momcilo selicPedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, po američkim stripovima o „superherojima“ reklamirali su se Rozenkrojceri (Rosicrucians).

Mnogo što-šta mi tada kao dečaku nije bilo jasno, ali mi ta neodređena obećanja uticajnosti i moći nisu ni najmanje pomagale da shvatim Supermena, Betmena ili Kapetana Ameriku, i druge neobično kostimirane tipove, dvojnih identiteta.

U Evropi, a pogotovu u Jugoslaviji, potreba za maskiranjem smatrana je tada naopakom. Šta je imao Klark Kent, novinski reporter, da krije da je Nadčovek, kadar da spasi ceo svet?

Da je on zapravo „Isus“ meni – u tom uzrastu, i s porodične predaje ateisti – nije padalo na pamet.

Supermen je navodno mogao sve jer beše rodom sa Kriptona, planete veće specifične težine od Zemlje. I on i drugi nadjunaci nadilazili su zemnost snagom, bogatstvom ili nadnaravnim veštinama. Kao ljudi behu pak obični – obećanje svakom američkom tinejdžeru da se promenom spoljnih okolnosti menja sve, pa i on/ona sami (postojala je, razume se, i Superdevojka, Supergirl).

Svojim ličnim osobinama iznimni behu jedino Super Villains („Nadbarabe“).

Da su i stoga zli, ni stripovi nisu morali isticati. Jer, jedno od glavnih merila za dobru ocenu iz vladanja beše je li učenik well-adjusted (dobro uklopljen, to jest podešen), ili ne.

Stroj Amerike morao je funkcionisati, a naročito njeni „heroji“. (I u SFRJ su se „narodni heroji“ ponosili ordenjem i položajem, izbegavajući svako ispoljavanje samosvojnosti. Jer, snažne ličnosti među njima behu još za vreme rata likvidirane s leđa poput, recimo, Save Kovačevića.)

U Americi svoje mladosti nisam, takođe, razumevao ni parade Šrajnera (Shriners, „Čuvari svetilišta“) pod fesovima, obučenih u šalvare i jeleke. Fascinaciji Angla Orijentom samo sam se čudio, nemajući pojma o sufijama i ostalim istočnjačkim ezoteričkim sektama. O masonskim palatama po većim gradovima, nalik hramu u Karnaku, pogotovu nisam razmišljao, ne znajući ništa o „slobodnim zidarima“ niti mareći za njih.
Tada su, naime, vesterni slavili istinske junake, zatočnike Dobra. Iznad svakog računa, valjani i hrabri jahali su takvi pod belim šeširima, a loši i zli pod crnim. U tim svedenim morality plays („poučnim igrokazima“) – vremena i područja Zalazećeg sunca – ginuo je jedino ološ. Njihovom smrću potvrđivan je Život, i – dok bi jahač poput Usamljenog rendžera (Lone Ranger) obavljena posla nestajao spram odjavne špice – svi bismo likovali, učvršćeni u svom osećanju pravednosti.

Zatim je izistinski ubijen „dobri“ Kenedi. Udovica Žaklin, potom supruga Aristotela Onazisa, dostojansteno je mučala dok su joj deca stajala napuštena. Vorenova komisija je lagala da je Predsednika ubio samotni kukavac, bivši marinac, nekadašnji prebeg u SSSR.

Da ne bude zabune, slične, sve presnije laži nizale su se jedna za drugom pri svakom deep event („duboko uzročnom događaju“) potom.

No, da se naš boravak na Zemlji i sastoji od očigledne nastave i istinskih ispita – ma koliko se neki trudili da sve to nadomeste knjiškim naukom i kontrolisanom proverom takvoga „znanja“ – te da je Amerika prva masonska država, Francuska druga, a Srbija treća, kao mnogi shvatio sam pozno. I da zgrade po Beogradu pod Piramida_ispred_Akademije_naukamasonskim simbolima nisu plod puke, kulturološke agresije ili pomodnosti, kao ni sfinge ispred karlovačke Patrijaršije, te piramidalni piloni ispred Hrama Svetog Save ili piramida ispred SANU, zaključio sam ne hoteći, suočen sa rasapom oko sebe – i pokušajima „prosvetljenih“ da ga unesu i u mene.
Jer, ni Francuska enciklopedija nije nastala iz vedre želje za Znanjem, koliko iz namere da se ono zada. Ni slični poduhvati Sveštenstva Smrti kroz celu nama poznatu istoriju nisu imali za svrhu da šire istinsku spoznaju – takva budući neprenosiva osim iskustvom – već da je usmere ili makar ukoriče. Jer, definicija jeste informacija o završenom, to jest okončanom ili mrtvom (latinski de finito), te je i Enciklopedijom valjalo propagirati određeni svetonazor. Vikipedija tvrdi da je tako i sin zlatara, Deni Didro, Parizu nametnuo „nov način smejanja“ – po salonima koliko i u pozorištu, hramu njegove klase.

Kakav je taj Didroov kikot ili grohot bio, možemo se domišljati. Da su ga nadobudni iz partera odmah prihvatili, ne sumnjam. Ne upire li se i danas zemlja preimenovanih Gala da ostane „Svetionik“ Mode, Progresa i Evolucije – iz organskog u veštačko, iz pravog u izveštačeno, iz iskrenog u glumljeno? I njena Revolucija, posle generalne probe u Americi, imala je naime ustanoviti večita Pravila gradnje Univerzuma, u skladu s Tradicijom rogatog, vikanskog boga (Vikipedija ne propuštajući da nam „objasni“ Wiccan religion i same Wiccas /veštice i vešce/).

Poturajući nam sliku Vorda Kaningema (Ward Cunningham) kao navodnog pronalazača sistema wiki-umrežavanja, ili pak snimak havajskog autobusa sa natpisom Wiki-wiki („brzo-brzo“) iznad vetrobranskog stakla, neko i u Guglu smatra, valjda, da ćemo progutati i da je Alister Krouli bio čovekoljubac.

No, i bez Vikipedije, već samo sa Didroom, Enciklopedijom Britanikom, Nemačkom enciklopedijom i sličnim, Vasilij Rozanov – univerzitetski profesor, mislilac i pisac ruskog Srebrnog doba (pristalica, rekao bih, teorije „sazdanosti“ /Gestalt-a/) – kao da je prihvatio da živimo posred Tvorbe Vrhovnog Arhitekte, zalažući se da spoji rusku dušu, na koju se obrušio još Petar Veliki, sa nemačkim „muškim principom“. Da će Duh Života njegovog naroda pobediti „rezon“ i Volju za Moć Hitlera – pa, možda, i još opasnijeg Obame – kao da nije mogao ni da sanja 1919, umirući od očaja i gladi usred Ruskog građanskog rata.

Rozanova je, naime, oduševljavao i Egipat, čije hijeroglife još nije mogao povezati sa njegovoj voljenoj i cenjenoj Evropi tada nepoznatim stripovima i superherojima koji – mada ne pod životinjskim glavama već samo obrazinama – brane Vrlinu. Pretpostavljam da bi Šrajnere, Rotarijance, Vitezove Kolumba, i ostale pripadnike nižih masonskih redova koji paradiraju glavnim ulicama američkih gradova poput Rokforda, Peorije ili Dikejtura, uz osmeh prihvatio kao pobočnicu Rozenkrojcera, Templara, Slobodnih zidara i Malteških vitezova – navodnih nastavljača prastare „Tradicije“.

Da bi se, iskren kakav je bio, pri tom čudio i smejao i ruskim i srpskim analitičarima kiča i kempa, te „fenovima“ Elvisa Preslija (ovde ga i danas zovu „Prisli“), Bitlsa, ili ljubiteljima TV serije The Walking Dead, pa novim načinima hodanja (mogu ga zamisliti pored neke modne piste, s manekenkama i manekenima – mannequin značeći lutak), a kamoli „novim“ načinima mišljenja, ili govorenja, ne sumnjam. (Nešto malo po njegovoj smrti, na Novom kontinentu reči behu ispaljivane rafalno, da bi se taj manir nadgornjavanja vratio među nas danas, da nam pojača slutnje o kraju svih vremena, poznatih nam makar iz zapisa.)

Jer, cinizam kao hinjenje osećanja jeste star, vazda prethodeći i prateći pornografiju, pederastiju, i nekrofiliju.

Ne pomišljah, međutim, ni na čednog Rozanova niti na Didroa, dok me stari Mason ispravljaše:

„Ne Bog, već Vrhovni Arhitekta!“, uz poziv da Im se pridružim.

masonic_temple_red_2010

Ne kazivah mu da mi se već Bogdan Bogdanović, moj dekan sa Arhitekture – potom gradonačelnik građanističkog, a pre svega malograđanskog Beograda – smučio sa svoga lažnoga osmeha i pre nego sam shvatio da nema ništa protiv Didroa i njegovog „serkla“ filozofa. (Nije, kada su se pojavili, imao šta da prigovori ni nouveau philosophes-ima Bernaru Anri-Leviju ni Finkelkrotu.) Šezdeset osme, istina, beše pokazno pravdoljubiv sa nama studentima, tada dovoljno beslovesnim da nam ni na kraj pameti ne padne da je poklonik svoga Reda i da će – staroegipatski veran simbolizmu, pa i duhu svoje Veštine – svoja nadahnuća i opredeljenja ponajbolje iskazati iz Beča, tokom i posle Antisrpskih ratova.

Jer, pisao beše Rozanov, u prirodi nigde nema prave linije, savršenog kruga niti pravog ugla; pred lenjirom povlači se Život, te tehnokrate slave vinkl i šestar, prizmatičnim tesanicima nadmoćno odmahujući na naše suhomeđine – žive podsetnike na „kiklopsku“ gradnju iskonski kulturnih Sredozemlja, Anadolije, južnog Urala ili Perua.

I mada masoni možda behu i Karađorđe i Njegoš (Luča mikrokozma teško se da tumačiti hrišćanskim bogoslovljem), kao i Nušić kome je jedini sin poginuo za Srbiju i Srpstvo, valja se podsećati da su se do kraja Prvog svetskog rata interesi Slobodnih zidara – da „rastresu“ Osmansku imperiju zarad ustanove Piramidalnog, svetskog carstva – i Srpskog naroda da se oslobodi prilično poklapali. Što se Zidari danas služe Šiptarima da bi sprečili prirodno obrazovanje jednog samosvojnog Balkana, i među srpskim poklonicima Carske Veštine se previđa, većina ih budući ustremljena ka ličnoj probiti i „uspehu“.
Slepo, i stari mason koji me je očinski želeo među Njima ne prestaje da sarađuje sa Silama zbog kojih je Bog – Sebe da proveri – stvorio Univerzum neustrojiv lenjirom, pravim uglom, šestarom, kvantitativnom analizom i kvantnom teorijom, a još manje ratom, pošašću i genocidom.

I, razmišljajući o Starom, setim se kako sam i sam kao mali rasturao svoje igračke i iz njih vadio feder, ne bih li pomoću njega napravio neku svoju – zamamno zamišljenu, bolju od svih iz radnje.

To mi, razumljivo, nikada nije uspelo, kao što nije ni Didrou ni njegovim nastavljačima – s tom razlikom što sam ja priznao šta sam činio, dok Oni i dalje dalekozore u Ono Što su Hteli, i još uvek Hoće. („Da samo znaš kakav smo svet Mi hteli da napravimo!“ udivljeno govoraše jedan komunista, a otac mi objašnjavaše da „sa ljudima kakve istorija poznaje nema komunizma“, našta ’68. bejah napisao parolu: „Ne treba nam Novi dinar, već Novi čovek!“) Jer mada je, opet po Vikipediji, sam Didro „upozoravao kolege filozofe da se ne uzdaju previše u matematiku i ne podaju slepom optimizmu da će akumulacija znanja i porast informisanosti automatski dovesti do društvenog i svečovečanskog napretka“, te da je „odbacivao čitavu Ideju progresa, smatrajući svaki pokušaj napretka putem tehnologije osuđenim na neuspeh“, inteligentima očiglednost kao da nikad nije značila ništa. Arkani Moći zakulisnost, po svemu sudeći, pruža iluziju Drugoga vida, a simbolizam „zaštitu“ od prevarne pojavnosti. „Svetlost“ kakvu traže „mudraci“ poput, recimo, Ivana Čolovića – koji je 1991. na Studiju B svedočenje boraca s Vukovarskog fronta otpisao kao „empiriju“ – očito nije od sunca.

guglPod takvim ozračenjem i ceo internet – mimo sve kompjuterske animacije i psy-ops (psiholoških ratnih dejstava) – pobornici sticanja „znanja“ zarad vlasti i moći koriste ne kao putokaz ka razumevanju, ili makar obaveštenosti, koliko kao batinu protiv neistomišljenika i oruđe ili oružje za dominaciju u međusobnim nadmetanjima i rasprama.

Da ima neke imanencije u tome što je, na primer, Bogdan Bogdanović svoj „humanizam“ iskazivao građenjem nekropola a ne porodice, potvrđuje i poveća odrednica o njemu na Vikipediji, ne odviše informativna osim kao potvrda njegovog ugleda među Braćom s levice. Da li će neko, nekad, o njemu napisati nešto istinitije i merodavnije nego o Didrou, kome predratno jugoslovensko Sveznanje (Narodno delo, Beograd-Zagreb 1939) kao najvažnije delo pripisuje Načela moralne filozofije, a Prosvetina Mala enciklopedija (Beograd 1986) da je – mimo Vikipedijine opaske – verovao „u stalan društveni progres“, to potvrđujući i svojim Pismom slepima na pouku onima koji vide. Za Nouveau petit Larusse (Novi Mali Larus, Pariz1952) pak, najbitnije jeste da je Didro „bio i ostao jedna od najmodernijih ličnosti svoga doba“.

Konačno, tu je i Enciklopedija Britanika (Encylopaedia Britannica, Čikago, London, Toronto 1959), gde o tom kreatoru potrebe za Francuskom revolucijom – a time, posredno, i za Jakobinskim terorom, Napoleonskim ratovima, Ruskom revolucijom i Građanskim ratom i, konačno, jugoslovenskim komunističkim prevratom nazvanim „Narodnooslobodilački rat“ – piše da je bio „pionir moderne teorije varijabiliteta, i opstanka putem nadmoćnog prilagođavanja (superior adaptation)“, te da je izdavača Lebretona (Lebreton) ubedio da umesto prevođenja Ciklopedije (Cyclopaedia) Džona Milsa (John Mills) i Gotfrida Selijusa (Gottfried Sellius), poradi na „novom delu, kojim bi se sakupili savremeni autori, sve nove ideje, sva nova saznanja…“.

Tako je, veli Britanika, Didroova Enciklopedija „od svog početka do samoga kraja predstavljala jedno neprekinuto uzdizanje naučne (‘pozitivne’; prim. moja) spoznaje“, sabrane u 28 tomova izdatih između 1751. i 1765, da bi poslednji njeni primerci do čitalaca stigli 1772.

Na stranu što je modernost umnogome bila osnovno merilo za uvrštavanje nečega u veliki „obrazovni“ poduhvat francuskih enciklopedista (to ostavši i svim urednicima i kulturnim žrecima i komunističke i postkomunističke Jugoslavije i Srbije), kao i da se i za Vikipediju lumeni vredni pažnje biraju spram političke korektnosti (iz današnje Srbije prosuditelji unosa u nju su urednici Projekta Rastko, u kome se i dan danas Nikola Koljević pominje kao prevodilac Crnog jagnjeta i sivog sokola Rebeke Vest – mada je izostavio tri četvrtine te knjige, koju je u celosti pre desetak godina prevela Ana Selić), Didroov monumentalni rad samo je potvrdio zabludu kineskih, egipatskih, mesopotamskih, helenskih i rimskih „sveznadara“ da je objektivno „Znanje“ moguće sabrati subjektivnim prosejavanjem „bitnog“ od „nebitnog“.

No, koliko su u tome uspevali i mnogo valjaniji ljudi, poput Plinija Starijeg s njegovom Istorijom prirode (Naturalis Historia) možemo proceniti danas, ako ništa drugo prelistavši Prosvetinu Malu enciklopediju, koja se bavi Julijom Benešić, Otom Bihalji Merinom, Reljom Bašićem, Mitrom Bakićem, ali ne i Pavlom Đurišićem, Vladimirom Vujićem, Momčilom Đujićem, niti mnogim sličnim nepoćudnicima, izopštenim i iz Enciklopedije Jugoslavije (Leksikografski zavod FNRJ, Zagreb 1958) Miroslava Krleže.

I mada je neizbežno da svako doba i svako društvo biraju šta će preneti potomstvu, ili čime će obrazovati savremenike, i Vikipedija – sa svojim, na primer, hrvatskim, srpskim i engleskim redakcijama – nastupa protiv samog principa istine. (Uporediti odrednice o Nezavisnoj državi Hrvatskoj u sve tri verzije navodno jedne te iste „Slobodne enciklopedije“, gde se u „srpskoj“, pisanoj na ćirilici ali hrvatskom varijantom, šturo pominje genocid Srba ali ne daje i broj pobijenih, u engleskoj – pozivajući se na Nemce i Britance – priznaju bestijalnost ustaša i „330.000“ srpskih žrtava, dok se u hrvatskoj – ispod slike tokom rata izdate Hrvatske enciklopedije, i odeljaka o kulturi, jeziku, arhitekturi, medijima, sportu, blagdanima, itd – pod naslovom Odnos prema Srbima – tvrdi da je u NDH ubijeno oko 217.000 Srba).

„Jer, ako se Sila (pri nametanju svoje volje; prim. moja) ne usmeri na pravo mesto ona nestaje u ništavilu“, podseća svoje adepte Albert Pajk, autor jedne od masonskih biblija Moral i dogma. I zaista The Force, neumorno pominjana u Spilbergovim Ratovima zvezda toliko opija nejake, da mnogi još čuvaju svoje plastične figure džedaja, princeze Lee i drugih „heroja“ Sveta Tajne, nikad ne uspevši da se duhovno osove. Ne baš kao Petar Pan ili Vasilije Rozanov, ali svakako moralno nedozreli poput većine nama poznatih članova Trilaterale, Bilderberg kluba, Saveta za međunarodne odnose, svi takvi očajnici kao da stalno, iznova otkrivaju Pajka, osobu kojoj Bog i Njegov svet nikad nisu bastali.

Masonski-Hram

Razlažući, naime, osnove svoje doktrine masonskim Šegrtima, knjigom do nedavna čuvanom od „neposvećenih“, Pajk – pustolov pre nego je postao general američke južnjačke Konfederacije, koju je napustio u jeku borbi 1862. da bi nastavio da dela kao polihistor, biblista i klasičar – istina ne obogotvoruje Tajnu, ali se kloni obelodanjivanja rituala svoga Reda. Jer, Veliki Komandir Slobodnog zidarstva škotskog obreda, Južne jurisdikcije, prosto ne veruje u Čudo, temelj slovenskog i srpskog poimanja Postanja. Zamenjujući ga Tajnom on, poput većine Zapadnjaka, zapravo poriče svetost Ovoga sveta. Sledeći to palo osećanje Bića – iako verovatno nikakav mason – i jedan pastor nam sa Jutjuba obećava da će pri Apokalipsi „Isus verujuće povesti na Nebo a Zemlju ostaviti ateistima, bezbožnicima, nevernicima i ološu“.

I mada ne verujem u jeres, predočna mi je gordost.

Insistirajući na Intelektu i intelektualizmu, Pajk nas takođe voda od Tajne do tajne, do Agate Kristi i Akunjina – Čudo ljudskosti svodeći na potragu za Znanjem jednoga Nikolaja Reriha, na masonsko uvođenje u „Svetlost“ nasuprot pravoslavne liturgije usred mraka, tu i tamo ozarenog svećama, na Rozanovljevo slavljenje seksa i njegovu ljubav prema Rusiji uz pokudu Rusa, ili na srpsku „elitu“, uz znalački osmeh postiđenu nama i sobom spram Moderniteta. I, kao da gledam „starobeogradske“ i novobeogradske „salone“ i „lepeze“ iza kojih, pokondireni, kriju Oni svoju niskost. Opažam i sav lak, sjaj, plastiku, nerđajući čelik, aluminijum, fasade izvučene krivuljarom pri zidanju Njihovog Sveta.

„Od Čuda da si se rodio nema većeg“ peva srpski pesnik, i Svete Tajne su zapravo čuda, dok Pajk i njegovi svojim „tajnama“ mame silohlepne duše, zajedno s njima pretvarajući se, neumitno, u policiju.

Žandare, pa ni svetske, niko naime nije dosad hvalio, koliko ni strvodere, a nama se podastire video s porukom da će „Bog i Žandarmerija spasiti Srbiju“. Sura lica, muške minđuše, prelazak iz hapsa u Službu, maskarom maskirane žene, nabrekli bicepsi, eksplozije, crni hameri i helikopteri – eto Pravila Poretka uz vikipedijski složeno „Znanje“ kakvo u najboljem slučaju u nju unose klonovi Miroslava Krleže – Cincara koji je otpatio život zato što nije zaista „Fric“.

I zato se setim, sve češće, beogradske ulice sve do pred „Junska gibanja“: na Klupi isred Proleća znalo se tačno ko je ko, a svi zajedno smo se sprdali sa svime lažnim, izveštačenim, nabildovanim ili „nabudženim“. „Kolikogod da skočiš, nadskočiću te!“ govorio mi je vršnjak Lale, i tako je i bilo, i niti se on prsio time niti ja zbog toga tugovao. I zato kažem posle 67 godina života diljem planete, susreta pa i sukoba sa svakojakima, boravka po bolnicama i zatvorima, gladovanja i svetkovanja, učešća u ratu, posmatranja propasti izuzetnih i valjanih ljudi a doličnog umiranja nekih koje bejah otpisao: budimo, to nam niko ne može zabraniti.

Jer, do zdravlja nećemo stići držeći se uporno samopotirućih saveta po medijima – odraza nikakvog neznanja koliko oholosti izopačenog „geštalta“ u okviru koga se, kao u sufijskoj priči o dervišima koji vezanih očiju treba da pojedinačnim ispipavanjem slonovog repa, surle, ušiju, bokova i nogu, učitaju njegovu celovitost. Okončavajući nas sličnim, lažnim „saznanjima“, naši sultani nas digitalizuju u Wikipedia2fajlove kao što su nas, svojevremeno, trpali u registre, pa debljinu prijava i unosa merili lenjirom – pre nego bi Neko Nadležan, čovekobožanski, odlučio šta će s Nama, razbarušenima…

A Vikipediju valja zato procenjivati kao i sve ostalo, i po njoj prebirući, makar „gumenim rukavicama“, kroz naslage laži, podlosti, poroka, prevare, smeća, „kontrolisanog haosa“, u potrazi za uistinu značajnim, i zaista Postojećim.


Izvor: Srpski list

Ostavite komentar

Ostavite komentar na V i k i p e d i a

* Obavezna polja