biljana djorovićPoslanici Skupštine Srbije usvojili su 17.aprila izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, kojima će vakcinacija dece ubuduće biti obavezna za sve i za nju neće biti potreban pismeni pristanak pacijenta, roditelja, odnosno zakonskog zastupnika deteta.

Izmenama i dopunama ovog zakona narodni poslanici izglasali su i prevođenje postupka vakcinacije iz invanzivne u preventivnu meru zaštite lica od zaraznih bolesti.

Budući da su izmene u suprotnosti sa Zakonom o pravu pacijenata, zvaničnici su najavili ubrzanu izmenu i ovog Zakona.

Država je ovim izmenama uvela mandatornu vakcinaciju i nastavila da preti visokim kaznama, otimanjem dece i slanjem roditelja na prinudni rad, oduzevši im pravo da samostalno odlučuju o životu i zdravlju svoje dece, garantovano Ustavom republike Srbije.

Da li su građanima Srbije uvođenjem mandatorne vakcinacije ukinuta bazična ljudska prava? Koje su međunarodne konvencije prekršene uvođenjem mandatorne vakcinacije? Da li pravni dokumenti pokazuju da postoji veza između MMR vakcine i autizma?

O ovim pitanjima razgovaramo sa profesorkom Meri Holand jednim od vodećih svetskih eksperata za pitanja odnosa mandatorne vakcinacije i ljudskih prava. Meri Holand je naučni istraživač na Pravnom fakultetu Univerziteta Njujork, Direktor Programa za Pravne veštine na Pravnom fakultetu Univerziteta Njujork, specijalista za međunarodna ljudska prava, Javno pravo i Zakon o sigurnosti vakcina i naknadu usled povreda od vakcina. Meri Holand je koautor studije „Epidemija vakcina: Kako korporativna pohlepa, kontrolisana nauka i siledžijska Vlada ugrožavaju naša ljudska prava, naše zdravlje i našu decu“.

meri-holland

Kao pravni ekspert za ljudska prava izveli ste izvanrednu analizu koja pokazuje da je mandatorna vakcinacija u direktnoj suprotnosti sa fundamentalnim ljudskim pravima. Molim vas da čitaocima Geopolitike predstavite glavne pravce svoje analize.

– Internacionalno su priznata prava na život, slobodu i sigurnost svakog pojedinca. Pravo na izbor kada je u pitanju vakcinacija spada u fundamentalno ljudsko pravo. Fundamentalno – znači osnovno, bazično, neotuđivo. Ljudsko – znači da ga posedujemo samom činjenicom da pripadamo ljudskom rodu i ono ne zavisi od uzrasta, pola, rase ili klasne pripadnosti. ‘Pravo’ – znači da se na njega možemo pozvati i upotrebiti ga protiv vlada ili drugih pojedinaca. Odluka da li ćemo i kada vakcinisati svoje dete, neotuđivo je pravo svakog roditelja ili staratelja. Izbor kada je u pitanju vakcinacija je fundamentalno ljudsko pravo, zato što se tiče našeg fundamentalnog prava na život, slobodu i sigurnost pojedinca. Univerzalna dekleracija o ljudskim pravima i međunarodni zakoni koje bi svaka zemlja morala da poštuje – postoje kako bi zaštitili inherentno ljudsko dostojanstvo i jednaka i neotuđiva prava ljudske rase.

Suočeni sa ratnim zločinima, genocidom i zločinima protiv čovečnosti tokom Drugog svetskog rata, države su eksplicitno prihvatile ljudska prava Poveljom Ujedinjenih Nacija. Države su prepoznale i usvojile odrednice bez kojih bi bilo nemoguće osigurati miran, pravedan svet, koje su sadržane u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima koja proklamuje „zajedničke osnovne standarde za sve ljude i sve nacije“. Nakon Drugog svetskog rata, svet je prihvatio principe ljudskih prava Nirnberškog kodeksa, set etičkih principa koji zabranjuju eksperimentisanje na ljudskim bićima bez njihovog slobodnog i informisanog pristanka. Danas je univerzalno prihvaćeno da sve medicinske intervencije moraju biti zasnovane na dobrovoljnom i informisanom pristanku. Suđenje u Nirnbergu predstavlja temelj savremene medicinske etike i informisanog pristanka i obezbeđuje pravo pacijenta na odbijanje medicinskog postupka.

Zakon SAD smatra vakcine „nesumnjivo nebezbednim“. Vakcine predstavljaju specifičnu vrstu leka i kao i svi lekovi mogu da izazovu brojne neželjene efekte i predstavljaju rizik po zdravlje. Svaki organizam je specifičan u izvesnoj meri, i mi ne možemo znati unapred ko će imati neželjene reakcije ili loše reagovati na lekove. Dakle vakcinacija se tiče prava na život i svakako se tiče prava na slobodu. Ubaciti neku supstancu injekcijom u krvotok predstavlja veoma ozbiljno polaganje prava na nečiju slobodu. Po mom mišljenju postoje drugi načini za sprečavanje infektivnih bolesti i oni se moraju primenjivati umesto ubrizgavanja vakcina. Bezbednost pojedinca pripada istom spektru pitanja. Ukoliko neko nema prava da zaštiti svoj krvotok – onda zaista gubi bazično pravo na bezbednost. Dakle, prava na slobodu, život i bezbednost se dovode u pitanje forsiranom a pogotovo prisilnom vakcinacijom.

Jedan od fundamentalnih dokumenata na kojima počiva pravo na izbor kada je u pitanju vakcinacija je Nirnberški kodeks. Da li je ovaj veoma značajan dokument izgubio na snazi u svetlu korporative pohlepe usklađene i koordinisane sa eugeničkim planovima o redukciji stanovništva planete?

– Nirnberški kodeks je proizišao iz medicinskih zločina koje su sprovodili nacistički lekari tokom Drugog svetskog rata. Nakon uvida o kršenju ljudskih prava i medicinskih zločina bilo je veoma jasno da se mora uvesti novi kodeks medicinske etike po kome će se sprečiti eksperimentisanje na ljudima bez njihove saglasnosti. Nirnberški kodeks je formulisao koncept „informisanog pristanka“ a taj koncept je od tada proširen. U Evropi je 1997., Savet Evrope usvojio konvenciju o ljudskim pravima i biomedicini kojom je proširio informisani pristinak – od pristanka na eksperimente i na odluku o medicinskom tretmanu. Potom je 2005. svetska zajednica usvojila ove šire standarde, kada je UNESKO usvojio Univerzalnu deklaraciju o bioetici i ljudskim pravima koju je potpisalo 193 zemalja među kojima je i Srbija. Radi se o Deklaraciji a ne o ugovoru i ona ne proizvodi direktne pravne posledice ali, poput deklaracije o ljudskim pravima predstavlja reper, odnosno standard.

Član 6 Deklaracije o bioetici i ljudskim pravima zahteva pravovremeni prethodni informisani pristanak za sve medicinske intervencije što uključuje i preventivne medicinske intervencije. Veoma je jasno iz pregovaračkog transkripta da su pregovarači razmatrali da li u te postupke treba uključiti i vakcinaciju i odlučili su da treba. To znači da je globalni standard – da ne sme biti prinudne vakcinacije i da vakcinaciji mora prethoditi blagovremen, slobodan i informisan pristanak zato što se radi o preventivnom medicinskom tretmanu. I to se izričito poštuje u mnogim zemljama poput Kanade, Novog Zelanda, Australije, Švedske, Nemačke…

vakcinacija 2

Sa kojim univerzalnim dokumentima koji štite ljudska prava je mandatorna vakcinacija u suprotnosti?

– Prisilna, mandatorna vakcinacija predstavlja kršenje Univerzalne deklaracije o bioetici i ljudskim pravima i predstavlja kršenje principa informisanog pristanka. Vakcinacija nije specifično sadržana u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima ali se podrazumevala, no sada je informisani pristanak proširen na bilo koji tip medicinskog tretmana i ukoliko pogledamo bilo koju oblast medicine – hirurgiju, hemoterapiju i bilo šta drugo – podvrgavanje tretmanu je uvek dobrovoljno a upadljivu razliku predstavljaju vakcine.

Racionalizacija za to pronađena je u tvrdnji da nam je neophodan tzv.“imunitet krda“ (kolektivni imunitet) koji će jedino moći da obezbedi zaštitu društva od infektivnih bolesti ukoliko svi budu vakcinisani. Ali, mnogo je problema sa teorijom o kolektivnom imunitetu. Ta teorija je razvijena na osnovu prirodnog imuniteta koji se postiže kada članovi društva dobiju bolest, preleže je i postanu imuni na nju. Imunitet dobijen vakcinacijom nije isti: vakcine ne rade uvek na različitim ljudima, vakcinacioni imunitet se gubi tokom vremena. Istina je da mi ne postižemo kolektivni imunitet protiv infektivnih bolesti protiv kojih vakcinišemo. Ono što postižemo je ‘efekat krda’ . To nije savršeni imunitet.

Racionalizacija po kojoj se svako mora vakcinisati je više komercijalne prirode nego što je medicinska racionalizacija. Ukoliko se prihvati tvrdnja da su nevakcinisani možda podložniji bolestima i ukoliko se radi o smrtonosnoj infekciji (a najveći broj bolesti zbog kojih se vakcinacija sprovodi nisu smrtonosne), društvo bi moglo da ograniči njihovo kretanje ukoliko je osoba infektivna i ukoliko se radi o vazdušno prenosivoj infekciji – dakle u situaciji kada može da bude zarazna po okolinu. To je neuporedivo manje invazivan metod i daleko manje opasan po život od prisilne vakcinacije.

Dr. Robert Roven je učestvujući na Svetskom samitu o vakcinama, koji je nedavno u formi radijskog programa organizovao Džonatan Lendsman, podvukao: „Vakcine se nisu potvrdile kao efikasne i sasvim sigurno nisu bezbedne. U ovom vakcinaškom beščašću jedini sigurni imunitet je onaj koji je farmaceutska industrija dobila od vlada država, namećući svetu svoje ‘nesumnjivo nebezbedne’ proizvode – vakcine“. Kako su farmaceutske korporacije stekle mogućnost i pravo da nameću svoje ‘nesumnjivo nebezbedne’ vakcine (kako je to formuslisano zakonom SAD) a da pri tom izbegnu odgovornost za njihove posledice?

– U SAD 1980-ih, usled povreda izazvanih vakcinama – naročito od MMR (vakcina protiv malih boginja, zaušaka i rubeole), DTP (vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja) i polio vakcine (protiv dečije paralize), ljudi čija su deca bila oštećena tužili su proizvođače vakcina. Dobra, savesna nauka je tada pokazala da je DTP vakcina prouzrokovala oštećenja mozga kod velikog broja dece. Farmaceutske kompanije u SAD su tada rekle: „znate šta, mi služimo javnom dobru i ne želimo da se suočavamo sa pravnom odgovornošću. Mi ne želimo i nećemo da nastavimo da proizvodimo ove vakcine ukoliko nam Kongres i vlada SAD ne obezbede kompletnu zaštitu od odgovornosti“. Želele su, dakle, da se u potpunosti izbegne mogućnost da budu tužene od ljudi čija su deca oštećena vakcinama. I vlada SAD im je omogućila da to postignu. „Nijedan proizvođač vakcina neće biti odgovoran … za štetu od vakcina povezanih sa oštećenjima ili smrću“ – izjavio je tadašnji Predsednik SAD Ronald Regan 1986.godine stavljajući svoj potpis na „Nacionalni zakon o povredama dece izazvanim vakcinama“ („National Childhood Vaccine Injury Act“ – NCVIA) i tako oslobodio farmaceutske kompanije od svake medicinsko-pravne odgovornosti kada deca umru ili zadobiju povrede nakon primanja vakcine.

Vlada SAD je osnovala „Nacionalni program kompenzacije“ i zahtevala da niko ko smatra da je oštećen zbog primanja vakcine preporučene na federalnom nivou, ne bude u mogućnosti da podnese tužbu i zahtev za odštetu regularnim sudovima, već su morali da to urade u ovom specijalnom „sudu za decu oštećenu vakcinama“ u Vašingtonu. Na taj način uspeli su da dugo vremena izoluju i drže u tajnosti zastrašujuće izveštaje o veoma teškim povredama izazvanim vakcinama. Cilj ovog programa je bio da probleme vezane sa povredama izazvanim vakcinama drži izvan očiju javnosti. I, zaista, oni su u tome uspevali tokom nekoliko decenija, ali nakon što su doktori, zdravstveni radnici i korporacije oslobođeni od bilo kakve odgovornosti, oni su dodali ogroman broj vakcina u program vakcinacije.

U SAD smo krajem 1980-ih dodali vakcine protiv Hepatitisa B, Hemofilus influence B, Rota virusa… i tako je broj vakcina koje preporučuje CDC od 23 doze 7 vakcina porastao na 69 doza 16 vakcina sa kojima se počinje od dana rođenja. To je dovelo do eksplozije poremećaja. Autizam je krajem 1980-tih počeo vrtoglavo da raste u SAD. 5000 porodica podnelo je 2002. peticiju „Programu za obeštećenje uzrokovano vakcinama“ (VICP) u kojoj su zahtevali da se prizna njihova tvrdnja da su njihova deca kao posledicu vakcinacije dobila neurološki poremećaj pod nazivom autizam. U postupku pred bez presedana pod nazivom „Omnibus autism proceeding“ koji je tim povodom sproveo, VICP je „odredio“ da vakcine ne izazivaju autizam. Nakon toga sam ja sa svojim kolegama objavila rad u naučnom časopisu „Pace Environmental Law Review“ pod naslovom: „Pitanja bez odgovora od Programa za obeštećenje za povreda uzrokovanih vakcinama: Pregled kompenzovanih slučajeva za povrede mozga indukovanih vakcinama“ (Unanswered Questions from the Vaccine Injury Compensation Program: A Review of Compensated Cases of Vaccine-Induced Brain Injury). U tom radu smo izneli sve slučajeve kojima je Program za obeštećenje nadoknadio posledično uzrokovan autizam. Mi smatramo da dokazi koji proizilaze na osnovu samog Programa za obeštećenje dovoljna potvrda da vakcine mogu izazvati autizam. Ti dokazi su veoma jaki i najveća greška koju je Kongres SAD napravio bila je što je oslobodio proizvođače vakcina od odgovornosti za oštećenja koja proizvode.

Pravovremeni, dobro informisan pristanak je apsolutno neophodan. Ukoliko bi roditelji bili objektivno informisani i na osnovu toga shvatili da vakcine mogu izazvati povrede i smrt i nakon toga odlučili da je vakcinacija vredna rizika kojima izlažu svoje dete – tada roditelji ne bi imali prava da traže kompenzaciju u slučaju povreda uzrokovanih vakcinama jer su dali svoj pristanak na osnovu dobre informisanosti. Danas ljudi nisu adekvatno informisani o rizicima od vakcina.

autizam-u-sad

Dr Zlatibor Lončar, Ministar zdravlja u vladi Srbije, neprekidno ističe u javnosti kako nema dokaza da MMR vakcine izazivaju autizam. Vi ste se opsežno bavili pravnom analizom dokumenata koji su relevantni za ovu izuzetno važnu temu. Kakvi su vaši zaključci?

– Jedna od veoma značajnih stvari na kojoj trenutno radim je analiza presuda kojima je na italijanskom sudu potvrđeno da vakcine, ili preciznije MMR izazivaju autizam. Odluke koje je VICP u SAD doneo u toku postupka „Omnibus autism proceeding“ bile su pogrešne odluke. Sa druge strane neki razumni sudovi, poput italijanskog, presudili su u skladu sa činjenicama. Ono što smo mi otkrili u vezi sa postupkom pred VICP 2002. godine je da kada su podnosioci zahteva „Programu za obeštećenje za povrede izazvane vakcinama“, izjavljivali da je kao posledica vakcina nastupilo oštećenje mozga ili napadi – oni su bili obeštećeni. Ono što smo otkrili je da su osobe koje su imale oštećenje mozga i napade kao posledice MMR vakcine, takođe imali i autizam. I bilo je veoma jasno na osnovu objektivnih kriterijuma da su te osobe imale autizam. Ja sam došla do pouzdanog zaključka da je autizam jedno od oštećenja izazvano vakcinama. Smrt je najstrašnija posledica izazvana vakcinama a tu su i druge: paralize, astma, dijabetes, autoimune bolesti, kognitivna oštećenja… Mi ne znamo koliki je procenat slučajeva teških oštećenja izazvanih vakcinama. Mnogi od ovih slučajeva se ne dovode otvoreno u vezu sa vakcinama i veliki je procenat zataškavanja i prikrivanja uzročno-posledičnih veza. To je veliki, veliki problem.

Normalizacija nezamislivog i orvelijanska upotreba jezika vidljivi su u obeležavanju dana koji se naziva „Svetski dan osoba sa autizmom“. Zbog čega je određen dan pod ovim nazivom? Zbog čega se taj dan ne naziva „Svetski dan borbe protiv autizma“? Neke novinske agencije u Srbiji su ovaj dan nazvale „ceremonijom“ – što je upućivalo na karakter proslave. Ogromna je progresija autizma u Srbiji: jedno od 68-oro dece je autistično. Pri tom su navođeni različiti uzroci nastanka autizma u spektru od genetskog do razvojnog poremećaja. Vakcine nisu spomenute. Šta se u Novom svetskom poretku slavi toga dana?

– Potpuno se sa vama slažem: Proslavljanje autizma je orvelijanska operacija i radi se o veoma značajnom, koordinisanom pokušaju normalizacije epidemije autizma. Nema ništa normalno u vezi sa autizmom. Nema ništa normalno kada malo dete izgubi sposobnost govora i socijalizacije, sposobnost da normalno jede i spava. To je ogroman poremećaj. Radi se o nečemu veoma pogrešnom kada globalna i medicinska zajednica rade na tome da normalizuju nešto što je jasan i krupan poremećaj. Radi se o procesu u kome čovečanstvo treba da zaboravi period kada gotovo niko nije bolovao od autizma. Jedna od mojih koleginica, Kim Stagliano koja je urednik veoma dobrog vebsajta „Doba autizma“, objavila je tekst u Vašington postu na sam dan koji se obeležava kao „Svetski dan osoba sa autizmom“ u kome je napisala da duboko prezire način na koji se tretira autizam. Kim ima tri ćerke žestoko oštećene autizmom i duboko je povređena proslavljanjem ovog poremećaja.

Autizam nije nešto što treba slaviti. Postoje neki ljudi sa autizmom koji su razvili visoki stepen funkcionisanja na način koji ih izdvaja od drugih ali to nije ono o čemu govorimo kada se radi o pravom autizmu. Pravi autizam imaju ljudi koji ne mogu da govore, koji imaju žestoke kognitivne probleme, skloni su samopovređivanju, nemaju socijalne sposobnosti, zahtevaju trajnu brigu, imaju strašne poremećaje senzorne obrade i probleme sa ishranom. To je ono što zaista mislimo kada govorimo o autizmu. Ceremonijalni ton obeležavanja „dana osoba sa autizmom“ delimično je uslovljen zahvaljujući uticaju korporacija koje stiču ogromne profite od epidemije autizma.

Farmaceutske korporacije ne samo da su zaradile na uzrokovanju ove epidemije već sada zarađuju prodajući lekove za „tretman“ autizma. Za ovako ustrojen sistem – prevencija autizma ne postoji. Pre trideset godina problem sa autizmom nije postojao. U Srbiji niste imali 1:68 autistične dece i mi u SAD nismo imali 1:50 pre trideset godina. Nismo imali gotovo ni jedno dete, ni jednu osobu sa autizmom. I, jasno je da se radi o problemu koji je uzrokovan faktorima sredine pri čemu je jedna od vodećih komponenti – vakcinacija. Živa u vakcinama je veliki, veliki problem. Čitaocima preporučujem da obavezno pogledaju dokumentarni film koji je upravo premijerno prikazan u SAD pod nazivom „Trace amount“ i možete ga gledati na Internetu. Radi se o briljantnom 90. minutnom istraživačkom dokumentarnom filmu u kome se istražuje veza između na živi zasnovanom konzervansu timerosalu i epidemije autizma. „U tragovima“ je istinita priča o Eriku Glejdenu koji je oboleo od adultnog oblika autizma nakon što je zbog manje posekotine primio vakcinu tetanusa. Film predstavlja izvanrednu analizu korupcije i progona istinske nauke i uloge vakcina u progresiji epidemije autizma.

Izmenama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, prema rečima ministra zdravlja u vladi Srbije dr. Lončara, ta oblast će biti usklađena sa evropskim zakonodavstvom, koje, međutim, u najvećem broju slučajeva preporučuje vakcinaciju koja se zasniva na dobro informisanom pristanku i isključuje mandatornu vakcinaciju.

– Uvođenje forsirane vakcinacije je veoma opasan potez. Kao ekspert za ljudska prava, uvođenje mandatorne i prisilne vakcinacije vidim kao veoma ozbiljno kršenje ljudskih prava i građani Srbije bi trebalo da tuže vladu Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Srbija je potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima tako da bi tužba za kršenje fundamentalnih ljudskih prava građana Srbije bila veoma značajna i obezbedila bi pravni okvir za rešenje problema sa kojim ste suočeni. Vlada može da strogo preporuči vakcinaciju u pravnom i etičkom smislu. Ona može čak da ide tako daleko da ograniči pravo kretanja nevakcinisanih osoba, ali nijedna vlada i nijedna zemlja nema pravo da sprovode prisilnu vakcinaciju bez saglasnosti roditelja ili staratelja ili da je sprovode u školama ili dečijim vrtićima bez pristanka roditelja.

meri-holland 2

Izmenama Zakona o zaštiti od infektivnih bolesti postupak vakcinacije je u Srbiji preveden iz invanzivne u preventivnu medicinsku meru. Po evropskim zakonima (sa kojima Odbor za zdravlje i porodicu Skupštine RS teži da se usaglasi), apsolutno je zabranjeno vršiti invazivne metode nad pacijentom bez njegovog pristanka, a po tim istim zakonima svaki ubod se smatra invazivnom metodom. Kako će se, onda, predloženim izmenama postići ta usaglašenost? Da li se na osnovu zakonskih promena invazivni postupak može transformisati u preventivni?

– Radi se, o još jednom aspektu upotrebe orvelijanskog dvostrukog govora koji se u velikoj meri primenjuje u kontekstu vakcina. U SAD vakcine su sa jedne strane proglašene „neminovno nebezbednim“ dok je zvanični neizbežni slogan kojim se vakcine plasiraju – da su vakcine sigurne i bezbedne. U slučaju zakonskog tretiranja vakcinacije kao preventivne mere, vakcinacija se predstavlja kao mera koja će zaštiti vaš život i prevenirati bolest. Sa druge strane ona se tretira kao medicinska mera i radi se o potpuno kontradiktornim pojmovima. Vakcinacija je ozbiljna medicinska intervencija i mora podrazumevati primenu informisanog pristanka.

Kako komentarišete nedavno snižavanje kriterijuma propisanih od strane Svetske zdravstvene organizacije (WHO) i predstavljenih u šemi za procenu pod nazivom: ‘Reakcije nakon vakcinacije’ (Adverse Events Following Immunisation – AEFI) kojima je Svetska zdravstvena organizacija omogućila da se u zemljama Trećeg sveta slučajevi prerane smrti dece prouzrokovane vakcinama, lažno zabeleže kao neizazvani vakcinama?

– Svetska zdravstvena organizacija je snizila kriterijume u odnosu na prethodnu šemu utvrđivanja uzroka smrti nakon vakcinacije za sve države, kako razvijene tako i države u razvoju. No, ova nova šema određuje da se čak i u slučaju da su dokazi nepobitni i da zadovoljavaju kriterijum nove šeme – u zemljama Trećeg sveta prerana smrt može zabeležiti kao ‘not an AEFI – nije posledica reakcije na vakcinu’. Prvobitna šema je sadržala jasnu mogućnost sagledavanja štetnih efekata vakcinacije, koji često znače i smrtni ishod i SZO nije želela da to prizna ili bar da to bude isuviše jasno i došlo je do promene definicije po kojoj će biti izostavljena ili neće biti prijavljena smrt kao posledica vakcinacije. To je potrebno sagledati u svetlu uvođenja polivalentnih vakcina, peto i šestovalentnih.

Multivalentne vakcine nose veći rizik od monovalentnih. SZO se ovde našla u problemu i usvojila je problematičnu politiku. Indijski doktor Pulijel (Jacob M Puliyel) je pisao o promeni šeme klasifikacije AEFI po kojoj SZO marginalizuje smrt nakon vakcinacije u zemljama Trećeg sveta. Razume se, to je veoma, veoma uznemiravajuće. U nedavnom radu koji je objavio na svom vebsajtu, doktor Pulijel predstavio je veoma značajan dokument koji se pojavio na sporu posvećenom vakcinama vođenom u Belgiji. Radi se o izveštaju Glakso Smit Klajna na 1.500 stranica koji nikada nije bio namenjen javnosti. Ovaj dokument je postao javni dokument tokom suđenja u Italiji i italijanski vebsajt „Vakcine i autizam“ ga je objavio u celosti. Dr Pulijel je u ovom dokumentu pronašao spisak neželjenih efekata koje izaziva vakcina Infanriks, Glakso Smit Klajna. Dr Pulijel je uporedio ovaj spisak sa uzrocima smrti dece u Indiji nakon prijema ove vakcine i došao do zaključka da se radi o značajnoj podudarnosti. Sugerisala bih svima da veoma temeljno pogledaju izveštaj ove farmaceutske korporacije koji je veoma problematičan i pročitaju analizu dr Pulijela. Ja sam takođe napisala tekst na blogu „Doba autizma“ o presudama italijanskog suda koji je utvrdio da je autizam nastupio kao posledica vakcinacije.

Na kraju, želela bih da naglasim da se građani Srbije kao i svih zemalja na svetu moraju izboriti za pravo na pravovremeni informisani pristanak. To nije samo naš problem i problem naše dece već se radi o budućim generacijama. Pravo na izbor da li želite ili ne želite da budete vakcinisani je fundamentalno ljudsko pravo.


Izvor: Geopolitika, Srbski FBReporter

Komentari

Jedan komentar na Obavezna vakcinacija kao gaženje bazičnih ljudskih prava

  1. Komentar od Grešan:

    Pravo na izbor da li želite ili ne želite da budete vakcinisani je fundamentalno ljudsko pravo.
    ——————————
    Jeste u normalnim državama.
    Ali, ne i u logoru, koji još poneki neobavešteni smatraju državom Srbijom.
    Gde, članovi iste interesne grupe-bande naručuju vakcine, predlažu izmene zakona, potpisuju iste te zakone i na kraju kapne sitna donacija.

    http://anti-censura.com/prva-domacica-srbije-dragica-nikolic-u-dilu-sa-farmaceutskom-mafijom/

    A ovo je “ doktorka “ koja kao veliki altruista i predsednik skupštinskog odbora za zdravlje “ brine “ o zdravlju naše jadne dečice.
    Kako da ih bude što manje !

    http://srbin.info/2013/08/02/ministarska-zdravlja-na-platnom-spisku-amerikanaca/

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Obavezna vakcinacija kao gaženje bazičnih ljudskih prava

* Obavezna polja