Aleksandar PavićNasuprot u široj javnosti forsiranom stavu da je „Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o usklađenosti sa međunarodnim pravom jednostrano proglašene nezavisnosti vezane za Kosovo“ od 22.7.2010. dalo za pravo protagonistima, sponzorima i simpatizerima „kosovske nezavisnosti“ i faktički poništilo srpsko polaganje prava na sopstvenu pokrajinu, pažljivo čitanje odluke MSP nam govori suprotno: da je prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Kosovo i Metohija i dalje sastavni deo Republike Srbije. Štaviše, iz Savetodavnog mišljenja MSP proizilazi da je sadašnja tvorevina koja se predstavlja kao „Kosovo“ proizvod jednostranog čina samoproklamovane grupe građana, obznanjenog 17. februara 2008. u Prištini u formi tzv. „Deklaracije o nezavisnosti Kosova“ – izvan okvira Rezolucije 1244, odnosno izvan pravnog poretka kojeg je uspostavio Savet bezbednosti UN. A, opšte je poznato da niko do dan-danas nije ukinuo niti promenio ni Rezoluciju 1244 ni pravni okvir koji je ona definisala.

Godišnjica ovog nasilnog, jednostranog čina je povod za podsećanje da, pravno gledano, niko do dan-danas nije uspeo da legitimno ospori pravo Srbije na Kosovo i Metohiju. Tome u prilog, vredi podsetiti se kako je Međunarodni sud pravde okarakterisao prirodu onoga što se desilo na današnji dan, 17. februar, pre 8 godina.

Članu 76 Savetodavnog mišljenja MSP opisuje šta se 17.2.2008. tačno desilo:

„Deklaracija o nezavisnosti je usvojena na sastanku održanom 17. februara 2008, pošto je za nju glasalo 109 od 120 članova Skupštine Kosova, uključujući Premijera Kosova i Predsednika Kosova (koji nije bio član Skupštine). Deset poslanika Skupštine koji su predstavljali zajednicu kosovskih Srba i jedan poslanik koji je predstavljao zajednicu kosovskih Goranaca odlučili su da ne prisustvuju sastanku. Deklaracija je napisana na dva lista papirusa i pročitana, izglasana i zatim potpisana od strane svih prisutnih predstavnika. Ona nije prosleđena Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara UN, niti je objavljena u Službenom glasniku Privremenih institucija samouprave na Kosovu“.

Zatim se u članu 77 opisuje reakcija Srbije:

Član 77:

Po objavljivanju Deklaracije o nezavisnosti, Republika Srbija je obavestila Generalnog sekretara da je usvojila odluku po kojoj ta deklaracija predstavlja nasilno i jednostrano otcepljenje dela teritorije Srbije, i da ona ne proizvodi nikakve pravne posledice, ni za Srbiju ni za međunarodnopravni poredak (dok. S/PV.5839 Ujedinjenih nacija; Izveštaj Generalnog sekretara o Misiji Privremene administracije Ujedinjenih nacija na Kosovu, dok. S/2008/ 211 Ujedinjenih nacija). Po zahtevu Srbije, 18. februara 2008. je održano hitno javno zasedanje Saveta bezbednosti, na kojem je učestvovao g. Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, odbacivši Deklaraciju o nezavisnosti kao nezakonit akt koji je Narodna skupština Republike Srbije proglasila ništavim (dok S/PV.5839 Ujedinjenih nacija)“.

Kao što će se videti u daljem tekstu, Savetodavno mišljenje MSP suštinski daje za pravo zvaničnom srpskom stavu iznetom na zasedanju Saveta bezbednosti UN od 18.2.2008. godine.

U članu 102 MSP izražava svoju nameru da utvrdi tačan identitet autora deklaracije:

„Sud treba da utvrdi da li je deklaracija o nezavisnosti od 17. februara 2008. predstavljala akt ‘Skupštine Kosova’, jedne od Privremenih institucija samouprave osnovanih prema Poglavlju 9 Ustavnog okvira, ili su oni koji su deklaraciju usvojili delovali u nekom drugom svojstvu“.

Članu 105 govori o tome kako su autori deklaracije o nezavisnosti sami sebe videli i šta su im bile namere:

„Deklaracija o nezavisnosti odslikava svest njenih autora da su pregovori o konačnom statusu propali i da je nastupio kritičan trenutak za budućnost Kosova. Preambula deklaracije pominje ‘višegodišnje međunarodno sponzorisane pregovore između Beograda i Prištine po pitanju našeg budućeg političkog statusa’ i izričito stavlja deklaraciju u kontekst neuspeha pregovora o konačnom statusu, s obzirom da navodi da ‘nikakvo međusobno prihvatljivo rešenje statusa nije bilo moguće’ (deseti i jedanaesti stav preambule). Polazeći od toga, autori deklaracije o nezavisnosti ističu svoju rešenost da ‘reše’ status Kosova i pruže narodu Kosova ‘jasnoću u vezi njegove budućnosti’ (trinaesti stav preambule). Ova terminologija ukazuje da autori deklaracije nisu nastojali da deluju u okviru standardnog okvira privremene samouprave Kosova, već im je cilj bio da ustanove Kosovo ‘kao nezavisnu i suverenu Državu’ (stav 1). Stoga, oni koji su deklaraciju usvojili nisu imali nameru da ona stupi na snagu u okviru pravnog poretka koji je stvoren za privremenu fazu, niti je ona to mogla. Naprotiv, Sud smatra da autori deklaracije nisu delovali, niti su nameravali da deluju, u kapacitetu institucije stvorene i ovlašćene da deluje u okviru tog pravnog poretka, već su preduzeli da usvoje meru čija će važnost i posledice biti izvan tog poretka“.

kosovo-samoproglasenje

Član 106 opisuje kako su protagonisti jednostranog proglašenja nezavisnosti objavili nameru da uzurpiraju ingerencije koje pripadaju isključivo Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara UN:

„Ovaj zaključak podupire činjenica da su autori deklaracije preduzeli da ispunjavaju međunarodne obaveze Kosova, posebno one koje je za Kosovo kreirao UNMIK (stav 9), i izričito i svečano objavili obaveze Kosova prema trećim Državama u skladu sa obavezama navedenim u deklaraciji (stav 12). Nasuprot tome, pod režimom Ustavnog okvira, sva pitanja vezana za rukovođenje spoljnih odnosa Kosova bila su pod isključivom ingerencijom Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara:

(m) sklapanje sporazuma sa državama i međunarodnim organizacijama u svim stvarima vezanim za RSBUN 1244 (1999);

(n) nadzor nad ispunjavanjem obaveza iz međunarodnih sporazuma koji su sklopljeni u ime UNMIK-a;

(o) spoljni odnosi, uključujući sa Državama i međunarodnim organizacijama… (Glava 8.1 Ustavnog okvira, ‘Ovlašćenja i Obaveze koje pripadaju SPGS-u),

u skladu sa kojim se Specijalni predstavnik Generalnog sekretara samo konsultuje i sarađuje sa Privremenim institucijama samouprave po ovim pitanjima“.

Član 107 izričito navodi da tvorci deklaracije nisu isto što i Skupština Kosova, odnosno organ Privremenih institucija samouprave predviđenih pravnim poretkom koji je uspostavljen pod okriljem UN:

„Određene pojedinosti u tekstu deklaracije kao i okolnosti njenog usvajanja takođe navode na isti zaključak. Nigde se u izvornom tekstu deklaracije na albanskom jeziku (koji je jedini autentični tekst) ne pominje da je deklaracija delo Skupštine Kosova. Reči ‘Skupština Kosova’ pojavljuju se u zaglavlju deklaracije samo u engleskom i francuskom prevodu u dosijeu priloženom u ime Generalnog sekretara. Jezik koji je korišćen u deklaraciji razlikuje se od jezika koji se koristi u aktima Skupštine Kosova, s obzirom da prvi pasus počinje frazom: ‘Mi, demokratski izabrani vođi našeg naroda…’ dok akti Skupštine Kosova koriste treće lice jednine.“

„Uz to se procedura vezana za deklaraciju razlikovala od procedure koju je koristila Skupština Kosova za usvajanje zakonodavnih akata. Preciznije, deklaraciju su potpisali svi prisutni, uključujući i Predsednika Kosova, koji (kao što je navedeno u članu 76) nije bio član Skupštine Kosova. Zapravo, osobe koje su usvojile Deklaraciju o nezavisnosti sebe definišu u samom tekstu kao ‘demokratski izabrane vođe našeg naroda’ neposredno pre same Deklaracije o nezavisnosti (‘putem ove deklaracije proglašavamo Kosovo nezavisnom i suverenom državom‘, član 1). Takođe se primećuje da deklaracija nije prosleđena Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara radi objavljivanja u Službenom glasniku“.

Član 108 potvrđuje da ni sam predstavnik Genseka UN nije smatrao da je deklaracija akt Privremenih institucija samouprave:

Reakcija Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara na Deklaraciju o nezavisnosti takođe ima određenu važnost. Ustavni okvir je dao Specijalnom predstavniku moć nadzora i, u određenim okolnostima, poništavanja akta Privremenih institucija samouprave. U prethodnim slučajevima, pogotovo u periodu između 2002. i 2005, kada je Skupština Kosova preduzela inicijative u cilju promocije nezavisnosti Kosova, Specijalni predstavnik je ocenio da jedan broj akata nije u skladu sa Ustavnim okvirom, odnosno da ‘prevazilaze domet kompetencija [Skupštine]‘ (Dosije Ujedinjenih nacija br. 189, 7. februar 2003), i da, stoga, prevazilaze ovlašćenja Skupštine Kosova.

Ćutanje Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara u vezi deklaracije od 17. februara 2008. ukazuje da on nije smatrao da je deklaracija bila akt Privremenih institucija samouprave koji je trebalo da počne da deluje u sklopu poretka za čiji je nadzor on bio ovlašćen. Kako praksa pokazuje, on bi bio dužan da reaguje na akte Skupštine Kosova za koje je smatrao da su ultra vires, tj. izvan njenih prerogativa.

Sud prihvata da u Izveštaju Generalnog sekretara o Misiji privremene administracije Ujedinjenih nacija na Kosovu, podnetom Savetu bezbednosti 28. marta 2008. piše da je „Skuptina Kosova održala sednicu tokom koje je usvojila ‘Deklaraciju o nezavisnosti’, čime je proglasila Kosovo kao nezavisnu i suverenu Državu“ (Dok. Ujedinjenih nacija S/2008/211, stav. 3). To je bio normalan periodični izveštaj o aktivnostima UNMIK-a, u cilju obaveštavanja Saveta bezbednosti o dešavanjima na Kosovu; on nije bio namenjen kao pravna analiza deklaracije ili svojstva u kom su delovali oni koji su je usvojili“.

kosovo-oun

Član 109 jasno zaključuje da su lica koja su proglasila nezavisnost faktički samozvanci:

„Stoga Sud zaključuje da autori deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008. nisu delovali u svojstvu jedne od Privremenih institucija samouprave u sklopu Ustavnog poretka, nego kao lica koja su delovala kao predstavnici naroda Kosova izvan okvira privremene administracije“.

Članovi 114-117 pokazuju da Rezolucija 1244 u svom tekstu nigde ne prepoznaje aktere proglašenja nezavisnosti. Naravno, time MSP želi da istakne da donosioci Deklaracije o nezavisnosti nisu kršili međunarodno pravo – ali time MSP pravi jasan diskontinuitet između pravnog poretka predviđenog Rezolucijom 1244 i svega što je usledilo nakon akta samoproglašenja „kosovske nezavisnosti“ od 17.2.2008. Drugim rečima, upravo su samoproglašene institucije sadašnjeg „Kosova“ one istinske paralelne institucije.

Član 114:

„Sud primećuje da je suštinski cilj Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti (1999) stvaranje privremenog režima na Kosovu, s namerom da se dugoročni politički proces usmeri ka postizanju konačnog statusa. Rezolucija ne sadrži nikakve odredbe koje se tiču konačnog statusa Kosova ili uslova njegovog postizanja…

Stoga Rezolucija 1244 (1999) ne isključuje objavljivanje deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008, pošto ta dva instrumenta deluju na različitim nivoima: za razliku od Rezolucije 1244 (1999), deklaracija o nezavisnosti predstavlja pokušaj da se konačno utvrdi status Kosova“.

Član 115, uz pozivanje na član 58, imenuje aktere na koje se Rezolucija 1244 odnosi, a koji su specifično navedeni u Rezoluciji: Saveznu Republiku Jugoslaviju i njene oružane snage, međunarodno civilno i bezbednosno prisustvo, države članice UN, organe UN poput Generalnog sekretara i njegovog Specijalnog predstavnika, KFOR, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju i, najzad, OVK i druge naoružane grupe kosovskih Albanaca. Izvan toga „ne postoje indicije u tekstu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti (1999) da je Savet bezbednosti nameravao da, mimo toga, nametne specifične obaveze delovanja ili zabrane delovanja nekim drugim akterima“.

Član 117, pak, izričito podvlači da, za razliku od prethodnih rezolucija vezanih za kosovsku krizu, navedenih u članu 116 (rezolucije 1160, 1199, 1203) Rezolucija 1244 ne navodi „vođstvo kosovskih Albanaca“ kao jednog od aktera na koje se Rezolucija odnosi:

„Takvog pominjanja vođstva kosovskih Albanaca ili drugih aktera, osim prilično uopštenog pominjanja ‘svih zainteresovanih’ (član 14), nema u tekstu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti (1999)“.

Stoga, navodi se u članu 118:

„… Sud ne može da prihvati argument da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti (1999) sadrži zabranu protiv proglašavanja nezavisnosti koja bi se odnosila na autore Deklaracije o nezavisnosti…“

Da bi se zatim, u članu 119, zaključilo, faktički, da su akteri proglašenja nezavisnosti izvan pravnog poretka uspostavljenog od strane UN, pa se tako on na njih i na njihovu deklaraciju i ne odnosi, i da stoga oni nisu ni prekršili Rezoluciju 1244:

„Sud stoga nalazi da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti (1999) nije sprečavala autore deklaracije od 17. februara 2008. da objave Deklaraciju o nezavisnosti od Republike Srbije. Dakle, deklaracija o nezavisnosti nije prekršila Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 (1999).

Po istoj logici, MSP zaključuje da deklaracija nije prekršila ni Ustavni okvir uspostavljen od strane UNMIK-a, s obzirom na to da Deklaracija o nezavisnosti – ovo je vrlo bitno – nije delo Privremenih institucija:

Član 120:

„Sada će se Sud baviti pitanjem da li je Deklaracija o nezavisnosti od 17. februara 2008. prekršila Ustavni okvir uspostavljen pod pokroviteljstvom UNMIKA-a. Poglavlje 5 Ustavnog okvira definiše ovlašćenja Privremenih institucija samouprave Kosova. Jedan broj Država koje su učestvovale u postupku pred ovim Sudom je izneo argument da je donošenje deklaracije nezavisnost akt izvan ovlašćenja Privremenih institucija samouprave, kako to predviđa Ustavni okvir“.

albanci-samoopredeljenje

Član 121:

„Sud je, međutim, već utvrdio (vidi članove 102 do 109 gore) da Deklaraciju o nezavisnosti od 17. februara 2008. nisu objavile Privremene institucije samouprave, niti je bila namera da taj akt stupi na snagu, ili da ima stvarnu snagu, unutar pravnog poretka u okviru kog su delovale te Privremene institucije. Iz toga proishodi da autori Deklaracije o nezavisnosti nisu bili ograničeni okvirom ovlašćenja i obaveza koji je uspostavljen radi upravljanja delovanjem Privremenih institucija samouprave. Stoga, Sud zaključuje da Deklaracija o nezavisnosti nije prekršila Ustavni okvir“.

Šta iz svega ovoga proizilazi? Jedan jedini zaključak: sadašnje „državne“ strukture u Prištini, koje je priznalo (a za veliku većinu se zna i pod kakvim pritiscima) preko 100 država na svetu – nemaju nikakve veze sa Rezolucijom 1244. One su nastale izvan nje, izvan pravnog poretka uspostavljenog od strane UN, koji i dalje postoji. Istina, MSP je utvrdio da su Kosmetski Arbanasi imali pravo da uzurpiraju pravo da proglase nezavisnost preko svojih samoproklamovanih „demokratski izabranih vođa“, odnosno da politički izraze svoje viđenje konačnog statusa KiM. No – to pravo svakako, prema rezonovanju MSP, imaju i druge etničke grupe na KiM, odnosno njihove „demokratski izabrane vođe“ (a nigde se ne navodi kakva je to tačno procedura koja nekome daje status „demokratski izabranog“). Naravno, to se na prvom mestu odnosi na Srbe na Kosovu i Metohiji.

Drugim rečima, nema ničega u međunarodnom pravu, kako ga je protumačio MSP, što obavezuje i jednog aktera na KiM da se podredi poretku samoproklamovanih vlasti u Prištini, niti i jednog drugog državnog ili međunarodnog aktera, bilo Srbiju ili neku drugu državu, da sadašnje „državne“ institucije u Prištini prizna. Stoga nema nikakvog pravnog razloga niti obaveze da vlasti u Beogradu primoravaju Srbe (a, stoga, i ostale nealbance) da se „integrišu“ u samoproklamovane „institucije“ Prištine. Obaveze mogu da budu samo političke prirode, ali to sa pravom nema veze.

Stoga sve priče o nekakvoj „statusnoj neutralnosti“ briselskog procesa, ili bilo kog drugog procesa u kom učestvuju sadašnje samoproglašene strukture vlasti u Prištini – jednostavno ne piju vodu. Ako se samo pročita Savetodavno mišljenje MSP, jasno je da se statusna neutralnost može naći isključivo unutar Privremenih institucija samouprave uspostavljenih Ustavnim okvirom, proizašlim iz Rezolucije1244 – a MSP je jasno rekao da su donosioci deklaracije o nezavisnosti iskoračili izvan Ustavnog okvira.

Istinska statusna neutralnost ne stanuje izvan tih okvira, definisanih od strane UN. Izvan njih stanuju jedino pokušaji – koji, sada znamo, nisu protivni međunarodnom pravu – da se ustanovi konačni status. Kosmetski Arbanasi su to pravo iskoristili. Isto to pravo, dakle, imaju i Srbi na KiM (a i ostale nacionalne zajednice koje su zainteresovane). To pravo, overeno od strane MSP, se Srbima na KiM uskraćuje. I to na prvom mestu od strane vlasti u Beogradu. Samoproglašene institucije u Prištini su izabrale da konačni status bude – nezavisnost. Svaka vlast u Beogradu ima, dakle, pravo da proglasi i alternativni konačni status – autonomiju Kosova i Metohije unutar Srbije, i da formira institucije autonomije, odnosno Skupštinu Autonomne pokrajine KiM. I da proglasi sadašnje prištinske strukture – kao paralelne. Jasno je da se sadašnje prištinske strukture ni po jednom osnovu ne mogu nazivati „Privremenim institucijama samouprave“ – jer je čak i sam Međunarodni sud pravde rekao da one to nisu, kao i da bilo kakav dogovor koji se sa njima sklapa već, po definiciji, izlazi iz okvira statusne neutralnosti, s obzirom da su prištinske institucije već (samo)proglasile svoj konačni status – nezavisnost.

Kosovo i Metohija je isuviše ozbiljna stvar da bi se olako tretirala. Ne samo zbog istorije, simbolike, državnosti, Ustava – već i zbog međunarodnopravnih implikacija koje ono nosi, poput veriga na kojima se meri pravda, pa i sudbina sveta. Dakle, neozbiljna su pozivanja na nekakvu „realpolitiku“, „realnost“ i slično. Pravo je pravo, i ne može i ne sme da ima veze sa bilo čijim čisto pragmatičnim interesima. Uostalom – kao trenutno vrlo slaboj državi, Srbiji je daleko jače uporište međunarodno pravo, nego zakon džungle koji priznaje jedino „realnost“. Čak se i moćna Rusija poziva na međunarodno pravo u Siriji, što joj daje nesrazmernu snagu u odnosu na, u zbiru, daleko jače protivnike. Čak se i zapadne sile trude da obezbede kakvo-takvo pravno pokriće, čak i za svoje najagresivnije akcije.

Važno je znati da je i Srbiji takva opcija na raspolaganju, odnosno da je pravo na njenoj strani. Samo je pitanje kada će ona početi da tu činjenicu shvata, i da je koristi.

_________________________________________

Ovaj članak je zasnovan na ranijem članku, „Zašto se Srbija ne poziva na mišljenje MSP?“, od 2.4.2014: http://srb.fondsk.ru/news/2014/04/02/zashto-se-srbiia-ne-poziva-na-mishlene-msp.html


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta je tačno (samo)proglašeno u Prištini 17.02.2008.

* Obavezna polja