Olga Cetverikova„Kvir“ – revolucija: od jednakosti polova ka njihovom ukidanju

Kraj osamdesetih i početak 90. godina je istovremeno označio ozbiljne promene u samom sodomitskom društvu, u kome su se pojavile dve struje. Jedna je ujedinjavala gejeve i lezbejke, koji priznaju muški i ženski pol, i uspevaju da prihvate izbor, dok druga kategorično negira sam princip različitosti polova i heteroseksualnost kao takvu. I ako prva predstavlja takozvanu „uličnu homoseksualnost“ koja postiže izvesne pravne i socijalne rezultate, druga dominira u intelektualnim, univerzitetskim krugovima i čini aktivnu naučno-okultnu srž, koja se preko uništenja razlike među polovima bavi razradom dugotrajne strategije rušenja prirodnog reda stvari.

Jačanje druge struje predstavlja posledicu aktiviranja ženske homoseksualnosti koja ga je, pošto se spojila sa širokim feminističkim pokretom i postala njegova idejna baza, usmerila u određenom pravcu. Feministkinje-lezbejke su bile te koje su formirale takozvani „kvir-pravac“ (od reči queer– čudan) koji se našao kod izvorišta nove interpretacije pojma „gender“. Taj termin, „kvir – identitet“, koji je zatim široko korišćen, prva je koristila profesor Kalifornijskog univeziteta, lezbejka Tereza de Lauretis. Zatim su počeli da ga koriste u opisivanju ne samo sodomita, već i drugih „identiteta“ koji se ne uklapaju u okvire tradicionalne genderske dihotomije. [1] Tako je pojam „kvir“ označio prelazak od feminističke teorije homoseksualnosti ka genderskoj teoriji, koja govori o različitim tipovima „genderskog identiteta“.

Pravi osnivač kvir-teorije je Judit Batler (njen rad ima naziv „Genderski nemir“, 1990.) koja je dala revolucionaranu definiciju koncepcije „gender“ time što je maksimalno kritikovala pojam „polnajednakost“. Pošto je konačno podelila pojmove „biološki pol“ i „socijalni pol“ (gender) ona je izjavila da ovo drugo uopšte ne zavisi od prvog, da sve zavisi isključivo od slobodnog čovekovog izbora, u zavisnosti od onog gendera koji čovek sebi daje. Suština novine može da se izrazi pojmom „skup kvirova“, čija konsolidacija proglašava nestanak razlike između muškog i ženskog pola i kategorija koje su sa tim povezane. Potvrđuje se „multiseksualnost“ koja je karakteristična i za homoseksualce, i za androgine, i biseksualce, i hermafodite, i travestite, i heteroseksualce, pri čemu može sasvim mirno da se prelazi iz jednog u drugi oblik. Kako uči Batler, čoveka ne određuje priroda koja mu je data, već se ona strukturira ili formatizuje: „polnog ponašanja nema u našem dubinskom „ja“. Ono se stvara iz iskustva, iz naših odnosa sa drugima, pod uticajem složenih psihičkih mehanizama“.[2]

Tako se nova koncepcija „gendera“, koja predstavlja plod kvir-teorije, bori za potpuno mešanje polova i za neutralno određenje pola, koje odgovara srednjem rodu „ono“ (engl. „it“). Ako se tako prilazi, ako se svi oblici koji su u vezi sa biološkim razlikama muškarca i žene proglašavaju samo za nekakvu bajku, heteroseksualnost postaje samo jedan od mogućih oblika ponašanja. Gender se određuje samo ličnim izborom čoveka, i on može da se menja u zavisnosti od privlačenja – eto to su i počeli da nazivaju „genderski identitet“ (na engleskom se to zove: „performance“).

Gender_Equality_by_peacefreak99

Sve te teorije su se našle kao baza za projekt potpune svetske seksualne revolucije, usmerene prema „otuđenju“ pojedinca od njegovog pola. Međutim, od puta koji izaberu za svoju realizaciju, pobornici ove teorije se mogu podeliti u dve grupe. Jedna se zalaže za skriveno rušenje kulturnog i socijalnog poretka, preko podele po polnom određenju, a druga je izabrala maksimalističku varijantu koja odbija čak i fiziološku prirodu podele na polove i koja se bori za potpunu seksualnu anarhiju. Na primer, španski kvir-filozof Beatris Presiado insistira na takvim „političkim strategijama“ kakve su „gubitak identiteta, promena tehnologije tela, promena anatomske medicine koja će proizvoditi tela „normalna“ i tela „sa manom“, i sl, i sl. Jedan drugi pisac – nastrana Monik Viting, predstavnica radikalnog krila lezbejskog pokreta i autorka modne teorije straight (što znači: „seksualno valjan“) tvrdi da ne postoje „muškarci“ i „žene“. On te kategorije naziva „jezičkim smicalicama“, uz pomoć kojih je sagrađena kompletna heteroseksualna zajednica, i poziva na oslobađanje i smišljanje novog jezika i nove gramatike i zamenu svih termina koji imaju veze s polom (majka, otac, muž, žena) novim – „genderski neutralnim“ pojmovima. Još jedan kvir-filozof, Žak Dorida svoja razmišljanja svodi u sledeće: „A zašto da se ne izmisli nešto drugo, drugačije telo? Druga istorija? Drugačija interpretacija?“

Kao rezultat je taj dobro ujedinjeni kvir-pravac uspeo da se pojmovi „gender“ i „genderski identitet“ ustale ne samo u sociologiji, već i u pravnoj sferi, tako što su se pod terminom „seksualna orijentacija“ pretvorili u temeljni element novog svetskog seksualnog poretka koji se upravo stvara.

A to je, opet, omogućilo potpuno kršenje. Radi se o tome da, mada se pojam „seksualna orijentacija“ smatra za paravan za homoseksualnost, njega ne konkretizuje ni jedan međunarodni i nacionalni dokument, što omogućuje da svaka seksualna orijentacija dobije status norme. To znači da za socijalno legitiman može pravno da se smatra svaki seksualni akt, čak i onaj koji se danas smatra za zločin, samo ako je učinjen dobrovoljno. To se odnosi i na poligamiju, i na poliandriju (više muškaraca), i na seksualno multipartnerstvo, na biseksualnost, na incest, i najzad, i na pedofiliju i zoofiliju (tu nemaju prava da se umešaju čak ni zaštitnici životinja). Sve zavisi od stepena „emancipacije“onih iz najviših slojeva društva, koji su ili lično članovi svetske sodomističke mafije, ili su pod njenim snažnim pritiskom.

Pravno priznanje sodomističke mafije

Rehabilitacija homoseksualnosti, koja se već dogodila, dovela je ne samo do naglog porasta brojnosti nastranih, već i do dalje konsolidacije te agresivne zajednice, čiji je cilj prelazak u nove oblike ekspanzije. Kako je jedan od istraživača tačno rekao, homoseksualci su slični ćelijama kancera. Obzirom da imunološki sistem organizma prebrojava i uništava pojedine ćelije tumora, one se grupišu kako bi preživele, odnosno zavarale ćelije za praćenje imuniteta. „Toliko se razvijaju da gornji slojevi ćelija počinju da pritiskaju donje, te ih tako uništavaju. U rezultatu se dobija trula žiža koja truje organizam, razvija se takozvana karcinomska intoksikacija. To je direktna analogija sa „plavom mafijom“[3].

pederi---44Jer zaista, nastrani, koji se ne zadovoljavaju legalizacijom, delujući po pravilima mafije, za sebe zahtevaju specijalni status i specijalna prava, koja će im dati jedinstven položaj i koja će im omogućiti da otvoreno propagiraju i naturaju svoj pogled na svet i svoj način života. Eto u čemu je smisao prava za koja se oni bore. Jer pojam „seksualna manjina“ koji se sada koristi u pravnim dokumentima, oni su danas počeli da koriste ne samo radi direktnog podsećanja na sebe u antidiskriminacionim zakonima, već i radi donošenja pojedinačnih zakona o „seksualnim manjinama“, pa čak i za direktno podsećanje na „seksualnu orijentaciju i genderski identitet“ kroz članove ustava.

Pošto je u međunarodnim organizacijama oformila uticajan lobi, LGTB-zajednica je uspela da se preko Međunarodne asocijacije homoseksualaca i lezbejki 1993.godine uključi u organizacije, koje su akreditovane pri UN. Ta organizacija vrši monitoring situacije i 17.maja svake godine objavljuje kartu koja prikazuje položaj poštovanja prava seksualnih manjina u svetu. Iste godine je Uprava Visokog komesara UN za izbeglice (UNHCR) u svojim konsultativnim zaključcima počela homoseksualce da tretira kao „posebnu socijalnu g rupu“, a 1995.godine su UN u spisak kršenja osnovnih ljudskih prava unela i kršenje prava seksualnih manjina.

Najdosledniji i najbeskompromisniji zaštitnik prava nastranih je Evropska unija. Principi njene aktivne pozicije po tom pitanju su bili postavljeni 1994.godine kada je Komitet Evropskog parlamenta za građanske slobode i unutrašnje poslove sačinio i prihvatio izveštaj „Ista prava za homoseksualce i lezbejke u EU“, čiji je autor Klaudija Rot, predstavnik Partije zelenih SRN. Prema rezultatima zasedanja, Parlament je doneo rezoluciju o preporukama Savetu ministara da se zabrane svi oblici diskriminacije prema seksualnoj orijentaciji (uključujući i oblast zakona o partnerstvu i usvajanju dece), ali Ugovor EU koji je tada postojao nije obezbeđivao za to odgovarajuću zakonodavnu bazu.

Kako bi takva situacija bila ispravljena LGTB-zajednica je zajedno sa drugim grupama koje se bore za ravnopravnost, počela da lobira vlade evropskih država da se u navedeni ugovor unesu ispravke. Kao rezultat je u novi Amsterdamski ugovor iz 1997 g. (stupio je na snagu 1999g.) uneta ispravka koja je Evropskoj uniji dala pravnu osnovu da može se bori sa diskriminacijom zbog seksualne orijentacije. O tome govori član 13. Ugovora koji predstavlja prvi međunarodni dokument koji je otvoreno progovorio o seksualnoj orijentaciji. Zabrana te vrste diskriminacije fiksirana je i 2000.godine u Povelji EU o osnovnim pravima građana EU.

hrvatski pederi

Najzad, 2006.godine Evropski parlament je doneo rezoluciju „Homofobija u Evropi“ u kojoj se neprihvatanje nastranih smatra prema ranije pominjanoj Bentamovoj formuli za „iracionalni strah i odvratnost prema homoseksualnosti, lezbejkama i gejevima, biseksualcima i transvestitima, koji je zasnovan na predrasudama, a blizak je rasizmu, ksenofobiji, antisemitizmu i seksizmu“.[4] Pri čemu su među oblicima u kojima može da se projavi homofobija pobrojani ne samo praćenje i ubistva, već i iskazivanje mržnje pomoću reči, podsmehom i uvredom rečju. Došlo se dotle da neki eksperti predlažu da se homofobija klasifikuje kao «nesnošljivo rastrojstvo ličnosti». Zajedno sa rasizmom i seksizmom u skoroj budućnosti zbog takvih stvari će možda ljude da smeštaju u psihijatrijske bolnice.

2010.godine odgovarajuću rezoluciju («Diskriminacija zbog seksualne orijentacije i genderskog identiteta») prihvatio je i Savet Evrope. U njoj se podvlači posebna odgovornost parlamentaraca za iniciranje i pomoć u promeni zakona u toj oblasti.

Sodomitski „brakovi“ kao sredstvo uništenja porodice

Glavno sredstvo za sankcionisanje posebnog položaja sodomita u društvu postalo je njihovo isticanje ideje o potpunom odbacivanju institucije porodice, koju oni nazivaju zaostalom pojavom koja je svoje odživela. Međutim, pošto su shvatili da taj zahtev neće lako proći oni su promenili taktiku i počeli aktivno da se zalažu za ozakonjivanje „brakova“ osoba istog pola, sa ciljem da iznutra unište instituciju braka. To je postalo ključna etapa seksualne revolucije, usmerena i protiv čovekovog bića, i protiv mnogohvaljenog zapadnog prava.

Što se tiče suštine, zakonsko – zvanično stupanje u supružanske odnose između muža i žene predstavlja nastavak onog braka za koji je Bog blagoslovio Adama i Evu, koje je sam stvorio. Tim blagoslovom Bog je dokazao prirodu ljudske suštine, kakvom ju je on stvorio. Kako je Jovan Zlatousti pisao u „Knjizi o devstvu“, „brak je dat da bi se rađala deca, a još više radi gašenja prirodnog plamena… najzad, kada su se pojavili i zemlja, i more, i vaseljena, ostalo je još samo jedno – da se iskorene neuzdržavanje i bludničenje“.[5] Tako da, idući protiv čovečje prirode, odričući razliku među polovima i supružanski čin, sodomiti ne mogu da zahtevaju za sebe ono, za šta je Bog blagoslovio muškarca i ženu.

gej-brak

Što se tiče evropskog prava, savez između osoba istog pola zahteva odbacivanje iz zakonodavstva pojma pola, odnosno muškarca i žene kao osnove ljudskog društva. Umesto njih treba da budu pomenuta neka bespolna bića – „ženi se A“, „ženi se B“, „roditelj A“, „roditelj B“, „partner A“, „partner B“, koji se uvode ne samo u građanski kodeks, već i u pravna dokumenta, kojima se regulišu pitanja rada, socijalnog osiguranja i ostalog. Na taj način iščezavaju kao subjekti prava „mušarac“ i „žena“, „muž“ i „žena“. Kao rezultat se u okviru pravnog polja menja struktura porodice kao takve. Obzirom da brakovi istog pola pretpostavljaju i pravo da usvajaju decu, to menja i karakter rođaštva, i postavlja krst na veze sa biološkim roditeljima, a decu ostavlja bez korena. Odnosno – pokušava se da se zakonodavnim aktom izmeni biološka realnost i da se formira novi ljudski rod.[6]

Odlučujući korak na putu prema sodomitskoj revoluciji su napravile međunarodne konferencije u Kairu 1994. i Pekingu 1995.godine, koje su bile posvećene pitanjima naseljenosti u svetu i položaju žena. Na njima su donete odluke koje su označile početak politike prihvatanja homoseksualnih parova i širenja tehnike medicinske pomoći za njih. Radi se o tome, da je u dokumentima te dve konferencije definicija porodice data u tako rasplinutim terminima da to dozvoljava da se ona tumači vrlo proizvoljno. Tako u izveštaju konferencije u Kairu, u odeljku „Porodica, njene funkcije, prava, sastav i struktura“ kaže se sledeće: „Mada su za različite socijalne, kulturne, pravne i političke sisteme bitni različiti tipovi porodica, porodica predstavlja osnovnu ćeliju društva i kao takva ima pravo na svu moguću zaštitu i podršku.“ „Porodica zauzima različite oblike u zavisnosti od kulturnih, političkih i socijalnih sistema“.[7]

Ovakve formulacije su u to vreme izazvale ozbiljan skandal i mnogi pravnici su odmah konstatovali da će one neizbežno dovesti do priznanja protivprirodnih veza. Međutim u završnom dokumentu je uveden opšti pojam „parovi“, posle koga se podrazumevalo „urođena prava“. Konkretno, ukazivana je neophodnost da se „pomogne pojedincima i individuama da imaju decu“, a u stvari je usvajana tehnika in vitro.

Tako je problem legalizacije homoseksualnih brakova i širenja korišćenja pomoćnih reproduktivnih tehnologija za homoseksualna lica pravno rešen u okviru UN, posle čega je Evropska unija pristupila ratifikaciji takve politike i na „prostoru Evrope“.[8]

gey EUU rezoluciji od 8.02 1994. Evropski parlament je jasno zahtevao od članica da stanu na kraj zabrani homoseksualcima da formiraju porodicu, preporučio je garantovanje niza prava i prednosti bračnog života, dozvoljavanje registracija partnerstva i uklanjanje ograničenja za homoseksualce da usvajaju ili vaspitavaju decu. U svojoj Povelji o ljudskim pravima iz 2000g. EU je odbila da se pozove na pol kada je određivala pojam braka i potvrđivala prava deteta (govori se o jednakosti roditelja, a da se ne spomenu majka i otac). U Rezoluciji od 5.07 2001. Evropski parlament je članicama preporučio da izmene svoje zakonodavstvo u vezi sa davanjem jednakih prava homoseksualcima i da na razmatranje u EU postave pitanje priznanja zakonitih odnosa među homoseksualcima.

U izveštaju od 2002. Evropski parlament je preporučio da se homoseksualcima priznaju jednaka prava koja proizilaze iz života u braku. Najzad, u rezoluciji iz 2003. Evropski parlament je ponovio svoj zahtev da se uklone svi oblici diskriminacije homoseksualaca (pravni i faktički), konkretno oni koji se odnose na brak i usvajanje dece. Zatim je u rezoluciji 2006. godine zemljama preporučeno da donesu nove mere legalizacije brakova lica istog pola uz pozivanje zemalja da izmene svoje zakonodavstvo i da ga učine „prijateljskijim“ u odnosu na homoseksualce, kao i da sačine mere protiv zemalja u kojima se ne preduzimaju koraci za borbu sa različitim ispadima protiv želje homoseksualaca da ozakonjuju svoje veze.

Druga vrlo bitna struktura kojom se navedena politika sprovodi je Evropski sud za ljudska prava Saveta Evrope, koji je sačinio pravo na nediskriminaciju. To pravo se zasniva na seksualnoj orijentaciji, i po njemu je potreban posebno ozbiljan povod kako bi se opravdala razlika između parova istog ili različitog pola. U vezi sa tim Sud ne ostavlja nikakvu mogućnost da to procenjuje država.[9]

Tako, vidimo da je u prihvatanju brakova osoba istog pola vrlo jasno zastupan politički kurs EU i Saveta Evrope, koji će imati dalekosežne posledice i širok izbor odgovarajućih pravnih instrumenata.

Da se ne bi izazvale trenutne oštre protestne reakcije kod Evropljana, kao prelazni korak evropski rukovodioci su predložili oblik koji bi bio alternativa braku – registrovani brakovi osoba istog pola, zahvaljujući čemu su nastrani dobijali poreske olakšice i pravo na nasleđivanje. Prvi takav zakon je donet u Danskoj 1989. godine, a sada on postoji i u Andori, Australiji, Austriji, Brazilu, Velikoj Britaniji, Mađarskoj, Nemačkoj, Izraelu, Irskoj, Islandu, Kolumbiji, Lihtenštajnu, Luksemburgu, Sloveniji, Finskoj, Hrvatskoj. Češkoj, Švajcarskoj, Ekvadoru i nekim državama SAD-a. I u Italiji ima gradova u kojima homoseksualci mogu svoje odnose da registruju zvanično. U različitim zemljama ti „savezi“ se nazivaju različito, razlikuje se i spisak prava koja oni mogu da koriste, ali se suština ne menja – to je prvi oblik ozakonjenja njihovog „braka“. Algoritam borbe je odrađen i deluje onako, kako je to zamišljeno.

Pošto je pripremljena baza, najnapredniji rukovodioci su krenuli dalje i homoseksualcima su omogućili sada već punosnažno pravo na brak. Prva država, to se odavno zna, postala je Holandija (2001.), a za njom su pošli Belgija (2003.), Španija, Kanada, Južnoafrička Republika, Norveška, Švedska, Portugalija, Island, Argentina, Danska i neke države SAD i Meksika. U aprilu 2013. pridružili su im se Urugvaj i Novi Zeland, 18.maja Francuska, a 21.maja Dom opština britanskog parlamenta je odobrio nacrt zakona kojim se u Engleskoj i Velsu legalizuju brakovi osoba istog pola. Sada su slični nacrti zakona na usvajanju u Luksemburgu, Nepalu i Paragvaju.

gej-brak-legalizovanje-1368879532-138178

Javnost tu politiku takođe prihvata na različite načine. Pa ako je u jednim zemljama društvo već toliko zombirano da je njegov imunitet izgubljen, u drugim izaziva vrlo žestok otpor. Primer za prvo je Švajcarska, gde zakon „O registrovanom partnerstvu“, kao i većina drugih federalnih zakona stupa na snagu voljom naroda preko referenduma: 58% birača je 5.06 2005. priznalo pravo homoseksualnim parovima da registruju zajednički život.[10] Primer za drugo gledanje je Francuska gde se žestina borbe stalno pojačava.

Francuska predstavlja dobar primer toga, kako nastrani postupaju lukavo. Obzirom da je 1998.godine legalizacija njihovih veza bila još nezamisliva za francusko društvo, kao i za Skupštinu, pa čak i Vladu, diskusija o brakovima istog pola se kretala u sitnim koracima, kako bi se pripremili potrebni uslovi.[11] Prvo su 1999. počeli da proturaju Građanski pakt solidarnosti (PASC), koji je predstavljao nešto između zajedničkog života i braka. To je bio dogovor između dva fizička lica, uključujući i homoseksualna, koji žele da svoje odnose ozvaniče, a da pri tom ne stupaju u brak, koji je garantovao određena minimalna lična i imovinska prava. Pri tom partneri nisu dobijali neke ozbiljne obaveze, a dogovor se raskidao automatski, na molbu jednog od partnera. Bilo je jasno, da PASC predstavlja smicalicu uz čiju pomoć se pripremala legalizacija brakova istog pola, i zato je diskusija o njemu izazvala žestoke vrlo duge rasprave, a otpor je bio ništa manje čvrst, nego što je sada.

Međutim, na kraju je PASC ipak prihvaćen. Istina, ispostavilo se da su rezultati zaista neočekivani, jer je 94% onih koji su bili za PASC bili partneri suprotnom polu, a samo 6% je bilo homoseksualaca. Ali je ono što se htelo – učinjeno je: pitanje homoseksualnih brakova je uneto u polje informacija, postalo je uobičajena tema za diskusiju, počela je sve jača obrada zakonodavstva, posle čega, kada je na vlast stupio Oland, postalo je moguće i dalje proturanje zakona o takvom braku.

Ne toliko dramatično, ali isto tako žestoko, prolazila je diskusija o tom pitanju u britanskom parlamentu. Kako je opisao poslanik Evropskog parlamenta iz Partije za nezavisnost Velike Britanije Najdžel Faradž, u stvarnosti je sve rešavao ne engleski parlament, već Evropski sud za ljudska prava. Premijer Kemeron je taj nacrt zakona naturio mimo volje svoje partije i svog naroda, po nalogu iz Strazbura. Tako da nije čudno što se o tom zakonu rešavalo istovremeno u Francuskoj i Velikoj Britaniji.

Međutim, Faradž je otkrio i pritajene ideje Evropske unije koje imaju veze sa takozvanim Stokholmskim programom, koji pretpostavlja unifikaciju prava u zemljama Evrope u periodu 2010. – 2014. Načini da bi se to postiglo su dati u izveštaju Berlingera 2010.godine koji, kako pretpostavlja Faradž, treba da budu prihvaćeni u novembru ove godine. Prema njemu građanski pakt ili brak koji se zaključi u bilo kojoj članici Evropske unije biće priznat za zakonit u svim članicama EU. Odnosno, ako par nema prava da brak oformi u svojoj zemlji, on to može da učini u nekoj drugoj zemlji EU i kada se vrati u svoju zemlju njegov brak će se smatrati za legalan.[12] Jasno je da će takvo „pravo na brak“ doprineti razvoju „turizma homoseksualnih brakova“, terajući sve koji su protiv prihvatanja sodomitskih brakova da ih ipak priznaju.

„Prava Anti-čoveka“ umesto „prava Čoveka“

Sa početkom svetske krize 2008. i otvorenim proglašavanjem od strane svetske elite da je „novi svetski poredak“ neophodan, politika učvršćivanja „prava“ sodomita je prešla na viši nivo. Prvo – dostigla je svetske srazmere, drugo – pod  opravdanjem da se vodi borba sa homofobijom ona je dobila oblik agresivnog gušenja i istiskivanja tradicionalnih vrednosti.

gey zene2008.godine prvi put u istoriji UN, na inicijativu Francuske, Holandije i još niza zemalja, na 63. Zasedanju Generalne skupštine, doneta je Deklaracija o ljudskim  pravima, seksualnoj orijentaciji  i genderskom identitetu, koju je potpisala trećina država: na današnji dan nju je potpisalo 68 zemalja (Albanija, Nemačka, Andora, Argentina, Jermenija, Australija, Austrija, Belgija, Bolivija, Bosna i Hercegovina, Brazil, Bugarska, Kanada, Zelenortska ostrva, Čile, Kipar, Kolumbija, Kostarika (pridružila se u martu 2010 g.), Hrvatska, Kuba, Danska, Ekvador, SAD (pridružile su se u januaru 2009 g.), Španija, Estonija, Makedonija, Finska, Francuska, Gabon, Gruzija, Grčka, Gvineja-Bisao, Mađarska, Irska, Island, Izrael, Italija, Japan, Latvija, Litvanija, Lihtenštajn, Luksemburg, Malta, Mauricijus, Meksiko, Crna Gora, Nepal, Nikaragva, Norveška, Novi Zeland, Paragvaj, Holandija, Poljska, Portugalija, Centralnoafrička Republika, Češka, Rumunija, Velika Britanija, San-Marino, Sao Tome-i-Principe, Srbija, Slovačka, Slovenija, Švedska, Švajcarska, Istočni Timor, Urugvaj i Venecuela).

Kao posledica donošenja navedene Deklaracije došlo je do jačanja zaštite prava sodomita. Ono  se ispoljilo u donošenju novih zakona, kojima se predviđa kažnjavanje  za zločine, počinjene zbog homofobije; ti  zakoni  priznaju polne odnose pripadnika istog pola i njima se pojednostavljuje dobijanje zvaničnih dokumenata  u kojima se navodi pol koji  transgender želi. Za saradnike policije, zatvora, učitelje, socijalne radnike i ostali personal su urađeni posebni programi za obuku. U mnogim školama su sprovedene inicijative koje su vodile iskorenjivanju prakse zaplašivanja.

15.06 2011. Savet UN za ljudska prava je doneo Rezoluciju 17/19, koja je potvrdila jednakost među ljudima, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju ili njihov genderski identitet. Tekst koji je predložila Južna Afrika, a koji je podržalo 39 zemalja i potpisalo 86, potvrdio je univerzalnost ljudskih prava i zahtevao da se do kraja 2011.  sačini izveštaj  o diskriminacionoj praksi prema seksualnim manjinama[13]. Posle toga se pojavio prvi zvaničan izveštaj UN o odgovarajućem pitanju, koji je pripremila Uprava Visokog komesara za ljudska prava (OHCHR)   koji je poslužio kao baza za ekspertsku diskusiju u Savetu u martu 2012  i  predstavljao prvu diskusiju u okviru međuvladinog organa UN na tu temu.

Bilo bi dobro da se obrati pažnja da je među merama koje je planirao  OHCHR radi postizanja opšte dekriminalizacije homoseksualizma, predviđeno konkretno   sačinjavanje preporuka o vršenju reformi: preko dijaloga sa vladama, učestvovanjem u javnoj propagandi radi dekriminalizacije preko javnih nastupa, članaka u štampi i video-snimaka,  saradnje sa partnerima UN u cilju realizacije odgovarajućih obrazovnih inicijativa, obezbeđenja podrške  za specijalne procedure kojima se određuju činjenice diskriminacije i uspostavljaju konfidencijalne veze sa vladama. Kako vidimo, planovi OHCHR su ogromni, i njima  koordinira štab koji je smešten u Njujorku.

Istovremeno se širi finansijska baza međunarodne  „pomoći“   nastranim.  Prvi put u istoriji Francuska, Holandija i Norveška formiraju 2009.godine  Fond za međunarodnu podršku „ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i genderskom identitetu“ –  za borbu protiv homo- i transfobije kojim zajedno upravljaju države – donori i nevladine organizacije koje su specijalizovane za zaštitu ljudskih prava. Taj Fond  se bavi finansiranjem akcija za zaštitu prava sodomita. Interesantno je da administrativno i finansijsko upravljanje Fondom vrši francusko Ministarstvo inostranih poslova[14].  U julu 2010. formiran je prvi komitet  za upravljanje, čiji su članovi  predstavnici sponzora tog fonda (ambasade Norveške, Holandije, francuskog MIP-a) i nevladine organizacije (Amnestija Francuske, Međunarodna federacija za ljudska prava i specijalizovane nevladine organizacije LGBT zajednice).

gey zastava

U februaru 2011. Komitet je razradio tri pilot-projekta koji su u dve godine realizovani. Prvi je bio usmeren ka postizanju tolerancije na svim nivoima, do koje se dolazilo   pomoću medijskih kampanja, pritiska na zakonodavce (otkrivanjem  protivurečnosti   koje postoje između nacionalnih zakonodavstava  i međunarodnih konvencija) i neposrednom zaštitom homoseksualaca. Cilj drugog  projekta je bio neposredan rad sa stanovništvom kako bi se ono usmerilo prema LGBT – zajednici: prikazivani su dokumentarni filmovi, održavani su odgovarajući festivali filmova pri čemu je posebna pažnja posvećivana univerzitetima. Treći projekt je posvećen postizanju pravnog priznanja asocijacija homoseksualaca koji se bore protiv diskriminacije[15]. Fond aktivno finansira  nevladine organizacije, sindikate, univerzitete, medije, nacionalne institucije za ljudska prava.

Početkom 2013. (februar – mart), kako bi se došlo do opšte  strategije za borbu protiv homofobije i koordinaciju napora država tri kontinenta, održane su odgovarajuće konferencije za ljudska prava, seksualnu orijentaciju i genderski identitet u Braziliji (Amerika), Katmanduu (Azija) i Parizu (Evropa)[16].  A 15. i 16. aprila na međunarodnoj konferenciji u Oslu, na kojoj se sakupilo 200 predstavnika iz 86 zemalja, napravljeni su zaključci  dotadašnjeg rada i razmotreni su sledeći koraci koji bi vodili jačanju pozicija   LGBT-zajednice[17].

Kako vidimo, sodomska mafija se danas pretvorila u snažnu idejno-političku snagu koja, stičući sve agresivnije oblike, počinje da kontroliše najbitnije sfere kulturno-društvenog života. Njeno napredovanje ka visinama svetske politike vršeno je neprimetno, dugo   nije ozbiljno shvatana jer je posmatrana  kao jednu od manjina. Na kraju  kada je, pošto je sakupila potencijal i formirala razgranatu mrežu  organizacija i pokreta  koji su joj bili potčinjeni, izašla na svetsku arenu, ispostavilo se da u strukturama koje drže vlast „seksualna manjina“  još odavno predstavlja „seksualnu većinu“ koja čvrsto diktira svoje norme i zakone. Delujući pod vidom borbe protiv diskriminacije i homofobije (koji se tumače vrlo široko i proizvoljno) oni aktivno jačaju svoja isključiva prava, postepeno se pretvarajući u kastu nedodirljivih.

U stvarnosti, dajući svojim pravima verski karakter, sodomska mafija počinje da stiče crte religiozne zajednice. Stavljajući u prve redove  „uličnu  homoseksualnost“  i prikrivajući to naučno-genderskom  retorikom njena okultna nju-ejdžovska suština za sada se ne otkriva, ali jasno ide ka svome cilju. Delujući  prema satanitskoj logici ona uporno vrši zamenu smisla i pojmova, kako bi uvukla u svoje mreže što širi krug  ljudi koji, obzirom da su već tolerantni, nemaju snage da razlikuju istinu od laži. A što je društvo tolerantnije, to sodomiti imaju manje strpljenja za njega.

gey-sex-marriage_2560538bDelujući kao vampiri, oni koriste socijalnu organizaciju i zakone tog društva da bi, pošto ga podriju i razlože iznutra  na tim ruševinama sagradili svoju sodomsku anticrkvu, koja u stvari   predstavlja sataninu anticrkvu. Prikrivajući se „pravima čoveka“  oni tog čoveka likvidiraju i umesto njega stvaraju bespolno biće – anti-čoveka. Stvarajući „brakove“ osoba istog pola  oni likvidiraju pravi brak koji predstavlja jedini savez između muškarca i žene, koji oni negiraju. Stvarajući svoje „porodice“ oni u stvari likvidiraju porodicu u kojoj deca predstavljaju plod ljubavi između muškarca i žene, a  deci  koju oduzimaju od roditelja  ostavljaju bez porekla – bez roda i plemena.  Pod izgovorom da se „vole“ oni uništavaju pravu ljubav, jer umesto porodice  kao „male crkve“ koja predstavlja savez ljudi  različitog pola koji se vole, i koji se ujedinjuju verom u Boga, oni formiraju  „malu anticrkvu“ koja predstavlja savez  nastranih – savez neljudi koje ujedinjuje smrtni greh i koji služe satani.

Oni usisavaju sokove tog sistema, dok im je on potreban. Čim  ta „zajednica“  dostigne kritičnu masu ona će formirati tada već svetsku sodomokratiju, i njihova revolucija će se završiti: sodoma će postati jedina norma, a sve ostalo će predstavljati patologiju. Isvi poroci i perverzije će postati norma, ustanoviće se sveopšta seksualna anarhija kada ozakonjenje braka neće imati nikakvu važnost jer će ga zameniti najprotivprirodnije forme konkubinata. Ono što se danas dešava u Norveškoj je samo skica platna koje oni slikaju, ali  čiju ruku vodi lično satana.

***

Sodomski greh sve više jača kao zloćudni rak, sa kojim dogovora nema, nema ni traženja kompromisa ili postizanja konsenzusa. Metastaze su stigle i do naše zemlje. Ali Rusija ima svoj put, svoju sudbinu i svoju veru koju mi nikada nećemo napustiti. Ona ostaje poslednja i jedina brana pravoslavne duhovnosti koja jedina i može da se suprotstavi toj gadosti koja se sve više širi. Pretnje koje su se našle pred nama zahtevaju da  se jasno i čvrsto odredi naša moralna pozicija koja će, sa svoje strane, omogućiti da se prihvate neophodne zakonodavne, političke i socijalne odluke, bez kojih bi neminovno nastao potpuni raspad  društva.

—————————–

[1] genderstudiescentre.wordpress.com/
[2] Toulza A. Opt.cit. P.162.
[3] http://www.realisti.ru/main/homosexualism/gomoseksualizm-bolezn-smi.htm
[4] europarl.europa.eu

[5] http://www.paraklit.ru/otvety/2.Nravstvenost_Asketika/Brak.Telegoniya.htm

[6] Evropa: pohiщenie semьi. Začem v Evrosoюze uničtožaюt osnovы obщestva? // http://www.rg.ru/2012/12/10/evropa.html (Evropa: otmica porodice. Zašto Evropska unija uništava osnovu društva?)

[7] Izveštaj Međunarodne konferencije za naseljenost i razvoj, Kairo, 5 – 13.09 1994. //http://www.unfpa.org/webdav/site/global/shared/documents/publications/2004/icpd_rus.pdf

[8] http://www.observatoiredumariagepourtous.com/la-loi/l-impulsion-de-l-union-europ%C3%A9enne/

[9] http://www.franceonu.org/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/article/orientation-sexuelle-et-identite

[10] http://www.nashagazeta.ch/node/8095

[11] http://www.observatoiredumariagepourtous.com/pour-ou-contre/en-faveur-du-mariage-pour-tous/

[12] http://federation-pro-europa-christiana.org/wordpress/promotion-totalitaire-du-mariage-homosexuel-par-le-parlement-europeen/

[13] http://www.franceonu.org/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-

droit/orientation-sexuelle-et-identite/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/article/orientation-sexuelle-et-identite

[14] http://www.fei.gouv.fr/fr/nos-projets/focus-sur/projet-d.html

[15] http://www.fei.gouv.fr/fr/nos-projets/focus-sur/projet-d.html

[16] http://www.diplomatie.gouv.fr/fr/politique-etrangere-de-la-france/droits-de-l-homme/actualites-et-evenements-sur-le/actualites-2013-sur-le-theme-des/article/conference-sur-les-droits-des

[17] http://www.dirco.gov.za/docs/2013/human-rights0417.html

http://www.najat-vallaud-belkacem.com/2013/04/18/conference-doslo-pour-les-droits-fondamentaux-des-personnes-lgbt/

 



Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Novi svet nastranih kao svetska sodomska anticrkva (3-6)

* Obavezna polja