globalna-vlada-vladari-svetaGlobalna kriza koja je 2008. počela krahom američke finansijske korporacije Leman Braders (Lehman Brothers), da bi potom eksplodirala i kao „cunami“ razorila brojne svetske privrede, za posledicu je imala nametanje oštrih mera štednje i stihijsku privatizaciju preostalih državnih kompanija i imovine i javnih službi. U Grčkoj su se, na primer, počela prodavati cela ostrva, italijanski premijer Silvio Berluskoni je želeo privatizovati čak rimski koloseum, a svrgnuti egipatski predsednik Morsi je Kataru nameravao dati u koncesiju piramide, posao koji je sprečio general i sadašnji predsednik Abdel Fatah Al-Sisi.

Ovo je samo nekoliko slučajeva koji su privukli medijsku pažnju, ali su od ovih ekscentričnih predloga još opasnije tihe privatizacije kroz javno-privatno partnerstvo u sektorima kao što su zdravstvo ili školstvo, kao i otpuštanje jednog dela zaposlenih u javnim službama i davanje tih usluga na raspolaganje privatnom sektoru. U Hrvatskoj trenutno traje kampanja za sprečavanje tzv. „outsourcinga“, odnosno rešavanja oko 26 500 radnika i radnica iz „pratećih poslova u javnom sektoru“, a čiji posao „ne spada u osnovne funkcije države“. Na državnom nivou je pokrenuta peticija za raspisivanje referenduma protiv“outsourcinga“ , a ukoliko se ne prikupi dovoljan broj potpisa, vlada će najverovatnije izglasati taj zakon, jer „čišćenje, priprema hrane i pića, pranje, peglanje održavanje zgrada, vozači i obezbeđenje godišnje državu koštaju više od 3,4 milijarde kuna i na taj se način želi smanjiti budžetska potrošnja“, pišu hrvatski mediji.

Kao što vidimo privatizacija se ne nameće samo Hrvatskoj, nego je to slučaj u celom svetu, a najbeskrupuloznija je uvek u zemljama u kojima glavnu reč vode finansijska i preduzetnička oligarhija sa Zapada.

Iskustva Grčke, Španije, Italije, Portugalije, Kipra i mnogih drugih zemalja, ali i samih Sjedinjenih Američkih Država, trebala bi biti opomena svima da dobro promisle pre nego ćuteći pređu preko predloga i inicijativa svojih vlada, kojima je ionako zadatak da ispunjavaju naređenja svojih nadređenih u Evropskoj komisiji, Međunarodnom monetarnom fondu ili Svetskoj banci.

Američki analitičar Aleks Henderson piše o iskustvima u svojoj domovini i za portal Alternet navodi šest oblasti koje se nikada i ni u kom slučaju ne bi smele privatizovati, kao i razloge za to. Snabdevanje gasom, pitkom vodom ili električnom energijom, kao i usluge komunalne infrastrukture su stvari važne za zdravlje i opstanak ljudi i stoga moraju biti zaštićene od korporativne pohlepe. Neke aktivnosti se mogu izdvojiti iz javnog sektora, ali neke ne. Evo tih šest oblasti koje bi, prema američkim iskustvima, morale ostati u javnom sektoru:

Američka iskustva o šest oblasti koje nikada ne bi trebalo privatizovati

1. Snabdevanje pitkom vodom

Dvehiljadite godine su stanovnici trećeg po veličini grada u Boliviji, Kohabamba, pretrpeli ogromne teškoće kada je prodano javno gradsko preduzeće za vodosnabdevanje, SEMAPA, koga je preuzeo privatni konzorcijum „Aguas del Tunari“. Cene su se udvostručile ili utrostručile, servis je isključen za one koji nisu mogli plaćati veću cenu i mnogi stanovnici Kohabambe su se iznenada našli bez tekuće vode u svojim domovima. Usledili su građanski nemiri i velike demonstracije, a opšti štrajk je paralizivao grad puna četiri dana.

Na kraju, nakon nasilnih sukoba između demonstranata i bolivijske interventne policije, voda u Kohabambi se vratila kao javno dobro, a ugovor sa preduzećem Aguas del Tunari je otkazan. Aktualni bolivijski predsednik Evo Morales se protivio privatizaciji vode i dao podršku pobuni za pravo na vodu u Kohabambi, a mnogi smatraju da je time otvorio put pobedi na predsedničkim izborima 2005. godine.

pobuna zbog vode_2298_4359_e

Bolivija – Pobuna zbog prava na vodu

U Sjedinjenim Državama, međutim, stanovništvo još uvek na teži način uči da je privatizacija snabdevanja pitkom vodom jeziva ideja.

2012. godine je Eleonora Sočanski, 91-godišnja starica iz Kamdena (Nju Džersi), iznenada dobila račun od privatne kompanije „United Water“ prema kome je za usluge snabdevanja vodom dugovala 2 167 dolara. Budući da je gospođa imala prethodnu prosečnu tromesečnu potrošnju u vrijednosti 50 – 60 dolara, ovo je bilo začuđujuće. I ako ni sami nisu mogli objasniti šta se dogodilo sa obračunom, kompanija „United Water“ je pokrenula izvršni postupak protiv Eleonore Sočanski i pozvala se na „založno pravo na nekretnine dužnika“, u ovom slučaju na njenu kuću.

Isto tako kompanija „California-American Water“ nije mogla objasniti račun u iznosu od 9 800 dolara kojeg je iznenada dobio Toni Rej iz Karmel Velija (Kalifornia), a koji je inače u proseku dobijao račune od oko 40 dolara mesečno. Stanovnik Midltauna (Nju Džersi), Džo Pezano, ostao je šokiran otkrićem da mu je kompanija „California-American Water „, prekinula snabdevanje jer je ostao dužan 84 centa.

„Ako ova vrsta ludila potraje i dalje, Amerikanci bi se kao i stanovnici Kohabambe možda trebali sami pobrinuti i pokrenuti svoju pobunu za pravo na vodu“, piše Aleks Henderson.

2. Zatvori

Pravda bi, barem u teoriji, trebalo da bude slepa. No, kada se uključi korporativna pohlepa može postati vrlo pristrasna i zatvarati ljude. Sjedinjene Države su na prvom mjestu po broju zatvorenika u odnosu na broj stanovnika, više nego bilo koja druga zemlja u svetu. Dok većina Amerikanaca kaznu zatvora služi u kaznionicama i zatvorima u državnom vlasništvu, rast zatvora u privatnom vlasništvu je uznemirujući i opasan trend, a siguran profit podstiče više hapšenja, više kaznenih postupaka i više izvršnih presuda.

2011. udruženje „American Civil Liberties Union“ navodi „kako privatni zatvori za odrasle gotovo nisu postojali do ranih ’80-ih, da bi se broj zatvorenika u privatnim zatvorima između 1990. i 2009. povećao za oko 1 600%. Danas profitabilne kompanije drže oko 6% državnih zatvorenika, 16% saveznih zatvorenika i gotovo polovinu svih imigranata pritvorenih od strane savezne vlade“.

ACLU također piše da u američkim privatnim zatvorima verovatno radi slabo obučeno i potplaćeno osoblje, uslovi su nehigijenski i „pojačan je nivo nasilja nad zatvorenicima“. ACLU napominje da je najveća američka privatna zatvorska firma, „Corrections Corporation of America“, kada je 2010. saveznom povereništvu podnela godišnji izveštaj, priznala da njihov poslovni model ovisi o visokim stopama presuda na zatvorske kazne.

„Na potražnju za našim sadržajima i uslugama bi moglo negativno uticati popuštanje u standardima i odmeravanju blagih ili uslovnih presuda, kao i dekriminalizacija određenih aktivnosti koje su trenutno kažnjive propisima krivičnih zakona. Na primer, bilo kakve promene u zakonodavstvu s obzirom na droge i kontrolirane supstance ili ilegalnu imigraciju mogle bi uticati na broj uhapšenih i osuđenih osoba, a time i potencijalno do smanjenja potražnje za popravnim ustanovama, ko što je naša kuća“,potvrđuju iz privatne zatvorske kompanije “ Corrections Corporation of America „.

Jedina koja se u Americi suprotstavila privatnim zatvorima je guvernerka savezne države Nju Hemšir, Megi Hasan, dok su svi drugi, demokrati ili republikanci, sasvim svejedno, pali na ovom ispitu. („Američki Gulag Ltd.“ briše iluzije o „najslobodnijoj zemlji svijeta“: Zatvorsko-industrijski kompleks u SAD-u kao okrutni oblik modernog ropstva – u 30 godina zatvorska populacija porasla za 500%).

3. Vatrogasna služba

Libertarijanac Džon Stosel, urednik programa Foks Bisnis Čenel i novinar portala FoxNews.com, dugo je bio zagovornik privatizacije vatrogasnih službi smatrajući da će se tako sniziti poresko opterećenje Amerikanaca, ali i da će SAD tako biti sigurnije. Stosel tvrdi da bi privatizacija vatrogasne službe dovela do veće učinkovitosti. Međutim, model privatizovanih vatrogasnih službi može imati katastrofalne rezultate.

Godine 1996. je selo Rie Bruk, (Njujork), koje se nalazi oko 30 kilometara od Manhetna, učinilo pogrešku i uzelo privatnu vatrogasnu kompaniju „Rural-Metro Fire Department“ za borbu protiv požara. Pre toga su vatrogasnu zaštitu u Rie Bruku vodili vatrogasci iz obližnjeg centra u Port Česteru (Njujork). Rie Bruk se vratio javnim vatrogasnim službama samo dve godine kasnije, nakon što je milion dolara vredna kuća potpuno uništena u požaru. Salvatore M. Kresenzi, načelnik Rie Bruka, tada je priznao da je dogovor s privatnom vatrogasnom kompanijom bio „neuspeh“, a sindikati u javnom vatrogasnom sektoru su tvrdili da je kuća mogla biti spašena, samo da je „Rural-Metro Fire Department“ kvalitenije upravljao vatrogasnom zaštitom u Rie Bruku.

Sedamnaest godina kasnije, u avgustu prošle godine, na videlo izlazi još jedna priča u kojoj je opet protagonist privatna kompanija „Rural-Metro Fire Department“, ali ovoga puta u predgrađu Feniksa. Justin i Kasia Parsel, koji su živeli tamo, dve nedelje nakon što im je kuća izgorela do temelja dobijaju račun od 19 825 dolara, jer nisu platili godišnju pretplatu privatnoj vatrogasnoj kompaniji i zbog čega su tuženi.

Justin i Kasia Parsel su za Huffington Post rekli „kako nisu imali pojma da je postojala takva usluga i da bi rado platili godišnju naknadu, samo da su bili upoznati s tim“.

Slučaj bračnog para Parsel je klasičan primer zašto je za stanovništvo, kada su vatrogasne službe u pitanju, puno bolji javni servis ili princip dobrovoljnih društava koja u Americi rade pod sloganom „svi za jednog, jedan za sve“, nego da ljudi plaćaju naknade privatnim kompanijama u kojima često rade ljudi s potpuno pogrešnim pristupom toj delatnosti. Platiti 19 825 dolara kad vaš dom izgori do temelja je nešto što je nedopustivo, ali se događa kada se popusti pred „zakonima tržišta“.

zgariste porodice parsel

Zgarište porodice Parsel

4. Socijalna zaštita

Tokom svoja dva mandata kao predsednik Sjedinjenih Država, Džordž V. Buš je pozivao na privatizaciju Službe za socijalnu zaštitu (Social Security), a ta je strašna ideja trebala trajno zaživeti nakon ekonomskog kraha u septembru 2008. U međuvremenu je krajnja desnica u Americi toliko ojačala da više nije važno što je predsednik demokrata, a glavni promoteri ove ideje su konzervativne organizacije, udruženja i pojedinci kao što su, „Tea Party“, „Club for Growth“, guverner Teksasa Rik Peri, kongresmen iz Viskonsina Pol Ryan i Zaklada Heritadž, koji ljude još uvek drže u zabludi, dok u međuvremenu oligarhiji s Vol Strita dopuštaju da igra ruski rulet sa socijalnim osiguranjem i drže da će privatizacija tog sektora biti dobra ideja. Nitko od njih se ne sjeća lekcije iz Velike depresije ’30-ih ili sadašnje privredne krize, koje su ukazale na potrebu strogih propisa u bankarskom sektoru. Naravno, penzionerska štednja ne mora uključivati socijalnu sigurnost i nije zajamčena osiguranicima privatnog penzionerskog fonda IRA (Individual Retirement Account), ali socijalna zaštita sama po sebi mora ostati u javnom sektoru, upravo onako kako je zamislio predsjednik Frenklin Delano Ruzvelt i nikako ne sme biti predmet čak ni rasprave o „mogućoj“ privatizaciji.

5. Zdravstveno osiguranje – Ukidanje javnog zdravstva će svake godine ubiti 32 000 Amerikanaca

U SAD-u su reforme zdravstvene zaštite predmet rasprave od 2009, a prošlogodišnji zastoj rada vladinih agencija i kriza oko izglasavanja bueta za 2014. je uveliko bila obeležena Obaminim insistiranjem na sprovođenju njegovog predizbornog obećanja, tzv. zakona „ObamaKar“.

Konzervativci iz grupe „Tea Party“ su 2009. pokrenuli agresivnu kampanju protiv takozvanih LIV glasača (Low information voters – tj. glasači slabo upućeni u politiku op.a.) i poručivali im stvari poput: „Držite vladu podalje od mog zdravstvenog osiguranja, vi prokleti socijalisti“ i „Neka vlada makne ruke – Medikar je moj“, ali zdravstveno osiguranje, koje pokriva sve Amerikance starije od 65 godina nije osnovao nikakav „Plavi krst“ ili „Aetna“ (privatne kompanije koje pružaju zdravstvene usluge u Sjedinjenim Državama), nego je to vladin program koji je započeo 1965. kao deo programa predsednika Lyndona Džonsona, a proširio ga je njegov republikanski naslednik Ričard Nikson, koji je, barem kako tvrdi Henderson, „uz nebrojene mane bio relativno osetljiv kada je bilo riječi o ekonomiji, ekologiji i zdravstvenoj reformi“.

Zdravstveno osiguranje je vrlo popularno među američkim penzionerima, koji su sebi dugogodišnjim radom i odricanjima zajamčili pokrivenost. Sve to ipak nije sprečilo republikanca iz Viskonsina, Pola Riana, da pokuša ukinuti javno zdravstvo što bi ubilo na hiljade Amerikanaca.

Rian je predložio zamenu postojećeg zdravstvenog osiguranja s bonovima za privatno osiguranje, što bi cene zdravstvenih usluga za starije osobe podiglo u nebesa. Ričard Kirš s Instituta Ruzvelt nije preterivao kada je rekao „da će privatizacija javnog zdravstva svake godine ubiti na desetine hiljada ljudi“.

„Puno je dobrih prednosti u zakonu zdravstvene zaštite koje bi se izgubile kad bi bila ukinuta. No, ključno je da zdravstveno osiguranje spašava živote. Studija lekara sa Univerziteta u Harvardu kaže da će bez osiguranja na svakih milion ljudi umreti oko njih 1 000. Budući da ovakav kakav jest, zakon zdravstvene zaštite pokriva 32 milijuna ljudi, njegovim eventualnim ukidanjem godišnje bi se ubilo     32 000 ljudi.

Ko su ti ljudi? Oni su ljudi poput Tifani Ovens, majke dečaka koji je stajao pored predsednika Obame kada je potpisao zakon o zdravstvenoj zaštiti. Tifani je umrla nakon što je izgubila posao i zdravstveno osiguranje. Bez zdravstvenog osiguranja ona nije mogla dobiti tretman potreban da ostane živa. To su ljudi poput Bilija Kelera , čoveka koji je umro jer sebi nije mogao priuštiti da zameni svoj pejsmejker jer je nakon otkaza izgubio zdravstveno osiguranje.

Ovo su dramatični primeri, a većina drugih su svakodnevne tragedije. Mnogi od neosiguranih ljudi umiru rano, jer ne učine rane dijagnoze i ne započinju lečenje za hronične bolesti poput visokog krvnog pritiska, astme i dijabetesa. Umjesto toga, oni dobivaju skupu hitnu pomoć kada im je zdravstveno stanje toliko pogoršano, da često vodi u preranu smrt.

32 000 smrtnih slučajeva ne uključuju sve „osigurane“, jer ljudi umiru i zato što imaju loše osiguranje. Melani Shouse iz Misurija nije dobila tretman potreban za rak dojke, jer njeno osiguranje nije pokrivalo velik deo njenih potreba. Postoje i ljudi koji su osakaćeni jer su neosigurani, poput Markusa Grimsa u Virdžiniji, koji je izgubio vid, jer sebi nije mogao priuštiti da štedi za operaciju očiju. Nažalost, njegov posao nije uključivao i zdravstveno osiguranje.

Kažu da nije politički prihvatljivo razgovarati o istini i da će ukidanje javnog zdravstva ubiti i osakatiti nekoliko desetina hiljada ljudi. Kad je republikanac s Floride, Alan Grejson, rekao da će republikanski plan zdravstvene zaštite samo pomoći ljudima da „brzo umru“, bio je oštro napadnut od svojih stranačkih kolega i desnih medija. Zašto su tako teško napali Grejsona? Zato jer su shvatili da će stvarna rasprava zaustaviti protivnike javnog zdravstva, a njegovi protivnici neće moći radničke obitelji cediti do smrti. Nažalost, većina demokrata je likovala i to videla kao „lični napad republikanaca na Grejsona“. Umesto toga, demokrati su ga trebali braniti i još više govoriti istinu.

Dr. King je rekao : „Od svih oblika nepravde, nejednakost u zdravstvu je najšokantniji i najnehumaniji primer.“ Ključna reč ovde je „nejednakost“. Mi smo po osobi na zdravstvenu zaštitu potrošili dvostruko više od bilo koje druge razvijene zemlje, ali su one pružile dobru pokrivenost svima i kod njih gotovo da i nema naknadnih ličnih troškova. Mi imamo najveću neravnopravnost u zdravstvenom sistemu na svetu, a to ubija desetine hiljada ljudi svake godine, što je šokantno i nehumano.

Dakle, kada republikanci viču i pozivaju na ukidanje javnog zdravstva i sprečavanje reforme, demokrati bi trebali učiniti više nego samo podsetiti ljude da će njegovo ukidanje odneti neke pogodnosti. Demokrati bi trebalo kristalno jasno da kažu kako će ukidanje javnog zdravstva okončati život, slobodu i potragu za srećom za 32 000 Amerikanaca godišnje“, napisao je je Ričard Kirš, stručnjak u području zdravstvenog osiguranja i viši saradnik Instituta Ruzvelt iz Njujorka.

obama-zdravstvena zastita

6. Gas i električna energija

U Filadelfiji mnogo ljudi dobija struju od komunalne kompanije „PECO Energy“) i njihov gas je u gradskom vlasništvu kompanije PGV (Philadelphia Gas Works) koja je osnovana 1836. Jedan od najvećih protivnika prodaje PGV-a privatnoj kompaniji UIL Holdings Corp. za 1,86 milijardi dolara je Sam Bernhard, viši rukovodilac agencije „Food & Water Watch“.

Bernhard upozorava da će UIL stanovnicima Filadelfije višestruko povećati cenu gasa, a često ističe da će sve biti isto kao i kada se privatizivalo vodosnabdevanje i isto će biti i sa električnom energijom.

UIL se navodno dogovorio kako neće povećati cene sledeće tri godine, ali nakon toga, upozorava Bernhard, sve opcije dolaze u obzir. Kako bi dokazao koliko program privatizacije može biti štetan za potrošače, „Food & Water Watch“ je ponudio sledeće podatke o privatizaciji vodovoda i kanalizacije u predgrađima Filadelfije. U Bensalemu, primera radi, usluge za snabdevanje vodom i/ili odvođenje kanalizacije su sa 137,08 dolara godišnje, pre privatizacije, poskupele na 578,05 dolara godišnje, nakon privatizacije.

U četvrti Bristol Taunšip, prosečna cena je sa 165,44 dolara godišnje, pre privatizacije, porasla na 661,43 dolara godišnje, nakon privatizacije. U četvrti Media se prosečna godišnja vodna naknada povećala sa 335,69 dolara, pre privatizacije, na 792,22 dolara, nakon privatizacije.

Tom Nikels za Huffington Post piše: „PGV je dobar za Filadelfiju, jer kao neprofitno komunalno preduzeće daje celom gradu gas po niskoj cijeni, koja će biti tri puta veća ako je preuzme privatna korporacija kao UIL, koja postoji samo zato da bi povećala vrednost deonica i tako osigurala profit. U roku od 10 godina ili manje, cene gasa pod UIL-om će probiti plafon. Uz vrlo hladne zime, koja su pravilo, buduće cene gasa koje će nametnuti UIL mogu značiti pravu katastrofu za većinu stanovnika ovog grada. Doista, ako UIL kupcima u odnosu na PGV znatno poveća cene, većini stanovnika Filadelfije ne preostaje ništa drugo nego da trpe oštru zimu, što ranije nisu morali.“

Kao što vidimo, iskustava ima raznih i uvek na kraju ispada da javne, društvene, komunalne, državne kompanije ili preduzeća za pružanje usluga na kraju ipak daju bolju uslugu po manjoj ceni, s čime se nitko od gurua neoliberalnog kapitalizma i slobodnog tržišta neće složiti, ali neka to pokušaju objasniti svim ovim ljudima koje je za primer naveo Aleks Henderson, ili pak desetinama i stotinama miliona neznanih koji nisu obuhvaćeni ovim tekstom.


Izvor: Advance

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Opasne privatizacije prema iskustvima SAD

* Obavezna polja