Olga Cetverikova…I gradove Sodomu i Gomoru sažeže i razvali i osudi, i postavi primer bezbožnicima koji bi postali;

(2 Pet 2:6)

Homoseksualnost: nastrani polni nagon prema licima svog pola

(Rusko-ruski rečnik Ušakova)

Poslednje dve decenije svetsko društvo se strmoglavce utapa u stanje drevnog mnogoboštva koje je karakteristično za onu epohu kada se svetu još nije bio javio Hristos. Vreme kao da se okrenulo naopačke i narodi, odlučno brišući nasleđe viševekovnog hrišćanstva, pod parolom slobode i progresa vraćaju se u prastara vremena, trudeći se da u svemu liče na naslednike Kaina. Karakteristično je da upravo kada hrišćani slave 1700-godišnjicu od donošenja Milanskog edikta (313.g.) koji je proglasio versku ravnopravnost u Rimskoj imperiji i koji je označio početak prelaska države u hrišćanstvo, svuda na Zapadu se legalizuju sodomski „brakovi“. Ako su hrišćanski imperatori Konstancije Drugi i Konstant za sodomite uveli smrtnu kaznu, današnji evropski vladari objavljuju da je zločinačka ne samo svaka diskriminacija nastranih, već čak i njihovo moralno neprihvatanje.

Iako ovo što se dešava liči na neki objektivni proces, u suštini se radi o dobro organizovanoj sveopštoj libertarijanskoj revoluciji, koju buntovnici vrše protiv Tvorca preko zajednice neljudi, i koja je usmerena na promenu same suštine čoveka, na gubljenje njegovih ljudskih duhovnih osnova, prirodnih bioloških korenova, uništenje porodice i tradicionalnih društvenih veza. Radi se o potpunom „resetovanju“ čoveka kako bi mu se omogućilo da dobrovoljno pristupi sataninoj anticrkvi.

Religijski izvori sodomizma

U većini drevnih mnogobožačkih društava nije postojala moralna zabrana pederastije. Ona je bila opšteprihvaćena i često je značila ne samo polno zadovoljenje, već je imala karakter kulta. To je bilo karakteristično kako za Stari Istok, tako i za Staru Grčku, Stari Rim, kelte i dr.

Homoseksualni odnosi su bili ili deo svete prostitucije u hramovima, ili su značili deo rituala inicijacije, u kome su dečaci postajali podčinjeni objekat odraslog homoseksualca. Uz pomoć takve inicijacije kod njih je gušena sloboda volje, i oni su se slepo potčinjavali plemenskim vođama-sveštenicima. Sličan mistični ritual je postojao i u Staroj Grčkoj, u Atini, gde je homoseksualnost bila institucionalizovana koja je odraslijim dečacima iz bogatih porodica obezbeđivala dobijanje položaja u upravljanju državom. Inicijaciju je, po pravilu, izvodio budući tast. Mladi muškarac je dobijao ulogu žene, a kada je odrastao, za ženu mu je davana ćerka učitelja.[1] Primer takve socijalne organizacije homoseksualnosti bio je i srednjevekovni Japan u kome se politički život nalazio u rukama samuraja, koji su preko homoseksualne ljubavi kod mladića vaspitavali apsolutnu odanost gospodaru.

Obzirom da se homoseksualnost smatrala za ritualni način potčinjavanja, ona je korišćena i u odnosima među socijalno nejednakim ljudima, na primer, radi ponižavanja i pretvaranja ratnih zatvorenika u apsolutne robove, kao što je to bilo u Starom Egiptu. Postojala je i komercijalna muška prostitucija kada su robovi seksualno opsluživali svoje vlasnike, kao i iskorištavanje evnuha i kastrata u seksualnu svrhu. U vezi sa tim, za najviši stepen raspuštenosti smatran je život rimskih bogataša, posebno u periodu progona hrišćana.[2]

Tako je istoričar Arno Karlen, koji je govorio da su od prvih 15 rimskih imperatora njih 14 bili sodomiti, pisao: „Oni su se bavili takvim kultovima, da su njihove nastranosti smatrane za najskandaloznije moguće. Komodus, koji je osvojio presto 180.godine, javno se pojavljivao u ženskoj odeći, a bio je udavljen od strane svog homoseksualnog favorita; Adrian je obožavao svog homoseksualnog ljubavnika Antonija. Ali niko nije mogao da se uporedi sa Heliohabalom koji je počeo da vlada sa 14 godina – 218.godine, a bio je vaspitavan u Siriji kao sveštenik Baala. On je u Rim ušao u pratnji sirijskih sveštenika i evnuha, obučen u svilu, sa narumenjenim obrazima i našminkanim očima. Različiti istoričari tvrde da je on okupljao rimske homoseksualce i obraćao im se kao dečak-prostitutka; stavljao je periku i kucao na vrata bordela; pokušavao da natera doktore da ga pretvore u ženu; bavio se sodomijom, u pantomimi je igrao ulogu Venere, javno je ljubio genitalije svojih favorita i, kao Neon, formalno se oženio jednim od njih. „Heliohabal je u Rimu ustanovio gigantski ašrim (falusni štap) od koga su jevrejski carevi pokušavali da očiste svoje zemlje“.[3]

Kako pokazuje istorija, izvori sodomskog greha nisu u grubim osećanjima drevnih ljudi, već u potpunom pomračenju njihove religiozne svesti, u okultno-panteističkom, demonskom karakteru paganskog pogleda na svet. Na primer, zna se kakvu su ulogu u razvoju homoseksualizma u Staroj Grčkoj odigrali odgovarajući rituali Orfičkih misterija koji su došli sa Istoka, sa kultom Dionisija, u kojima su dobijali grube, nastrane oblike.[4] U Rimu su oni bili poznati pod nazivom „bahanalije“.

Upravo se to demonsko, okultno značenje sodomizma i raskriva u Knjizi Postanja, u kojoj se navedeni greh, jedini od svih, definiše kao «merzostь» („gadost“), što predstavlja ruski prevod jevrejske reči toevah, koja u autentičnom tekstu znači kultsku „prljavštinu“.[5] „I reče Gospod Mojsiju: Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica, da se pogube – krv njihova na njih“. (3.knj.Moj. 20-13).

sodom_and_gomorrah_0.preview

Stvarno, čitava biblijska istorija sa gradom Sodomom svedoči da je on u stvari bio satanistička zajednica, koja je predstavljala oličenje sodomokratije, u kojoj se odgovarajućim postupcima daje karakter kulta (osim Sodome postojala su još 4 takva grada, što znači da taj grad nije predstavljao izuzetak). Kada je Bog, pošto je saznao za bezbožničko ponašanje stanovnika Sodome i Gomore, tamo poslao dva anđela, i Lot ih pozvao da prenoće kod njega, svi stanovnici „od mladog do starog“ su opkolili njegovu kuću. Sodomljani su od Lota zahtevali: „Izvedi ih, mi ćemo im pokazati“, odnosno – silovaćemo ih. Jasno je da oni nisu tražili čulno zadovoljstvo, njima je trebalo da sa došljacima izvedu ritualni akt, te da ih bace na oltar svom božanstvu, odnosno satani. Baš zbog toga je Gospod spalio Sodomu i slične gradove.[6]

Sodomizam ne predstavlja jednostavno ritualni akt, već religiju koja je na sebe preuzimala odgovornost za bogohulno iskrivljavanje Božjeg lika, prikazujući đavola kao Boga. To je najpotpunije prikazano u kabali, tajnom jevrejskom učenju koje je počelo da se stvara u periodu boravka Judeja u Vavilonu, gde su oni bili u tesnim vezama sa haldejskim žrecima, tako što su od njih uzeli panteistički pogled na svet koji je sjedinjavao božanstvo sa prirodom i koji je na božanstvo prenosio sve zakone prirode.

sodoma i gomora 2Bog (En-Sof), po učenju kabale, predstavlja beskonačno ništa, koje u sebi sadrži duh i materiju, odnosno i ženski i muški princip. Muški princip proizilazi iz njegove desne strane, a ženski – iz leve. Prvi čovek, Adam, takođe je bio duhovno dvopolno biće – androgin. Ali, budući da je bio sablažnjen zemnim stvarima, dobio je puteno telo i, pošto je iz sebe izdvojio ženski princip, podelio se na polove. Zajedno sa Adamom stvoren je veliki broj duša, koje su na nebu takođe bile androgini, ali se pri rođenju njihova celina cepa i oni gube savršenstvo i harmoniju. Tako kabala interpretira padanje u greh, a obzirom da je cilj života oslobođenje od putenog tela i povratak u nekadašnje celovito stanje i slivanje sa božanstvom, onda se i podela na polove razmatra kao privremena pojava disharmonije koja vodi u kosmički haos.

Tako je sodomski bunt protiv Tvorca stekao iskonsko religiozno obrazloženje, pošto je istupio protiv biblijskog „I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko – stvori ih“. (1.Moj 1 27).

Sa priznanjem i prihvatanjem hrišćanstva u Rimskoj imperiji sve do 19. veka pederastija je na Zapadu posmatrana kao nastranost koja predstavlja rezultat svesnog čovekovog izbora. Takav odnos je bio uslovljen jasnom pozicijom Hrišćanske Crkve, koja je tu pojavu ocenjivala kao smrtni greh koji u potpunosti menja ličnost, kao protivprirodni blud („blud, koji se čini protiv prirode“), kao strast koja je prešla u naviku, odnosno: kao bolest duše. U skladu sa tim, i građansko pravo je pederastiju kvalifikovalo kao prestup protiv društvenog morala i podvrgavalo je krivičnom kažnjavanju.

Vremenom ta praksa nije nestala, ona se sačuvala u tajnim okultnim društvima i sektama, gde joj se daje onaj isti sakralni smisao. Antihrišćanske sekte gnostika i manihejaca, koje su povezane sa kabalizmom, polazeći od dualističkog pogleda na svet (duh = dobro, materija = zlo) i smatrajući vidljivi svet i čulnost delom zla, a one koji nose „gnosis“ za „izabrane“, osećali su se potpuno oslobođeni od normi opšteprihvaćenog morala. Kako je pisao istraživač Pieš „još mnogo više nego kritika i neslaganje, ovde se radi o pobuni… protiv čovečje sudbine, protiv samog postojanja, sveta, pa čak i boga. I ta pobuna može da dovede… do nihilizma „gnostika – libertanaca“ koji krše sve prirodne i moralne zakone, zloupotrebljavaju svoje telo i sve na svetu kako bi sve ponizili, istopili, odbacili i razrušili“.[7] Odbacujući ljubav, gnostici i manihejci su odbacivali i brak, bračnu vezu su smatrali da je samo za najprimitivnije. Gnostik Markion, na primer, izjavljivao je da uzdržavanjem od braka, odbijanjem da produži ljudski rod, on ljuti Tvorca. Gnostici su tvrdili da će oduzimanje ljudima svete tajne braka i njeno zamenjivanje pederastijom izbaviti čoveka od individualizma para, od egoizma ljubavi i porodice.

sodoma i gomora

Isto takvo dualističko viđenje sveta i odnos prema porodici i braku nasledno je predato i novomanihejskim sektama – pavlikijanima i bogumilima, koji su docnije nazvani katari, a čiju su praksu u narodu nazivali doslovno – spavanje muškarca sa muškarcem (rus. muželožestvo). Isti je greh bio proširen i među vitezovima iz reda templara. Posle tajnog posvećenja za njih je zakletva na neporočnost, siromaštvo i poslušnost gubila svaki značaj, i umesto smirenja kod njih su cvetali razvrat, raskalašnost i religiozna ravnodušnost. Naslednici i čuvari učenja templara su postali škotski frankmasoni, koji su odigrali glavnu ulogu u formiranju najviših zvanja u pokretu slobodnih zidara.

Jačanjem pozicija masonstva i razvojem idejnog pokreta Prosvetiteljstva, koji su masoni i stvorili, u zapadnoj eliti je počeo da se menja odnos prema pederastiji. Prvi traktat u njenu zaštitu, koji se borio za njenu dekriminalizaciju, bio je „Esej o pederastiji“ koji je 1785.godine napisao poznati engleski „prosvetitelj“ Jeremija Bentam, autor teorije utilitarizma, koja polazi od tvrdnje da smisao ljudskog života predstavlja težnja za uživanjem. Bentam je pozivao da se ukinu sankcije zbog pederastije i sodomije, koje je nazivao „rezultat iracionalnih religioznih strahova, stvorenim starozavetnim ,,rušenjem Sodome“ i pojačanim „iracionalnom antipatijom» društva prema uživanju u bilo kom obliku. Bantam je pisao: „Očigledno je da ona (pederastija) ni kod koga ne izaziva nikakvu patnju. Naprotiv, ona donosi zadovoljstvo… ona ne izaziva nikakvu ozbiljnu opasnost, jer šta ima u tome takvo, da bi se bojali? Time se bave samo oni koji su sami odlučili da budu takvi, i koji u tome nalaze zadovoljstvo“. (1)

Na taj način je Bantam potvrđivao da sodomizam ne predstavlja bolest, već dobrovoljan, svestan izbor čoveka, jedino – on je tu pojavu ocenjivao kao pozitivnu. Značaj njegovog traktata je u tome da je on prvi dao racionalno obrazloženje prava na pederastiju, koje proizilazi iz koncepcije prirodnih prava čoveka, i upravo će ta argumentacija biti prihvaćena za osnovu odgovarajućih pravnih akata u novo vreme.

Prvo krivično gonjenje sodomita u Francuskoj je bilo 1791.godine ukinuto, a imalo je za posledicu revolucionarni masonski prevrat i donošenje Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Zatim, 1810. to je potvrdio i Krivični kodeks Francuske, prema kome su kažnjavani samo nasilni homoseksualni postupci. U 19.veku, pod uticajem francuskog zakonodavstva, dolazi do dekriminalizacije sodomizma i u drugim državama (Holandiji, Bavarskoj, nizu država na prostoru Italije, a zatim i u jedinstvenoj italijanskoj kraljevini), ali u širim slojevima zapadnog društva ona se i dalje smatra za nemoralnu.

Pretvaranje greha u bolest

Zbog vrlo velikog naučno-racionalnog prilaza problemima razvoja društva, porodice i čoveka situacija se krajem 19. i početkom 20. veka menja. To se najbolje videlo u pojavljivanju više novih „nauka“ – sociologije, psihologije, seksologije, eugenike i dr, koje se poklapalo sa renesansom paganske okultne mistike. Došlo je do formiranja i novog pokreta – feminističkog, koji je u centar pažnje stavio odnose među polovima. Odlučujuću ulogu u njegovom nastanku su odigrali oni isti, već pominjani masonski krugovi, koji su sebi postavili zadatak da žene ubede u antihrišćanska libertarijanska shvatanja i da ih odvedu iz krila Crkve. Kako se govorilo u jednom od dokumenata Konventa „Velikog Istoka“ 1929. godine u Francuskoj: „Jedino protestujući protiv zakona i hrišćanskog morala mi ćemo raščistiti mesto za novi moral, koji je neophodno po svaku cenu kodifikovati“. (2)

Pošto se pojavio kao pokret za jednaka politička prava (sifražizam), feminizam se vrlo brzo skoncentrisao na zahtevanje da se promeni položaj žene u porodici i da se njena socijalna misija u tom svetu preispita. Pošto je prvo istaknut zahtev da se ženama da pravo na korišćenje kontraceptivnih sredstava, pa zatim i na abortus, odnosno – čedomorstvo, radikalni feminizam je prešao na propagandu slobodne ljubavi i negiranje braka, vremenom stičući jasno izražen maltuzijanski karakter. Neomaltuzijanstvo koje propagira eugenika je u to vreme jačalo, i radi njegove podrške osnovano je mnogo odlično finansiranih feminističkih grupa i asocijacija. Najtipičniji u tom pogledu je bio rad američke feministkinje Margaret Sanger koja je 1914. osnovala žurnal „Ženska pobuna“ (uz parolu: „Ni bogove, ni gazde“), u kome je prvi put korišćen termin „kontrola rađanja“. Taj termin je nešto docnije postao deo naziva „Američke lige za kontrolu rađanja“ koju je takođe osnovala ova dama. Docnije je „Američka liga za kontrolu rađanja“ nastavila da postoji kao „Međunarodna asocijacija za planiranje porodice“.

sodoma i gomora 3

Sve to vreme su okultno-masonski krugovi, ostajući u senci, kontrolisali pokret, usmeravajući ga onako, kako je to odgovaralo njima. S vremena na vreme bi „bljesnuli“, tek da bi lidere revolucionarnog društva koje se upravo formiralo podsete o njegovoj glavnoj ulozi. Jedan od takvih svetionika je bila poznata predstavnica teozofije, masonka 33. nivoa Ani Bezant, koja je na kongresu slobodnih mislilaca u Briselu 1880.godine izgovorila: „Prvo treba pobediti Rim i njegove proroke, izboriti se protiv hrišćanstva i sa nebesa oterati Boga“. (3)

Teozofija, kao najpopularnije mističko učenje tog perioda, je u širenju libertarijanskih ideja odigrala važnu ulogu. To učenje je osmislila poznata okultistkinja E.Blavacka, i ono je predstavljalo smesu i generalizaciju nasleđa kabale, gnosticizma, hermetize, manihejstva, budizma i hinduizma. Na bazi svega pobrajanog formulisani su dogmati savremenog okultizma. Uz svu strpljivost za druge religije i filosofije – teozofija se hranila mržnjom prema monoteističkim religijama, a najviše prema Pravoslavlju. Glavna „zasluga“ Blavacke je bila u formulisanju ideje o šestoj rasi, koja se po njoj upravo stvara. A ta rasa će započeti „pripremu» za sedmu rasu koju će predstavljati potpuno čiste duše i čijom će pojavom čovečanstvo da završi ciklus svog zemaljskog razvoja, kada će se preseliti na drugu planetu kako bi na zemlji počeo novi ciklus. Teozofija se na kraju pretvorila u ogroman „levak“ u oblasti kulture, kroz koji su se znanja starine i Istoka prenosili savremenoj zapadnoj civilizaciji i koja je omogućila stvaranje mnogo okultnih pokreta i sekti, koje su omogućile masovnu eksploziju okultizma u drugoj polovini 20.veka.

U takvim uslovima je došlo do formiranja novog definisanja pederastije, na koje su uticali pokušaji da se ona predstavi kao „prirodno stanje“. Mada zaštitnici nastranih nisu uspeli da se izbore za ono, što su želeli, opšti odnos prema pederastiji je postao blaži: ako su je ranije smatrali za moralni porok, koji je kažnjavan, sada je ona prešla u psihičke bolesti koje treba da se leče. 1869.godine je zato smišljen novi termin – „homoseksualnost“, i pederastija je 1886. godine od strane psihijatra Riharda Krafta – Ebinga okarakterisana kao „degenerativna bolest“, što je prihvaćeno i sve do sredine 20.veka bilo preovlađujuće. Novi status homoseksualnosti je dozvolio njegovim predstavnicima da sebe prikažu kao žrtve i da se ograde od agresije društva (bolesni se ne smeju osuđivati, sa njima mora da se saoseća).

Međutim, stalno širenje homoseksualnosti u najvišim slojevima zapadnog društva, posebno među intelektualnom i kulturnom elitom, doprinelo je da su među seksolozima i psiholozima koji su se bavili proučavanjem seksualnih anomalija počeli da se preduzimaju pokušaji rehabilitacije onih koji su imali taj porok. Značajan doprinos je dao Sigmund Šlomo Frojd, član jevrejske masonske lože „Bnaj Brit“, zahvaljujući kojoj je njegova teorija psihoanalize počela da se širi i populariše u čitavom svetu. Poznato je da Frojd nije samo bio zainteresovan za praktičnu magiju i okultizam, on je u stvari napravio sopstveni tajni masonski red sa tajnim sastancima i sopstvenim jezikom. (4) Na njegove poglede su jako uticali takvi poznati ljudi, kao što je bio „najveći judejski prorok“, kabalista Adolf Želinek, i doktor Vilhelm Flis koji je razvio ideju i koncepciju biseksualnosti, koju je proglašavao za „vladarku nad svim živim“. (5) Kako su pisali istraživači frojdizma, on je predstavljao ne naučni, već religiozni sistem, „utelovljenja judejske mistike“, „psihološko istraživanje Starog zaveta» tako da nisu tek tako Frojda nazivali „svetskim rabinom“.

Sigmund_Freud_LIFEFrojd je aktivno kritikovao gledište na homoseksualnost kao na rezultat degeneracije. On ga je predstavljao kao oblik psihoseksualne orijentacije koja zavisi od „izbora objekta“, koji se vrši prema sopstvenom liku. Vrlo je važan za docniju dekriminalizaciju homoseksualnosti gde su postojali njegovi zaključci da su „svi ljudi sposobni da biraju objekat istog pola i da taj izbor vrše u svom nesvesnom delu bića“ i da psihoanaliza dozvoljava da se kod svakoga ispolji „element homoseksualnog izbora objekta“. (6)

Drugi zaštitnik nastranih je bio član Fabijanskog društva, veliki poštovalac Bernarda Šoa, rukovodilac evgenijskog Galtonovog instituta i predsednik Svetske lige za seksualne reforme, engleski naučnik Hevlok Elis, oženjen sifražistkinjom i lezbejkom Edit Lis. U svojim radovima („Seksualna inverzija“, „Istraživanja psihologije polova“) i on je odbacivao predstavu o homoseksualcima kao nastranim, prikazujući ih kao normalne ljude koji se od drugih razlikuju po onome, što im se u seksu čini kao najvažnije. Radikalnost njegovih pogleda je predvidela buduću „seksualnu revoluciju“.

Bolest postaje normalna stvar

Odlučujuće promene u duhovnom životu zapadnog društva počele su da se dešavaju već u drugoj polovini 20.veka, što je bilo povezano sa „kulturnom i seksualnom revolucijom“ koja se pojavila u SAD i koja je objavila otvoreni rat svim tradicionalnim vrednostima, normama i principima. A to se, sa svoje strane, poklopilo sa novim, sada mnogo jačim talasom okultizma, koji je predstavio pokret „Nju ejdž“, naslednik nekadašnjih ezoteričnih učenja. On pretenduje da bude stvaralac poslednje svetske sintetske religije, koja je pozvana da zameni hrišćanstvo. Osmislila ga je nastavljačica ideja E.Blavacke Elis Bejli, proročica „Nove ere“ – ere Vodolije ili „novog svetskog poretka“. A objašnjavanjem ciljeva i širenjem njegovih ideja kroz široke slojeve inteligencije se bavila Merilin Ferguson, autorka programske knjige „Zavera Vodolije“ koja proglašava novu paradigmu u kulturi – savremenu religiju čovekobožja. Cilj „Nju ejdža“ je potpuna promena svetskog poretka, preko duhovne perestrojke čoveka, sa ciljem da on postiže stanje „božanske svemoći“ koje će mu omogućiti da upravlja svetom. To učenje je istovremeno dalo i najrazvijenije religiozno obrazloženje homoseksualnosti time, što je predložilo svoj put spasenja čoveka.

„Nju ejdž“, koji sasvim obnavlja učenje kabale o prvom čoveku kao o bogu sličnom duhovnom androginu, sa celovitošću koja se raspada na dve polovine zbog njegove materijalizacije. Tako objašnjen pol predstavlja ograničenost koja se polako gubi, podeljenost koja čoveka vodi ka smrti i truljenju. Da bi se spasao, čovek treba da se vrati u prethodno duhovno stanje celovitosti i da se spoji sa božanstvom. On počinje potragu za tom celovitošću već u sadašnjem životu. Pošto se Adam spojio sa Evom preko braka, on ne može da se sa njom na pravi način spoji u celinu i zato ostaje nepotpuni muškarac, kao što ona ostaje nepotpuna žena. Odnosno: dok muškarac teži muškosti – on ne može da stekne harmoniju, baš kao i žena koja teži ženstvenosti. Zato i božanski poredak braka ostaje omrznut. Kako bi se obnovilo androgino jedinstvo muškarac mora da vrati sebi ženske principe, a žena – muške. Ta „celovitost“, kako uči „Nju ejdž“, formira se izlaženjem van granica pola u kome je osoba rođena, a to se postiže homoseksualnim i lezbijskim vezama.[1]

To u stvari predstavlja „teologiju obnove“ koju propoveda „nju ejdž“: da bismo se vratili u stanje prvostvorenog harmoničnog androgina neophodno je da se postane muško-žena – preko homoseksualnosti i lezbejstva. Šta više – androginizacija će dovesti do stvaranja jedne nove vrste, slične anđelu, baš one „sedme rase“ Blavatske, koja će se sastojati samo iz duhova. Zato za „proroke“ „nju ejdža“ hermafrodit predstavlja jedino normalno, i njegov simbol je neraskidivo slivanje suprotnosti – ina i jana. A podela na polove ja anomalija i sve što je povezano sa porodicom, što nameće kulturna ograničenja za samoizražavanje ljudi mora da bude ukinuto.

Tako homoseksualnost, prema tumačenju „Nju ejdža“ , nije samo izazov savremenom društvu i njegovom tradicionalnom moralu, to je priprema za proglašavanje i konsolidaciju „religije sodomizma“ koja kao nova, ekumenska religija treće hiljadugodišnjice treba da zameni hrišćanstvo. Smrtni greh „Nju ejdž“ proglašava za najvišu, božansku, obnavljajuću ljubav, iako se na taj način čoveku zauvek zatvara put prema istinskom spasenju. Sudbina sodomita je strašna – odbijanjem pola on odbija i sudbinu koju daje Bog, on sebe osuđuje na drugu smrt. Njegova duša koju je anđeo napustio trpi duhovnu mutaciju i ide samo onako kako je zamislio satana.

newage

Sakrivajući pravi, duhovni smisao svog programa, njuejdževci su iskoristili mogućnosti novih pravaca u sociologiji i psihologiji, koji su u vreme formiranja „nju ejdža“ tek jačali, njihove ideje su predstavili uobliku naučnih koncepcija i teorija koje su potpuno u skladu sa duhom vremena. Među njima je najznačajnija bila koncepcija gendera, koja je razrađena krajem 60.godina od strane američkih psihologa. Koncepciju gendera je prvi formulisao seksolog Džon Mani, specijalista za interseksualnost i transseksualnost. On je bio taj, koji je uveo pojam „gender“ i „uloga gendera“ kako bi označio „socijalni pol“ čoveka koji se shvata kao socijalno određujući identitet, i koji on razlikuje u odnosu na „biološki pol“ koji čoveku daje priroda.

Vrlo brzo su sociolozi i psiholozi počeli da koriste te pojmove. Oni su se brzo raširili po feminističkom pokretu koje je, boreći se protiv vlasti muškarca, svoju analizu pomerio sa kritike „biološkog“ identiteta na „socijalni“. To je feminizmu omogućilo da pol razmatra kao čisto socijalnu pojavu koja ne zavisi od prirode, već od vaspitanja. U rezultatu, u novoj konstrukciji, „gender“ postaje ključna koncepcija. Veliki doprinos za njen razvoj je dao francuski folozof Mišel Fuko, apologet grčke pederastije koju on vidi kao pravu ljubav.

U uslovima „kulturne revolucije“ koja se oslanja na snažni naučno-religiozni fundament, radikalno raspoloženi pervertiti počinju političku borbu za priznavanje homoseksualnosti kao normalnog, alternativnog načina života. Front za oslobođenje gejeva, koji je u tom cilju formiran u SAD, uveo je novi socijalni pojam „lezbejke, gejevi, biseksualci i transgenderi“ (LGBT) kako bi ih izdvojio kao nosioce posebne samosvesti i nove subkulture. 1969.godine se razbuktala takozvana Stounvoldska pobuna koja predstavlja početak ustanka sada već ujedinjene LGBT zajednice. U SAD i u drugim zemljama Zapada formiraju se mnogobrojne organizacije koje, posle izjavljivanja da imaju pravo da budu „posebni“ kao glavno političko sredstvo pritiska koristeći „gej-parade“ prelaze u sveobuhvatnu ofanzivu pod parolom da štite „ljudska prava“. Zastava u duginim bojama, koju je za „gej-parade“ osmislio Gilbert Bejker, američki umetnik-aktivista, pretvorila se u simbol čitavog pokreta. U stvari, on je pomoću duge iskopirao jedan od simbola „Nju-ejdža“,i oslikao most između indivudualne čovečje duše i „sveopšte nad-svesti“, odnosno Lucifera.[2]

Najvažnije što je uspela LGTB-zajednica je to, da je društvo iz osnova promenilo svoj odnos prema homoseksualnosti. U američkoj sociologiji i psihologiji su prestali da je razmatraju kao patologiju ili odstupanje i počeli su da je smatraju kao jedan od oblika „seksualne orijentacije“, uz heteroseksualni i biseksualni. Za diskreditovanje onih koji su kritikovali ili jednostavno nisu prihvatali tu anomalnu pojavu, američki psihijatar Džordž Vajnberg je 1972.godine uveo pojam „homofobija“ koja znači „iracionalni strah“. U stvari – on je ponovio Jeremiju Bentama, za koga je osmišljena moralna pozicija predstavljala „iracionalni religiozni strah“. Najzad, kada je pripremljena baza, 1973.godine pod uticajem čisto političkih faktora, zbog pretnje da će biti organizovani neredi, Američka asocijacija psihijatara (APA) bez obzira na naučni medicinski prilaz, prestala je homoseksualnost da smatra za psihičku bolest,[3] i o njoj je prestalo da se govori na naučnim konferencijama i simpozijumima. Ta dijagnoza je proglašena za „diskriminirajuću“, a početa je diskriminacija onih koji su želeli da se oslobode tog poroka.

pederi 1Glavni prodor LGTB-zajednica je napravila već u vreme kada je rasturan Sovjetski Savez, a svet koji je imao dva pola se raspadao, i kada je zapadna koncepcija „ljudskih prava“ potvrđena kao jedini mogući sistem vrednosti. 17.maja 1990, orijentišući se na APA i nalazeći se pod najjačim mogućim političkim pritiskom, Svetska zdravstvena organizacija je isključila homoseksualnost iz Međunarodne klasifikacije bolesti. Taj dan LGTB-zajednica slavi kaoMeđunarodni dan borbe sa homofobijom.

Na taj način je nastranost legitimizovana i počela je da se razmatra kao varijanta fiziološke i moralne normalnosti, odnosno kao alternativni način života. Vrata su otvorena širom, i patološka pojava je na Zapadu počela da prodire neverovatnom brzinom. LGBT-zajednica je za svoj glavni zadatak postavila „skidanje markera patologije ili devijacije sa homoseksualnosti“ u svim nacionalnim državama, što je i počelo da se dešava 90.godina. Paralelno sa tim došlo je do procesa opšteg ukidanja kažnjavanja zbog pederastije, za koje se u ovom trenutku kažnjava još samo u nekoliko zemalja Afrike i Azije. U Rusiji je odgovarajući član krivičnog zakonika ukinut 1993.godine, kada se zemlja pripremala za prijem u Savet Evrope.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Novi svet nastranih kao svetska sodomska anticrkva (1-3)

* Obavezna polja