Relativizam ide uporedo sa kapitulanstvom i on je izbor kukavičkih epoha, u kojima su elite nespremne da prihvate odgovornost za svoje odluke.

Tako, rečima Hane Arent, stalno laganje u javnom prostoru ne služi da narod poveruje u laži, već da niko više ne veruje ni u šta i – što je najvažnije – da ni o čemu ne može da odluči, da bude lišen kapaciteta za akciju i sposobnosti rasuđivanja. Sa takvim narodom, kaže Hana Arent, možete da radite šta hoćete.

Relativizam po pitanju istine koji vodi spoznajnom relativizmu, prelazi i hrani se moralnim relativizmom, koji na mase, nesankcionisanom medijskom agresijom, deluje efektom žabe skuvane u hladnoj vodi: ono što je doskora bilo nezamislivo sa stanovišta moralnih normi zajednice uskoro postaje prihvatljivo, čak poželjno. Tiha većina, ako već svesno ne prihvata moralni prestup, biva paralisana od svake akcije, čak i svesti o potrebi za njom.

PITANJE ODGOVORNOSTI

Moralni relativizam je praćen – ne manje važnim – relativizmom estetskog ukusa, koji ružno, nakazno i bezoblično ne postavlja toliko kao novu normu, koliko svaku normu ukida, proglašavajući je, kao i spoznajne norme, represivnom. Relativizam ukida pravila i tradicije, raskorenjuje, podstiče razobručavanje strasti i fokusira životne ciljeve samo na zadovoljavanje materijalnih i fiziloških potreba. On ukida refleksiju i odgovornost.

Javni diskurs se u prenošenju relativističkih poruka služi jezikom emocije i strasti. Jer kakve racionalne odluke mogu da donose građani u sistemu participativne demokratije, u javnom miljeu u kom predsednik države nekontrolisano rida u situaciji koja zahteva visok nivo simboličke usredsređenosti, gde se združenim snagama takozvane vlasti i takozvane opozicije osporava ne samo autoritet svake institucije, nego i sam njen smisao, gde je vest dana međunožje loše pevaljke i devojka u „strastvenoj“ vezi sa višestruko starijim čovekom? Dokle treba da verujemo da se iza svega toga krije neki mudri plan, kako bismo eskivažama i zamajavanjem protivnika „odbranili Kosovo“?

U društvu u kom mediji postaju samo i jedino hrana za robove, a pitanje je da li i obrazovne i kulturne institucije – koliko god se pozivale na sopstvenu neupitnost – služe ičemu drugom, nemoguće je poverovati u postojanje ikakve jasne strategije odbrane i institucionalnog održanja zajednice. Lekovi protiv raka do krajnosti iscrpljuju organizam, ali ipak potencijalno ubijaju rak; a da li mi treba da poverujemo da su „teška vremena“ samo prolazna i da iza svega postoji nekakakav plan izlaska, makar onoliko koliko naše „male snage“ dozvoljavaju? Kao i u to da je za sve odgovorna samo država ili neka sila koja se iznenada pojavljujuje i rešava stvar, ili je odgovorno društvo i svako od nas pojedinačno, ono isto društvo koje se (samo)rastače i onaj sluđeni i dezorijentisani, zlatnim teletom ili svojom nemoći začaran pojedinac?

Vojnik Kfora ispred manastira Devič u Prizrenu (foto: Dimitrije Ostojić)

Nada je u spoznaji da takvo stanje javne svesti i „javnih poslova“ nije rezultat neke mistične instance, nego proizvod vrlo razrađene strategije paralize institucija i delovanja na masovnu svest. Sve što je konstriuisano – eto u čemu je nada – može se i dekonstruisati, može se razgraditi i potencijalno stvoriti nešto novo.

Jer mi smo probljavani razgradnjom institucija, donošenjem zakona koji sprečavaju delovanje u kriznim situacijama, svim onim što sprečava, na primer, pravovremeno, efikasno i legalno delovanje nadležnog ministarstva u slučajevima medijskih manipulacija, čak i kada za takvo delovanje postoji dobra volja. Porobljeni smo normalizacijom diskursa o civilizacijskoj superiornosti kapitalizma, koji nam sugeriše da je nepristojno postavljati pitanje socijalne pravde. Takođe, kao pojedinci, dokle ćemo više trpeti moralnu i estetsku degeneraciju samo zato da nas ne bi proglasili konzervativcima, ekstremistima i slično?

POGLEDATI ISTINI U OČI

Dokle ćemo popuštati svojoj deci, prečesto srčano braneći njihovo pravo na neodgovornost samo da bismo dokazali da smo „civilizovani“, a zapravo u strahu od pritiska zajednice, koja se pravi da uživa u nedostatku svih normi? Dokle će „tiha većina“, ona koja ropće po javnom prevozu i redovima, ostati tiha i nedelatna? Pa i onda kada, u anonimnosti, treba da zaokruži broj ispred imena na glasačkom listiću? Ili da makar na njemu nacrta Čika Glišu. Ili da napiše neki razuman komentar na fejsbuku, umesto da lupeta gluposti, poput Pavlovljevog psa reagujući da usmerene podsticaje i zadate teme, taj najjači virus našeg vremena.

Prodali smo zemlju i prodali smo um. Kako naterati elite da se vrate svojoj odgovornosti i, makar u granicama mogućeg, iskoriste institucionalne mehanizme koje će nam dati bar malo prostora za samostalan i produktivan razvoj? Sa uvidom u realno stanje, nemam odgovor, jer previše dugo postoji uhodan sistem kadrovanja i paralize institucija.

Ali, kako reče jedan značajan Rus u poraznim ruskim devedesetim, ono što nama nije, Bogu je moguće. U čemu je drugo smisao našeg Kosova, ako ne upravo u toj nadi da nismo sami u istoriji i da ona nije samo buka i bes, naše nemoći i pasjaluci, nego da uvek ima razloga za nadu? Ako bolje pogledate ljude oko sebe, videćete da ima, da se nešto ipak sačuvalo. Samo kada bismo se svi malo trgli iz svog straha, sa jasnom svešću da ovo nije život koji želimo. Da pogledamo istini u oči a da nas to ne slomi. Da krenemo, znajući gde i zašto. Da se ne predajemo pasivnom čekanju zadovoljavajući se pomijama, jer to nije život.

Ljudi na društvenim pozicijama bi tu mogli najviše da urade, ali oni imaju i mnogo šta da izgube, a većina od njih nije navikla na rizik. Sa kojih će to margina ovoga puta doći, ako ne spas, onda rez? Ne čekajmo samo, radimo na tome.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Odgovornost elita i hrana za robove

* Obavezna polja