprezentovao je Hitlerovu vladu u pregovorima sa Musolinijevom Italijom. Daleko od običnog člana Nacističke partije, Holštajn je bio par ekselans među njima. Nakon rata, u novonastaloj Konrad Adenauerovoj administraciji prepunoj ‘bivših’ nacista, Holštajn je vršio dužnost državnog sekretara ministarstva inostranih poslova. U periodu nakon rata, nastavio je da promoviše nacističku doktrinu po univerzitetima i u nemačkom pravosuđu.

Godine 1955., kao predigra za potpisivanje Rimskog sporazuma, održana je konferencija u Mesini, čije je cilj bio postepena ekonomska integracija Evrope kroz stvaranje zajedničkog tržišta. Ova konferencija je ostala upamćena kao sastanak ‘Sicilijanske šestorke’ budući da je bilo šestorica pregovarača od kojih je svako predstavljao po jednu od država koja će u roku od 2 godine potpisati Rimski sporazum. Belgiju je predstavljao Paul Henri Spak, marksista koje je pre rata javno pružio podršku Hitleru i Franku. Italiju je predtavljao Gaetano Martino, Musolinijev fašista. Francusku je predstavljao Antoni Pinaj (Antoine Pinay) koji je za vreme rata bio član ‘Nacionalnog odbora Višijevske Francuske’, odnosno pro-nacistička marioneta. Ali ipak, budući na svoju užu specijalnost – međunarodno pravo, vodeću ulogu za vreme konferencije je imao Volter Holštajn.

5. marta 1957. potnisan je Rimski ugovor kao osnivački akt onoga što danas zovemo Evropska Unija. Ovim sporazumom stvorena je Evropska Ekonomska Zajednica. Na trećoj stranici ugovora se mogu naći imena ljudi koji su predstavljali države-potpisnice. Belgiju je predstavljao Pol Hneri Spak, marskista. Italiju je predstavljao Gaotamo Martino, fašista. Dok su Nemačku predstavljali Konrad Adenauer čija vlada je bila sastavljena od stotine ‘bivših’ nacista i Volter Holštajn, stručnjak nacističkog prava. Njihovi potpisi se mogu naći na poslednjoj stranici (80) Rimskog ugovora. Godinu dana posle, 1958, Volter Holštajn je postavljen za prvog predsednika Evropske Ekonomske Zajednice. Nakon isteka prvog mandata, ponovo je izabran za istu funkciju. Nakon 10 godina vršenja funkcije predsednika Evropske Ekonomske Zajedice, Volter Holštajn je postavljen za presednika Evropskog pokreta, čije je primarni zadatak promovisanje EU integracija. Nema osobe koja je imala veći uticaj u stvaranju Evropske Unije. Što se tiče samog Rimskog ugovora, Džordž Megi (George McGhee), američki ambasador u Zapadnoj Nemačkoj, je javno izjavio kako je Rimski ugovor: “odgojen na sastancima Bilderberg grupe.” Bilderberg grupa je tvorevina zvaničnog naciste i holandskog princa Bernhard iz Lipe-Biesterfelda.

Nakon rata, Volter Holštajn je objavio svoju knjigu Die Europäische Gemeinschaft (Evropska zajednica). Kasnije je ta knjiga prevedena na engleski pod nazivom ‘Europe in the making’ (Stvaranje Evrope). U njoj, Holštajn izražava mržnju prema bilo kakvom pojmu nacionalne suverenosti i samoupravljanja nacija. On, kao visoko rangirani nacista, napada bilo kakav osećaj nacionalne pripadnosti naroda Evrope. Odaje čast drugim totalitarnim osnivačima EU destopije kao Žan Mone (Jean Monnet), Konrad Adenauer (Konrad Adenauer), Alćide de Gasperi (Alcide de Gasperi), Paul Henri Spak (Paul-Henri Spaak). U svojojv knjizi, Holštajn priznaje da je cilj Evropske Unije kontinentalna federacija.

Takođe govori kako će međunarodno pravo da prednjači (gazi, ima prvenstvo) nad nacionalnim pravom i zakonima. Po Holštajnu, međunarodno pravo buduće Evropske Unije, ne samo da će imati prednost nad nacionalnim pravom u slučaju spora, već treba i da zabrani stupanje na snagu domaćih zakona koji nisu kompatibilni sa viđenjima EU osnivača. Nešto što je danas u potpunosti evidentno. Piše o tome kako domaći sudovi treba da usklade svoju praksu sa standardima koje nameće buduća EU. Iako Holštajn indirektno priznaje da je cilj EU stvaranje kontinentalne federacije, što bi značilo samo parcijalna transplatacija nacionalnog suvereniteta u ruke internacionalnog tela radi dobrobiti svih država-članica,  u nastavku knjige jasno kaže kako će se protekom vremena ovo prenošenje moći proširiti na druge sfere državnog i društvenog života država i njenih građana koji se priključe ovoj ‘hiper-federaciji’. Drugim rečima postepeno gaženje celekupnog suvereniteta država-članica i stvaranje centralizovane, birokratske diktature.

Još jedan nacista, i Holštajnova desna ruka iz perioda pre 1945., Karl Fridrik Opuels (Carl Friedrich Ophüels) bio je ključan u osnivanje Evropskog suda pravde.

Počevši od 1950., počela se dodeljivati nagrada ‘Karla Velikog’ osobama koje su imale naročit uticaj u unifikaciji Evrope pod okriljem Svastike…ovaj, hoću reći zastave Evropske Unije. Spomenućemo neke od dobitnika:

     – 1950. Ričard fon Kudenhov-Kalergi (Richard von Coudenhove-Kalergi), osnivač Pan-Evropskog pokreta kao prteče Evropskoj Uniji

     – 1952. Alćide de Gasperi (Alcide de Gasperi), podržavao Musolonijev fašizam

     – 1953. Žan Mone (Jean Monnet), kao jedan od glavnih osnivača Evropske Unije i bliskih prijatelja Volter Holštajna, javno je izjavio da budućnost Evrope leži u zanemarivanju nacionalnog suvereniteta država i stvaranju kontinentalne federacije. Po Moneu, ove će se desiti tako što će građani Evrope, koji neće znati pravu istinu o Evropskoj Uniji, biti prevareni da misle kako je Evropska Unija čisto ekonomska unija.

     – 1954. Konrad Adenauer (Konrad Adenauer), koji je sam priznao da 66 posto viših zvaničnika Ministarstva inostranih poslova Zapadne Nemačke su bili ‘bivši’ nacisti. Ne samo da se ovo dogodilo dok je on bio kancelar Nemačke, već im je on i obezbedio ove fukcije.

     – 1957. Paul Henri Spak (Paul-Henri Spaak), marksista koje je pre rata podržao Hitlera i Franka.

     – 1961. Volter Holštajn (Walter Hallstein), najveće ime u pravosuđu nacističke Nemačke.

    – 1963. Edvard Hit (Edward Heath), bivši premijer Ujedinjenog Kraljevstva, koje je, kao redovni član Bilderberg grupe i pod uticajem mentora Žan Mone-a i Volter Holštajn-a uveo Britaniju u Evropsku Uniju. Ono što Luftvafe nije uspeo za vreme ‘Bitke za Britaniju’, Edvard Hit jeste, potpuno skrnavljenje britanskog ustava i prodaja njenog suvereniteta.

    – 1988. Fransoa Miteran (François Mitterrand), bivši predsednik Francuske kao član Socijalističke partije. U svojoj mladosti bio je član Višijevske verzije Hitlerove omladine. Miteran nije izolovani slučaj. Još jedan primer se može naći kod Žak Delora (Jacques Delors), predsednika Evropske komisije, čija prošlost uključuje članstvo u Fransuskoj verziji Hitlerove omladine. Miteran je postao predsednik Francuske uz pomoć i podršku Žan Mone-a.

    – 1996. Bitriks Vilhemina Armgard (Beatrix Wilhemina Armgard), bivša kraljica Holandije i ćerka Bernharda iz Lipe-Biesterfelda (Prince Bernhard of Lippe-Biesterfeld), SS oficira i osnivača Bilderberg grupe koja je stvorila Evropsku Uniju.

    – 2014. Herman van Rompej (Herman Van Rompuy), pre nego što je postao predsednik Evropskog saveta, otišao je do Bilderberg grupe na ‘razgovor za posao.’

EU KAO AMALGAMACIJA KOMUNIZMA I NACIZMA

Dolazimo do zaključka da je Evropska Unija tvorevina marksista, fašista, nacista, i višijevaca (pro nacista). To nije ni toliko čudno budući da nema elementa Evropske Unije koji nije baziran na komunizmu ili nacizmu. Prosto rečeno, Evropska Unija jeste amalgamacija komunizma i nacizma. Dok je EU od komunizma pokupila ideje kao što su: marksistički koncept jednakosti, kolektivizam na uštrb individualizma, dekadentni liberalizam, postmodernistična shvatanja, ideje o otvorenim granicama i prinudnoj multikulturalizaciji, anti-natalanu i anti-porodičnu politiku, kao i koncept prividne separacije vlasti (Politbiro), od nacizma je pokupila: koncept zajedničkog tržišta i zajedničku valutu, korporativni socijalizam, zanemarivanje nacionalnog suvereniteta i prinudnu implementaciju jurisdikcije, kao i prisilno učlanjenje u diktatorski blok pod raznim pretnjama.

Nakon Drugog svetskog rata, elita koja je napravili ranije diktature kao što su nacizam i komunizam, je shvatila da ne može da zavlada svetom ovakvim metodama. Kada su ovi eksperimenti propali, došlo je do promene plana, ovog puta u formi ‘demokratske’ EU. Drugim rečima, prešli su iz Orvelijanskog metoda u Hakslijev metod, odnosno iz tiranije zasnovane na strahu u liberalno-levičarsku ‘utopiju’ (u prevodu distopiju) gde putem hleba i igara, ljudi-ovce vole ropstvo u kojem se nalaze. Shvatili su da ne mogu da uspostave svetsku vladu tiranijom, zasnovanom na strahu naroda, već su pribegli subverzivnim metodama. Došlo je do potpune inverzije.

Kako stvoriti diktaturu? Jednostavno, ponuditi utopiju. Jedna od tih ‘utopija’ jeste i EU, koja je ništa drugo neko preimenovana oligarhija. Evropska Unija je kao Platonova pećina, potpuna postmodernistička inverzija realnosti.

Svaka tiranija prvobitno donosi poklone. U slučaju EU, to su prazna obećanja ekonomskog prosperiteta, nova radna mesta, stabilnost i sigurnost unutar evropske anti-porodične porodice. To su samo senke, a ono što se zatvorenicima u pećini zvanoj ‘Pro-EU leminci’ ne prikazuje jeste propali protekcionistički model ekonomskog bloka, koji je sam po sebi protivan konceptu slobodne trgovine, sve veća stopa nezaposlenosti, devalvacija evra, i Evropa na rubu građanskog rata.

Izađite iz pećine i pogledajte Evropsku Uniju onakvu kakva je zapravo. Kada budete skinuli ‘demokratski’ veo sa Evropske Unije i videli je u pravom svetlu, bežaćete od nje kao da je bubonska kuga.

________________________________

Literatura:

     – Vasilis A. Koronakis ‘Evropska unija – otuđena država’

    – Rodni Etkinson ‘Začarani Evropski krug korporativne elite i novi fašizam’

     – Rodni Etkinson ‘Nova diktatura Evrope – ugnjetavanje i vaskrs demokratskih nacija’

     – Milan Vidojević ‘Četvrti Rajh – Amerika kao novi Rajh’

     – Rodney Atkinson ‘And into the fire’

     – Paul Anthony Taylor, Aleksandra Niedzwiecki, Matthias Rath and August Kowalczyk ‘Nazi roots of the Brussels EU’

     – Toyne Newton ‘The occult origins of the European Union’

     – Richard von Coudenhove-Kalergi ‘Practical idealism’

     – Richard von Coudenhove-Kalergi ‘Pan-Europa’

     – Richard von Coudenhove-Kalergi ‘Crusade of Pan-Europe – authobiography of a man and a movement’

     – Walther Hallstein ‘Europe in the Making’

     – Franz von Papen ‘Memoirs’

     – Hjalmar Schacht ‘The magic of money’

     – Douglas Reed ‘The prisoner of Ottawa: Otto Strasser’

     – Fritz Thyssen ‘I paid Hitler’

     – James Pool ‘Who financed Hitler’

     – Adam LoBor ‘Hitler’s secret bankers – the myth of Swiss neutrality during the Holocaust’

     – Antony C. Sutton ‘Wall Street and the rise of Hitler – the astonishing true story of the American financiers who bankrolled the Nazis’

     – Eustace Mullins ‘The Federal Reserve Conspiracy’

     – Eustace Mullins ‘The secret of the Federal Reserve’


Izvor: CEOPOM Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nacizam i koreni EU

* Obavezna polja