«Albansko pitanje» na Balkanu predstavlja jedinstven problem. Njegova unikatnost ima tri konstante: konfliktni potencijal koji se kreće u dijapazonu od visokog do kritičnog, vekovnu „albansku iredentu“ koja se po sadržini i formi ne menja, a kojoj je dodeljena snažna srbofobija i ključnu ulogu spoljnog faktora – Turske i Austro-ugarske, a u novije doba i SAD-a. „Albanska iredenta“ postoji još od stvaranja Prve Prizrenske lige (od juna 1878.), kada je usvojen program stvaranja Velike Albanije. Ona je uvek bila protiv Srba. Tako je bilo sve donedavno – do vojne agresije NATO pakta koja je otvorila put Saudijskoj Arabiji i salafizmu (vehabizmu). Specifični doprinos genezi nacionalnog identiteta kosovskih Albanaca dali su Saudijci, unoseći u nju nazadni i razorni segment islamskog ekstremizma. „Albanska iredenta“ sada ima izrazito vehabijski karakter i više nije usmerena samo protiv Srba, već i protiv Albanaca – onih koji ne dele vrednosti učenja Muhameda ibn Abd al Vehaba.

Srpska civilizacija je nastala na Kosovu i Metohiji, to je mesto neiscrpnog duhovno-istorijskog nasleđa srpskog naroda. KiM povezuje najvažnije kopnene saobraćajne arterije na Balkanu i nije slučajno što je baš ova teritorija bila nukleus za nastanak srpske srednjovekovne države. (Nije slučajno ni to što su SAD srpsku pokrajinu izabrale za izgradnju Bondstila – svoje najveće vojne baze). Porta je, tokom 500 godina vladavine Osmanskog carstva na Balkanu, iz gradova KiM iseljavala Srbe, a naseljavala Albance. Oružanom agresijom NATO na SRJ (1999. g.) i činjenicom da je aktuelna srpska vlast potpisala Briselski sporazum sa Prištinom (2013. g.), završen je „austro-ugarski i turski posao“: formirana je albanska nacija, Albanci su raseljeni i na druge balkanske prostore i tako znatno ojačani. Briselski sporazum je likvidirao policiju, sudstvo, civilnu zaštitu i sve druge državne organe i ustanove Republike Srbije na celoj teritoriji pokrajine i tako predao vlast Prištini. Na celokupnoj teritoriji KiM, osim na severu pokrajine, Srbi su saterani u nekoliko getoizovanih enklava u kojima su svakodnevno izloženi poniženju i zastrašivanjima. Srbi, osim na severu, ne žive u gradovima, ostalo ih je samo po selima. Albanci ih na svaki način teraju da prodaju zemlju.

Spektar pritisaka i delovanja na Srbe počinje impozantnim ponudama (što ne treba zanemarivati jer narkomafija ima neograničene finansijske mogućnosti sa kojima na kraj može da izađe samo država koja misli o svojoj budućnosti) i završava fizičkim likvidacijama. Nije teško pretpostaviti da «Kosovska policija» Srbe neće braniti od svojih. Zato su Srbi prisiljeni da napuštaju vekovna ognjišta i tako kidaju poslednje niti veza Srbije i Kosova. Sever Kosova sa svoje četiri opštine (severna Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zubin Potok i Zvečan) držao se kao neosvojiva tvrđava sve do Briselskog sporazuma. Upravo zahvaljujući tom sporazumu on je bio inkorporiran u ustavno-pravni poredak prištinskih vlasti. Otad su, svi Srbi sa KiM, primorani da žive i rade po zakonima i u institucijama „Republike Kosovo“, šta više, oni su primorani da uzimaju dokumenta „Republike Kosovo“. Međutim, najveću pažnju privlači činjenica, da pod direktnim pritiskom aktuelnih srpskih vlasti, oni moraju da učestvuju i na izborima „Republike Kosovo“.

Istorijski gledano Albancima je religija pre bila faktor podela nego objedinjavanja. Albanci su ispovedali islam, pravoslavlje i katolicizam. Islamizacija albanskog stanovništva počela je nakon uspostavljanja vlasti otomanske Porte u prvoj polovini XVI veka i trajala je tokom celokupne osmanske vladavine. Početkom HH veka u Albaniji je bio gotovo jednak broj hrišćana i muslimana: 47 posto katolika i pravoslavnih i 53 odsto muslimana. U Albaniji je 2010. godine bilo 63 odsto muslimanskog stanovništva, dok je hrišćana bilo 31, a ateista 5 odsto. Nakon svega, u ovom momentu, negde oko 70 odsto albanskih Muslimana u Albaniji pripada sunitskom islamu, dok su ostali – bektaši (pripadnici šiitske sekte). Religiozne razlike među Albancima pojačane su jezičkim razlozima: severni dijalekt kod Gega (koji su razvijeniji u političkom i ekonomskom smislu) veoma se razlikuje od južne varijante kod Toski. Istorijski linije komunikacija između Albanaca „severnjaka“ i Albanaca „južnjaka“ bile su ozbiljno poremećene. Albanska država je odlukom velikih sila bila stvorena 1912. godine, a stvaranje jedinstvenog književnog jezika, na osnovu dijalekta Gega, ostvareno je tek 1972. godine, nakon što je u Tirani bio održan svenacionalni kongres filologa. Sledeća linija podele leži u usko lokalnoj klanovskoj svesti koja se bazira na patrijarhalnim i konzervativnim normama. Iz opšte mase naglo se izdvaja malobrojni, ali zato obrazovaniji sloj pretežno gradskog hrišćanskog (katoličkog i pravoslavnog) stanovništva. Dakle, Albance dele religiozne, jezičke, socio-kulturne, ekonomske i lokalne razlike.

U ovom trenutku Muslimani u albanskom društvu Kosova odnose prevagu (90 odsto stanovništva čine muslimani, dok ostalih 10 odsto čine katolici, pravoslavni, protestanti i judeji). Albanci katolici uglavnom žive u Đakovici – Đakovački klan ima dobre odnose sa albanskom dijasporom, posebno onom u SAD. Međutim, i oni se plaše da će pre ili kasnije doći vreme kada će islamski ekstremisti „udariti i nas Albance koji smo druge vere“[1].) Do početka HH veka bili su sprečavani svi pokušaji politizacije islama. Za vreme socijalističke Jugoslavije prva faza „religiozne renesanse“ odnosi se na period od 1970 do 1980 godine, kad je sufijski islam na Kosovu stvorio sistem derviških redova (Bashkësiae Rradhëve Dervishe Islame Alijje – BRDIA) sa centrom u Prizrenu. Sufizam je specifični oblik albanskog islama i važna komponenta etničke svesti. Derviši su bili ozbiljan kulturno-religijski faktor, oni su 1984. godine okupljali 50.000 ljudi, da bi 1998. broj njihovih članova bio povećan do 100 hiljada[2]. Albanski šejhi su uvek bili opozicija Islamskom Rijasetu Jugoslavije u kom su dominirali bosanski Muslimani.

*******

Pokušaj CIA i britanskih obaveštajnih službi da radikalizuju muslimane, koji imaju geopolitičke ciljeve, tokom organizacije državnog udara u Iranu 1953. godine i svrgavanja premijera Mosadika (u operaciji Ajaks) bio je preteča formiranja terorističkih organizacija. Povod za svrgavanje premijera Irana bila je nacionalizacija naftnih kompanija i rešenost Teherana da se oslobodi kolonijalne zavisnosti, što je nanosilo direktnu štetu Velikoj Britaniji, SAD i transnacionalnim kompanijama. Bilo je neophodno da se uspostavi kontrola nad iranskom naftom, u momentu kada je započinjao korejski rat. CIA i britanske obaveštajne službe primenile su poznate tehnologije „obojenih revolucija“: kontrolisani mediji izvodili su iznenadne antivladine propagandističke akcije, organizovali su kvazinarodne demonstracije, provokacije, pripremali terorističke grupe, uništavali privredu i vršili pritisak na parlament. Uvlačenjem ultradesničarskih mula u operaciju Ajaks bilo je osnovno sredstvo za realizaciju državnog udara. Ajaks je bio snažan dokaz da suverene zemlje moraju bezuslovno da kapituliraju kada stanu na put interesa SAD. CIA i britanske specijalne službe su deo muslimana banalno izmanipulisale i iskoristile. Indikativno je što je kao direktna posledica državnog udara počela politika vesternizacije države i osnivanja tajne policije SAVAK – „iranskog gestapoa“…

Islamske terorističke organizacije i islamske države koje su finansirale terorizam nisu jedinstveno funkcionisale do početka rata u Avganistanu i učešća SSSR-a u njemu (1979-1989). Strateški prelom počeo je ratom u Avganistanu i uključivanjem SSSR-a u sam rat i formiranjem talibanskog pokreta. Tada se rat u islamskim fundamentalističkim krugovima doživljavao kao „sveti rat“, a u Avganistan su počeli da pristižu bojovnici iz različitih islamskih zemalja, posebno iz Saudijske Arabije, Irana, Sirije, Jemena, Sudana i Tunisa. Sjedinjene Države su počele da organizuju i obučavaju mudžahedine. Islamskim bojovnicima komandovao je Makatab Al-Khidamat ili MAK – Services-Office, na čijem čelu su bili Osama bin Laden i Abdulah Azam, koje su podržavale obavještajne službe Irana, Pakistana, Sudana i Sirije. Makatab al-Khidamat je koordinirao finansijsku pomoć koju su slale razne islamske organizacije, regrutovao borce širom islamskog sveta i slao na obuku u kampove koji su postojali u Pakistanu i Afganistanu, koordinirao aktivnosti sa CIA i pronalazio nove izvore prihoda. Iz avganistanskog rata islamski terorizam je izašao financijski, kadrovski, tehnički i organizaciono jači.

Američki predsednik Džimi Karter potpisao je 3. jula 1979. godine prvu direktivu o pružanju tajne pomoći oponentima prosovjetskog režima u Kabulu. U znamenitom intervjuu iz 1998. godine Zbignjev Bžežinski, savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost, priznaje da je „ova tajna operacija bila izvanredna ideja. Njen ishod bilo je uvlačenje Rusa u avganistansku klopku… Dobili smo mogućnost da SSSR uvučemo u njegov Vijetnamski rat… rat koji je demoralisao sve i na kraju uništio Sovjetsku imperiju»[3]. Otad je islamski džihad postao instrument za globalne operacije koje sprovodi CIA.

Treba da zapamtimo ono najvažnije: projekat „islamski džihad“ preko avganistanskog rata doveo je do uništenja ne samo prosovjetske vlade u Kabulu, već i samog SSSR-a. Sličnost je više nego očigledna, albanski salafitski segment u saradnji sa muslimanskim segmentom u BiH stvara jedinstvenu „zelenu transverzalu“ u kojoj nema i nikada neće biti ni mesta ni mogućnosti za povratak Rusije na Balkan.

Naglo uzdizanje Talibana bilo je povezano sa aktivnostima pakistanskih specijalnih službi koje su pružale logističku pomoć avganistanskim ustanicima, dok su finansijski tokovi išli iz Saudijske Arabije. Od kako je 1996. godine zauzet Kabul i uspostavljen režim Gulbudina Hekmatjara i njegove partije Hezb-e-Islami, veze Talibana i Al Kaide su osnažene: Al Kaida je slala na hiljade bojovnika iz Pakistana, arapskih zemalja i Centralne Azije. Islamska vlada je sačuvala kontrolu nad kampovima za obuku na teritoriji Avganistana, a obučene vehabije su potom slate u zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i na Balkan[4]. Avganistan i Pakistan su više od 90 odsto proizvedenog heroina usmeravali na regionalna tržišta. Albanija i Kosovo su se našli u centru Balkanske rute koja povezuje „zlatni polumesec“ (Avganistan i Pakistan) sa tržištima Evrope[5].

*******

Nakon raspada komunističkog sistema u Albaniji, ova zemlja je postala objekt nad kojim su SAD, NATO i islamske zemlje primenjivale silu. SAD su obnovile odnose sa ovom zemljom nakon 52 godine prekida. Novi predsednik Sali Beriša otišao je u posetu SAD-u u martu 1991. godine, da bi u junu iste godine usledila uzvratna poseta američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Istovremeno najviše vojno rukovodstvo Albanije uspostavilo je liniju vojne saradnje sa SAD: 1992. godine, Vašington stvara Grupu za vojne veze sa Albanijom i pristupa opremanju njene armije. Međutim, nije se radilo samo o naoružavanju albanske armije. Od 1998. godine američke specijalne službe (pre svega DIA), britanska SAS i MI6, američke i britanske privatne vojne kompanije i nemačka BND započinju sa obukom, naoružavanjem i borbenom upotrebom tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (skraćenica na albanskom UČK) i to uz pomoć džihadista iz Al Kaide. Sve ovo je činjeno isključivo radi destabilizacije Srbije i Balkana.

Prvi osetni znaci da na Balkanu borave „Avganistanski mudžahedini“ (a u suštini bojovnici iz raznih bliskoistočnih zemalja) povezani sa Al Kaidom, primećeni su 1992. godine, ubrzo nakon početka rata u BiH. Muslimanska vlada u Sarajevu izdala je na hiljade pasoša mudžahedinima od kojih su mnogi, posle rata, odlučili da ostanu na „brdovitom Balkanu“. Otad je postepeno počela da se stvara mreža za isporuku avganistanskog opijuma preko Turske i Kosova u centralnu Evropu. Zatim je započela i druga faza: Al Kaida je počela sa pružanjem podrške UČK i njegovom „makedonskom ogranku“ – Oslobodilačkoj nacionalnoj armiji (ONA). Članovi UČK, pored ostalog, prolazili su terorističku i diverzantsku obuku u avganistanskim kampovima, a poznato je da su avganistanske Arape, tokom rata u Avganistanu, obučavali američki instruktori.

Paralelno sa SAD i NATO koji su bili zainteresovani da tragaju za islamskim saveznicima, Albanija je od 1990. godine počela sa uspostavljanjem veza sa islamskim zemljama i organizacijama. U fokusu njenog interesovanja bili su neiscrpni fondovi islamskih zemalja, koje su opet sa svoje strane u njoj videle pogodan prostor za prodor na Balkan. Albanija je postala član mnogih svetskih islamskih organizacija: Organizacije islamske konferencije (parlament nije ratifikovao odluku); Islamske razvojne banke (ova banka je, pored ostalog, dodeljivala stipendije mladim Albancima za studiranje u islamskim zemljama); 1994. g. bila je osnovana Arapsko-albanska islamska banka (njen najveći akcionar bio je Osama bin Laden. Banka je davala subvencije za izgradnju džamija, stipendije omladini za školovanje u islamskim zemljama, ali, ono što je najvažnije plaćala je i širenje vebaijske propagande).

Pranje novca je sastavni atribut rada islamskih finansijskih i drugih organizacija. Tirana je postepeno prerasla u islamsku finansijsku i logističku bazu. Pojavila se „krovna organizacija“ Islamic Charity Project International koja okuplja na desetine drugih organizacija „milosrdno-humanitarnog karaktera“, kao što su Muwafaq Foundation saudijskog tajkuna Jasina Al Kadija i International Islamic Relief Organization (IIRO), za koju se osnovano sumnjalo da direktno podržava Berišu. Osama bin Laden je lično finansirao organizaciju Al Haramain. Muslim Forum of Albania, s jedne strane, uglavnom se deklarisao kao „organizacija civilnog društva“ koja se bavi pitanjima zaštite ljudskih prava, dok je sa druge strane vodio skrivenu ekstremističku političku delatnost.

Ovde dolazimo i do konkretnih predstavnika. U Albaniju je sa „prvim talasom“ vehabija iz Al Kaide došao i jordanski ekstremista Abdul Latif Saleh. On i još 40 drugih ekstremista, dobijaju 1992. godine albansko državljanstvo na osnovu specijalne naredbe Sali Beriše. Saleh je u Albaniji preko Muwafaq Foundation i Al Haramain finansirao tajne ćelije pokreta „egipatski džihad“. Drugi „poznati džihadista“ bio je Mohamed Al Zavahiri, mlađi brat budućeg šefa Al Kaide Ajmana Al Zavahirija. Muhamed je tada imao zadatak da „pruži legalnu zaštitu egipatskom džihadu“.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Al Kaida u Albaniji i na Kosovu – Izmenjena svest Albanaca (1)

* Obavezna polja