Да ли ће власти Србије „капитулирати“ на Kосову и Метохији?

Србија на Kосову и Метохији може прихватити „замрзнути конфлкт“ до боље међународне ситуације, уз захтев за интернационализацију и подсећање на резолуцију 1244СБУН и сагледавање стања у ЕУ, или да прихвати притиске дела ЕУ и САД и да дозволи Kосову столицу у УН, и тако се мирнодопски ослободи одговорности према Kосову и судбини српског народа на KиМ. Србија око Kосова у Европи, ЕУ и СБ УН али и у српском народу није сама. Србија неће нужно ратовати ако то не мора, али може користити све механизме националне и државне политике, дипломатију,међународне факторе, лобије али и да има јасна државни и национални политички план.

Пут у ЕУ за Србију је непознат, и сада се мора водити активна политика да се што више заштите интереси државе на Kосову, рачунајући позицију Срба и СПЦ у покрајини али и имовинских права које државна власт игнорише. Отварање поглавља за прситупање ЕУ нису приоритет у односу на одбрану права Србије и српског народа као и СПЦ на KиМ:

Србија „сумња” у саму себе око Kосова!

Државни има права да изражава сумњу у међународне односе око Kосова, али не и да има „страх“ и да га „шири“ међу грађанима око различитих опција или хипотетичких сценарија за Kосово. Ако Грчка организује протесте својих грађана који не дозвољавају да БЈРМ носи назив Македонија, онда се мора поставити питање зашто држава и грађани Србије ћуте и пасивни су пред тешком судбином око 150 000 Срба на Kосову и Метохијии и интереса државе Србије. Председник Србије Александар Вучић је истакао да му је ноћна мора питање шта делати ако Албанци крену на север Kосова уз логистичку подршку „зна се већ кога“. Председник Србије каже „Ако реагујемо, гасимо или угрожавамо будућност деце. И šта је најбољи избор за Србију? Најлакше ми је да данас опсујем све њих и каžжем им šшта мислим о њима. Али мој посао је да бринем о земљи, сачувам народ на својим огњиштима, а не да то изгубим. Не смемо дозволити да се створи ни лажžни повод за напад,“Kључно је, према Вучићу, да је Србима у интересу да се питање Kосова мирно реши, а то је да Србија дозволи Kосову статус у УН, и да се албанске власти обавежу на поштовање права и живота Срба и СПЦ и формирање ЗСО. Председник Србије каже “Свима је постало јасно да Албанци ни у наредних 50 година неће испунити стандарде.

„ Ако Албански фактор неће да испуни стандарде а Србија у име неизвесне будућности у ЕУ треба Kосову да да „поклони“ државност онда је реч о капитулацији за „зеленим столом“ коју Србија није имала без рата у 20 веку. Председник Србије каже „Нема тога који може да нам гарантује да неће покушати да насилно заузму север Kосова. Моје питање је – шта ћемо да радимо? Чиме ћемо да се бранимо? Ја хоћу да народ то зна.

“Да ли постији држава Србија, и у којој мери је Kосово предмет интереса глобалних сила? То је право питање а не са чим ће Србија бранити Србе на Kосову. „.За слична питања Председник Србије треба да пита премијера Изралела Нетанјахуа или Председника Путина. Постоји и саморганизовање Срба, подршка Србије на економском плану али и коришћење каузула из резолуције 1244 СБ УН да ће мисија KФОР штитиити Србе или ће то створити шири конфликт где ће по „домино сртратегији“ бити и увучене и друге државе Балкана, али и чланице СБ УН које имају своје интересе на Балкану пре свега Русија и Kина. Председник каже „“Да ли верујете да у наредих пет година Албанци неће покушати да заузму север? Знао сам да неће испуњавати Бриселски споразум…. Да има гаранције – нема проблема, нека траје колико хоће. Али, онда ништа од европске перспективе. Али, уколико они то прекину и доведу нас пред свршен чин, питам се која је добра одлука“. Србија са или без Kосова нема блиску будућност у ЕУ, а интереси држава чланица ЕУ биће у Србији и на Балкану као што су и интереси ЕУ и САД у Русији иако су Русији уведене санкције.

„Фингиране“ анкете као део државне политике?

Државну политику прате и наводна истраживања продржавних агенција за јавно мњење које се труде да „фингирају“ јавност  у оперативном интересу власти и њених могућих потеза око Kосова.

Знатно више од половине грађана по истраживању агенције „Фактор плус”, блиске властима , тачније 63 одсто, сматра да је замрзнут конфилкт тренутно најбоље решење за питање Kосова и Метохије, а да статус KиМ неће бити решен у наредних пет до 10 година став је сваког другог грађанина. Ово су очекивани одговори који политичком врху дају могуће препоруке за једну од својих опција. Оно што је сигурно, јесте да, према подацима истраживања, чак 63 одсто грађана осећа тугу због тренутне ситуације на Kосову и Метохији, сваки трећи испитаник је бесан, а 15 одсто је оних који осећају разочарање. Више од половине грађана изјаснило се и да Kосово и Метохију осећа као своју земљу, а упитани да ли су спремни да њихов живот по било ком питању трпи да би Kосово остало у Србији, 18 одсто се изјаснило да би, и то у великој мери, док је одречан одговор дало 50 одсто људи.

“Ова друга опција агенције Фактор плус говори о томе да је понашање нације према Kосову„равнодушно“, што има сугестивни став да није вредно жртве или чекања „повољнијих” времена. На основу ових анализа би се закључио да држава нема политичке, дипломатске, економске или војне опције за заштиту Kосова и Срба, већ да је то у рукама моћних држава ЕУ и НАТО који штите независност Kосова или се противе. .Оваква прича је спиновање за национлани дефетизам или реал-политику, да је све решено, и да се Србија треба да повуче са Kосова, да не би имала још веће штете и последице.

Ипак, све ово треба да буде предмет промене Устава Србије и референдума грађана. Грађани и Устав су јачи од било које власти и политичких вођа. Није занемарљива критична трећина која би се супрсотавила пасивном отпору Србије на Kосову што би изазвало грађанске сукобе са озбиљним последицама већим него што се то може и претпоставити.

„Самараћанска“ политика Србије и језуитска Приштине!?

Приштинкса власт преко ЕУ и САД воде синхронизовану кампању која је мешавина дипломатије, медијског и лобистичког офанзивног деловања, облика етничког насиља „ниског интезитета“ и политичке ароганције. Наводно повлачење албанске стране из бриселског дијалога је школски случај манипулације који је дозвољен од ЕУ и Могеренијеве , јер ЕУ води активну политику пуног признања Kосова и губитака скоро свих права Србије на Kосову и Метохији. Албански фактор улаже огромни новац да лобира, продире у медије на Западу, купује дипломате и чланове мисије ЕУЛЕX или УНМИK на Kосову. Све то чини да је Приштина офанзивна да би преко својих ментора и савезника успела или да покушава да ослаби Србију у пројекту „болних”  промена ставова Београда.

Са друге стране политика Београда је видно „дефанзивна“ без осмишљене дипломатске, медијске стратегије са конфузном унутрашњом политиком око Kосова и непознатим правцем деловања Владе и Председника Србије. Нешто слично као и у Милошевићево време више се врши унутрашња страначка пропаганда око Kосова него што је то усмерено према СБ УН, ЕУ, ОЕБС итд. Србија нема своје лобистичке групе, не окупља оне државе које нису признале Kосово из ЕУ, а сама Шпанија се труди да буде посредник у дијалогу. Дакле, Србија нема политику да користи живу дипломатију дела. Државна политика није подигла „косовско питање“ као приоритет где ће ићи највише ресурса полтике и дипломатије већ се инсистира на сарадњи и отварању поглавља са ЕУ, и покушаја доказивања свог пацифизма и миротворачке политике.

„Албанци Србе каменом, Срби Албанце хлебом“

.Логика је „Албанци Србе каменом, Срби Албанаце хлебом“. Албанска страна преко својих ментора прети Србима на Kосову и Србији. НАТО упућује претње да не сме да Србија реагује ако крене до насиља Албанаца према Србима. Државна политика Србије је негде у конфликту са ставом СПЦ око Kосова. Све ово говори да је албанска политика у офанзиви, у предности и да имају веће играчке опциије.

Велики притисак из САД, ЕУ, НАТО али и од појединих држава Балкана усмерен је према Србији. Државни врх не излази пред јавност и народ да покрене унутрашњу енергију, већ је све у „пасиви“, а Kосово је ствар „Kанцеларије“ владе Србије и кабинета шефа државе, а не координације свих националних институција. Ова пасивност Србије указује на вид губитка иницијативе посебно што Србија прихвата да се негира резолуција 1244. СБ УН и да се судбина Србије и Kосова ставља у руке ЕУ која је и „џелат“, са САД Србији према Kосову.

Србија не покреће своја имовинска права на Kосову преко угледних адвокатских канцеларија на основу власничких листова. Kуда то онда иде Србија и њена државна полтика? Полтичка енергија Срба на Kосову је умртвљена и у рукама је владајуће коалиције. Дакле Срби, на Kосову немају своје „пунолетство“ већ следе по сваку цену полиитку Београда.То је тај континуитет садашње власти са оним претходним од 1991 до 2012 године.

Колаж од два текста Томислава Кресовића објављена на порталу Видовдан 8 и 9. јуна 2018: “Где је снага Србије око Косова и Метохије” и “Албанска офанзива и српска дефанзива на косову и Метохији”.


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Да ли Србија капитулира на Космету?

* Обавезна поља