Leto koje je na izmaku, osim po tropskim vrućinama i uspešnim evropskim kvalifikacijama dva naša najveća fudbalska kluba, pamtićemo i po drastičnom porastu cenzure na internetu i društvenim mrežama. U proteklih nekoliko meseci bili smo svedoci masovnog brisanja nepodobnih video-snimaka, mimova i komentara, nemalo aktera privremeno ili trajno je udaljavano sa mreža zbog svojevrsnog „verbalnog delikta“, a sloboda govora i izražavanja u virtuelnom prostoru pala je na najniže grane još od početaka interneta tokom 1990-ih. U ovoj digitalnoj „crnoj knjizi cenzure“ posebno poglavlje treba posvetiti Fejsbuku, vodećoj globalnoj društvenoj mreži i tehnološkom gigantu koji se polako, ali sigurno pretvara u jednog od glavnih gušitelja slobode mišljenja i zakletog neprijatelja istine. Da je Džordž Orvel nekim čudom poživeo još sedamdesetak godina i da je doživeo da vidi ono što Fejsbuk danas radi, sasvim je sigurno da bi osetio ponos zbog toga što je u svom vizionarskom, antiutopijskom romanu „1984“ predvideo neke psihološke metode kojima će se Fejsbuk služiti u budućnosti, ali i izvesno žaljenje što nije bio u stanju da zamisli do koje mere će ih, na čisto tehničkom nivou, Zakerbergovo čedo dovesti do apsolutnog savršenstva perfidnosti.

Od trenutka kada je osnivač i vlasnik Fejsbuka Mark Zakerberg izveden da svedoči pred američkim Kongresom (na slici ispod), gde je u aprilu 2018. bio izložen prilično neprijatnim pitanjima u pogledu metoda kojima se njegova kompanija služi pri prikupljanju privatnih podataka svojih korisnika i njihovoj dokumentovanoj komercijalnoj zloupotrebi, bilo je jasno da je „duboka država“ prilično nezadovoljna njegovim doprinosom zajedničkoj, globalističkoj agendi. Zakerberg, po mišljenju određenih liberalnih američkih kongresmena, nije dovoljno učinio na suzbijanju lokalnih „ekstremističkih grupa“ i politički nekorektnih ideja, kao što su protivljenje nekontrolisanoj imigraciji i otpor propagiranju homoseksualizma, već je, vođen isključivo motivom profita, pustio da one bujaju i neometano se šire po njegovoj mreži. Na dušu mu se stavljala i veza s kontroverznom „Kembridž analitikom“, britanskom konsultantskom firmom, navodno povezanom s ruskim obaveštajnim službama, koja se koristila podacima korisnika dobijenim od Fejsbuka kako bi, putem preciznog targetiranja birača i stavova koje zastupaju, potpomogla pobedu Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD 2016. i kampanju za izlazak Britanije iz Evropske unije.

Da je spreman da se pokaje i ideološki popravi, Zakerberg je pokazao godinu dana kasnije, prilikom hapšenja osnivača „Vikiliksa“ Džulijana Asanža u ambasadi Ekvadora u Londonu, kada je upregao ogromne kapacitete svoje mreže kako bi donekle amortizovao odijum i negodovanje svetske javnosti zbog ovog nezakonitog i divljačkog čina britanske policije. Mnoge stranice koje su vatreno podržavale Asanža i „Vikiliks“ bile su tada blokirane ili brisane, a svima drugima koji su iole kritički razmišljali o toj združenoj akciji anglo-američke koalicije bio je ograničavan domet objava i postova.

Upotrebom sofisticiranih algoritama bilo je moguće učiniti da se objave o Asanžu pojavljuju na feed-ovima onih korisnika koji su već ideološki profilisani kao protivnici globalizma i američkog intervencionizma, dok su na ekranima onih neutralnijih i manje politički opredeljenih one bile potpuno nevidljive. Bilo je bitno sprečiti da Asanž kao martir slobode govora ne stekne nove pristalice, ali i da ta cenzura ne bude previše očigledna. Drugim rečima, sve je delovalo kao potpuno redovno stanje, iako je u stvarnosti sprovođena selektivna, „puzajuća cenzura“, kako je ove metode u rukavicama svojevremeno krstio Noam Čomski. Mogućnosti Fejsbuka da u svakom trenutku kontroliše šta ko može da vidi, kao i da različite sadržaje prikazuje različitim ljudima otvorila je mogućnost selektivnog prikazivanja i sakrivanja informacija, što je idealno oruđe za inteligentnije i elegantnije oblike cenzure koji su starijim, tradicionalnim mas-medijima poput radija i televizije potpuno nedostupni.

BEZOBALNA MOĆ MODERATORA

U ovom iznuđenom poslovnom zaokretu, manipulacija sa selektivnim prikazivanjem sadržaja bila je praćena i pooštravanjem tzv. „standarda zajednice“ koji su regulisali šta je bilo dozvoljeno pisati i objavljivati na mreži, a da to ne bude okvalifikovano kao ekstremizam, promocija nasilja i kriminala, govor mržnje ili skaredno i seksualno eksplicitno ponašanje. Kršenje ovih standarda povlačilo je brisanje objava i slika, ali i kazneno izopštavanje iz „zajednice“ koje je moglo potrajati od jednog do trideset dana. Ako korisnik nastavi da prkosi administraciji, odnosno ako ne razvije poželjnu sposobnost za autocenzuru, bilo je predviđeno da blokada postane trajna, to jest da dođe do brisanja profila.

Imajući u vidu koliko definicije i kvalifikacije ovih nedozvoljenih radnji zavise od subjektivne procene, civilizacijskih i kulturoloških specifičnosti i konteksta u koji se delo stavlja, jasno je da je administratorima i moderatorima Fejsbuka data ogromna moć u ruke, ali i podjednako velika odgovornost koja je prati. Zbog toga su organizovani posebni kursevi obuke moderatora unutar Fejsbuka, napisana su vrlo detaljna uputstva za svaku zamislivu situaciju, no, uprkos svemu, zbog beskrajno složene prirode ljudskih odnosa i nepredvidivosti njihovih međusobnih interakcija, u krajnjoj instanci, odluke su ipak bile prepuštene ljudskom faktoru.

Fotomontaža – Šarlota Ban

SRPSKI SLUČAJ

Tu negde dolazimo i do našeg, srpskog slučaja. Naime, postalo je više nego očigledno da je srpska fejsbuk zajednica u poslednje vreme na pojačanom udaru administracije. Još od izricanja presude Radovanu Karadžiću u martu ove godine, a naročito tokom letnjih meseci obeležavanja neuralgičnih godišnjica prvo Srebrenice, pa zatim „Oluje“, gotovo svaka političko-istorijska objava koja nije bila u skladu s haškom interpretacijom naše savremene povesti bila je cenzurisana i uklanjana. Mnogi profili viđenijih i uticajnijih srpskih rodoljuba blokirani su i brisani često i bez konkretnog povoda i objašnjenja, a bilo kakva, pa i najblaža reakcija na najstrašnije pretnje i uvrede hrvatskih, bošnjačkih i albanskih provokatora i trolova obično se, intervencijom administracije, završavala nepovoljno po srpsku stranu.

Naročito se čini da je Fejsbuk bolećiv prema hrvatskom (čitaj: ustaškom) državnom projektu, jer o Bošnjacima i Albancima još uvek možete napisati ponešto koliko-toliko kritički intonirano, dok se svako malo oštrije pominjanje naših „zapadnih susjeda“ tretira kao ozbiljan prekršaj. Tako je autor ovih redova doživeo da bude blokiran na mesec dana zbog komentara da su „Hrvati poremećen narod, jer svojataju tuđe velikane poput Nikole Tesle, Ruđera Boškovića, Dijega Maradone ili Marka Pola“. Dakle, nije bila u pitanju nikakva pretnja nasiljem niti teška uvreda već obična konstatacija praćena argumentacijom. Zanimljivo je da su samo nekoliko redova iznad tog doslovno prepisanog i proskribovanog komentara stajale uobičajene hrvatske pretnje klanjem dece i jamama u stilu Jasenovca koje su Fejsbukovi moderatori izgleda prevideli, a njihove autore poštedeli bilo kakve sankcije.

KOORDININACIJA JUTJUBA I FEJSBUKA

Ako negde i možemo da razumemo zašto su za Fejsbuk sporni događaji iz jugoslovenskih ratnih sukoba 1990-ih, zaista je teško objasniti šta je to što je „protivno fejsbuk standardima“ u potrebi Srba da neguju sećanje na svoje postradale sunarodnike po brojnim stratištima iz Drugog svetskog rata. Kako se pod „govor mržnje“ može podvesti obeležavanje Dana Svetih novomučenika prebilovačkih i donjohercegovačkih i vršenje službe za zverski pobijene Srbe u ovom hercegovačkom selu, gde su ustaše od 1.000 stanovnika za samo nekoliko dana avgusta 1941. ubile čak 850, i to uglavnom žena i dece koje su žive bacali u jame. Pa ipak, Fejsbukovi administratori su uporno brisali sve objave koje su pozivale na ovo obeležavanje, kao i naknadne priloge sa ove tužne manifestacije. Na sličan način, u koordinisanoj akciji Jutjuba i Fejsbuka, sistematično je uklanjan i snimak emisije medijske kuće „Centar“ u kojoj je reditelj i publicista Dragoslav Bokan naročito potresno govorio o stradanju srpske dece za vreme NDH.

Ako se za Bokana i može osnovano pomisliti da bi, kao prononsirani srpski nacionalista, mogao biti neobjektivan i pristrasan kada govori o stradanju svog naroda, to se nikako ne može reći za dr Gideona Grajfa, svetski poznatog istraživača Holokausta sa ogromnim iskustvom i ugledom a koji je ove godine objavio knjigu Jasenovac – Aušvic Balkana, delo koje na više od 700 strana jezikom činjenica i dokumenata razotkriva istinu o varvarskim metodama likvidacije Srba, Jevreja i Roma u ozloglašenom ustaškom logoru smrti. Bez obzira na reputaciju doktora Grajfa, Fejsbuk rutinski uklanja izvode i odlomke iz njegove knjige, naročito kada su praćeni fotografijama masakriranih Srba, koje su mahom potekle iz nemačkih i italijanskih arhiva.

U takvim prilikama Fejsbuk se pravda potrebom da uznemirijuće sadržaje drži podalje od očiju maloletnika i osetljivih osoba, ali i tu se jasno očitava njihovo licemerje i neiskrenost, jer je moderatorima dostupna opcija da stave upozorenje i određeni sadržaj označe kao „eksplicitan i potencijalno uznemirujući“, ali ga istovremeno i ostave na platformi. Dovoljno je setiti se kolika se bura podigla kada je Fejsbukov algoritam svojevremeno zbog golotinje uklonio čuvenu sliku devetogodišnje vijetnamske devojčice koja naga beži iz sela zapaljenog napalmom. Tada se u zapadnim intelektualnim krugovima pokrenula velika polemika o kontekstu i poruci fotografije, odnosno nesposobnosti veštačke inteligencije da adekvatno proceni iste, pa je slika ekspresno vraćena uz izvinjenje, a mi smo dobili potvrdu da je čak i žrtve američkih zločina moguće prikazivati, humanizovati i individualizovati, dok izgleda jedino ustaške žrtve ostaju nevidljive i neimenovane.

Izraelski istoričar Gideon Grajf na promociji knjige „Jasenovac – Aušvic Balkana”, Banjaluka, 3. februar 2019. (Foto: Tanjug)

GLADIJATORSKA ARENA

U pokušaju da objasne ovakav maćehinski odnos Fejsbuka prema srpskoj verziji istine, mnogi su poverovali u urbanu legendu da je administrativni centar Fejsbuka za Balkan tobože lociran u Zagrebu i da u njemu rade isključivo Hrvati. To je buva koju su pustili određeni hrvatski portali, ali treba reći da je u pitanju nepouzdana informacija koju je gotovo nemoguće proveriti. Naime, politika firme je da ne otkriva lokacije svojih centara, a ta odluka dodatno je osnažena nakon pucnjave u aprilu 2018. kada je jedna nervno rastrojena žena ranila troje ljudi u sedištu Jutjuba u Kaliforniji jer je bila nezadovoljna radom ovog video-servisa. Apsolutno svi zaposleni u takvim tajnim korporativnim ustanovama imaju potpisane ugovore u kojima se obavezuju da neće otkrivati nikakve detalje vezane za rad kompanije.

S druge strane, sasvim je moguće (pa čak i verovatno) da nikakav regionalni Fejsbuk centar ne postoji, odnosno da se naš region pokriva iz centara u Zapadnoj i Istočnoj Evropi (gde je navodno onaj u Dablinu najveći), naravno uz pomoć moderatora koji poznaju naš jezik. U toj varijanti, nije teško pretpostaviti da su većina zaposlenih u tom centru hrvatske nacionalnosti, a da istovremeno, među retkim Srbima, dominiraju nacionalno indiferentni i autošovinisti. Treba istaći da ne postoje ekonomski razlozi zbog kojih bi Fejsbuk mogao da favorizuje Hrvate naspram Srba. Kao platforma koja prihode obezbeđuje isključivo od reklama, Fejsbuk iznad svega ceni masovnost i prisutnost. U obe ove kategorije, Srbi ubedljivo „šiju“ Hrvate, em nas ima dvostruko više (3,2 miliona profila naspram 1,7 miliona), em provodimo prosečno 30 odsto više vremena aktivno na Fejsbuku.

Valja imati na umu i da je Fejsbuk ipak simbol američke meke moći i produžena ruka vašingtonske i briselske „duboke države“ i da, kako je pokazao Slobodan Stojičević u svojoj izuzetnoj studiji Mrežni rat protiv Srba, već postoje razrađene internet-metode i strategije manipulacije individualnom i kolektivnom svešću poput mimetičkih ratova, biheviorističkih targetiranja i tzv. revolucije plišanih lutaka, koje su godinama pripremane u pentagonskim institutima, CIA psihološkim laboratorijama i think tank institutima.

Možda je Zakerberg u početku, da bi pridobio korisnike, pokušavao da pruži iluziju slobode i nepristrasnosti, ali sada je već istina o pravoj prirodi ove društvene mreže gotovo u potpunosti ogoljena. U takvim okolnostima, nije ni realno očekivati demokratičnost i fer borbu ideja u jednoj gladijatorskoj areni u kojoj nam je unapred namenjena uloga hrane za lavove. Ipak, ne smemo očajavati ili odustajati, već stoički prihvatiti dvostruke aršine i tendencioznu cenzuru kao nešto sasvim normalno i truditi se da, uprkos tome, pametno iskoristimo sve pukotine u sistemu i široke mogućnosti koje ova virtuelna superdržava sa preko milijardu „građana“ još uvek pruža za ostvarivanje ciljeva, kako ličnih, tako i otadžbinskih.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srbija i društvene mreže

* Obavezna polja