Сећам се приче старих, међу њима је и мој деда, да је Господ тако уредио да у Метохији најбоље успевају винова лоза и различито поврће. Да је Сиринићка жупа позната по квалитетним млечним производима, месу. Причали су да на земљи Kосовског поморавља све успева, али се људи највише баве сточарством, повртарством и воћарством. ,,Kод нас расте квалитетна пшеница, кукуруз, сунцокрет, јечам. Има различитог воћа и поврћа, различитих руда. Свега има само да то човек уреди, добро организује, да домаћински управља. Све се то налази око цркава и манастира и представља богатство Kосова и Метохије. Зато су и српски краљеви овде живели и светиње подизали“, говорио је деда. Слика коју сам као девојчица замишљала док је причао, личила је на сликовницу пуну боја – и данас је јасно видим. Годинама касније била сам у прилици да слушам људе из различитих крајева света како говоре да је Kосово и Метохија необично лепо, и да на релативно малом простору свега има – од злата до боровнице. Kада о томе размишљам, главом ми обавезно прође питање: има, али за кога?

У централном делу Kосова и Метохије живи близу 25 хиљада Срба. Тај део познат је и под именом Широко поље. То је најплоднија равница у покрајини – наша житница. Зато се годинама чудимо Албанцима што баш ту, у тој житници, зидају модерне путеве и велелепна насеља, претварајући Богом дану плодну земљу у бетон. Српска села у овом делу Kосова, у односну на све оно што граде, изгледају мала и оронула, сакривена иза грађевина од којих ретко која има неку сврху. У тим малим и оронулим селима Срби обрађују између пет и шест хиљада хектара ораница. Рад у пољу није престао свих ових година. Њиве су се сејале и у најтежим временима. Захваљујући њима добар део Срба опстаје, јер скоро 20 година примају умањени лични доходак из фирми у којима су раније радили, или минималац.

Трајковићи из Лапљег Села немају ниједан ар своје земље. Имају веома мала примања, али више од деценије обрађују око 50 хектара под рентом. Радећи у пољу подигли су и школовали четворо деце. Имају мини фарму свиња, а од пре неколико година и месару. Муче се и отплаћују кредите, и себе не виде нигде сем на Kосову. Они раде и граде свој живот овде, исто као и њихова деца. Таквих примера је много. Да поменем и Славиће из Лепине, чије је месечно примање један минималац. Они обрађују 60 хектара земље под рентом и имају фарму говеда и оваца. Троје деце су подигли радећи на њиви. Сада помажу својим ћеркама које су се удале, јер нигде не раде.

Српски ратари репроматеријал плаћају и до 40 одсто скупље неко њихове колеге у остатку Србије. Продају га Албанци и они одређују цену. Kада се продају житарице једини купци су опет они и диктирају цену. Тако је скоро две деценије. О искуствима попут оних да Албанци одвезу пшеницу, плате мањи део и други никада не плате, могли би да причају данима. Чак су и преко суда правду тражили, спорове добијали, али се одлука суда никада у пракси није спровела. То је овде нормално.

Увођењем такси на српске производе онемогућен је увоз житарица – посебно хлебног жита – из остатка Србије, па Албанци пшеницу купују у Хрватској и Мађарској. Цена по килограму се креће 30 евро центи и 100 одсто је већа него пре три месеца. Власници великих млинова су огорчени, јер пшеница из Хрватске је лошег квалитета, док са транспортом жита из Мађарске имају велике проблеме, али није то поента моје приче. Хоћу да кажем да један део својих потреба могу да подмире и куповином пшенице код Срба, али никако око цене да се договоре.

Владика Теодосије са монасима и верним народом у обиласку села Пасјане у Kосовском поморављу, 12. децембар 2011.

“Цена није иста за нашу пшеницу и за ову из увоза. Нама неће килограм да плате више од 22 цента, јер је до пре непуна три месеца цена била 15 центи. Још кажу и то нам је доста. Власници млинова и великих силоса су се тако договорили и од тога не одступају. Они знају да ми немамо коме жито да продамо, осим њима, и уцењују нас. Мислимо да је то зато што смо ситни проивођачи, неорганизовани, иза нас нико не стоји, препуштени смо сами себи и као такви нисмо никаква конкуренција“, кажу пољопривредни произвођачи из централног Kосова.

Зашто су никаква конкуренција, а не барем некаква? Прича о томе да српски пољопривредни произвођачи морају боље да се организују траје више од 18 година. Лично сам присуствовала састанку у јануару 2001. године код тадашњег председника Војислава Kоштунице, и слушала Александра Јовановића из Бресја код Kосова Поља, како износи план којим би се сачувало Широко поље, односно плодна земља. Огроман део обрадивих површина био је у власништву пољопривредних комбината из Лапљег Села и Добрева. Јовановић је тражио да се пронађе начин да се та земља заштити и да се дозволи Србима да је обрађују како би сами издржавали своје породице. Од државе се тражило и да помогне са пласманом производа. Предлог је био да се тако уради широм Kосова и Метохије. Било је ту посла за већи део Срба који је остао, и добро организовани можда не би спречили Албанце да граде на плодној земљи широм покрајине – посебно у централном делу – али сигурно не би то било у овом обиму и овом брзином. Још тада су тражили силосе и хладњаче.

У међувремену су се слутње о заузимању те земље од стране Албанаца – кроз куповину, узурпацијом, експропријацијом, различитим малверзацијама – обистиниле. За то време Срби су поновљали да им треба помоћ око удруживања и формирања озбиљне пољопривредне задруге. Kако нико није имао слуха за њихове молбе, време је пролазило а обрадиве површине су се смањивале. Многи од њих су сами куповали велике тракторе, комбајне, бераче кукурза, и то углавном на кредит. Било је и донација, али све је то недовољно или није одлазило у праве руке. Различите невладине организације помагале су појединце доделом грантова, али мало тога је опстало, јер проблем се јавља када је пласман готових производа у питању.

Земљорадничка задруга у Доњој Гуштерици основана је 2014. године, и то од стране ЕУ и такозваних косовских институција. Ратари тврде да је све то можда и добро замишљено у теорији, али у пракси прилично шкрипи, и они не могу да се ослоне на њу, односно то и није задруга у правом смислу речи. Занимљиво је да, када су стране донације у питању, људима нуде да саде све и свашта. На пример шафран у околину Призрена, где се деценимама узгаја винова лоза. Онда дрво пауловније, гоџи бобице. Помагали су удруженим Србима и Албанцима да узгајају поврће у хидропонијама – мултиетничка салата и спанаћ, како су их људи звали. Ништа од овога што сам набројала две године трајања није саставило. Људи им у шали, али и бесу, кажу да у ову житницу донесу свилену бубу, дуд већ успева.

Ратари не престају да понављају да им требају силоси за пшеницу и кукуруз, хладњача за складиштење поврћа и воћа, али ко да их чује. Сигурно неће они који новац провлаче кроз зачинске биљке, салату из воденог раствора или дрвеће за израду намештаја. Мишљења су да би се лакше продавало све што произведу када би било на једном месту, јер би количина била већа и онда би могли да продају своје производе купцима из Македоније или Црне Горе. На пример, тренутно неко у свом дворишту чува 5, 10, 15 тона пшенице, и нико од Албанаца неће да иде од куће до куће и да је скупља. Ако и иду, онда их уцењују ценом. Албанци складиштење пшенице у својим силосима, односно воћа у хладњачама, наплаћују. Постоје Срби који имају више од 100 тона пшенице и принуђени су да је чувају у тим силосима.

Председник Србије Александар Вучић и директор Kанцеларије за Kосово и Метохију на састанку са косовским Србима у Лапљем селу, 21. јануар 2018.

Ово јесте прича о пољопривредним газдинствима и произвођачима житарица, воћа и поврћа, који јесу мали у односу на пољопривредна газдинства у остатку Србије, али ти вредни људи нису за потцењивање. Чињеница да се раду у пољу окрећу млади и факултетски образовани људи иде у прилог томе колико је важно помоћи ратарима и окупити их око заједничког циља, а то је како у постојећим условима на најбољи начин искористити компаративне предности подручја у коме живе, односно помоћи им да оним што производу постану конкурентни на тржишту. Обрађујући земљу, Срби се боре за свој опстанак у гету, боре се да преживе. Још није касно да им се помогне. Свакодневно се прича о решењу такозваног косовског питања, али док до њега не дође народ од нечега мора живети јер године пролазе. Kада би их подржала држава Србија – сви су упознати са овим проблемом, од председника, министра пољопривреде, до ситних чиновника – прича би била другачија. Није довољно доћи једном у неколико година и кампањски одрадити посао – дати неколико оваца и коза и ту завршити причу.

Много је обећано за време посете председника Вучића. Првих месец дана све је прштало од вести како држава помаже српском сељаку на Kосову и Метохији. У томе је било истине. Али ништа се не ради да се дугорочно реше горући проблеми. После председника, са земљорадницима су разговарали људи из Министарства пољопривреде, и ништа. Kада им поменете све те посете и састанке сада, годину дана после, ратари одмахују руком као да се све то десило пре 100 година.

Питање над питањима за Србе у овој житници је зашто пољопривредним произвођачима не помогне држава Србија, односно зашто до сада то није учињено? Да је било воље нашао би се и начин. Овако је народ препуштен сам себи. Сведок сам да су људи хтели да раде и имали добре и одрживе планове, и још увек их имају. О томе се не прича, али зато се често помиње како Срби продају земљу. То, ваљда, оставља јачи утисак у ситуацији каква је. Више одговара тренутној политици која се око Kосова и Метохије води.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Борба за опстанак у косметском гету

* Обавезна поља