denis_rancourt“Većinu političara, prema dostupnim pokazateljima, ne zanima istina nego moć i očuvanje te moći. Kako bi se njihova moć održala, neophodno je da ljudi ostanu u neznanju, da žive nesvesni istine, čak i istine o svom vlastitom životu. Prema tome, ono što nas okružuje velika je tapiserija laži, koju i sami pomažemo tkati” – Harold Pinter, govor povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost, 2005.

Održavanje hijerarhijskih struktura koje upravljaju našim životima zavisi od “velike tapiserije laži, koju i sami pomažemo tkati”, a koju pominje Harold Pinter. Prema tome, glavne institucije koje nas ubacuju u svoju hijerarhiju (sistem), kao što su škole, univerziteti, masovni mediji i korporacije vezane uz estradu, prvenstveno žele da stvaraju i održavaju takvu tapiseriju. Među njima su etablirani naučnici i intelektualci svih fela zaduženi za “tumačenje” stvarnosti.

Ustvari, naučnici i “stručnjaci” definišu stvarnost kako bi je uskladili s večno adaptirajućom dominantnom mentalnom tapiserijom datog trenutka. Oni, takođe, osmišljavaju i stvaraju nove ogranke tapiserije koje služe specifičnim grupama moći pružajući im nove načine iskorišćavanja drugih. Ti uzvišeni “prosvetitelji” bivaju nagrađeni visokim društvenim položajem.

Novčana laž

Jedan od najznačajnijih primera predstavljaju ekonomisti. Verovatno nije slučajno da su u Sjedinjenim Državama krajem 19. veka ekonomisti bili prvi profesionalni analitičari koje je trebalo “slomiti” u bici za određivanje granica akademskih sloboda na univerzitetima. Od tog trenutka nadalje akademski će sistem nametati strogu operativnu podelu između istraživanja i teoretisanja kao prihvatljivih stvari, i društvene reforme kao neprihvatljive.(1)

Svaki intelektualni teoretičar koji je hteo da sačuva svoj položaj razumeo je šta to znači. Kao nusproizvod svega toga, naučnici-teoretičari postali su virtuozi na polju gajenja vlastite važnosti, uprkos tom fatalnom ograničavanju njihove društvene relevantnosti, uz šuplje fraze kao što su: “istina je naše najmoćnije oružje”, “naliv-pero je moćnije od mača”, “dobra ideja može promeniti svet”, “razum će nas izbaviti iz tame” itd.

moc-novca

Tako se ekonomija posvetila zabašurivanju laži o novcu. Loše prakse posuđivanja, nameštanje cena i monopolistička kontrola bile su glavne pretnje prirodnoj pravdi slobodnog tržišta, a pojavljivale su se samo kao greške u pretežno samo-regulacionom sistemu koji se mogao obuzdavati prilagođavanjem kamatnih stopa i drugih “mera zaštite”.

U međuvremenu, nijedna opšteprihvaćena ekonomska teorija uopšte ne pominje činjenicu da se sam novac stvara na veliko u bankarskom sistemu frakcionih rezervi u vlasništvu tajnih privatnih interesa čiji su predstavnici dobili dopuštenje da stvore i određuju dug koji se mora platiti iz realne ekonomije (uz kamate). Time se neprekidno koncentrišu vlasništvo i moć nad svim lokalnim i regionalnim privredama.

Mi, ostali, novac moramo zaraditi i ne možemo ga tek tako stvoriti, a u trenutku smrti nikada ga ne posedujemo u većim količinama. Srednji stalež plaća zakupe ili, pak, hipoteke. U stabilnim područjima, sistem ropski niskih plata održava se i dodatno pogoršava, a na svim novozauzetim teritorijima uvodi se u svojim najopakijim varijacijama.

Gotovo je neverovatno da se najveća ekspolatacijska prevara (stvaranje privatnog novca kao duga) koja je ikada izvršena i primenjena na celoj planeti, u ekonomskim teorijama uopšte ne pominje. Ekonomisti su toliko zaokupljeni modeliranjem uspona i padova dobiti, prihoda, stopa zapošljavanja, vrednosti deonica i koristi od spajanja preduzeća za eksploatatore srednjeg nivoa, da ne primećuju njihovo zaobilaženje temeljnih elemenata. Oni modeliraju plan izgradnje a istodobno ne žele da vide da je određeni teren trusno područje podložno potresima, s lešinarima koji kruže u visini.

Finansijeri, dotle, sami pišu i prepravljaju pravila, a makroekonomske teorije prećutkuju i taj proces. Jedini ljudski element koji ekonomisti uzimaju u obzir u svojim “prognostičkim” matematičkim modelima je niskorazinsko ponašanje potrošača, a ne visokorazinska manipulacija od strane sistema. Korupcija je opšteprihvaćena norma, ali se ni njoj se ne pridaje pažnja. Privrede, kulture i infrastrukture nacija namerno se uništavaju kako bi zapale u dužničko ropstvo preko novih i većih nacionalnih dugova koji će opteretiti mnoge buduće generacije, dok ekonomisti predviđaju navodne katastrofalne posledice neplaćanja tih dugova…

Sredstva upravljanja gazdama, a nama ostalima “lakat”; ekonomski stručnjaci, baš vam hvala!

Laž o medicini

Svi smo mi čuli ponekog lekara, intervjuisanog na radiju, kako, ničim izazvan, iznosi smelu pretpostavku o tome da se dužina života ljudi povećala zahvaljujući savremenoj medicini. Istina je, ipak, sasvim drugačija.

Očekivano trajanje života u zemljama zapadnog sveta povećalo se zahvaljujući istorijskom izostanku građanskih i teritorijalnih ratova, boljoj i dostupnijoj hrani, ređim nesrećama na radnom mestu i izvan njega, kao i sveukupno boljim uslovima života i rada. Najpouzdaniji pokazatelj zdravlja građana unutar i između zemalja je ekonomski status, bez obzira na mogućnost pristupa medicinskoj tehnologiji i farmaceutskim proizvodima.

pic-of-the-day-010509-2

Stanje je, zapravo, gore nego što bi trebalo biti jer medicina, u suštini, ima negativan uticaj na zdravlje. Medicinske greške (ne računajući pogrešno pripisane smrtne slučajeve dugim faktorima a, u stvari, uzrokovane uredno pružanim medicinskim “tretmanima”) treći su po redu uzrok smrti u SAD-u, nakon srčanih bolesti i raka, a između te (oprezne i ublažene) procene u pogledu broja smrtnih slučajeva izazvanih medicinskim greškama i četvrtog po redu uzroka smrti zjapi veliki jaz.(2) Budući da medicina ne može da učini mnogo u slučajevima srčanih oboljenja i raka, i budući da ima vrlo mali statistički pozitivan uticaj u sferi traumatoloških intervencija, slobodno možemo zaključiti da bi se javno zdravlje poboljšalo kada bi svi lekari jednostavno nestali. Pomislite samo na sve to izgubljeno vreme i stres kojih bi bolesni ljudi bili pošteđeni.

Jedno od najopasnijih mesta u društvu je bolnica. Medicinske greške uključuju pogrešne dijagnoze, loše recepte, recepte za lekove koji se ne bi smeli uzimati s drugim lekovima, nepotrebne hirurške zahvate i nepotrebne ili loše pružene tretmane, uključujući hemoterapiju, radioterapiju (zračenje) i korektivnu hirurgiju.

Ta se laž proteže sve do mita da lekari barem malčice shvataju kako funkcioniše ljudsko telo. Ova dobro štićena laž ohrabruje nas da se uzdamo u lekare, čime otvaramo vrata dobro orkestriranoj profitnoj efikasnosti “Velike farmacije”.

Prva stvar koju Lekari bez granica, kao dobrovoljci, treba da učine kako bi dali značajniji doprinos u zonama pogođenim nekakvom katastrofom jeste to da “zaborave svoje lekarsko obrazovanje” i da se prihvate prioritetnih zadataka koje pred njima stoje: obezbeđivanje snabdevanja vodom i hranom i pronalaženje skloništa i sprečavanje širenja bolesti – a ne vakcinacija, operisanje ili prepisivanje lekova… Javno zdravlje potiče od bezbednosti, stabilnosti, društvene pravde i kupovne moći, a ne od uređaja MRI-a (za snimanje magnetskom rezonancom) i lekova na recept.

Tupoglavi lekari rutinski pružaju nedokazane “preporučene tretmane” i prepisuju opasne lekove za sve živo: od visokog krvnog pritiska, preko sedelačkog načina života i loše prehrane, do ravnodušja u školi, teskobe na javnom mestu, post-adolescentske erektilne disfunkcije, poremećenog ritma spavanja i svih nuspojava pomenutih lekova. U okviru profesionalnih, ali ne manje čudnovatih primera izokrenute logike, lekari prepisuju lekove kako bi uklonili simptome koji su pokazatelji rizika, umesto da se pozabave uzrocima tih rizika, čime samo dodatno opterećuju telo.

Upravo je nepojmljivo koliko nas medicina obmanjuje, što je samo jedan od načina da nas zadrži u stanju tuposti (tj. neznanja o našem vlastitom telu) i veštački zavisnim od hijerarhije kontrole. Osobe lošijeg ekonomskog stanja ne umiru od toga što im nije pristupačna medicinska “nega”: oni umiru usled životnih ograničenja i opterećenosti koji su neposredna posledica siromaštva. Koliko je lekara dosad iznelo tu očiglednu istinu na radiju?

covek-lekovi_f

Laži nauke o zaštiti okoline

Eksploatacija putem iscrpljivanja resursa, oduzimanja privatne imovine za javne potrebe te stvaranja i održavanja sistema ropskih uslova rada ima razoran uticaj na lokalno stanovništvo i na okolinu u kontinentalnim razmerima. Stoga je eksploatatorima suštinski bitno da svoje zločine prekriju velom stručne analize, izgovarajući se potrebom političkog razvoja. Ovde je na ceni klasa servilnih intelektualaca sastavljena od naučnika i konsultanata na polju očuvanja okoline.

Naučnici iz oblasti zaštite okoline naivno ili svesno sarađuju s finansijsko-korporativnom oligarhijom, glavnim medijima, političarima, kao i državnim i međunarodnim birokratama kako bi zamaskirali prave probleme i kako bi odabranoj eliti na vlasti stvarali prilike za sticanje profita. Sledi nekoliko očiglednih primera, konkretnih slučajeva.

• Freon i ozon

Znate li za ikoga ko je umro zbog rupe u ozonskom omotaču? Montrealski protokol iz 1987. kojim se zabranjuje upotreba hlorofluorougljenika (CFC-a) smatra se školskim primerom gde su nauka i odgovorno upravljanje doprineli donošenju prekretničkog sporazuma u korist Zemlje i svih njenih stanovnika. No, koliko se često tako nešto događa?

Otprilike u vreme kada je isticao DuPontov patent na Freon™ – najraširenije rashladno sredstvo s CFC-om na svetu – glavni su se mediji počeli baviti zakulisnim naučnim opažanjima i hipotezama o koncentraciji ozona u gornjim slojevima atmosfere u blizini Zemljinih polova. Digla se međunarodna halabuka kojom je CFC kriminalizovan pa je DuPont razvio i patentirao drugačije rashladno sredstvo koje je vrlo brzo dobilo zeleno svetlo za upotrebu.

ozon-omotacGodine 1995. Nobelova nagrada za hemiju dodeljena je za laboratorijsku demonstraciju kojom se pokazuje kako CFC može iscrpsti ozon u simuliranim atmosferskim uslovima. Godine 2007. ukazano je na moguće ozbiljnije manjkavosti gorespomenutog rada, zbog njegovog precenjivanja stope proređivanja ozona u određenom redu veličine, čime se osporava predloženi mehanizam iscrpljivanja ozona pod uticajem CFC-a.(3) Ne moramo ni spominjati činjenicu da je svaki laboratorijski eksperiment ponešto drugačiji od stvarnog stanja gornjih slojeva atmosfere… Postavlja se logično pitanje: Jesu li Nobelovu nagradu ukaljali mediji i lobiranje posebnih interesnih grupa?

Međutim, stvari postaju još zanimljivije. Pokazalo se da DuPontovo zamensko rashladno sredstvo, nimalo iznenađujuće, nije tako inertno kao što je to bio freon. Ono, zbog toga, nagriza komponente rashladnog ciklusa hladnjaka mnogo brže. I dok su kućni hladnjaci i zamrzivači ranije trajali “večno”, sada se istroše za otprilike osam godina. Time je došlo do katastrofalnog povećanja količine krupnijih kućnih aparata bačenih na odlagališta otpada širom Severne Amerike, što je podstaknuto “zelenom” propagandom za uvođenje navodno efikasnijih novih aparata glede u pogledu potrošnje električne energije, u uslovima „zatvorenih vrata” (nulte upotrebe).

Osim toga, mahnito nas se uveravaju da je izlaganje suncu opasno (naročito zbog oštećenja ozonskog omotača), a UV indeks podstiče naš strah od raka i našu zavisnost od medicinskog establišmenta. Zato se pojavila nova industrija sredstava protiv “”štetnog” uticaja sunca koja podseća na savez za zaštitu od vampira. Naravno, hemičari s najpoznatijih univerziteta tragaju za tim savršenim molekulom blokiranja štetnog sunčevog zračenja kojeg bi patentirala Velika farmacija. Predviđam da će, čim se to dogodi, doći do bujice medijskih intervjua sa stručnjacima za rak kože…

• Kisele kiše i severne šume

Tokom 1970-ih padale su kisele kiše, a hiljade naučnika širom sveta (sa severne polulopte) proučavalo je taj “najpreči ekološki problem na planeti”‘. Severne šume čine najveći ekosistem na Zemlji, a hiljade tamošnjih jezera navodno uništava kiselina s neba.

Postrojenja pokretana sagorevanjem ugljenika izbacivala su sulfide u atmosferu, što je dovelo do kiselosti kiša. Izneta je pretpostavka da kisele kiše čine kiselim (acidoznim) tlo unutar severnih šuma, ali acidifikaciju je bilo praktično nemoguće otkriti. Besprekorno čista jezera u srcu nacionalnih parkova proučavana su decenijama u pokušaju da se otkrije statistički značajna acidifikacija.

Trees Damaged from Acid RainU međuvremenu, jezera i njihova razvođa uništavali su: gradska industrija, poljoprivreda, šumarstvo, rudarenje, preterani izlov ribe i turizam. Međutim, nije proučavan niti razotkriven nijedan od tih faktora lokalnog i regionalnog uništavanja krajolika. Umesto toga, naučnici su okrenuli pogled prema dalekim termoelektranama na ugljenik i prema atmosferskoj distribuciji čestica te su postulirali hemijske reakcije u kapima kiše. Jedna je studija pokazala da je mrest određene vrste riba iz akvarijuma izuzetno osetljiv na aciditet. Pisani su dugački osvrti na ravnotežu i prenos katjona, a pažnja je, sa uništavanja na tlu, skrenuta prema razvodnjenom problemu atmosferske hemije kao posledice industrijalizacije i napretka, a ne delovanja utvrdivih eksploatatora.

Kao fizičar i geo-naučnik koji se preokrenuo u naučnika na polju zaštite okoline, lično sam pročitao gotovo svaki pojedini naučni esej o kiselim kišama i nisam mogao pronaći nijedan primer dokazanog a negativnog uticaja kiselih kiša na jezera ili šume. Po mom mišljenju, a suprotno ponavljanim tvrdnjama naučnika, istraživanje kiselih kiša pokazuje da problem ni u kom slučaju ne leži u kiselim kišama. Ovaj model zataškavanja eksploatacije koordiniran od strane elite ponovo će biti upotrebljen u još većim razmerima samo nekoliko decenija kasnije u slučaju globalnog zagrevanja čiji je navodni uzročnik čovek.

• Globalno zagrevanje kao pretnja čovečanstvu

U februaru 2007. – gotovo tri godine pre nego što je takozvanim skandalom “Climategate” iz novembra 2009. probušen medijski balon kojim je javno mnjenje usmereno ka prihvatanju tzv. “cap and trade” programa za smanjivanje emisija ugljen-dioksida, zatim ka izdavanju dozvola za ispuštanje ugljen-dioksida, a s čime je povezana finansijska uspešnost (merena u trilionima dolara), i do čega još uvek može doći – u jednom sam eseju razotkrio prevaru s kooptiranjem globalnog zatopljenja. (4) Učinio sam to i u jednom interjvuu (5) i u prethodnim esejima (4), a gore pomenuti esej Alexander Cockburn je, pišući u časopisu The Nation, nazvao “jednim od najboljih eseja o mitotvornom efektu staklenika iz leve perspektive”.(6)

Davida F. Noblea moj je esej podstakao da istraži to pitanje i napiše članak pod nazivom “Korporacijski klimatski prevrat” (“The Corporate Climate Coup”) u kojem obelodanjuje kako su mediji prigrlili čitavu stvar nakon što je finansijski sektor otkrio dotad nezabeležene mogućnosti za sticanje dobiti koje bi predstavljao pomak ka “zelenoj” opciji.(7)

Par uvodnih odlomaka iz mog eseja “Globalno zagrevanje: igra istine?” (“Global Warming: Truth or Dare?”):

“Takođe tvrdim da postoji jaka društvena, institucijska i psihološka motivacija za stvaranje i održavanje mita o prevladavajućoj opasnosti od globalnog zagrevanja (ukratko – mita o globalnom zagrevanju). Takvu motivaciju opisujem u smislu funkcionisanja naučne profesije i globalne korporacijske i finansijske mreže i njenog odraza na vladajuće strukture…

…Uveren sam da daleko najdestruktivniju silu na planeti čine moću opijeni finansijeri i profitom motivisane korporacije i njihovi karteli poduprti vojnom silom; i da je mit o globalnom zagrevanju varka koja doprinosi skrivanju te istine. Po mom mišljenju, aktivisti koji (koristeći svaki izgovor) pothranjuju mit o globalnom zagrevanju, praktično su kooptirani ili, u najboljem slučaju, neutralizovani.”

Globalno-zagrevanje-5

U ostalim odlomcima iz tog eseja piše i ovo:

“Naučnici iz oblasti ekologije i državne agencije dobijaju sredstva za proučavanje i posmatranje problema koji ne ugrožavaju korporacijske i finansijske interese. Stoga ne čudi da uništavanje kontinentalnih razmera uzrokovano eksploatacijom resursa napadaju iz prikrajka, odnosno iz vizure ugljen-dioksida. Glavni nedostatak ove strategije je to da gladno čudovište ne možete obuzdavati zahtevajući od njega da toliko ne sere…

…Globalno zagrevanje isključivo je izmišljen problem srednjeg staleža razvijenih zemalja. Niko se drugi ne zamara globalnim zagrevanjem. Eksploatisane fabričke radnike u zemljama Trećeg sveta ne zanima globalno zagrevanje. Decu u Iraku, genetski deformisanu pod uticajem osiromašenog uranijuma ne zanima globalno zagrevanje. Desetkovanom domorodačkom stanovništvu širom sveta globalno zagrevanje takođe ne znači ništa, osim što možda predstavlja onu solidarnost kakvu smo mi kadri pružiti…

…Ovde se ne radi o ograničenim resursima. [Novčani iznos potrošen svake godine na hranu za kućne ljubimce u SAD-u i Evropi jednak je dodatnom iznosu potrebnom za pružanje osnovne zdravstvene nege i hrane za sve ljude u siromašnim zemljama, uz popriličnu količinu novca koji bi pritom preostao; iz UN-ovog Izveštaja o ljudskom razvoju, 1999.] Radi se o eksploataciji, ugnjetavanju, rasizmu, moći i pohlepi. Ekonomska, ljudska i životinjska pravda donosi ekonomsku održivost koja se, pak, uvek zasniva na obnovljivim resursima i osveštenom postupanju. Priznavanjem temeljnih prava domorodačkog stanovništva automatski se menja iskorišćavanje resursa i čuvaju se prirodna staništa. Onemogućavanjem imperijalističkih ratova i intervencija automatski se obuzdava eksploatacija u nacionalnim razmerima.”

Taj esej duboko je kritičan prema nauci u njenoj ulozi guslara tuđih pesama koji uživa u samo-obmani.(4) “Climategate” samo potvrđuje ono što bi trebalo biti očigledno svakom aktivnom naučniku: da je nauka – kada nije tek tableta za spavanje – istovetna mafiji.

Zaključak

Svinjski-grip_1Lažima nikad kraja. Šta, uopšte, nije laž? Pogledajte samo ondašnju prevaru s virusom H1N1 – još jedan školski primer. Upravo je smešno dokle ta lakrdija seže: sada su u tren oka i na svakom pragu dostupni antiseptički gelovi; srednjoškolski učenici opijaju se alkoholom sadržanim u tim gelovima; virusni soj zastareva pre masovne proizvodnje unapred plaćene vakcine; delotvornost uopšte nije dokazana; dokazivanje efikasnosti nije obavezno; država daje garancije korporativnim proizvođačima protiv sudskih tužbi od strane klijenata; osobe zadužene za zaštitu na univerzitetima uče studente kako da kašlju; i tako dalje.

Čisto ludilo. Je li neko uključio naš genetski usađen refleks stupidnosti svojstven razvijenim zemljama? Je li to deo marša prema fašizmu?(8) Evo još jednog primera. Prosvetni radnici protežiraju laž da mi učimo zato što nas neko nečemu uči. Ovu laž obrazovnih krugova pobijaju radikalni prosvetari.(9,10) Univerzitetski profesori osmišljavaju nastavne programe kao da studenti uče svaki ispredavani element, a istina je zapravo da studenti ne nauče predočeno im gradivo već da svako ionako nauči samo ono i onako kako nauči.

Čak i da sasvim izmenimo redosled kojim se nastava održava, to ne bi imalo nikakve primetne razlike u količini naučenog gradiva. Odgovarajući pred profesorom, studenti pričaju nebuloze, a profesore nije briga. Bitni su jedino poslušnost i indoktrinacija, a jedina tražena veština je blefiranje. Neki studenti to znaju, a oni koji to ne znaju – i ne znaju ono što znaju, ne poznajući ni sami sebe.(8,9,10)

Izaberite bilo koje stručno mišljenje ili vladajuću paradigmu: oni su deo prevare. Istinu ne možemo saznati jer istina je – surova.

———————————————————————–

[1] “No Ivory Tower – book” by Ellen W. Schrecker.

[2] Radio interview with Dr. Barbara Starfield: CHUO 89.1 FM, Ottawa; January 21, 2010.

[3] Nature 449, 382-383 (2007).

[4] “Global Warming: Truth or Dare? – essay” by Denis G. Rancourt.

[5] “Questioning Climate Politics – Denis Rancourt says the ‘global warming myth’ is part of the problem”; April 11, 2007,interview in The Dominion.

[6] Climate Guy blog.

[7] “The Corporate Climate Coup – essay” by David F. Noble.

[8] “Canadian Education as an Impetus towards Fascism – essay” by Denis G. Rancourt.

[9] “Pedagogy of the Oppressed – book” by Paulo Freire.

[10] “The Ignorant Schoolmaster – book” by Jacques Rancière.


Izvor: Vizionarski

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nauka u službi globalne elite

* Obavezna polja