Olga CetverikovaZa razliku od protestanata papa Pije Dvanaesti je po pitanjima ekumenizma zauzimao toliko čvrstu poziciju da su vernici, ma šta da se dogodi, katoličku crkvu osećali kao branu tradicionalne duhovnosti. Neki prelati iz pontifikovog okruženja su čak tvrdili da je on imao ideju da natera kardinale da ga proglase za sveca još za života. A američki kardinal Spelman je 1950.godine primetio da ukoliko se prijem u katoličanstvo nastavi tempom kojim je vršen, kroz sto godina SAD će biti katolička zemlja.

Ali crkva je bila jedinstvena i monolitna samo spolja. U uslovima najoštrijeg perioda „hladnog rata“ ona je trebalo da obezbedi ujedinjenost zapadne zajednice pred spoljnim protivnikom, što je isključivalo bilo kakvu diskusiju o uvođenju novina. Međutim, potajno je duboko u njoj već pripreman modernističko-liberalni prevrat. Kako je govorio francuski pisac Žan Gito, prijatelj pape Pavla Šestog, „novi oblici duhovnosti, misije, katehizacije, liturgijskog jezika, biblijskih istraživanja i ekumenizma su predloženi dugo pre (Drugog Vatikanskog – O.Č.) sabora. Novi duh u Crkvi je rođen pre toga. Ali i modernističke ideje su predstavljale samo vidljivi nivo onih rušilačkih antihrišćanskih planova, koji su odavno razrađivani u nedrima okultno-gnostičkih sekti i redova koji su u konačnom rezultatu radili u interesu judaizma.

Gnosticizam, koji je predstavljao panteističku nauku o tajnom božanskom znanju – gnosisu i o vlasti onih koje je On odabrao, „posvećenih“, je, pošto je prošao različite stadijume, u 18.veku počeo da deluje u obliku masonstva. Kako se govorilo u jednom od italijanskih masonskih dokumenata, „direktan cilj frankmasonstva je da svoje članove dovede do gnosisa“. Pošto je za svoj cilj masonstvo postavilo likvidaciju hrišćanstva i njegovu zamenu sobom, ono je počelo da prihvata vrlo elastične metode koje su bile u skladu sa poznatom formulom 33 stepana škotskog obreda „red preko haosa“ (ordo ab chao). Značenje te formule je izrazio jedan od posvećenih – Ugo del Porsiati: „Deviza „red preko haosa“ predstavlja sintezu masonske doktrine i njenu glavnu tajnu. Ona znači da „Veliki rad“ može da se vrši preko stanja deoba i odvajanja i uči da se do novog poretka može doći samo preko majstorski organizovanog nereda“.

Glavni instrument organizacije nereda i haosa u pogledu na svet je princip „trpljenja“ koje treba da se rastura na sve strane, da rastvara hrišćanstvo u drugim religijama koje su, opet, potrebne samo kako bi se podrivala vera u Boga Tvorca, a radi utelovljenja Boga Slova, a zatim bi se podlegalo – ukidanju. Kako se navodi u masonskoj knjizi Velike lože Engleske iz 1723.g. – u „Novoj knjizi konstitucija“ – „u stara vremena masoni su se, i ne želeći to, u svakoj zemlji držali lokalne religije te zemlje, bez obzira kakve su one bile, ali u naše vreme čovek slobodno bira sebi veru i samo je jedna religija obavezna za sve, a to je sveopšta religija koja ujedinjuje sve ljude, koja se sastoji u obavezi svakog od nas da bude dobar i veran dugu, da bude čovek časti i savesti, kako god se nazivala vera koju mi ispovedamo, i kakve nas god dogme razlikovale od drugih ljudi“. U redakciji ustava iz 1815 g. se govorilo već otvorenije: „Ova ili ona religija i način klanjanja božanstvu ne može da bude povod za isključenje bilo koga iz društva frankmasona, važno je samo da ta osoba veruje u velikog Zidara neba i zemlje i da koristi svete obaveze morala“, dok je docnije u masonskim statutima potvrđivana i neophodnost priznanja „apsolutne slobode savesti“.

Prirodno, papstvo je u masonstvu videlo glavni uzrok revolucionarnih potresa. Ono je osuđeno papskim ediktom iz 1814.godine, a zatim u dokumentu iz 1821.godine „Ecclesiam a Jesu Christo”, u kome su najvažniji bili sledeći stavovi:

Masonstvo je posmatrano kao sekta,

Podaci o tom društvu su osuđivani zbog njihove zavereničke delatnosti,

Akcenat je činjen na tajnom karakteru društava koji je olakšavao njihovu podrivačku delatnost (jer – tajna je čuvana i u samom društvu, iznutra – za posvećene, i za one koji nisu članovi društva),

Tajne društva i događaji u vezi sa njim su bili upisani u infernalni (demonski – prim. prev.) plast koji je pokrivao svu istoriju čovečanstva, i ocenjivane su kao glavna snaga globalne strategije za borbu protiv hrišćanstva i crkve, odnosno upoređivane su sa satanizmom.

Takvo shvatanje masonerije kao tajnog instrumenta sotone u njegovoj borbi protiv sila dobra obnavljano je i u docnijim papskim osuđivanjima masonstva sve do Lava Trinaestog (1878. – 1903).

Pošto je masonstvo proglašeno za zlo ono je počelo da privlači najborbeniji deo liberala tako što se sve više radikalizovalo, tako da je početkom 19.veka masonstvo u Francuskoj, Bavarskoj, Španiji i Austriji pretvoreno u pravi centar otpora političkim režimima, te je odigralo primetnu ulogu u razvoju pokreta koji su doveli do revolucionarnih događaja 1830. – 1831. i 1848 g. u Evropi. Masonstvo je sebi postavilo za cilj da obezvredi crkvu i da hrišćansku religiju u potpunosti uništi.

freemasonry-principles-organization

U Italiji je masonstvo delovalo kroz društvo karbonarija u kome je postojala stroga hijerarhija. Njegova struktura se sastojala iz „venti-kćerki“ i „materinske vente“ koje su se nalazile u najvećim gradovima Italije, i „Visoke vente“ – najviše masonske grupe koja je bila predviđena za borbu protiv pape. Visoka venta je bila ta koja je razradila plan usmeren ne na spoljni udar po crkvi, već na prodor iznutra i njenu deobu preko sveštenstva. U stvari, radilo se o samouništenju crkve posredstvom njenih viših jerarha. Mehanizam je bio izložen u tajnoj prepisci rukovodstva „Visoke vente“ 1820 – 1846.godine. Ta dokumenta su dospela u ruke papske vlade i objavljena su na molbu pontifika u knjizi „Rimska crkva pred licem Revolucije“ od strane istoričara Ž. Kretino-Žilija. Evo najbitnijih stavova iz nje:

„Papa, ma kakav da je, nikada neće ući u tajno društvo; tajna društva su dužna da naprave prvi korak ka Crkvi, kako bi potčinili sebi i nju, i papu… Mi ne nameravamo da papu privučemo nama, ni da crkvu privolimo našim principima, već da ih učinimo propovednicima naših ideja… Mi moramo da molimo, treba da tražimo, treba da čekamo – slično Jevrejima koji očekuju Mesiju – papu koji nam je potreban … To će nas sigurnije dovesti do osvajanja Crkve, nego pamfleti naše francuske braće, pa čak i nego zlato Engleske. Hoćete da znate zašto?… Imaćemo mali prst naslednika Svetog Petra, uvučenog u zaveru, i taj prst će u našem krstaškom ratu biti vredniji od svih Urbana Drugih i svih svetih Bernarda hrišćanstva“.

Da bismo dobili papu sa onim kvalitetima koji nam trebaju, mi moramo pripremiti za njega – za tog papu – pokoljenje koje je dostojno carstva o kome mi maštamo. Ostavite po strani starce i zrele ljude; okrenite se mladeži i koliko bude moguće – deci… Među njima nam neće biti teško da napravimo reputaciju dobrih katolika i patriota. Ta reputacija će mladim sveštenicima i monasima da otvori pristup našim doktrinama. A kroz nekoliko godina to mlado duhovništvo će silom prilika u svoje ruke preuzeti sve funkcije: ono će rukovoditi, upravljati, suditi, ući će među savetnike Suverena i biće pozvano da izabere novog pontifika koji će, kao većina njegovih savremenika, obavezno da bude u ovoj ili onoj meri privržen… opšteljudskim principima, čije širenje mi sada počinjemo…

Ako želite da u Italiji ostvarite revoluciju, tražite papu, čiji smo vam portret upravo predstavili. Ako želite da ustanovite carstvo izabranih na tronu Vavilonske bludnice, u tom slučaju neka vam priđe duhovništvo, ubeđeno da ide pod znamenima apostolskih ključeva… Zabacite vaše mreže po Simonovom primeru. Zabacite ih… u riznice, seminarije i manastire, i ukoliko budete imali dovoljno strpljenja, mi vam obećavamo čudesniji ulov od Simonovog… Propovedaćete revoluciju u tijari i mantiji, sa krstom i znamenjima u rukama, i biće dovoljan i najmanji trzaj da ta revolucija zapali vatru na sva četiri kraja sveta“.

„Na naša leđa je stavljen težak zadatak… Mi treba da Crkvu podvrgnemo amoralnom vaspitanju i uz pomoć malih, precizno odmerenih, mada i zasad potpuno nedefinisanih sredstava, uspemo u tome da nas papa dovede do trijumfa revolucionarne ideje. A za sada mi stidljivo pristupamo ostvarenju tog plana iza koga sam ja uvek video nadčovečanski proračun…“

Planirano je da prodor okultnih snaga traje onoliko koliko bude potrebno da se formira nova katolička crkva po masonskom obrascu, koja će postati osnova za univerzalnu anti-crkvu.

imagesPočetak tog prodora je povezan sa radom kardinala Marijana Rampole del Tindara (1843 – 1913) koji je prvih godina 20.veka oko sebe okupio grupu modernista koji su počeli da pripremaju fundamentalne promene unutar crkve. Rampola, koji je bio poreklom iz sicilijanske plemićke porodice, postao je državni sekretar za vreme Pape Lava Trinaestog (1878 – 1903), i za njegovo ime se veže politika mirenja crkve sa savremenom kulturom i njeno zbližavanje sa liberalnom vladom. Ostajući tradicionalac, Lav 13. je istovremeno podsticao „osavremenjivanje“ hrišćanstva, njegovu adaptaciju uslovima epohe. On je 1891.godine objavio encikliku Rerum Novarum koja je predstavljala početak zvaničnog socijalnog katoličkog učenja čija je posledica učvršćivanje hrišćansko-demokratskog pokreta.

Posle smrti Lava Trinaestog, na konklavi iz 1903.godine Rampola je trebalo da bude izabran za papu, ali je zasmetao veto koji je stavio austrijski imperator Franja-Josif koji je to pravo posedovao. To je bilo zato što je, kako se pretpostavlja, do imperatora došla informacija o tome da je kardinal koji je trebalo da bude izabran za papu – frankmason. Stvarno, Rampola je bio član Švajcarske lože iz Ciriha koja je pripadala jednom od najopasnijih okultnih redova – redu ruže i krsta Istočnog Hrama (O.T.O) čiji je član bio poznati satanista Alister Krouli koji je vodio njegovo britansko odeljenje.

O.T.O je već tada predstavljao uticajnu tajnu organizaciju koja je imala celu mrežu filijala po mnogim zemljama sveta. Ona je ujedinjavala posvećene u „viša znanja“ koja su razrađivana u okultnim laboratorijama kakve su bile Gnostička katolička crkva, red vitezova Svetog Duha, red iluminata, red Hrama, red vitezova Svetog Jovana, red malteških vitezova, red martinista, Hermetično bratstvo sveta i drugi. Vlast u redu je bila koncentrisana u rukama njegove Visoke Glave (O.N.O) čije ime nije nikada otkrivano, osim neposrednim predstavnicima reda. Red je imao nekoliko stepeni posvećenja, a na jedanaestom stepenu je praktikovana sodomija. Zvanična deviza reda je bila i ostala „Bog – to je čovek“. Članovi reda su bili, konkretno, F.Niče, R.Vagner, kralj Ludvig Bavarski. O.T.O je bio povezan i sa redom Srebrna zvezda i sa engleskim redom Zlatna Zora koji je predstavljao visoku masoneriju. Bio je u vrlo bliskim vezama i sa najuticajnijom granom masonerije – luciferijanskim redom Drevnog i prihvaćenog škotskog obreda (DPŠU) koji je reformisao na bazi Čarlstonske lože poznati američki mason, „dogmatski starešina svetskog masonstva“ Albert Pajk, komandor Vrhovnog Saveta 33 i poslednjeg stepena DPŠU južne jurisdikcije SAD.

99498-2qkskihwnbd8j3lkqru6m8

A.Pajk je postao vrlo poznat kada je izložio program delovanja masonstva koje je u pismu od 15.avgusta 1871. godine opisao otvorenom neprijatelju katolicizma, karbonariju, majstoru Velikog Istoka Italije Đuzepeu Madziniju, sa kojim je bio u kontaktu i sa kojim je zajedno delovao. Prema tom programu za potpunu pobedu masonstva je potrebno da se organizuju tri svetska rata. Rezultate toga Pajk opisuje na sledeći način: „Pustićemo nihiliste i ateiste i isprovociraćemo neverovatnu socijalnu kataklizmu koja će u svom užasu jasno narodima da pokaže kakve su posledice apsolutnog ateizma – uzroke podivljavanja i krvavih prevrata. Tada će sve stanovništvo, prinuđeno da se štiti od svetske revolucionarne manjine, da istrebi rušioce civilizacije, i razočarane u hrišćanstvo mase čija će deistička svest, lišena kompasa u potrazi za ideologijom, ne znajući kome da okrene svoje divljenje, dobiti istinsku svetlost zahvaljujući sveopštem pojavljivanju čiste doktrine Lucifera, koja će najzad biti otvorena za sveopšte viđenje, pojavi koja će doći posle uništenja hrišćanstva i ateizma, podčinjenih i uništenih istovremeno“.

Preko Rampole O.T.O je dobio mogućnost da neprimetno probija svoje ideje i da formira politiku Vatikana, te da tako postane jedan od najefikasnijih agenata koje je masonstvo, kako bi rasturilo katoličku crkvu, stvorilo. Preko Rampole su, konkretno, britanski anglikanci već 1896.godine pokušali da od pape Lava 13. izdejstvuju priznanje „njihove“ crkve, ali taj pokušaj nije uspeo. Delujući u duhu naloga „Visoke vente“ i koristeći taktiku „malih, dobro odmerenih sredstava“, kardinal je sejao seme koje će nići tek posle pola veka. Kako govore istraživači, Rampola je unutar Vatikana osnovao tajnu luciferijansku ložu „Svetog Jovana Krstitelja“ ili „Svetog Jovana Jerusalimskog“ koja je ojačala već u periodu pape Pija dvanaestog.

Neprimetno i postepeno ubacujući progresivističke ideje među mlado pokoljenje, Rampola je formirao grupu svojih nastavljača (kako su je docnije nazivali – „Rampolijevu mafiju“), koja je prerasla na kraju u „Lobi Montini“. Toj grupi je, konkretno, pripadao i Rampolin lični sekretar u Madridskoj nuncijaturi – Đakomo Dela Kjeza (budući papa Benedikt Petnaesti), kao i njegov saradnik u Rimu Pjetro Gaspari, koji je dok je papa bio Benedikt 15. postao državni sekretar; pripadali su joj i Pije Deseti i Pije Jedanaesti koji je potpisao Lateranske sporazume sa Musolinijem; kao i njegov blizak prijatelj episkop Bergamski Radini-Tedeski. On je uticao i na budućeg papu Pija Dvanaestog, Eudženija Pačelija, koji je takođe bio njegov lični sekretar; na Anđela Ronkalija (docnije papa Jovan XXIII) – ličnog sekretara Radini-Tedeskog. U Rampoline bliske ljude su spadali i otac Đovanija Batiste Montinija, budućeg pape Pavla VI, novinar Đorđo Montini, koji je Rampoli dao ideju o formiranju političke partije koja će postati oslonac crkve. Sve te osobe je ujedinjavala ista predstava o novom izgledu katoličke crkve. Ali, najvažnije figure su bile Pačeli i Montini, čije su porodice odavno bile u vezi sa poslovima Vatikana i koje su odavno pripremane za ulogu pape.

baptista-montini

Pačelijev deda, Markantonio, stigao je u Rim 1840, baš kada je njegov brat Ernesto odlučio da preko Banke Rotšilda obezbedi veliki kredit papskoj državi. Ernesto je u Rimu osnovao prve agencije Rimske banke, a Markantonio postao poverenik i pravni savetnik pape Grigorija četrnaestog i njegovog naslednika Pija devetog. Docnije se on pridružio i osnivačima vatikanskih novina „L’Osservatore Romano“. Tako su Pačelijeve počeli da nazivaju „vatikanska porodica“ i tu tradiciju je sačuvao i papa Lav XIII, pošto je mladog Eudženija stavio pod pokroviteljstvo kardinala Rampole, kako bi od njega napravio dobrog diplomatu. Interesantno je da je Pačeli obučavan u seminariji „Alma Kapranika“ u Italiji poznatoj kao „štab“ teološkog radikalizma, koji je nazivan modernizmom.

Treba da se kaže da teze koje su šezdesetih godina tako duboko izmenile katoličku crkvu, postale popularne već početkom 20.veka. U Francuskoj, Engleskoj, Italiji i Belgiji u seminarijima, u literaturi i religioznim žurnalima počeo je da se stvara nov odnos prema religiji, koji je polazio od toga da vera ima svoje poreklo, ali ne u srednjevekovnom učenju Tome Akvinskog, već u ličnom iskustvu. Taj pokret nije imao nikakav određeni program, već je postepeno otkrivao vrata modernizmu. Na jednom skupu onih koji su verovali u njega izjavljeno je da „Hristos priprema ogromnu religioznu transformaciju preko proroka i svetaca“.

Međutim, tradicionalista Pije Deseti, koji je tada bio na vlasti, strogo je osudio te ideje, a 1917.godine objavljen je novi Kodeks kanonskog prava koji je jasnije određivao odnos prema frankmasonstvu. U tom Kodeksu se govorilo sledeće: obzirom da masonstvo predstavlja sektu, koja je neprijateljski nastrojena prema crkvi, njegovi članovi ne smeju da se sahranjuju uz religiozne obrede; sve što može da posluži masonstvu treba da se zabrani; svaki hrišćanin koji je postao frankmason, automatski se izbacuje iz crkve (kanon 2335) tim pre, ukoliko je svešteno lice ili monah (kanon 2336).

Rezultat je bio da su modernisti morali da sačekaju još nekoliko godina kako bi dobili mogućnost da otvoreno šire svoje poglede. Povoljni uslovi su nastali posle Prvog svetskog rata, u vreme pape Pija XI. (1922 – 1939) koji, iako nije spadao u unutrašnji krug Vatikana, za njega nije bio tuđ zato što je njegovo formiranje vođeno pod rukovodstvom Radini-Tedeskog, a bio je i u prijateljskim odnosima sa porodicom Montini. A u njegovo vreme državni sekretar je postao kardinal Gaspari.

20-h godina su preduzeti prvi ekumenski koraci koji su postali početak onoga što će se docnije nazvati „međureligijski dijalog“. 1924 – 1925.godine kardinal Mersje, arhiepiskop Malinsk-Briselski je organizovao takozvane Malinske susrete, u toku kojih su predstavnici Luvenskog univerziteta, zajedno sa lordom Galifaksom koji je stigao iz Engleske, diskutovali o mogućnostima zbližavanja anglikanaca i katolika. Po Mersjeovom nalogu abat manastira u Ame-sir-Mezu (docnije nazvan Šovetonski manastir) Lamber Boduen je čak napisao rezoluciju za pripremanu anglikansko-katoličku konferenciju u kojoj se govorilo o „udruživanju bez gutanja“ sa anglikancima: predlagalo se da se formira poseban „anglikanski patrijarhat“ u kome bi bili sačuvani svi obredi i tradicije anglikanstva. Ali – taj tekst je izazvao velike proteste od strane engleskih katolika koji su zaključili da ih izdaju i ti susreti nisu nastavljeni.

Ali glavne promene su se dešavale u intelektualnom životu katolika u Francuskoj. Tih godina je jezuita Tejar de Šarden formulisao svoju teoriju noosfere, dajući drugi smisao tomizmu u pojmovima teorije evolucije i kao rezultat – stvaranje panteističkog sistema koji, mada ga rukovodstvo Vatikana nije prihvatilo, ipak ga nije ni osudilo. Ali koncepcija de Šardena je ostala poznata samo uskom krugu intelektualaca i preduzimača. Ali ideje drugog Francuza su dobile veću popularnost, pre svega kod crkvenog rukovodstva.

Radi se o glavnom „preteči promena“ Žaku Maritenu (1882 – 1973), profesoru filozofije na Katoličkom univerzitetu, koji je pokušavao da integriše filozofiju Tome Akvinskog i savremene ideje. 1926. godine, posle njegovog susreta sa Pijem XI. i kardinalom Gasparijem dali su mu zadatak da sakupi sve što je dotle napisao, u jedan rad koji je objavljen 1936.godine na francuskom jeziku pod nazivom „Integralni humanizam“, a koji je potresao katoličku crkvu. Đovani Montini je odmah taj rad preveo na italijanski i propratio ga zadivljenim predgovorom.

maritenOsnovna Maritenova teza je bila u neophodnosti da se promeni ekleziologija, tj. shvatanje suštine i misije Crkve. „Integralni humanizam“ polazi od toga, da se najrazličitije religije spajaju na putu ka jedinstvenom ljudskom idealu, svetskoj civilizaciji, u kojoj će svi ljudi biti umireni u pravdi, ljubavi i bratstvu. „Integralni humanizam“ se shvata kao sveopšte bratstvo među ljudima dobre volje koji su pripadali različitim religijama ili su bili nereligiozni. To su oni okviri u kojima Crkva treba da deluje, ne terajući i ne insistirajući nikoga da je prizna kao jedinu pravu Crkvu. O sveopštem bratstvu su učili i frankmasoni, ali razlika u Maritenovom učenju je bila u ulozi koju je on davao Crkvi. Kako je suštinu njegove ideje objašnjavao teolog Moris Karon „u tom sveopštom bratstvu Crkva treba da bude nadahnjitelj i starija sestra i, ukoliko želi da osvoji simpatije mlađe braće, ona ne treba da ispoljava ni nepomirljivost, ni autoritarnost, već treba da nauči da religiju napravi prihvatljivom. Crkva treba da bude više praktična, nego dogmatska“.

Tako je postavljeno katoličko obrazloženje „međureligijskog dijaloga“ i „ekumenizma“ koje je naročito pozitivno prihvatio Đovani Montini i koji je kroz ceo svoj život proneo istinsku oduševljenost prema Maritenu. Kako izjavljuje bivši jezuita Malači Martino (o njemu pogledati dalje) koji je pisao o Montiniju, kada on jednom postane papa Maritenov „integralni humanizam“ će prožimati čitavu njegovu politiku.

Maritenove ideje su počele da se naglo šire pri pontifikatu Pija XII. (1939. – 1958). Simptomatično je da je već njegova prva enciklika Summa Pontificus stavljala akcenat na opšteljudsku solidarnost kao osnovu upravljanja i mada je čuvala tradicionalističku frazeologiju, u njoj je postojalo prikriveno pozivanje na Maritenovu tezu o budućoj saglasnosti svetskih religija. Upravo u tom periodu, kako bi se ispunila ideja filozofa, jezuiti su na Grigorijanskom univerzitetu organizovali predavanja velikog pobornika globalne crkve, sveštenika Šarla Bujea, koji je tamo predavao 36 godina i, kako se misli, priveo ekumenizmu oko 5000 budućih sveštenika. Ta ekumenistička teza o crkvi je počela da se razmatra i u toku simpozijuma. Prvi takav događaj je bio skup koji je pod nazivom „Ljubav i Milost“ održan u Rimu pod pokroviteljstvom Svetog Prestola, a koji je trebalo da označi kraj „nepotrebnoj polemici“ i da ga zameni ljubavlju „prema našoj braći u Hristu“ i koji je značio početak diskusije o pitanju da li katolici i protestanti osećaju simpatije jedni prema drugim.

Za vreme Drugog svetskog rata Mariten je držao predavanja u Kanadi, zatim se preselio u SAD i tamo bio predavač na dva univerziteta, Prinstonskom i Kolumbijskom. Posle rata, kada se vratio u Francusku, on je postavljen za francuskog ambasadora pri Vatikanu, gde ga je pontifik toplo dočekao i gde je on tesno sarađivao sa Montinijem i njegovim okruženjem koji su već otvoreno širili progresističke ideje. Kako piše Mark Vinkler, koji je tada radio u Vatikanu, „Mariten je progutao Montinijevu grupu“. 1948.godine on se vratio u SAD kao zaslužni profesor Prinstonskog univerziteta.

1954.godine papa Pije XII. je Montinija postavio za arhiepiskopa u Milanu, gde je ovaj razvio neobičnu aktivnost. Za 18 godina, koliko je proveo u Milanu, njegovi pogledi su postali toliko radikalni da je ušao u konflikt sa drugim članovima Konferencije episkopa Italije. Tu se sastajao ne samo sa Maritenom, već i sa anglikanskim teolozima, sa anarhistima, komunistima, socijalistima, predstavnicima mafije i članovima avangardnih književno-umetničkih udruženja. U jednoj od svojih poseta Mariten je Montinija upoznao sa svojim „dragim i intimnim prijateljem“, jednim od „pravih velikih ljudi tog veka“, američkim javnim radnikom Saulom Davidom Alinskim, koji je Papi bio konsultant za pitanja odnosa crkve sa lokalnim komunističkim sindikatima. Alinskog su nazivali „apostol permanentne revolucije“ jer je on bio autor metoda za osvajanje vlasti preko organizovanja masa i vršenja različitih javnih akcija. One su date u njegovim knjigama „Buđenje za radikale“ i „Pravila za radikale: praktični primer za stvarne radikale“. U stvari, radi se o „nauci o revoluciji“, kojom se danas bavi Fond industrijskih zona (Industrial Areas Foundaio), čiju su pripremu u filijalama prošli, konkretno, takvi političari kao što su Hilari Klinton i Barak Obama.

saul_alinsky_ap6704250114

Rodom iz Čikaga, Alinski je imao pristalice među predstavnicima američke katoličke hijerarhije i sveštenstva. Osnovni izvor finansiranja i podrške Alinskog je bila porodica Rokfelerovih i formirana još ’60. godina Katolička konferencija SAD. Istovremeno je radio u neposrednoj vezi sa Komunističkom partijom SAD sve do raskida sa njom do koga je došlo posle potpisivanja sovjetsko-nemačkog ugovora o nenapadanju 1939.g. U tom savezu nije bilo ništa čudno. Kako je docnije pričao sam Alinski, on je posle susreta sa Maritenom počeo da shvata na koji način revolucija može da postane sastavni deo katoličke religije. Uvodeći pojam „crkva sadašnja i sutrašnja“, on je govorio, da ona treba da bude oslobođena od dogmi: „Ja prezirem i plašim se dogmi. Niko ne poseduje pravdu i dogma, ma kakav oblik da ima, predstavlja pravog neprijatelja ljudske slobode“.

http://planetxnews.com/2015/07/31/all-of-saul-alinskys-8-levels-of-control-are-now-operating-in-america/
http://planetxnews.com/2015/07/31/all-of-saul-alinskys-8-levels-of-control-are-now-operating-in-america/

Istraživač Frezer, autor rada „Žak Mariten i Saul Dejvid Alinski – očevi „hrišćanske revolucije“ je u vezi s tim pisao: „Sam Alinski predstavlja proizvod frankmasonskog i marksističkog revolucionarnog naturalizma, koji u obe svoje varijante stavlja naglasak na neophodnu potrebu da elita osvoji i zadrži vlast… Alinski je bio bezbožnik, u čijim očima je sama ideja o nekakvoj dogmi predstavljala prokletstvo… Ne treba se čuditi što u njegovoj „socijalnoj etici“ nema mesta za nešto što bi predstavljalo „dobro“ ili „zlo“ u svojoj suštini… Njegova „crkva sadašnja i sutrašnja“ je bila ništa više katolička nego protestantska, judejska, muslimanska, budistička ili animistička; to je bio sveobuhvatni sinkretizam, mešavina svih vera koje su bilo kada postojale“. Kako Frezer podvlači, jedinstven kod Alinskog je bio ne njegov recept „Crkve“ sinkretičke i svetske, već činjenica da je on bio prvi čije su ideje široko prihvaćene u samoj katoličkoj crkvi“. I da Mariten i njegov naslednik Pavle Šesti nisu dali osnove za unutarcrkvenu revoluciju, alijansa i bliskost između Alinskog i crkve bi bili nemogući.

Jedno od glavnih žarišta obnove tih godina postaje jezuitski centar „Lumen vitae“ („Svetlost Života“) koji je formiran 1946.godine u Briselu na bazi Katehizatorskog centra, otvorenog još 1935.godine“, koga je kontrolisao red Luvenskog univerziteta. Centar je osnovao međunarodni žurnal sa istoimenim nazivom, izdavačku kuću, visoku školu, specijalizovanu biblioteku i međunarodni institut, a i danas igra važnu ulogu u bogoslovskom obrazovanju. Centar je preduzeo do tada neviđen napad na katoličku veru, što nije moglo da se učini bez znanja Pija Dvanaestog, obzirom da je on, kao i svi vrhovni glavari, bio dobro informisan o radu glavnih redova. Tim pre, što je njegov ispovednik bio visoki član reda jezuita, rektor Biblijskog instituta, profesor Grigorijanskog univerziteta Avgustin Bea (1881. – 1968). Bea, koji je bio kršteni Jevrej, bio je teolog modernističnog usmerenja, koji se nalazio pod jakim uticajem protestantskih ideja, ali ne samo njih. Docnije će se on naći na spisku uticajnih masona, koji su sastavili agenti kontrašpijunaže Vatikana (SD) u toku istrage koja je 1971.godine vršena po nalogu pape Pavla Šestog. Papa Pavle Šesti je bio autor modernističke enciklike Divino afflante Spiritu iz 1943.godine i upravo će on odigrati jednu od najbitnijih uloga u revolucionarnom prevratu za obnovu (pogl.dalje).

Kako je pisao istraživač F.Klinton povodom „Lumen vitae“ „to je bila potpuno jezuitska institucija, predviđena za odricanje od dotadašnjih ideja i odbacivanja u religioznim obredima bilo kakve religiozne sadržine. U početku je „Lumen vitae“ jako dobro finansiran i funkcionisao je kao međunarodni pokret. Teško je izraziti u nekoliko reči u kakvu se ogromnu organizaciju on pretvorio 1956.godine, tj. 10 godina posle osnivanja. Kada je sazvan drugi Vatikanski sabor, on je delovao vrlo razuđeno, jer su ga pripremali ljudi koji su videli vrlo daleko i bili vrlo uporni“.

U tim uslovima se ispostavilo da je moguće da se izda papina enciklika Mente Nostre koja će postati baza za prevrat u seminarskom sistemu obrazovanja i čije ideje će biti u potpunosti odražene u dokumentima sabora koji je trebalo da se organizuje. Suština novih ideja Pije Dvanaestog je izražena ovako: „Umetnost obrazovanja – to je u mnogome umetnost adaptacije… na godine, temperament, karakter, potrebe… na vreme i mesto… na ritam sveopšteg progresa čovečanstva“. Jedna od najvažnijih enciklika tih godina je postala i Humani Generis koja je bila posvećena pitanju porekla čoveka, koja nije uvodila nikakve zabrane na teološke inicijative, već ih je čak i podsticala.

Najzad, red je došao i na liturgiju kojoj je posvećena enciklika Mediator Dei 1947.godine. 1948.godine, posle konsultacija sa profesorima Luvenskog univrziteta i grupom pariskih istomišljenika o novoj liturgiji pontifik je formirao u okviru Kongregacije discipline tajni Komisiju za liturgijsku reformu, koja je trebalo da pripremi potpunu promenu božanske liturgije. Za sekretara Komisije je postavljen mladi sveštenik Anibal Bunjini (član Velike lože Italije od 1963.godine), koji će takođe postati bitna figura nove crkve – postaće „arhitekta nove mise“. Posle toga su počeli da se održavaju međunarodni kongresi, posvećeni liturgijskim pitanjima. Pod parolom „približavanja službe savremenom čoveku“ oni su počeli da se bore za skraćenje mise, a najistaknutiji su bili učesnici iz Francuske, Nemačke, Belgije, Holandije i SAD. Po rezultatima rada komisije 1955.godine papa je doneo dekret Maxima Redemptione koji je uneo izmenu u uskršnju službu i dozvolio različite varijante mise, što je postalo u stvari ponavljanje saborne reforme.

Još jedan centar modernizma je postala nova vatikanska organizacija Apostolstvo laika (potpuno zvanje je Stalni komitet za međunarodne kongrese apostolstva masa) koja je zamišljena kao centar za koordinaciju odnosa među crkvenom hijerarhijom i narodom čitavog sveta i koja je postala svojevrsna „čekaonica“ za Drugi apostolski sabor. 1952.godine na čelo te organizacije je došla mlada Australijanka koja je nedavno krštena u katoličku veru, jevrejka Rozmari Goldi, koja je imala moć da u bilo koje doba dana komunicira sa kardinalima i episkopima. Tu je bio i Avgustin Bea, i jezuiti nove generacije, kakvi su bili Roberto Tuči koji ć postati direktor Radio-Vatikana, i napredni teolozi Iv Kongar (modernistički bogoslov, koji je širio ekumenske ideje „nove teologije“ ), Jozef Ratcinger i dr. Apostolstvo naroda nije jednostavno pripremalo sabor, ono je razrađivalo planove za formiranje struktura crkve novog tipa, u kojima će sveštenici, liturgija, svete tajne i misa imati malo važnosti. Kako je objašnjavao španski kardinal Arkadio Laraona pomoćnici rukovodioca Bonskog odeljenja Apostolstva Elizabeti Gertsner, „oni će sve da promene. Liturgiju, sve. Latinski će u potpunosti da nestane“.

1951. i 1957. Stalni komitet je održao dva svetska kongresa „Apostolstva masa» u čijoj pripremi je učestvovala i organizacija Pax Romana MPS („Međunarodni pokret katolika – intelektualaca“). Osnovan još ’20.godina 20.veka on je bio reorganizovan 1947.godine i predstavljao je otvoreni forum za vođenje „dijaloga“ među različitim kulturama i pokoljenjima, koje je podržavala Sv.Stolica i Konferencija međunarodnih katoličkih organizacija. U novogodišnju noć 1959. na 1960. MPS je, podržana organizacijom UNESKO, održala prvi susret intelektualaca – vernika koji su pripadali različitim konfesijama, radi razmatranja teme „Uticaj najvećih religija na savremeni život naroda Istoka i Zapada“. Mnogi članovi tog pokreta su docnije kao slušaoci učestvovali u radu Drugog vatikanskog sabora.

5141b85e52e90

Tako su, prikrivajući se tradicionalnim govorima, papa Pije Dvanaesti i njegovi saradnici bez prekida pripremali promene. Na tom planu su karakteristična bila izlaganja sveštenika Pola Molinarija koji je kao odgovor onima koji su smatrali da je crkva posle smrti Pija XII. napravila dubinski prevrat, izjavio: „Raskida nije bilo. Naprotiv, dovoljno je da se pogledaju dokumenta sabora, u kojima je preko dvesta pozivanja na učenje Pija XII., pa da se shvati da je to više od bilo čega drugog, osim Svetog pisma. U roku od nekoliko godina Njegova Svetost se bavila istraživanjem, radeći na pripremi Sabora. A taj posao je prekinuo tek kada se ubedio da su katolici bili nedovoljno pripremljeni da bi podržali potres koji bi predstavljao Sabor.

Značajne su i reči francuskog istraživača Marsela Klemena: „Taj veliki papa nije samo omogućio da se održi Drugi Vatikanski sabor, već je postavio put za njegovo održavanje. Lično sam iz dana u dan posmatrao kako na Saboru mnoge ideje i težnje, koje su oglašene pod kupolom Svetog Petra, u stvarnosti bivaju unapred pogođene u periodu njegovog pontifikata… Ukratko – on je omogućio ceo proces koji je trebalo da se nastavi u periodu posle Drugog Vatikanskog Sabora.“ O tome je pisao i prijatelj Pavla Šestog, francuski pisac Žan Giton: „Novi oblici duhovnosti, misije, katehizacije, liturgijskog jezika, biblijskih i ekumenskih istraživanja bili su postavljeni mnogo pre Sabora. Novi duh u Crkvi je stvoren dugo pre toga.

Odlomak iz knjige „Vatikan protiv Hrista“


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Razlaganje katolicizma – Od „Visoke Vente“ do „Grupe Montini“

* Obavezna polja