Organizovana ofanziva – ne radi se čak ni o tome, već o običnom, premda i neobjavljenom, ratu protiv biblijskog čoveka. Jeste, baš tako. Rat protiv biblijskog čoveka na svim frontovima. Koliko vidim, to je smisao naše epohe.

Svaki čovek je slobodan da na svoj način shvati i imenuje vreme u kom živi.

Era Vodolije.

Taština nad taštinama.

Zvuk koraka Mošijaha.

„Veku moj, zveri moja, / Ko se može zagledati u zenice tvoje…“ I tako dalje.

A za mene je to: rat protiv biblijskog čoveka. Svaku reč u ovoj rečenici treba rastumačiti.

Kao prvo, šta je to „biblijski čovek“? Govoreći najjednostavnijim jezikom, to je onaj o kojem se u staroj dečijoj pesmici pevalo: „Neka uvek bude sunca, / Neka uvek bude neba, / Neka uvek bude mame, / Neka uvek bude mene.“

Drugim rečima, biblijski čovek veruje u večni život (neka uvek bude mene). Ima porodicu (ili teži ka porodici kao nezaobilaznom uslovu normalnog života). On živi na zemlji pod nebom. U jasno i tačno određenim koordinatama. Ne živi u kosmosu, ne živi na drugim planetama. I poželjno je da zemlja ispod njegovih nogu nije nuklearna pustoš i da obližnje jezerce nije zagađeno mazutom iz susedne fabrike.

Svet, koji je Bog sazdao i spasio od skrnavljenja varvarskim rukama – to je prvo. Biblijska porodica: tata, mama i deca – to je drugo. Želja za večnim životom, otkuda proizilaze: savest, vera, opštenje s Bogom, pokajanje i žrtva. To je treća stvar. I to je zapravo najjednostavnije značenje termina „biblijski čovek“.

Rat se vodi upravo protiv njega. Neki kažu da porodica nije potrebna ili da je treba zameniti nečim nezamislivim i sramotnim. Savest nije potrebna. Sve su to, navodno, refleksije koje nameće socijum. Vera, Crkva i molitva – sve su to trice, kučine i laž. Sama duša je laž i večni život nije ništa drugo do bunilo. A sve što postoji jesu nagoni, strasti i bezizlaznost. Sva vreva sveta potiče od straha od tišine, a sam ovaj strah – od neverja i ćorsokaka koji je u tom slučaju neizbežan.

Naposletku, sve što očajnom čoveku preostaje jeste da zagadi Zemlju: da iskrči šume, da pljuje u bunare, da rastera divlje životinje i da potruje ribu. Onda će moći samo da sanja o međugalaktičkim prostorima radi čega će morati da popuši neki opijat.

Takva je slika. Dugo je stvaraju i još uvek nije završena.

Nije dovoljan samo lični greh da nas odvuku tamo gde će sve ovo biti produbljeno. Postoji mnoštvo ličnih slabosti i podlosti pojedinaca. Šta je onda potrebno?

Treba zauzdati plitke potočiće ličnih grehova i usmeriti ih u jedinstveno korito. Treba upravljati procesom. Upravo to je planski rat. Jer postoje banditski upadi i mangupski ispadi. I to je strašno, neprijatno i opasno, ali nije rat.

Rat – to je hijerarhijski strukturirana vojska. To su rezerve, snabdevanje i potrepštine. To je analitika štaba i obaveštajni rad na terenu. To su diverzantske grupe iza neprijateljskih linija. To je informaciono pokrivanje kampanje. To su manevri za odvlačenje pažnje i lažni udari radi koncentracije snaga na glavnim pravcima. To je vrlo mnogo obučenih ljudi koji dobijaju naređenja iz jednog centra. I to je vrlo usklađeno delovanje, ne radi „plašenja“, već radi „uništavanja“. Upravo takav rat se vodi protiv malog biblijskog čovečuljka koji samo hoće da uvek bude mame, i koji pritom žmirka gledajući u sunašce.

Organizovani rat vode imperije.

Ne treba misliti da se u ovom slučaju radi o Osmanskoj imperiji ili Austro-ugarskoj monarhiji. Ne radi se o prestolu, o velmožama, o dvorskom ceremonijalu. Savremeni gorepomenuti rat vode specijalne imperije: na primer, farmaceutska. One mogu i da otruju bilo koga, i da vrše eksperimente na žiteljima trećeg sveta. A rat protiv njih je još teži nego protiv Osmanske imperije u vreme ono.

To su, bez sumnje, medijske imperije. Evo ko ispira mozgove rastvorom hlora milijardama ljudi! Evo ko, poput patuljaka iz Andersenove bajke, baca sitne krhotine demonskih staklića ljudima u oči kako bi izopačili opštu predstavu o svetu. Tvorci fantazija, sluge sivih eminencija, oni koji ćute o najbitnijim problemima i dižu buku o sitnicama, svi oni čine ogroman i najbolji deo ove zle vojske. „Gde je moj Kainov pečat?“ – vikao je Kain XVIII u drami Švarca. Odmah mu je donet državni pečat koji se stavlja na naredbe. „Ne to!“ – povika Kain XVIII – „Govorim o štampi!“ Pa dotrčaše novinari, jer su u određenim slučajevima upravo oni Kainov pečat. (U pitanju je igra reči, pečatь je u ruskom jeziku homonim i znači i pečat, i štampa, prim. prev.)

Ima još imperija koje proizvode namirnice koje se ne smeju jesti.

Ima imperija koje trguju organima čoveka koji je do juče bio živ, a danas je umro. Njihove kolege za to vreme još jednog čiku pretvaraju u tetu ili obrnuto.

Ima imperija koje propagiraju novi moral, odnosno, izvestan sveopšti koitus, bez obzira na pol i godine, a što je još strašnije, bez griže savesti. Ima i narko bosova, i vlasnika porno imperija.

O, koliko je mnogo ovih imperija! I sve one deluju u istom duhu, kao po dogovoru. Naravno, ima tu mesta i za vojnu komponentu. To je ono kada bombarduju i rasparčavaju zemlje koje se ne slažu sa slikama BBC-a ili CNN-a, sa savetima MMF-a, ali koje nemaju odgovarajuća sredstva za odbranu. Međutim, to su krajnje mere. Mnogo je bolje (sigurnije, pouzdanije, neprimetnije) razvratiti ljude, okovati ih pomoću kreditnog talmudizma, pomutiti im pamet ispraznošću i odvući ih od vere.

I pojedinac apsolutno nije u stanju da se suprotstavi ovom procesu. Može, verujući u bajke za decu o demokratskim procedurama, da maše transparentima (ako to nije parada homoseksualaca može se desiti da ga ne prikažu na TV-u, jer nije u trendu). Može gomilama žalbi da zaspe raznorazne važne organizacije. Čitav život će mu proći dok ga neko ne čuje, pa kaže: „Nazovite sutra.“ Može da čini sve što je u moći malog čoveka. Ali to je isto toliko efikasno kao povik zastavnika „Stani! Jedan-dva,“ upućen vozu koji ubrzava.

Biblijski čovečuljak samo svom biblijskom Bogu može da upućuje žalbe i molbe. Epoha je već odlučila: ili će čovečuljak pristati na sve oblike svakodnevnog satanizma ili će ga satrti.

Evo zašto želimo da Rusija bude imperija. Ne Kserksova imperija, kao što je pisao V. Solovjov, već Hristova. Ovo želimo zato što niko ne može sam da se bori. Čovek sam može samo da beži. Ali kuda? I kako će begunac živeti ako je čovek odavno odvojen od prirode, ako više ne ume da živi u njoj i da je razume, ako su mu i šume i planine postali neprijatelji. Naviknut na udoban život, čovek je postao nesposoban za radikalno bekstvo koje su činili ljudi poput Svetog Sergija, Svetog Serafima, Simeona Stolpnika…

Prinudno, usled svojih slabosti, čovek je talac neprijateljske civilizacije. Talac obrazovanja koje razvraća, a ne uči, televizije, koja otupljuje, a ne informiše itd. Zato je potrebna upravo imperija koja brani vrednosti biblijskog čoveka. Velika imperija, jaka imperija koja može samostalno da opstane, koja okuplja mnoge narode, koja svesno brani biblijski pogled na svet. Muslimani će reći: „Slažemo se.“ Jevreji bi, u principu, trebalo da kažu isto to. Mada ne znam šta će reći Jevreji. Takođe, ne mogu da potpišem za sve muslimane. Ni za svoje sunarodnike koji žive od grantova ne mogu da stavim ruku u vatru. Veoma ću posumnjati i u mnoge političare na raznim nivoima. Metastaze su previše uznapredovale. Ali sama ideja, ako odbacimo „uspavane“ i prodane duše, otupele i do kraja izopačene, sama ideja je divna. Upravo to je nacionalna ideja Rusije u XXI veku!

Da bude samostalna i snažna imperija koja je u stanju i koja želi da brani biblijski pogled na svet protiv raznovrsnih paklenih izazova koji su ubistveni za običnog čoveka. Da bude na strani ukusnog hleba i čistog neba, dečijeg smeha i imena Božijeg; na strani dostojanstvenog života i mirne smrti u nadi na vaskrsenje. Bez kremacije i krionike, a sa Pričešćem pred smrt.

Pored svih slabosti Rusije i pored svih ograda, lično ne vidim nijednu drugu državu koja bi mogla da odigra ovu ulogu.


Izvor: Pravoslavie

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Smisao epohe

* Obavezna polja