Ovih dana, u srpskim školama profesori lude od „elektronskih dnevnika“, a u školskim zgradama u kojima su plafoni truli i mokri čvorovi nisu uređeni sve u šesnaest se uvode kompjuteri kao apsolut. Informatika, robotika, budućnost kuca na vrata… U avgustu 2019, predsednik Vlade Srbije, Ana Brnabić, najavila je dalja umrežavanja, tvrdeći da je Jedinstveni informacioni sistem prosvete najveća reforma srpskog obrazovnog sistema decenijama unazad:

„Taj sistem će nama omogućiti da po prvi put u Srbiji imamo tačan pregled koliko imamo učenika, u koje škole idu, nakon osnovnih škola u koje škole se upisuju, da li u gimnazije, srednje tehničke škole, šta rade nakon toga, da li upisuju fakultete ili idu na tržište rada, koliko brzo su se zaposlili, gde su se zaposlili, za koju prosečnu platu, tako da ćemo imati praktično na jednom mestu celu sliku našeg obrazovnog sistema i naše privrede“, navodi Brnabićeva.

Sa implementacijom JISP-a se praktično počelo u junu mesecu ove godine kada je krenuo elektronski upis u škole i fakultete samo uz ličnu kartu. U martu naredne godine biće završena prva faza ovog „projekta“ a to podrazumeva da će svakom učeniku i studentu u Srbiji biti dodeljen Jedinstveni obrazovni broj (JOB). Dodeljivanjem ovog broja, država će biti u mogućnosti da učenike i studente prati kroz njihovo dalje školovanje. Umrežavanjem niza podataka znaće se tačno iz kojih škola i lokalnih samouprava dolaze i kako teče proces njihovog školovanja i zapošljavanja, kaže premijerka.

Novina je i da će ovi podaci biti povezani sa Centralnim registrom obaveznog socijalnog osiguranja što će omogućiti, ističe, da država lakše sagleda potrebe privrede ili koliko nakon završenih studija diplomci čekaju na posao.

„Da li se zapošljavaju u struci ili van nje, i na osnovu toga ćemo možda moći da obezbedimo malo drugačije finansiranje našeg prosvetnog sistema“, ukazuje Brnabić.

Pored reklamnih „prednosti“ ovog sistema (znate ono – privreda, investicije, sjajna budućnost stiže, bla – bla – bla), iz iskaza Ane Brnabić do nas dopire i izvesna, blago rečeno orvelovska, jeza. Zato smo se obratili Olgi Četverikovoj, naučnici koja se, između ostalog, bavi ciljem i smislom digitalizacije obrazovanja kao svetskog procesa. Ona je nedavno objavila knjigu „Transhumanizam u ruskom obrazovanju/Naša deca kao roba“. Direktor Centra za istraživanje duhovne kulture i ideologije pri Institutu za fundamentalna i socijalno praktična istraživanja Moskovskog državnog univerziteta, dugogodišnji predavač na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose pri Ministarstvu spoljnih poslova Ruske federacije, Olga Četverikova je, svojim delom, dokazala da društvene nauke i danas, u doba „postistine“, mogu biti ključ za razumevanje procesa u globalizovanom društvu.

Priča o digitalizaciji obrazovanja postala je glavni narativ našeg doba. Progresivna je, praktična, vodi u svetliju budućnost. Ipak, neke senke kao da se vide na horizontu ove priče. O čemu je reč?

Ono što se danas dešava u našem društvenom životu može biti shvaćeno samo u svetlosti onih globalnih promena koje su posledica prelaska svetska upravljačke klase na ostvarenje sveobuhvatne tehnološke revolucije. Neki je nazivaju trećom, a neki četvrtom industrijskom revolucijom (Industrija 4.0), a neko i petim tehnološkim poretkom. Ali zbog masovne primene informaciono – komunikacionih tehnologija (IKT) najčešće se definiše kao «digitalna revolucija», to jest – u pitanju je izgradnja globalnog postindustrijskog informacionog društva, zvanično proglašena na samitu G8 u julu 2000. godine. Ona se izražava masovnom robotizacijom, automatizacijom i kompjuterizacijom, uvođenjem nano-, bio- i informacionih tehnologija (NBIK – tehnologije), izmenom karaktera i organizacije proizvodnih procesa, razmene, potrošnje, socijalne strukture društva, sistema uprave i opštenja, i, što je najvažnije, samog čoveka, njegove svesti, pa i same njegove prirode.

Kakav je uticaj novih tehnologija na svet u kome živimo? Da li je reč o spontanitetu tehnološkog razvoja ili je u pitanju proces kojim se rukovodi sa strane?

Nove tehnologije kardinalno menjaju karakter rada u svim oblastima i profesijama, ne samo u sferi proizvodnje, nego i usluga, što vodi do radikalnih promena na tržištu rada. Takve iste dubinske promene dešavaju se u sistemu upravljanja, i, što je najvažnije, u sistemu vladanja. Reč je o privatizaciji državnih funkcija, što sasvim odgovara stavu koji je izrekao Dejvid Rokfeler još 1999. godine:»Nešto mora da zameni vlade kao takve, i mislim da to najbolje može da obavi  «privatna» vlast.»

I zaista – na Zapadu od devedesetih godina prošlog veka nestaju granice između države i privatnog biznisa, koje država predaje svoje funkcije.

Olga ČetverikovaIzvor: Pečat

Gde se, po Vašim uvidima, nalazi središte ovakvog razvoja postindustrijskog društva?

Epicentar ovog procesa nalazi se u SAD, gde svom snagom sprovode proces srastanja privatnih i državnih struktura. To se naročito vidi u delatnosti američkog vojnoindustrijskog kompleksa, gde je od početka devedesetih godina prošlog veka započela ogromna reforma, pri čemu su u vojnoindustrijski kompleks aktivno uključeni investicioni fondovi, koji se bave restrukturiranjem krupnih korporacija i kreiranjem novih tehnoloških lidera.  Od 2001. do 2005. godine, na osnovu koncepcije mrežnocentričnog rata u SAD, došlo je do dubinske promene strukture odbrambenog kompleksa, koja je, da bi bila izvedena, podrazumevala uključivanje širokih krugova privatnog biznisa. Investitori učestvuju u uključivanju oružanih snaga u biznis, stvaranju startapova u oblasti vojne tehnologije i vojnih servisa, kao i nuđenju proizvoda za vojnu i civilnu upotrebu, a davanje  pojedinih zadataka iz oblasti delovanja vojnih i policijskih snaga na izvršenje privatnim kompanijama već je postalo masovan proces. Privatizuje se i oblast obaveštajnog rada. Na taj način, Agencija za nacionalnu bezbednost SAD (NSA) sve više upada u zavisnost od privatnih kompanija, koje dobijaju tajne informacije.

Šta se dešava sa politikom u doba digitalizacije? Kako funkcioniše nova vlast za novo doba? 

Uvođenjem informaciono – komunikacionih tehnologija (IKT) nekomercijalne organizacije i fondovi imaju sve veću ulogu u upravljanju. O tome kako vlast, na račun države, prelazi u ruke novih gospodara, podrobno piše Klaus Švab u svojoj knjizi Četvrta industrijska revolucija. On ističe:

Vlade moraju da se prilagode na to da će, putem ove industrijske revolucije, vlast često prelaziti sa države na nedržavne subjekte, kao i od organizovanih ustanova na slobodnije organizovane mrežne celine… Vlade država su se našle među onim ustanovama i fenomenima na kojima su se, u najvećoj meri, odrazila dejstva tih efemernih i neuhvatljivih sila… Ovlašćenja vlada bivaju ograničena delovanjem konkurentskih centrima moći, koji imaju transnacionalni, regionalni, lokalni, pa i lični karakter.  Strukture mikrovlasti mogu da imaju ograničavajuće dejstvo na strukture makrovlasti, kakve su vlade savremenih država.

Ojačavanje vlasti transnacionalnih struktura znači demontažu državne uprave i traži odricanje od nacionalno – državnog prilaza rešavanju problema. Švab upozorava: »Teško onima koji budu orijentisani na nacionalne interese».

Šta je, po Vašem mišljenju, glavna osobina novih tehnologija?

Glavna osobina novih tehnologija je činjenica da one nisu usmerene toliko na promenu našeg okruženja i sredstava za proizvodnju koliko na transformaciju samog čoveka, njegove svesti i prirode, to jest samog ljudskog bića. Ta transformacija je toliko ozbiljna da je za njeno sprovođenje i učvršćivanje potrebna totalna revizija same koncepcije ljudske ličnosti. Upravo sada se to i radi – u pitanju je izmena sistema vrednosti, socijalne i kulturne sredine, uključujući obrazovanje, nauku i umetnost. A proces se sprovodi ogromnom brzinom. Reč je o nametanju tranhumanističkog pogleda na

Šta je transhumanistički pogled na svet i kakvi su ciljevi novog pokreta?

Transhumanizam je postao  najnoviji oblik «evolucionog humanizma» i eugenike. S pojavom NBIK- tehnologija evolucionizam je dobio moćna oruđa za postizanje svojih ciljeva. Osamdesetih godina prošlog veka u Kaliforniji (gde se nalazi i Silikonska dolina i centar pokreta Nju Ejdž) nastao je kulturno – intelektualni pravac transhumanizma, koji je počeo na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu. Veliki uticaj na pokret izvršio je futurolog Esfendiari, koji je pošao od ničeovskog shvatanja čoveka kao prelazne evolucione forme na putu od majmuna ka natčoveku. Nije slučajno glavni nadahnitelj transhumanista baš Fridrih Niče, sa onim njegovim: «Čovek je ono što treba prevazići». Esfendiari je transhumanistu definisao kao «prelaznog čoveka», kao samosvesno biće  koje evoluira u «postčoveka» – «potomka čoveka, modifikovanog u takvoj meri da više nije čovek». Po Esfendiariju, takav «ne-čovek» ima telo poboljšano implantatima, bespolan je, veštački se razmnožava i ima multiplikovanu individuu, to jest svest mu je, kao i ličnost, raspoređena u nekoliko tela, bioloških i tehnoloških. Transhumanista je onaj koji se sprema da postane postčovek.

Da li je u pitanju samo još jedna od utopija koje nastaju i nestaju, poput hipi pokreta?

Godine 1998, osnova je Svetska transhumanistička asocijacija (STA), čiji je cilj da transhumanizam prizna najšira naučna zajednica, ali i strukture vlasti.  Tada je objavljena i Transhumanistička deklaracija, u kojoj je rečeno da napredna tehnologija ne samo da menja ljude (pobeđuje se starenje, ograničenost prirodnog i veštačkog intelekta, nestaju ljudske patnje, pa i naša «zatočenost na planeti zemlji»), nego tehnologija kao takva zahteva  i moralno pravo na eksperimentisanje čovekom. Tačka 4 ove deklaracije glasi:»Transhumanisti brane moralno pravo onih koji žele da pomoću naprednih tehnologija prošire svoje umne i fizičke mogućnosti (uključujući i one reproduktivne) i da poboljšaju sopstvenu kontrolu nad životom kojim žive. Tražimo razvoj ličnosti sa one strane naših sadašnjih bioloških ograničenja». Ta pretenzija na neograničenu «veštačku evoluciju» pojačana je i ovim iskazom, u tački sedmoj: transhumanizam «štiti pravo na dostojan život svih bića koja imaju čulnu percepciju, o kakvoj god inteligenciji da je reč –  ljudskoj, veštačkoj, postljudskoj ili životinjskoj».

Čovek se tako shvata kao predmet ogleda, kao biološki materijal za primenu novih tehnologija. Ovi ogledi nisu ograničeni nikakvim moralnim principima, nego se definišu samo pravima eksprimentatora, koji se uklapaju u koncepciju «ljudskih prava». Na primer, transhumanista Nik Bostrom, direktor Instituta za budućnost čovečanstva, tvrdi da nema nikakvih moralnih i etičkih prepreka zbog kojih se ne bi trebalo baviti mešanjem u prirodni poredak i ići u potragu za besmrtnošću. Što se tiče bioetike, ona je, tvrde, promenljiva i transformiše se u skladu sa potrebama naručioca.

Vizija transhumanizma

Pred nama je svojevrsno preoblikovanje čoveka. Kako će izgledati naša posthumana budućnost? 

Ovaj projekat se zove transhumanizacija, time se bave NASA, DARPA, vodeće američke obaveštajne agencije. Transhumanizam nije marginalan, to je najnoviji strateški pravac globalista.  Neophodno je da se ličnost slomi na nivou volje i da se transformiše u posthumano biće puno različitih čipova, kiborg svesti, integrisano u svetsku informacionu mrežu preko koje se kontroliše čovečanstvo. Čoveka treba pretvoriti u primitivnog potrošača, lišenog ljudske svesti i savesti, ličnog i nacionalnog identiteta.

Na taj način, transhumanizam se pokazuje ne samo kao antihrišćanski, nego i kao antihumanistički pokret, jer među «ljudska prava» želi da uvrsti i «pravo» na ukidanje čoveka kao takvog. Cilj mu je da nadiđe ljudsku prirodu zarad dostizanja novog stanja – «novog tela» i «novog intelekta» ili putem unošenja velikog broja izmena u samog čoveka ili putem stvaranja nekakvog veštačkog bića. Zato se razrađuju različite varijante «evolucije», među kojima su i ove: farmaceutski čovek, genetski modifikovani čovek, «bionički čovek», a u igri je i «naučni imortalizam». Zadatak nad svim zadacima za transhumaniste je stvaranje veštačke inteligencije ili «Nadrazuma», što će naneti strahovit udarac bilo kakvom antropocentričnom pogledu na svet.

Zar transhumanizam nije savremena forma eugenike, koja se ostvarivala u nacističkoj Nemačkoj, kao tzv. pozitivna i negativna eugenika?    

Savremeni transhumanizam polazi od toga da se društvo deli na dve kategorije. Mada kod nas i dalje pričaju o liberalizmu i klasnoj podeli u društvu, već odavno nam se u suštini nameće eugenički fašizam, koji se zasniva na biološkom kastinskom sistemu: nadljudi s jedne strane, i ljudski resursi, biomasa, čovek za upotrebu ili digitalna cifra – s druge strane. Na taj način se vrši legitimizacija veštačke selekcije, kastinskog sistema, ukidanja ljudske ličnosti.

Kakve to veze ima sa obrazovanjem? Šta su transhumanističke osnove reforme školstva?

Naravno da sve to ima veze sa školovanjem dece, koja su budućnost čovečanstva. Preuređuje se obrazovanje,  koje mora da postane globalni standardizovani sistem sa primitivnim zajedničkim standardima, normama, principima i obrascima, koji treba da niveliše ljude, pretvarajući ih u masu kojom se lako upravlja. U isti mah, izabranima i dalje ostaje kvalitetno, ali smrtnicima nepristupno, obrazovanje.

„Globalno obrazovanje“ je razvijeno kasnih 1970-ih. U njegovom stvaranju je glavnu ulogu imao njuejdžerski okultista Robert Miler (bio je zamenik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija). Tu su i njegove kolege iz Sjedinjenih Američkih Država 1970-80, koji su razvili program „globalnog obrazovanja“, s ciljem prelaska na novi sistem vrednosti u čijem središtu je tzv. tolerancija.

Jedan od ciljeva je kontrola rađanja u raznim zemljama sveta, radi stvaranja „zlatne milijarde“. Tu je, pre svega, seksualno obrazovanje. Propaganda se vodi i putem filmova, crtaća, TV serija, raznih rijalitija. Uključite TV i pred vama je primitivizacija ljudske svesti, kao i razaranje tradicionalnih moralnih vrednosti.

Uništavanje obrazovanja danas širom sveta ide veoma dobro, zar ne? 

Zaista. Uništili su prvo osnovne škole, a zatim i srednju školu (sve kroz „globalno obrazovanje“ ), a zatim su uklonili „krov“ – Akademiju nauka, pa sada, kada je sve pripremljeno, ciljaju predškolsko vaspitanje. Treba razbiti tradicionalno nacionalno školstvo, da naša deca ne uče ruske bajke i ruske pesme, nego „Harija Potera“ i slično.     Korporacijama nisu potrebne ljudske ličnosti, nego humanoidni kompjuteri, i zbog toga se nastavnici prekvalifikuju u skladu s novim modelom, stiču nove „kompetencije“. Učitelju i profesoru se zabranjuje da obrazuje decu, da utiče na proces formiranja dečjeg identiteta. On mora da bude deo sistema i da pomogne da se usvoje diktirana saznanja.

To ide do apsurda: 2012. godine razvili smo standarde predškolskog vaspitanja i obrazovanja, prema kojima dete ima aktivnu ulogu u izboru sadržaja svog obrazovanja. Predškolsko obrazovanje podrazumeva decu od uzrasta bebe do sedam godina! I beba, po novom modelu, treba da ima aktivnu ulogu u izboru sadržaja svog obrazovanja. To piše u našim standardima – zamislite takvu ludost! I to se zove celoživotno učenje, ili „obrazovanje za sve“.  

„Obrazovanje za sve“ je globalistički program koji je razvio Miler u kasnim 1970-im i sprovodi se kroz UNESKO. U stvari, to je politika segregacije pod maskom globalizacije, komercijalizacija čovečanstva koje naglo pada u nivou razvijenosti i nad kojim se primenjuju tehnike smanjivanja populacije.

Kako teče program globalne reforme obrazovanja?

Naručilac procesa je vojno – obaveštajna i finansijska zajednica SAD koja kontroliše Internet, a glavnu ulogu u svemu imaju američki univerziteti, koji su sastavni deo te zajednice i rešavaju vojno – obaveštajne zadatke.

Pre svega, skoro dve trećine američkih univerziteta, naročito oni vodeći, predstavljaju moćne obrazovne, istraživačke i naučno-proizvodne privatne korporacije, tesno povezane sa biznisom, industrijom i sistemima upravljanja. Oni su od samog početka delovali kao univerziteti preduzetničkog tipa, koji su, s jedne strane, prodavali obrazovne usluge, a s druge na tržište iznosili naučno – tehnološke izume profesora i studenata. Važan izvor njihovog finansiranja su donacije sponzora, „inputi“od korporacija, banaka, fondova i grantova, oko kojih se vodi stalna konkurentska borba, koja se dotiče svega – od profesorskog kolektiva do fondova za naučna istraživanja.

Dodajmo da naročito mesto u oblikovanju korporativne strukture ima sistem upravljanja, koji je hijerarhijski i unitaran. Na čelu univerziteta je predsednik, potčinjen univerzitetskom savetu u koji ulaze biznismeni, veliki dobrotvori, profesori, naučnici, političari, članovi lokalne državne administracije. Upravo ovaj starateljski savet određuje strateške pravce razvoja univerziteta, ostvaruje finansijsku i pravnu regulativu, kontroliše i vodi njegovu delatnost.  Tako univerziteti postaju moćni faktori razvoja različitih regiona SAD, jer se oko njih formiraju snažne strukture tehno – parkova, kao što je to bilo u slučaju Silicijumske doline, koja ja nastala zahvaljujući Stenfordskom i Kalifornijskom univerzitetu.

Pod tri, univerziteti su glavni pokretači razvoja naučnog znanja i „motori“ inovativnog razvoja, jer imaju ogroman obim fundamentalnih istraživanja, što ih razlikuje i od evropskih i od ruskih univerziteta, koji su se pre svega bavili obrazovanjem, dok se najveći deo naučnih istraživanja obavljao na akademskim i stručnim institutima. U SAD naučno – istraživačka zajednica ima korporativno, organizaciono i idejno jedinstvo oko temeljnih pitanja domaćeg „dnevnog reda“ i utiče na isti jer je povezana sa Nacionalnom Akademijom nauka, Nacionalnim savetom za nauku, Nacionalnim naučnim fondom u kojima se nalaze predstavnici univerzitetskih korporacija. Oni deluju i kroz uticajne asocijacije univerziteta, ali i profesionalne zajednice.

Logo Druge međunarodne eugeničke konferencije, 1921. (Foto: Vikimedija)

Često se govori o svojevrsnoj „militarizaciji“ obrazovanja u SAD. O čemu je reč? 

Zbog svega što sam navela, jasno je da istraživanja vodećih američkih univerziteta imaju značajnu ulogu u vojno – industrijskom kompleksu i finansira ih Pentagon, koji je, na osnovu rada naučnih ustanova, stvorio mrežu sopstvenih istraživačkih centara (UACR).   Agencija za napredna istraživanja u sferi odbrane (DARPA), koja pripada Pentagonu, i koja obezbeđuje tehnološku prednost oružanih sila SAD nad ostalim armijama sveta, blisko sarađuje sa Masačusetskom institutom za tehnologiju, Univerzitetom Karnegi – Meloun, Stenfordom i Harvardom. Tu je i IARRA, Agencija za napredna obaveštajna istraživanja, koja je stvorena 2007. na temelju postojanja Odeljenja za napredne tehnologije i po inicijativi načelnika združenih obaveštajnih službi SAD čiji je štab u novom kampusu Univerziteta Merilend (M-Square). Svi saradnici i studenti ovog univerziteta mogu da učestvuju u programima i projektima ove agencije na osnovu otvorenih standarda za saradnju (a tamo ima 39 hiljada studenata i 3750 predavača). Prioritetni zadaci Agencije za napredna obaveštajna istraživanja su sistemi skupljanja podataka, intelektualna analiza, korišćenje tehnologije virtuelnih svetova, korišćenje socijalno – kulturnih i jezičkih činilaca u obradi prikupljenih podataka, kao i sistemi informacione bezbednosti.

Dakle, nauka i obrazovanje služe za aktuelna i potencijalna ratna dejstva. Koliko je tu reč o prirodno – tehničkom kompleksu nauka, a koliko o humanistici?

Nakon usvajanja Strategije bezbednosti 2015, sa nizom dokumenta koji sve to konkretizuju, delatnost američkih univerziteta dobija na naročitom značaju, jer je upravo na njima koncentrisana razrada kognitivnih, bihejvioralnih, obrazovnih i drugih humanitarnih tehnologija (tzv. “haj hjum“ tehnologije, visoke tehnologije u oblasti humanističkih znanja), koje se koriste u tzv. bihejvioralnom ratu.

Ostvarenje ovih tehnologija moguće je samo ako se stvori jedinstveni obrazovni prostor, koji je u isti mah globalno tržište obrazovnih usluga. Koristeći parolu internacionalizacije, američki centri nameću svoju programe i privlače sve šire krugove mladih naučnika iz inostranstva, kao i istraživače i studente, i, što je najvažnije, u svoje mreže uvlače same obrazovno – istraživačke centre drugih zemalja, uključujući ih u privatne transnacionalne biznis – strukture koje su, kako rekosmo, na ovaj ili onaj način povezane sa vojno-obaveštajnim kompleksom SAD. Na taj način, korporativne elite univerzitete drugih država uvlače u sistem američkog vojno – obaveštajnog i finansijskog kompleksa, koji ima za cilj dostizanje trajne tehnološke nadmoći nad protivnikom s namerom da ovaj bude zauvek poražen.

Kakve su, po Vašim uvidima, osobine globalnog tržišta obrazovanja?     

Pre svega, zbog pojačane konkurencije, brzih izmena na polju tehnologije i porasta ekonomske nesigurnosti, biznisu su potrebni radnici koji su krajnje fleksibilni, kadri da rade u različitim kulturnim i tehnološkim sredinama. U skladu s tim, stalno se traže nove kompetencije i nove forme obuke. Raste potražnja za ubrzanim obrazovanjem, koje radnike priprema za uzak krug zadataka na datom radnom mestu. Istovremeno, raste i potreba za doživotnim obrazovanjem koje omogućuje da se personal stalno prekvalifikuje i dokvalifikuje u skladu sa promenljivim zadacima. Sve to postavlja nove zadatke i pred školsko, i pred visokoškolsko, ali i pred profesionalno obrazovanje i obuku.

Takođe, digitalne tehnologije menjaju metodologiju kojom se stvaraju i prenose znanja i navike, proces ocenjivanja i upravljanja obrazovnim ustanovama. Te su tehnologije transnacionalne i transkulturne, dostupne svim društvenim slojevima, mogu da uđu u svaku organizaciju i svaku porodicu, bez obzira na političke, etničke i religiozne razlike.

Koliko sve to vodi nestanku ideje znanja kao nečeg što prevazilazi utilitarnost tehničke primene i što ima, pored praktičnog, i „ontološku“ vrednost? 

Ne treba zaboraviti da se niz novih rešenja vezanih za obrazovanje ostvaruje putem tehnoloških startapova, koje investitori ocenjuju kao jedan od najperspektivnijih pravaca razvoja. Zato se u oblasti obrazovanja ogromnom brzinom pojavljuju novi igrači, koji aktivno preuzimaju proces obuke kako bi što fleksibilnije reagovali na potrebe korisnika, pri čemu nisu ograničeni nacionalnim zakonodavstvom. Alternativni sistemi su privlačniji zato što tradicionalni obrazovni sistemi školskog i univerzitetskog obrazovanja postaju sve skuplji.  Na taj način van tradicionalnog sistema obrazovanja niče novi, transnacionalni tržišni sistem, koji zamenjuje ono što je bilo tradicionalno obrazovanje, ali donosi i sasvim nove obrazovne standarde, kao što Facebook uspostavlja nove standarde Internet komunikacije.

Najefikasniji mehanizam u ovoj oblasti postalo je onlajn (na daljinu) obrazovanje, čija je najprisutnija forma Masovni otvoreni onlajn kurs (MOOK), sa najširim interaktivnim učešćem uz korišćenje tehnologija elektronske obuke. Kursevi su se pojavili još 2006, ali su postali popularni 2012, kada su pokrenute najbitnije američke MOOK platforme: Coursera – na osnovi programa Stenfordskog univerziteta i uz učešće Prinstona, program Merilendskog univerziteta (23 miliona korisnika), EdX – na temelju programa Masačusetskog  i Harvardskog univerziteta (deset miliona), Akademija Hana – uz učešće Gugla i fonda Bila Gejtsa (15 miliona), Udacity – Stenfordski univerzitet, uz učešće Tehnološkog instituta Džordžije i Gugla (4 miliona).

Po modelu američkih univerziteta kao privatnih korporacija počeli su da preuređuju i evropske univerzitete, koji su podvrgnuti ozbiljnim reformama u skladu sa zahtevima globalnog tržišta. Kako sve to funkcioniše?     

Glavni naručilac obrazovne reforme u Evropi postao je Okrugli sto evropskih preduzetnika ili jednostavno Evropski okrugli sto (EOS),  stvoren još 1983, koji objedinjuje 47 najkrupnijih evropskih korporacija, čiji čelnici redovno prisustvuju sastancima grupe Bilderberg. EOS je motorna sila nadnacionalne unifikacije Evrope, glavni igrač i ključna grupa za pritisak na evropskoj političkoj sceni, koja ima presudan uticaj među liderima Evrope, i koja faktički piše dokumenta Evropske komisije.

Još početkom osamdesetih godina prošlog veka EOS je pristupio reformi obrazovanja i sistema naučnih istraživanja u Evropi, a ključni je bio dokument iz 1989. godine, „Obrazovanje i kompetencije u Evropi“. Od toga časa se više ne govori o znanjima, nego o kompetencijama. Nije reč o pukoj zameni pojmova, nego o promeni samog terminološkog sadržaja. Zašto? Zato što kompetentnost nije obrazovanost, nego je neki proizvod koji se dobija na zahtev klijenta. U skladu s dokumentom EOS, „obrazovanje i obuka se mogu razmatrati kao ključne strateške investicije radi budućih uspeha preduzetništva. Profesori se nedovoljno razumeju kad su u pitanju preduzetničke ekonomske aktivnosti i shvatanje profita, zato veći značaj treba dati obrazovanju na daljinu“.

Godine 1991, EOS je objavio novi dokument pod naslovom „Otvoreni univerzitet  je – preduzetnički poduhvat, a obuka na daljinu – nova oblast biznisa“. Posle šest meseci, Evropska komisija objavila je „Belu knjigu“, u kojoj se, u vezi sa obrazovanjem i naučnim istraživanjima, koriste pojmovi kakvi su „fleksibilnost“, „mobilnost“, „nalaženje posla“.

Bolonjska zona (Foto: Vikimedija)

Kako je znanje konačno postalo roba?

Snažan činilac koji  je vodio globalnoj reformi obrazovanja bilo je osnivanje Svetske trgovinske organizacije 1995. godine, koja više nije uključivala samo trgovinu materijalnom robom, nego i uslugama, pravima intelektualne svojine, itd. Stavljajući svoja prava iznad prava nacionalnih država, STO zahteva unifikaciju tržišta u skladu sa pravilima neoliberalizma (što pre svega zahteva sveopštu privatizaciju), koja se prostire i na usluge, što znači da je sve podložno komercijalizaciji – dečji vrtići, škole, univerziteti, bolnice, starački domovi, kulturni centri, itd. U skladu sa načelom „jednakog odnosa“, koji je unet u Generalni sporazum o trgovini i uslugama u okviru STO, i oni moraju biti otvoreni za upliv stranog kapitala.

Treba istaći da je Evropska Unija imala ključnu ulogu u formiranju STO, naročito kad je u pitanju Generalni sporazum o trgovini i uslugama.  Mada mnogi misle da je neoliberalna strategija pre svega plod pritisaka SAD, kad su u pitanju usluge i trgovina uslugama ključna uloga pripada EU, i ona je nadasve bila zainteresovana za uključivanje obrazovanja u Generalni sporazum STO.

Godine 1995, u jednom od mnogobrojnih dokumenata EOS pod naslovom „Ka društvu obrazovanja“, piše: „Obrazovanje se mora smatrati uslugom svetu ekonomije. Nacionalne vlade moraju da posmatraju obrazovanje kao proces koji traje od kolevke do groba“. Upravo odatle potiče ideja doživotnog obrazovanja, koja u stvari znači proces dokvalifikacija i prekvalifikacija u skladu sa zahtevima tržišta rada, to jest tržišta kao takvog. Tu ideju prihvataju, iste godine, u novoj „Beloj knjizi“ Evropske komisije pod naslovom „Učiti i obučavati – u pravcu kognitivnog društva“.

Drugi naručilac reforme obrazovanja je OECD, koja 1998. godine nudi dokument „Predavači nisu doživotno potrebni. To će raditi lica koja nude obrazovne usluge“. Evropska komisija te iste godine papagajski ponavlja stav Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj u svom dokumentu «Ray First»:“Došlo je vreme vanškolske obuke, i oslobođenje obrazovnog procesa dovešće do kontrole od strane prodavaca obrazovanja, otvorenijih za inovacije više nego tradicionalne strukture“.

A šta je Bolonjski proces?

Pomenuti dokumenti su doveli do „Bolonjskog procesa“, čiji su inicijatori bili ministri obrazovanja Francuske, Nemačke, Italije i Velike Britanije. Godine 1998, oni su usvojili Sorbonsku deklaraciju, čiji je cilj bio stvaranje otvorenog evropskog prostora visokog obrazovanja, koje je moralo biti „konkurentnije na svetskom tržištu obrazovnih usluga“. Tu se već jasno uvodi pojam „ekonomije znanja“. Da bi obezbedili uspeh poduhvata, organizatori „Bolonjskog procesa“ su koristili nešto što bi se moglo nazvati neoliberalnim trikom.  Uključili su u sve što se zbiva pre svega rektore univerziteta, koji su i sami postali važni „naručioci poslova“. Te godine je bila proslava jubileja osnivanja Univerziteta u Bolonji, na kojoj su rektori potpisali bitan dokument o reformama. Mada je isti potvrđivao tradicionalna načela univerzitetske delatnosti, u dokumentu se javljaju novi termini, od „mobilnosti“ do „fleksibilnosti“ što je značilo prilagođavanje tržištu.

Godine 1999, ministri obrazovanja 29 zemalja potpisali su svima poznatu Bolonjsku deklaraciju „Zona evropskog univerzitetskog obrazovanja“, kojoj se pridružilo 47 zemalja. Za ciljeve Bolonjskog sistema proglašeni su: izgradnja evropske zone visokog obrazovanja kao ključnog pravca u razvoju mobilnosti građana sa mogućnošću nalaženja posla; obezbeđivanje konkurentnosti univerziteta u borbi za studente, novac i uticaj; ostvarenje veće komplementarnosti i komparativnosti nacionalnih sistema visokog obrazovanja.

Kako je tekao proces unifikacije pod etiketom „bolonjizacije“? Dokle se stiglo?

Da bi se obrazovanje harmonizovalo, nacionalni sistemi moraju postati krajnje „prozirni“ i maksimalno uporedivi, zbog čega se nameću jednaki obrazovni ciklusi, na nivou mastera i doktora (prvi je za tržište rada, a drugi za nauku); uvodi se jedinstveni i jednostavni sistem bodovanja (putem tzv. kredita) i jednake forme utvrđivanja dobijenih kvalifikacija; uspostavljaju se agencije za akreditaciju, nezavisne od nacionalnih vlada i međunarodnih organizacija, i uspostavljaju se standardi transnacionalnog obrazovanja; pored mobilnosti studenata, povećava se i mobilnost profesorskog i drugog kadra radi „uzajamnog bogaćenja evropskim iskustvom“, što nalaže izmenu zakona u oblasti zapošljavanja stranaca; znanja stečena na studijama praktično se upotrebljavaju na korist čitave Evrope i zahteva evropskog tržišta rada; u Evropu se privlači veliki broj studenata sa svih kontinenata; uvodi se autonomija univerziteta, njihova nezavisnost od države, kako na finansijskom planu, tako i u oblasti obrazovnih rešenja; tu je i obezbeđivanje doživotnog učenja.

Dalje se reforma kretala ka uvođenju zajedničkih studijskih programa, novih načela upravljanja univerzitetima, priprema savremenih udžbenika, uvođenje jedinstvenog obrasca diplome za celu Evropu, međunarodno učešće u proveri kvaliteta, što je dovelo do potpune nivelacije obrazovnog procesa. Naročito je bilo efikasno uvođenje sistema kredita radi usklađivanja obrazovnih sistema, koji su studijske programe učinili toliko „transparentnima“ da studenti mogu da menjaju univerzitete i zemlje studiranja maltene svakog semestra.

Beogradski univerzitet – Foto: A. Vasiljević/Politika

Koliko je sve ovo uticalo na poboljšanje kvaliteta obrazovanja u Evropi?                                           

Glavni ishod procesa, kako je i planirano, postalo je pretvaranje obrazovanja u visokorentabilnu sferu biznisa, nazvanu „ekonomijom znanja“. Znanje, to jest kompetencije,  sada postaju skupa roba, koja se proizvodi na osnovu narudžbina krupnog kapitala, a sve što ne odgovara naručiocima se odstranjuje.  Država se uklanja iz oblasti regulacije obrazovnog procesa, a univerziteti postaju komercijalna preduzeća, koja su zainteresovana samo za očuvanje konkurentnosti i privlačenje privatnog kapitala. Instituti, koji su se nekad oslanjali na državnu podršku, dobijaju finansije iz mnogo drugih izvora, izlazeći na tržište usluga, tražeći donacije ili finansiranje istraživanja na osnovu specijalnih državnih programa.

Ishod „bolonjizacije“ je snižavanje nivoa masovnog obrazovanja, fragmentacija znanja (zbog orijentacije na uske specijalnosti), koja čini nemogućim uobličavanje kritičkog i analitičkog mišljenja, pasivnost studenata (zbog nedostatka šire informisanosti o samom procesu, o kome se sva rešenja donose odozgo, a istinsko učešće studenata se ne podstiče, nego se grubo potiskuje). Dolazi do opšte zbrke i sniženja kvaliteta obrazovanja.

Pa ipak, procesi bolonjizacije se nastavljaju. Na vidiku nije povratak „klasičnom“ univerzitetskom načinu prenošenja znanja i kritičkih pogleda na stvarnost koju treba menjati. Zašto? 

Bolonjski proces ima razgranatu mrežu upravljanja. Najviši organ koji donosi odluke je savet ministara obrazovanja zemalja – učesnica, koji se sastaje dva puta godišnje, a između tih susreta rukovodeći organ je Bolonjska radna grupa (Bologna Follow-Up Group), u koju ulaze po dva – tri predstavnika evropskih država. Predsedavajući je predstavnik one zemlje koja u datom trenutku predsedava u Evropskoj uniji.

Marta 2010, na konferenciji „Budimpešta – Beč“, povodom desetogodišnjice Bolonjskog procesa, objavljeno je da je cilj koji je postavljen Bolonjskom deklaracijom (a to je stvaranje jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja), ispunjen. Novi zadatak je promocija postignutog na globalnom nivou (Global Promotion Project). To znači da su inovativni metodi, istraživanja, otvorenost, mobilnost, fleksibilnost nešto što mora biti definisano zahtevima globalnog tržišta rada, to jest transnacionalnog biznisa.

Na taj način, sasvim je jasno da iza svih tzv. „nacionalnih“ obrazovnih reformi stoje strateški interesi krupnog međunarodnog kapitala. To jest, ako se ti interesi i mehanizmi njihovog ostvarenja ne shvate, nije moguće boriti se protiv razaranja školstva i sačuvati obrazovni suverenitet.

Razgovarao – Vladimir Dimitrijević


Izvor: Pečat/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Olga Četverikova o transhumanizmu i digitalizaciji

* Obavezna polja