Vladika-Danilo-BudimskiОво што је пред вама на папиру није званични став Србске православне цркве, него моје, лично, богословско созерцање.

Не очекујте, дакле, од мене, да вам дам свеж и прегледан извештај о садањој политичкој ситуацији. Нудим вам, скромно, прегршт одабраних извода из Светога Предања и савремене историје Православне Цркве. Од вас лично, зависи да ли ћете од њих сачинити изводив пројекат за делање.

Да бисмо заиста били православни верници, морамо да одбацимо највећу лаж безбожне пропаганде, ону лаж да је смрт природна. Напротив, нико не жели да умре. Бог нас је створио по Свом лику и подобију, стога ми нормално имамо у себи порив ка вечном животу.

Радосна порука Православнога Хришћанства је у овоме: Бог жели да се сви људи спасу… То значи да Он сваком човеку даје прилику да се покаје. По речима Св. Павла: Бог је дао веру свима, тиме што је васкрсао Свога Сина Исуса из мртвих.

Православна Католичанска Црква је излив Тројичне Љубави на цело човечанство. Доказ овог очигледног Божанског Човекољубија је чињеница да Православна Црква никада није имала инквизицију.

Онда треба да омијемо душу и дух свој пре него ступимо у Светињу над Светињама Новозаветног Откривења.

Ово духовно омованије чинимо када стекнемо кротост и страхопоштовање приступајући неизрецивом тајинству Свете Тројице. Тада тек видимо колико су непримерене човекове речи и слике у описивању Бога. Па ипак, изгледа да су слике мање непримерене него речи, јер су иконе Ангела биле већ у храму Соломона.

Једино стојећи на камену светоотачког Предања можемо духовно одолети и надвладати бурне изазове Новог светског поретка. А тај поредак зна само половину стварности: мериве космичке енергије овога створеног света. Његови протагонисти уопште не знају о вечним нествореним Енергијама Божјим које су немериве и доступне једино Светима Православне Цркве.

Објективно кроз Крштење, Миропомазање и Причешће сви смо свети. Али светост не долази аутоматски: она претпоставља нашу субјективну сарадњу са Богом (синергизам).

/…/

Православни свет данас је спао на мали број и није добро организован.

Па ипак, ми смо новозаветни Израил Божји. Као што је старозаветни Израил имао Ковчег Завета који је био испуњен Божанском Енергијом (ношен Левитима), у Новом Завету имамо светињу Путир као знак Божје Свемоћи у Цркви Православној. Али та Свемоћ јавља се и у немоћи добропобедних Мученика.

Слаби смо док смо удаљени од Бога. Бићемо јаки кад Му се вратимо.

Бог је постао Човек не само да би обитавао међу нама, но да би се уселио у нас. Због тога када кажемо да смо „у Христу“ ми то разумемо дословно као и Свети Павле: да смо у небоземном Евхаристијском Телу Христа.

Episkop-Danilo-Krstic,-igumanija-Agnija-i-gosti-iz-Japana

ИЗАЗОВИ

Тек сада можемо изложити главне изазове Новога светског поретка са којима се суочава Православни Хришћански свет данас.

Први изазов је овај: идолатријско обожавање овога света, не само преко озакоњеног греха лихварства (отпочело у калвинистичкој традицији Макс Вебер) којим банкари желе да постану свемоћни владари у Новом светском поретку, него и преко новокомпоноване светске религије сервиране вишим Класама.

После нихилистичких режима овога столећа, који су били атеистички, сада је на помолу много лукавија диктатура обожаватеља новца.

На нивоу верског живота овај Нови светски поредак оденуо се у шарени пантеистички синкретизам еда би се свидео човеку без корена, који је спреман да се поклони свакој лажној теологији са учењем да је човек аутоматски по себи „Бог“.

Тај савремени бескореновић, откачен од прошлости, противник је сваког ауторитета и сваког уздржања, јер је он сам себи свој бог. Тај нови агностик једва је способан да схвати најосновније идеје, али је брз да исмева било кога ко му указује на тајанствену дубину живота, смрти и васкрсења. Новац је за њега једини бог помоћу којег он сматра да ће остварити свој лажни рај и своју лажну вечност.

Други изазов је понижавајућа употреба мас-медиа са циљем заглупивања нижих слојева човечанства.

Трећи изазов: цинично намештање „малих ратова“ да би зарадили на оружју индустрије смрти.

Четврти је: напад на достојанство сваког човека и сваке нације тражећи да се одрекне своје суверене слободе пред Богом и свога часног самопоштовања према људима.

Пети изазов је: манипулисање организацијом Уједињених нација да би прикрили банкарску хегемонију под паролом: „За светски мир и благостање“.

Међутим, какав „мир“ и какво „благостање“ може човечанство очекивати од Новог светског поретка који је већ пун насиља?

Господ нас је учио да умемо разликовати људе „по плодовима њиховим“. Тако видимо да Хришћанин под утицајем Богомдане благодати из Светих Тајни стиче дивне врлине трпења, кротости, послушности, љубави, радости, праштања…

Насупрот овоме свесни (или несвесни) следбеник Сатане је пун мржње, гордости, силеџијства, безобзирне употребе власти… За такве себичне људе православни хришћански начин живота је тежак и неприхватљив.

pravoslavlje-5

ЖИВОТ У ХРИСТУ

Тачно речено: ко не живи у Христу, он је већ у паклу. И ни све ризнице овога света не могу испунити празнину његове душе.

Не треба да својом пасивношћу постанемо нехотични ортаци Антихриста који има своје претече у сваком веку.

Вребају нас две опасности: прва је да изгубимо из вида наш циљ небески Јерусалим. А дуга опасност је: да занемаримо своју земну отаџбину коју нам је дао Небески Отац.

Да бисмо одолели овим изазовима и опасностима, неопходно је Јединство.

Хвала Богу, ми то јединство већ имамо као чланови Православне цркве, као чеда Божја око Трпезе Господње. Наше јединство извире из једног Путира.

Неко је предложио да изнад наших националних застава подигнемо као символ све-православног јединства у Христу плави сомот са златним путиром у центру, а из њега излазе четири гране Крста црвене боје.

ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНИХ НАЦИЈА

На жалост, неће бити лако остварити јединство православних нација и на политичком плану. То треба да спроведу у дело наши интелектуалци лаичког реда, а не свештенство.

Иначе, имамо пред нама два могућа пута: први је за малодушне они препуштају сатанским силама да их сведу на гоњену мањину у Уједињеним државама света којима ће на челу бити Антихрист.

Други пут је за храбре: они ће умети да однегују нове мисионаре сличне Св. Кирилу и Методију за Кину, Индију, Америку, Африку… И може уследити процват Православне католичанске Цркве на многе векове…

Истина је да плодови нашег мисионарског подухвата не зависе од нас, али Бог цени сваки храбри напор и поштену намеру, јер Он види да ли су чисте побуде.

Отац Јустин Поповић је рекао да је свети мученик ђакон Авакум сажео смисао историје у два стиха: Срб је Христов/радује се смрти Јер после смрти за Христа долази живот вечни.

Земљосна идеологија Новог светског поретка још може да буде демитологисана и долазак Антихриста одложен ако успемо да обновимо наше традиционалне православне Монархије.

Двоглави орао из Византије био је символ поделе и сарадње двеју власти од Бога датих: царства и свештенства. Тај символ у животу су остварили Немањићи: прво два брата: свети Сава као Поглавар Цркве, и свети Стефан Првовенчани, као краљ на челу Државе (обојица су, на свој начин, служили Богу и народу свом).

Свети Серафим Саровски је прорекао пад и обнову Руског Царства.

Једно је поуздано, без обзира на развој политике, а то је да ће строги православни верници остати непоколебиви у својој верности Богу и да се никад неће одрећи својих светих догмата зарад краткотрајног мира овоземаљског.

Заиста је био далековидан свети Григорије Богослов кад је рекао: „И рат је бољи, него мир који одводи од Бога“.

pravoslavlje 2

БЕЗУКУСНА СВЕТСКА РЕЛИГИЈА

Мортимер Адлер је скицирао будући развој Екуменског покрета (ван Православне Цркве) у виду следећег силогизма:

  1. Светски мир је немогућ без једне Светске владе на планети
  2. Светска влада је немогућа без једне планетарне заједнице
  3. Планетарна светска Заједница неостварива је без јединства у религији.

Према томе, срж Новог светског поретка биће млака, безукусна светска религија склепана вешто из разних религија али без Христа Бога.

Ми се чудимо да су либерални протестанти постали лажни пророци „Новог Доба“ („New Age«). Међутим, тужни смо када видимо да и римокатолички бискупи полако попуштају пред притиском Новог светског поретка, пишући овако: „Као што је некад национална држава представљала корак напред у развоју владарства… Али наша ера захтева већ планетарне системе управљања.“

Чак је и папа римски, похрливши да позове на молитву за „Глобални мир“ све учеснике састанка у граду Асизи, открио карте и показао да Екуменски покрет не стреми ка јединству свих Хришћана него ка уједињењу свих религија света…

Ако још има наде за обнову наше православне Хришћанске културе у оквиру цветајућих хришћанских монархија, онда треба да нагласимо и то широм наше планете да наше Ортодоксно Католичанство (насупрот Римокатолицизму) није источно ни западно, него ЦЕНТРАЛНО пошто Божанска Истина Цркве не зависи од географије.

На земљи, наше канонско устројство је полицентрично, са аутокефалним помесним Црквама, које опслужују поједине православне народе и културе, али на небу ми сви имамо Један Једини Центар Небески Јерусалим Свете Тројице.

Ми не смемо преупростити ствари нити дозволити да нам окаче налепницу Антизападних. Наша интелигенција је одавно уронила у западну културу, па према томе боље да отворимо очи и видимо шта вреди преузети од Запада, а шта одбацити.

Сви знамо да око нас у полутами постоје субверзивне тајне организације, али оне нису свемоћне. Само Господ Бог наш је Свемогући. Ми, недостојни, јесмо Његови сарадници у Христу Исусу, Господу и Спаситељу нашем.

Једини „Нови Поредак“ који ми признајемо јесте Новозаветна Црква Православна, као Нова творевина Божја. Она једина не застарева.

Нама више није потребан из 19. века романтични панславизам, панхеленизам, панроманизам као паганска идолатрија расе или обоготворење једног града: „Новог Рима“ или Москве као „Трећег Рима“… Нама је потребан покрет за Свеправославно јединство који би са мисионарским жаром обасјао све народе Светлошћу Богочовека Христа.

То значи да је нама задатак да организујемо покрет отпора духовног не првенствено против Новог светског поретка, но против Сатане лично живећи ревносно у Христу. Зато почнимо да мењамо сами себе.

Помози, Боже.


Извор: Теолошки фрагменти

Коментари

2 Коментара на Православље и Нови светски поредак

  1. Коментар од Михаило В. Микић:

    Православни хришћани славенске или боље и тачније речено СРБске народности никада не требају у било коме облику да користе ријеч „католичку“ јер ми СРБО СЛАВЕНИ имамо догматски пуно исправноју и тачнију ријеч коју користимо у СИМБОЛУ ВЈЕРЕ а то је божанска и света ријеч самога Господа од које стрепи и дрхће Кнез овог свијета и његове подземне силе самога пакла и она гласи САБОРНУ. Ријеч „католичку“ употребљавају грчки унијати који имају привидно правослсвно богослужење и признају Папу из Ватикана као и римокатоличка „црква“ у цјелини. У грубом преводу на СРБски језик ријеч „католичка“ значи васељенска или свесвјетска а неки језикословци је преводе ксо и универзална. Међутим то значење не одговара смислу Симбола Вјере у коме се истиче СБОРНОСТ у учењу и исповедаеу вјере међу помјесним православним црквама. Због тога су Свети Равноапостоли СРБа или Славена који су пореклом својим постали од СРБа, у преводу СИМБОЛА ВЈЕРЕ употребили догматски пуно тачнију и исправнију ријеч САБОРНУ. Свети Равноапостоли Ћирило и Методије су били браћа по крви и духу. Они су рођени у близини Солуна у данашњој Грчкој од мајке СРБкиње и оцс Грка. Због тога су перфектно знали и говорили обадва језика. Осим тога они су били најобразованији људи свога времена на царскоме двору. Због тога су били од стране Цара и цариградског Патријарха и одређени за Хришћанске мисионаре међу СРБима или Славенима. Свпју божснску мисију међу СРБима и другим слсвено србдким племенима они су отпочели исправком СРБског писма СРБице којасе данас по Светом Ћирилу назива ћирилица и превођењем црквених књига са грчког и латинског језика на нродни језик тога времена са којим су говорили Славени, а који се сада умјесто СРБскославенског језика назива црквенославенски. Тако су Светитељи Божији СРБима створили све што они данас имају и са чиме се поносе од СРБске државе до СРБског писма и многи другох непролазни божснски вредности и људски драгоцјености СРБског Народа. Према томе помјесне славенске Православне цркве употребљавају по завјету Светих Равнопостола Ћирила и Методије умјесто грчке ријечи „католичку“ СРБску ријеч САБОРНУ. Тако је било у помјесним православној славенској или СРБској Цркви све до појаве и доласка новог доба у коме се свако пиле прави старије и паметније од своје мајке квочке, а дјеца од своји Родитеља. Ријеч „католичку“ умјесто САБОРНУ у недавној нашој прошлости поно су почели да употребљавају на богослужењу супротно црквеној пракси и завјету Светих Равноспостола Ћирила и Методије: многобројни непријатељи Бога и СРБства и издајници Светог Православља и нашег милог и Богу драгог Светосавља као врхунца хришћанске православне националне идеолгије и СРБског нсчина живота попут паписти, новотарци и екумениста. Они желе на тсј начин међу вјерски необразованим СРБима да створе лажан утисак како су помјесне Православне Цркве са истока једно те исто са јеретичком римокатоличком вјерском зсједницом на Западу. Синови и кћери Светог Правослсвља пазите зато на вријеме јер су дани зли. У Бога чврто и непоколебљиво вјерујте а нашу Свету Православну вјеру у животу своме чувајте као зјеницу ок.свога неупрљану и не промењену, а владике и попове провјеравајте да ли су они нама од Бога или ђавола послати. Тада ће и благодат Божија да буде са вама, у све дане живота вашега. СРБСКО ЈЕ БИЛО И БИЋЕ, КО ДОЖИВИ И ВИДЕЋЕ!

  2. Коментар од Михаило В. Микић:

    Негирати постпјања различитих народа и тежити насилно њиховом земаљском уједињењу је хула на Дух.Светог и супрпстављење вољи Божијој и Свемогућем Богу Творву, Старом СРБском Рођаку, Господу нсшем Исиду Христу кроз којег је све створено видњиво и невидљиво у славу Бога Оца а на корист грешног човјека створеног по слици Божијој. Зато је свако јединство између народа изван учења Светог Православља ђаволска лаж и обмана која води зацарењу Антихтиста, и стварању привремено његовог сатаског царства наземљи. СРБи као народ најстарији и изабрани народ Божји имају зато велику одговорност пред Богом и историјом да своја сазнања и духовно искуство пренесу на млађа СРБска поколења и друге народе који траже Бога, вапију за Њиме као жедни човјек у пустињи, чија је душа жедна воде а наша Бога, Бога Живота!

Оставите коментар

Оставите коментар на Православље и Нови светски поредак

* Обавезна поља