Ovih dana pripremljen pakt UN o pravima migranata predstavlja objavu rata svakom uticaju hrišćanstva na društvo, kao identitetu naroda evropskog porekla, koji su u nekom trenutku primili hrišćanstvo. Samim tim taj pakt predstavlja pretnju opstanku njihovih kultura, nacija, jezika i rasa.

Taj titanski posao, koji su poslednjih nekoliko vekova vodile pristalice slobodnog razuma, posle realizacije ciljeva pakta UN o migrantima, mora se završiti iskorenjavanjem hrišćanstva i uništavanjem bele rase.

Praktično, taj pakt predstavlja razvoj komunističkih ideja u njihovom iskonskom smislu, napisanih Marksom a ostvarenih Lenjinom i Trockim. Komunizam nikada nije bio ekonomski program, a ekonomske i socijalne teze komunizma su bile samo poluge za unazađivanje procesa hristijanizacije naroda. Komunizam je bio i ostao bogoboračka ideologija, o čemu su pisali svi njegovi ideolozi, i pokušaj da se napravi mešavina komunizma i nacionalizma, a još bolje hrišćanske religije bilo koje konfesije u komunističkoj državi, posmatrao bi se kao jeres sa odgovarajućim posledicama.

Upravo, svi oni, koje su osnivači komunizma smatrali svojim pretečama, a to su pre svega francuski humanisti, bili su istaknuti neprijatelji crkve, monarhije i staleža, dok su im nacionalne parole tada služile samo radi rušenja staleža, koji je obezbeđivao očuvanje pravog nacionalnog karaktera države.

Kako je upravo sa primanjem hrišćanstva otpočeo procvat civilizacije evropskih naroda, tako će sa njegovim nestankom sa istorijske scene nestati i oni.

Italijanski filosof Julijus Evola kada je pisao o sakralnom smislu nastanka monarhije i aristokratije, nije primetio, da je upravo pravoslavlje, prihvaćeno od Rimske imperije – i nasledilo taj sakralni smisao velikog Rima. Aristokratija nastala u novim hrišćanskim državama Evrope je i nastavila da čuva taj sakralni smisao, kada se rat vodio ne radi zemaljskih interesa, već radi volje Božije.

Sasvim pogrešno je suprostaviti ideju pravoslavnog Drugog Rima interesima tako zvane „arijske rase“ ili prosto rečeno indoevropljanima. Paganski Rim je upravo i bio oličenje religiozno-duhovnih principa arijskih plemena, i ratovi među Rimom i Kartaginom su, u suštini, bili nastavak borbe arijskih plemena protiv postojeće „sredozemske civilizacije“ sa njenim kultom magije, matrijarhata, meseca i vode.

Monarhija i, sa primanjem hrišćanstva stvoreni, staleški sloj društva su upravo i obezbeđivali očuvanje sakralnog smisla postojanja države, i uočljivo je da su upravo religiozne jeresi, u tom smislu i jeres „latinstva“ podrivali ta dva stuba države. Rušenje tih stubova uz zamenu njihovih ideja građanskim društvom, označavalo je gubljenje vere u postojanje sličnih država, jer je, kao i u svakom društvu, manjina ovde koristila rad većine. Kada se ta manjina odrekla visokih religioznih ciljeva, onda nikakva demagogija o sveopštoj jednakosti nije mogla da usadi većini naklonost ka takoj vlasti.

Zakonomerno, društvo lišeno složene strukture staleškog društva, kojim upravljaju političari-demagozi, postalo je objekat manipulacije finansijskih oligarha i različitih tajnih društava. Očigledno je da, ako shvatimo istoriju sa religioznih pozicija, kao posledicu borbe Boga i đavola, onda će zadati impuls razvoja društva označiti put ka njegovom samouništenju.

Upravo je o tome i pisao Igor Rostislavovič Šafarefič u svojoj knjizi „Socijalizam kao pojava svetske istorije“, karakterišući ideologiju komunizma kao stremljenje ka samoubistvu čovečanstva. Pobeda komunizma u 20 veku je bila samim tim potpuno zakonomerna, ali oni narodi koji su ga dobrovoljno prihvatili, našli su se na čelu vođenja čovečanstva u propast. U toku tog vođenja u propast, za početak samo duhovnu, posle toga što su bili istrebljeni prvo unutrašnji, a zatim i spoljašnji neprijatelji naroda, moloh revolucionarne borbe je prešao na sve ljude, do najmanje principijalne ličnosti, prevrativši narod u amorfnu masu, spremnu da zbriše sa lica zemlje sve one u koje je bio uperen prst vladara.

Migranti – Nemačka

Uništavanje značajnog dela aristokratije u društvima „pobedonosnog socijalizma“, je dovelo do toga da su njeno mesto zauzele pridošlice iz seoske i gradske sirotinje, koji nisu imali razvijen osećaj sakralne misije njihovih država, kao ni samog pojma o tome kako rukovoditi nečim na duži period nego što je njihov životni vek. Sistem vladavine u takvom društvu, u njegovoj konačnoj formi, opisao je Varlam Šalamov u svojim „Kolimskim pričama“.

Naslednici „socijalističkih rukovodilaca“ su u svojoj većini sačuvali sličnu ideologiju, i čak obučeni u Guči i Versaće, nastavili su da lično ostaju ista ta „sirotinja“. Psihologija te „sirotinje“ je, naravno, pogodna za vladanje sa jakim aparatom specijalnih službi, jer se od nje može stvoriti bilo šta. U datom slučaju, postkomunistička ličnost se malo razlikovala od komunističke, i nikakve šarene slike nisu mogle da promene suštinu takve ličnosti.

Bez sumnje, promene su se dešavale u psihologiji čoveka, ali samo kod neznatne manjine. Teško možemo očekivati promene od onih koji smatraju da je sve što se desilo u istoriji dobro, pošto bilo kakva reforma u sadašnjosti, podrazumeva priznanje činjenice postojanja nedostataka u prošlosti. O nekim religioznim pitanjima, kao što su pokajanje za državne i društvene postupke, kao i za dela svojih predaka, koje, inače, zahteva Stari Zavet, u sličnim situacijama je besmisleno raspravljati, pošto će pre muslimani pravilnije shvatiti Stari Zavet, nego što će to učiniti oni koji danas sebe nazivaju pravoslavnima.

Ovakvim stanovništvom, lišenim vere, tradicije i principa, je naravno lako upravljati, ali samo pri potpunom kontrolom nad društvom. Sa slabljenjem takve kontrole, postoji mogućnost da će tuđe strukture moći, zahvaljujući obilnom finansiranju i operativnosti, uspeti da potčine sebi deo takvog stanovništva.

Jasno je da je sa padom komunizma pobeda takozvane „svetske zajednice“, pod čijom kontrolom se našao svetski naučno-tehnički potencijal, bila zagarantovana. Jer se ta „svetska zajednica“ zasniva na vlasti klanova oligarha, koji su se vekovima gradili u Britanskoj imperiji i SAD. Ovi klanovi su uspeli da za poslednja četiri veka potčine sebi sve svoje protivnike, od španske krune do Trećeg rajha, i postkomunistička nomenklatura nije za njih predstavljala posebnog protivnika.

Ti klanovi su stvorili moćan sistem za upravljanje svetom uz pomoć tajnih društava, banaka, različitih tajnih službi i vojnih blokova, prilično zatvoren za ulazak stranaca spolja. Sam taj sistem je izgrađen na svojevrsnom „anglosaksonskom kulturnom rasizmu“ i jedina grupa koja je tokom postojanja uspela da spolja uđe u taj sistem je grupa uticajnih i bogatih savremenih Jevreja – pristalica ideologije sionizma.

Politika naseljavanja država, koje su stvorili narodi evropskog porekla i hrišćanske religije, migrantima iz država Trećeg sveta, bila je očigledno, posledica planske politike tih klanova radi uspostavljanja svoje pune kontrole nad svetom, o čemu je upravo i pisao jedini insajder tog sistema Džon Koleman u svojoj knjizi „Komitet 300“. Nema smisla da bilo šta dodajemo tome, tim pre što bilo kakva dopuna zahteva znanja, dobijena samo pomoću „insajdera“ tog sistema, a posle Kolemana drugi insajderi nam nisu poznati.

U isto vreme, očigledne su promene u ličnoj i društvenoj svesti, nastale posle Drugog svetskog rata, pripremljene od strane političkih tehnologa, koje je opisao Koleman. Postojeće nacionalne tradicije, uz pomoć kojih se čuva sećanje na sakralne ciljeve, planski su uništavane tokom druge polovine 20 veka.

U datom slučaju, ključnu ulogu je odigrao takozvani „antifašizam“, pošto je u prvoj polovini 20-og veka, naporima Kominterne pod pojmom „fašizam“ bila označena bilo kakva ideologija, koja je propovedala aktivno suprostavljanje uništavanju hrišćanskih i nacionalnih vrednosti. U suštini, u datom slučaju, ključan je bio pojam „antifašizam“, a ne „fašizam“. Ideologija i sam duh tog „antifašizma“ su tačno bili kopija onih ideja i duha, koji su se otkrili u dejstvima boljševika u Rusiji, počinjajući od građanskog rata i završavajući se represijama 30-tih godina.

Glavni ideolozi su ovde bili Lenjin i Trocki, i zakonomerno je da je Kominterna, čije je osnivanje već bilo planirano za Svetsku revoluciju, i postala glavni provodnik tih ideja. Suštinu tog „revolucionarnog duha“ i tih ideja, njihovi autori nisu ni sakrivali – to je borba protiv Boga, to jeste bogoborstvo i to bogoborstvo je i bilo jedan od stubova „antifašizma“. „Antifašizam“ je imao razne oblike – od „sovjetskog“ i „jugoslovenskog“ do njegovih različitih liberalnih oblika, koje je pokazao baš Vinston Čerčil, kao i neokomunističkih oblika, koje su propovedali Markuze i niz “neotrockističkih“ grupa, a ostvarenih Če Gevarom i Pol Potom. Ali, bez obzira na različitosti, rezultat njihovih delavanja je bio isti, i možemo da pretpostavimo da im je zajednički bio i naručilac.

Cilj takve „antifašističke“ propagande je bio da se stvori ideološka magla, u kojoj će društvo, izgubivši istinite orijentire, postati pogodno za različite ideološke projekte, o čemu je upravo i pisao u 19. veku u svom pismu poznatom italijanskom masonu Đuzepeu Maciniju američki iluminat Albert Pajk.

Albert Pajk, preteča ideologije Novog svetskog poretka

U bilo kom društvu postoje ljudi sposobni da održavaju red, i zbog toga je cilj „antihrišćanske“propagande, jednog od najvažnijih delova „antifašizma“ – da liši ljude shvatanja suštine hrišćanstva, i samim tim, da ih privuku ka izgradnji društva na novim idejama antihrišćanskog karaktera. „Antifašizam“, sa religiozne tačke gledišta, predstavlja svojevrsnu đavoimanost, koju su umesno koristili tvorci Novog svetskog poretka protiv svih onih sila koje su se suprostavljale postavljanju takvog poretka. U postkomunističkoj Ruskoj Federaciji, u kojoj je nastalo makar i slabo, ali ipak suprostavljanje tom poretku, sa čuđenjem su otkrili, da su „oštrice antifašističke propagande“ usmerene i protiv Rusije.

Novi svetski poredak, kao što je i opisivao Džon Koleman, je uspeo da u toku druge polovine 20. veka razruši tradicionalne religiozne i nacionalne vrednosti nekada hrišćanskih naroda. Kako je pisao Džon Koleman, američke i britanske tajne službe, uz podršku svojih instituta za psihološko ratovanje, su u Evropi i Americi rasprostranjivale kriminalne grupe, narkomaniju i različite vrste izopačenosti, pri čemu su sve to radili planski i uz podršku državnih organa, a u istoj toj Nemačkoj koristeći okupacionu administraciju. Pritom je u samim SAD politika za plansko razbijanje društva bila analogna onoj koja se vodila u okupiranoj Nemačkoj, o čemu je pisao američki psihijatar Pol Kameron („The Psyhology of Homosexuality“).

Važnu ulogu u tome su odigrala sredstva masovnih informacija, pre svega film i televizija, koji su popularizovali nasilje, pornografiju i okultizam. Kao što se može primetiti u tim filmovima okultnog sadržaja, gledaocu se govori da on može istraživati okultne pojave bez neke posebne štete po sebe. Isto tako je masovna kultura sa akcentom na širenje narkotika, doprinela ne samo širenju narkomanije, već i širenju okultnih ideja, jer su narkotici i okultizam bili u početku tesno povezani. Ipak sa početkom novog milenijuma u ovoj pustinji su se pojavili novi izdanci.

Ti izdanci se sastoje od masovne rasprostranjenosti interneta, što je dovelo do rušenja svih granica za širenje bilo kojih političkih i religioznih ideja, pre svega među omladinom i decom. Sada ova rečenica zvuči zastarelo, međutim to je savršeno nova pojava u istoriji čovečanstva. Nikada do tada, čak i u najotvorenijem društvu, nije postojala slična slobodna propaganda ideja kao u internet prostranstvu.

Deca zbog svoje nesazrele psihe tokom svih vremena i kod svih naroda su bila izolovana od širenja novih religioznih ideja. Sada će i najdivljiji kult, bukvalno do krajnjeg kanibalizma u odnosima svojih roditelja, lako dospeti do spoznaje petogodišnjeg ili šestogodišnjeg deteta putem interneta. Pritom se na internetu potpuno slobodno šire ideje kultova otvoreno satanističkog karaktera u obliku videa i fotomaterijala, prijemčivih za dečiju psihu, i zbog toga veoma delotvornih. Na internetu se nalaze cele zatvorene mreže, na primer „dark net“, koje su se već davno oslobodile kontrole pravosudnih organa, što doprinosi delovanju pobornika sličnih kultova.

Kao primer ovoga, kako piše ruski istraživač Jana Amelina u knjizi „„Grupe smrti“ kao opasnost nacionalnoj bezbednosti Rusije“, postoje takozvane „grupe smrti“, čija je jednom posledica i teroristički akt tipa „Kolumbajn“. Posledice date pojave nisu ocenjene, ali sada je već odraslo pokoljenje, vaspitano u mnogome preko interneta, van tradicionalnih društvenih oblika i odsečeno od postojećih religioznih i nacionalnih vrednosti.

Naravno, postoje izuzeci, i u nizu slučaja ti izuzeci još uvek predstavljaju pravilo, ali se sam proces ne zaustavlja, i već će sledeće pokoljenje – deca današnje kompjuterizovane omladine – u svojoj masi biti završeni proizvod savremene kulturne globalizacije, jer ništa neće imati da naslede od roditelja i sva njihova znanja o svetu koji ih okružuje će biti zasnovana na haotičnim idejama, koje su iskopali na internetu. Zajedno sa tim, haos ideja će biti relativizovan, jer će zakonomerno biti povećanje uticaja različitih sekti destruktivnog karaktera, čija snaga se upravo i nalazi u njihovom umeću da stvore veće organizovane grupe lica, uslovno govoreći „zombiranih“.

Naravno da će teško biti da se ustanovi vlast jedne sekte nad nekom državom, jer su oni skloni, kako pokazuje svetsko iskustvo ka međusobnim konfliktima. Ipak je očigledno da u slučaju rata, koji će imati karakter građanskog rata, o kome je pisao profesor Jerusalimskog univerziteta Martin ver der Kreveld u svojoj knjizi „Transformaciaj rata“ sa velikim brojem mestimičnih vojnih konflikata i velikim brojem različitih naoružanih formacija, uloga ovakvih sekti može da poraste ne samo u društvenom životu, već i na bojnom polju.

Pravo govoreći, (zabranjena u RF organizacija) „Islamska država“ je i uzor sličnih sekti, koje naširoko koriste internet za propagandu, sakupljanje i formiranje oružanih snaga po celom svetu, u tom smislu i u Evropi i bivšem SSSR. Upravo izbeglički kampovi i predstavljaju, kao što pokazuje iskustvo rata u Siriji, Iraku i Avganistanu, pogodan teren za propagandu ideja Islamske države, koju su vodili njeni emisari – povezani među sobom globalnom mrežom interneta.

Pakt o migrantima, lobiran u UN, predlaže da se sva masa izbeglica premesti u Evropu, čime će, očigledno, biti izazvan unutarnje-politički socijalni nered među masom migranata, koji već žive tamo ili potomcima migranata iz Trećeg sveta. Dati nered će doprineti popularizaciji ideje islamskog salafizma, o čemu je detaljno pisao u svom zborniku „Islam i politika“ Aleksandar Ignatenko. Pri tome ako su salafitski pokreti 90-tih godina ipak bili povezani sa interesima ovih ili onih opština u okruženju muslimanskih naroda, onda će novi salafitski pokreti, a pre svega, Islamska država, prevazići granice etničkih interesa. Među njihovim rukovodiocima većina je evropskog porekla, a upravo su njihove ideje postale univerzalne i razumljive najsiromašnijim slojevima Trećeg sveta. Takav salafitski islam je srodan postojećem komunizmu, a svojom univerzalnošću je privlačan za masu migranata koji su se našli u Evropi, kao ideja borbe eksplatisanih protiv eksplatatora.

Migrantski talas na Evropu

Komunistička teorija je smatrala „antikolonijalnu“ borbu naroda Trećeg sveta upravo kao način borbe, čijim primer je bila podrška Ataturku od strane Sovjetske Rusije tokom grčko-turskih ratova 1919.-22. godine.

Savremeni levi pokret „antifa“ u Evropi često vodi svoju delatnost paralelno sa delatnošću islamskih salafita, tim pre što zajedno sa njima kao neprijatelje vide pristalice tradicionalnih evropskih vrednosti. U slučaju socijalnih nemira među masama nezadovoljnih migranata koji bi izašli na ulice, „antifa“ i salafiti bi se očigledno našli na istoj strani. Takav nemir bi izazvao duboku krizu državnog aparata i samim tim nastajanje organizovanih naoružanih trupa – kako među migrantima, tako i među lokalnim stanovništvom. U redovima poslednjeg posledično će važnu ulogu imati omladina, koja se danas nalazi pod uticajem kulture globalizma.

U vezi sa tim, što savremene porodice imaju po jedno-dvoje dece, povećanje broja ubijenih i ranjenih će dovesti do veće osetljivosti društva, a samim tim i političara na pretnje terorističkih grupa, i posledično će dovesti do većeg uspeha delovanja takvih terorističkih grupa, koje bi mogle da nastanu među migrantima.

Pravo govoreći, već sada Francuska balansira na granici prelaska na prvi stadijum gerilskog rata – ka urbanom ratu, čiji je kraj neizvesan.

Pri tome, moramo uzeti u obzir, da ako je u prošlosti čuvanje tradicionalnih, nacionalnih i religioznih vrednosti omogućavalo da se stabilizuje društvo posle završetka rata, onda je u današnjim uslovima već neizvesno: do kakvih posledica će nas dovesti ovaj rat u društvu i možemo li očekivati brz završetak takvog rata?

Jer je snaga savremene bojeve municije takva, da posledice njihove primene do sada nisu pravilno procenjene, jer su se do sada ograničavale ipak zahtevima politike da se minimalizuje šteta. U uslovima građanskog rata primena ovakv bojeve municije se neće ograničavati i posledice će biti mnogo katastrofalnije.

Nestanak struje, vode i gasa u savremenim megapolisima, u roku do nekoliko nedelja, izazvaće haos u njima. Ako se taj haos produži nekoliko meseci, to će dovesti do pojave različitih terorističkih, kriminalnih, religioznih i političkih grupa sa čitavim naoružanim formacijama u takvim megapolisima, sposobnim da uspostave kontrolu nad ovim ili onim kvartovima i rejonima.

Stvaranje megapolisa u drugoj polovini 20. veka je dovelo do porasta osetljivosti države od tehnogenih katastrofa,a ne samo od bojnog oružija. U Vojsci SAD se sada kao potencijalna pretnja smatra svaka mogućnost destabilizacije pravnog poretka u sličnim mnogomilionskim megapolisima, i upravo na borbu protiv takve pretnje i usmeravaju Vojsku SAD, čiji primer je knjiga „Rat u gradovima“ australijskog vojnog teoretičara Dejvida Kilkulena – savetnika generala Petreusa.

U Evropi je situacija znatno komplikovanija, jer je politika „demilitarizacije“ evropskih zemalja dovela do toga da njihove vojske sada nisu u stanju da bez podrške SAD izvrše neke zadatke van svojih granica. U slučaju ispunjavanja plana UN za masovno preseljenje mase migranata iz zemalja Bližnjeg i Srednjeg istoka i iz cele Afrike u Evropu, evropske vojske će postati toliko bespomoćne protiv terorističkih grupa, ubačenih u masu migranata, kao što su bile bespomoćne protiv njih poslednje dve desetine godina na pozorištu vojnih dejstava u zemljama odakle dolaze ti migranti. Sam sastav evropskog društva sa gorepomenutim dominiranjem masovne kulture, lišen je potrebnog nivoa suprostavljanja takvim terorističkim grupama.

Migranti iz bivših komunističkih zemalja, posebno sa teritorije bivšeg SSSR, gde je komunistička ideologija vladala 70 godina, u određenom procentu mogu da posluže kao izvor kadrova za slične terorističke grupe zbog svog niskog socijalnog statusa, odsustva povezanosti za lokalno društvo i finansijskog faktora.

Među „migrantima“ ima mnogo ISIL-terorista

Na taj način, realizovanja pakta UN o migrantima će neminovno dovesti do nicanja u Evropi nekoliko mestimičnih naoružanih konflikata, koje možemo okarakterizovati kao gradski gerilski rat u megapolisima. Očigledno je da je najranjivije mesto u datom odnosu Francuska, ipak će najverovatnije takvi nemiri biti i u Nemačkoj usled politike Angele Merkel. Oružani konflikti te vrste ne samo da će dovesti do usložnjavanja političke i ekonomske situacije u zemljama EU, već i kod njihovih glavnih ekonomskih partnera.

Osim toga, oružani konflikti u Evropi će dati mogućnost korišćenja novih vojnih tehnologija naoružanim islamskim grupacijama, i sa vremenom, oni će moći da parališu delatnost mnogih evropskih megapolisa. U tim uslovima sudbinu Evrope će rešiti strana oružana sila, koja će biti u stanju da uguši delatnost višepomenutih naoružanih terorističkih grupa.

U slučaju da se to desi, doći će do zakonomernog preplitanja savremenih vojnih tehnologija i pripremljenih specijalista u salafitskim terorističkim grupama, koje deluju na Balkanu, kao i na teritoriji bivšeg SSSR, pre svega, u oblasti Kavkaza i Povoložja. Ovde je društvo u svom većem delu prožeto kriminalnom psihologijom, kao i kriminalnom odnosima, i sasvim logično se nalazi pod uticajem „lopovskog“ društva. U tom društvu veoma su uticajne pridošlice islamskih naroda Kavkaza, srednje Azije i Povoložja. Prirodno je da se u uslovima narastajućeg uticaja salafizma i prodiranja njegove ideologije u sve pore društva takvih naroda, kriminalna sredina kod njih takođe islamizira, tako da niču i „zatvorski džamati“.

Ako se uticaj „lopovskog“ društva u političkim vrhovima i u oružanim silama zadrži represivnim merama državnog aparata, to u samom građanskom društvu, posebno u njegovim donjim slojevima, takvog zadržavanja neće biti. Sistem tržišne ekonomije pri odsustvu socijalnih garancija čini te donje slojeve veoma pogodnim za propagandu novih revolucionarnih pokreta sa socijalnim zahtevima. Ideologija salafizma u datom slučaju nije ništa manje uticajnija od  ideologije komunizma, i sposobna je da zadovolji zahteve širokih slojeva društva.

Pokušaji da se u istoj toj Ruskoj Federaciji napravi nova nacionalna ideologija, zasnovana na pravoslavlju i monarhiji, su pretrpeli krah, u tom smislu i zbog neprihvatanja njenih vrednosti od većeg dela društva. Komunistička ideologija u odnosu na patriotske parole i kriminalne metode, za veći deo društva nije predstavljala ono, što bi ih moglo ujediniti. Naravno, u slučaju socijalnih nemira različite levo-radikalne grupe će odigrati važnu ulogu u istupanju protiv vlasti, ali neće uspeti da dignu proletersku revoluciju zbog nestanka proletarijata onog tipa koji je postojao na kraju 19. i početkom 20. veka.

Sa početkom oružanih konflikata na postsovjetskom prostoru ruskojezično stanovništvo može biti podvrgnuto nasilnoj islamizaciji i u određenim delovima će postati isporučilac kadrova za takve salafitske terorističke grupe. Istovremeno će takve grupe dobiti pristup odvojenim skladištima oružja i bojeve municije, i samim tim, one mogu dobiti snagu za uspostavljanje kontrole nad odvojenim teritorijama.

Na taj način, plan salafita o stvaranju Svetskog kalifata neće biti neosnovan, i upravo pakt UN o migrantima predstavlja važan stepen ka njegovom ostvarenju.

Prevod i obrada – „Srpski stav“


Izvor: Ruska narodna linija/Srpski stav

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pakt o migrantima UN i budućnost hrišćanske Evrope

* Obavezna polja