Ово је година избора. О будућности Србије одлучиваће се не само овде, него и на изборима у САД и Црној Гори. Да ли ће грађани Србије моћи да утичу на одсудна питања, која ће се тада решавати?

Да ли ће српске власти, прихватањем сецесије Косова и Метохије, прикривеним иза «разграничења» и сличних «решења», заиста започети процес распарчавања Србије и стварања Велике Албаније? Хоће ли српски народ у Црној Гори престати да постоји, да ли ће се ова земља коначно одрећи свог српског идентитета и да ли ће бити претворена у оруђе окренуто против Србије, слично Хрватској или Албанији? Да ли ће САД наставити са уништавањем српског народа, започетим у Крајини и на Косову и Метохији?

У англосаксонским земљама управљачке елите смењују се ретко и веома споро. Изборне кампање су представе за народ, док се стварна моћ налази у рукама интересних група, сачињених од пословних, војних, полицијских, медијских елита. Па ипак, тамошњи сукоби су стварни. Потврђује се оно о чему сам писао у овој рубрици у октобру прошле године, у тексту Културни рат у САД. Поменуо сам, тада, могућност да би избори 2020. могли да буду праћени насиљем и упозорио на заоштрену реторику у друштву бременитом традицијом грађанских ратова.

Англосаксонци, и Американци и Енглези, отварају мрачне подруме своје прошлости. Историја САД почела је геноцидом над црвенима, који и данас траје (ако ми не верујете, посетите резервате), незамисливим, масовним злочинима над црнима (ропство је укинуто, али расистички сукоби, како видимо, и данас трају) и грађанским ратом између белих (унутрашњи обрачуни у Америчкој револуцији углавном су заборављени, али су подсећања на рат Север-Југ зачуђујуће честа). Праведан гнев и протести претворили су се, међутим, у изборно средство Џозефа Бајдена, демократа, па и «дубоке државе». У праву су они који кажу да су се «обојене револуције» вратиле кући.

Волим културу САД и Британије, али су унутрашњи раздори у овим земљама, с обзиром на њихову балканску политику у последње три деценије, за моју земљу веома добра вест. Британски и амерички историчари одавно су предвидели успостављање мултиполарног света. Штавише, Доналд Трамп је одгуривањем црногорског премијера Душка Марковића пред камерама, као недовољно дресираног кућног љубимца, и понижавајућим свргавањем непослушног «косовског премијера» Албина Куртија, показао да неће нужно наставити са грешкама својих претходника.

Милош Ковић на газиместану – Фото: Фејсбук страница Милоша Ковића

Време је да прецизирамо наша питања. Хоће ли САД подржати политику «разграничења» и одрицања од Срба и њихових светиња на Косову и Метохији, коју води председник Србије Александар Вучић? Хоће ли стати иза политике физичког обрачуна са Србима и уништавања њихових светиња, коју води председник Црне Горе, Мило Ђукановић? Како смо видели, има разлога да се надамо да САД то неће учинити. Али, на основу досадашњег искуства, морамо да будемо спремни на то да би одговори на ова питања могли да буду потврдни. Ако буде тако, онда идемо ка веома мрачној будућности, препуној сукоба и искушења.

И на крају, најважније: шта можемо да урадимо? Како да утичемо на српске власти да престану да се играју са голим опстанком српског народа на Косову и Метохији, са будућношћу државе Србије, а тиме и целог српског народа? Тужно, али истинито: Авдулах Хоти, нови «премијер Косова» пре неколико дана у «скупштини» је одржао прави државнички говор, какав у Београду, од ових власти, нисмо чули – о неповредивости Устава и територијалног интегритета, као и о нужности да у преговорима са Србијом учествују најважнији сегменти друштва, укључујући и опозиционе странке. Остаје потпуно нејасно зашто код нас само један човек на себе прима сав терет овако судбинских питања? Зашто, у све повољнијим међународним околностима, Београд толико жури са «решавањем» косовског питања? Време већ ради за нас. Политика се, како неко рече, састоји у чекању и коришћењу прилика.

На овим изборима власти у Србији неће бити смењене. Ипак, свако ко подржи оне који проповедају «разграничење» и сличне игре са Косовом и Метохијом мораће да зна да неће гласати за запошљавање унука и снаја, него за распарчавање Србије, своје Отаџбине.

Када буду објављени резултати избора, одбрана Косова и Србије тек ће да отпочне. Из Апела за одбрану Косова и Метохије, који је показао какво је расположење нашег јавног мњења, израстао је Покрет за одбрану Косова и Метохије. Он је нестраначки и има само један циљ, видљив из његовог имена. У њему су најистакнутији српски интелектуалци: Мило Ломпар, Часлав Копривица, Слободан Самарџић, Богољуб Шијаковић, Слободан Антонић, Матија Бећковић, Данило Баста, Јован Делић и многи други. У њега сада ступају наше најугледније јавне личности.

 Београд и Србија нису ућуткани и неће бити понижени. Хоћемо ли да будемо достојни предака и да ли ћемо својој деци смети да погледамо у очи? Само то је важно. А то зависи само од нас.


Извор: Политика/Искра

Оставите коментар

Оставите коментар на Борба за Косово тек почиње

* Обавезна поља