pregovori-brisel-300x203Генерација којој припадају челници наше политичке и медијске сцене, је одрасла и формирала се на постулату да „пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и узели све“! Аналогно томе васпитавају нове генерације да на Косову и у Метохији нема ничега, и да се за то „ништа“ наравно не вреди ни борити. Зато ваљда, таласи избеглица који запљусну с времена на време централну Србију из Метохије (и)ли са Косова, и не узбуђују превише, јер долазе ниодакле, то јест од некуд где нема ничега.

Та магла од које се из Београда не виде ни Косово ни Метохија, никако да се подигне. Просечан Србин данас све теже може да објасни због чега је битно борити се и чувати их. То је паклени план медија у Србији, ослоњен на традиционалну нашу склоност заборављању, и готово до краја реализован. Остало је још мало.

Сви они који су заборавили фарсу са фамозним „преговорима“ у Рамбујеу, 1999, ових дана могу присуствовати нимало мање успелој репризи. Наиме, у Бриселу ће се 2. априла догодити епизода, која много подсећа на ону из 1999. Имаћемо Рамбује 2. Актери су исти; Србија са једне, а Европа и Америка са друге стране. Средства су иста: претње и ултиматуми. И мото је исти: „узми или остави“! Да ли је баш све исто?

Има ту једна ствар која је била различита 1999. Онда смо били натерани да присуствујемо и учествујемо у фарси. Шта год ко тада или данас мислио о Милошевићу, и шта год мислио о томе да ли је Србија тада адекватно била припремљена за такво што, она је ипак натерана да присуствује фарси. Ова фарса која се припрема у Бриселу се од Рамбујеа разликује по два основа: Србија није на силу приведена. Барем се у јавности не стиче такав утисак. Желећи да испадне лојална Европи, Србија је заборавила на себе, интересе других издигла изнад сопствених, и по свему судећи поново ће испасти смешна. И друга разлика је у томе што Русија није на коленима као 1999, а драге воље би желела да помогне Србији, ако она то жели.

У овој бриселској фарси, којој можемо слободно дати радни наслов Рамбује 2, препознаје се наш рукопис. Наши челници су се просто утркивали, ко ће пре да се рукује са Тачијем, почев од бившег председника, Тадића, који је одмах након силаска са трона отрчао у Дубровник, да обави тај историјски чин. Да неко случајно не би помислио да су мање демократе, нове власти су ишле и много корака даље. Руковање премијера (узгред и министра полиције), са неким кога управо МУП на чијем је челу с правом тражи, постало је у његовим очима узвишени чин. Али то је остао само његов усамљени субјективни осећај. Објективно то је само унизило Србију, а помогло Хашиму Тачију да се издигне на ниво поштованог рагионалног политичког лидера.

Тачи не само да је маркетиншки добио у овој игри српске врхушке, већ се руку на срце заиста поставља као државник. Зна шта хоће, шта може и шта сме, информише правовремено и истинито свој парламент, зна ко су му савезници а ко не, и коначно одлично познаје противника. Потпуно супротно нашој страни.

Да се све то завршило само на руковањима, ни по јада, али отишло се много даље. Изјаве попут оних о столици у УН за Косово, су допринеле да се ионако лоши резултати претходне власти истога тренутка забораве. Нико више и не помиње телефонски код за Косово, нити икакве преговоре о енергетици и сличне ствари. Нема ни потребе јер је Србија понудила много више. Понудила је и оно што се од ње није ни тражило, барем не овако хитно.

Ја лично ни дан данас не могу да поверујем да је премијер заиста изјавио да смо годинама живели, у заблуди да је Косово наше и да смо ту заблуду уградили и у Устав, а на који се и сам заклео!? Не могу да поверујем, исто онако као што не бих могао да поверујем да би неки свештеник уместо Светог Писма на које се заклео, проповедао Куран на пример. То је вероватно редак, ако не и јединствен случај да високи представник једне државе хули на њен највиши правни акт.

Читава ова журба и стрка, ради датума за који дајемо све а датум ни за шта, нас је довела у врло опасан и понижавајући положај. А ту журбу и стрку смо сами катализовали, ма колико ЕУ желела да нас понизи, ипак није јавно ишла толико далеко колико су ишли наши лидери.

Некоме је пало на памет да ми по сваку цену морамо да „затворимо причу о Косову“, ма колико то сурово звучало, а да се при томе мисли на одрицање од дела државе, тобоже да не остављамо тај проблем потомцима. Сурово, да суровије не може бити.

Елем, било како било, ми смо сада доведени у положај да нам се за 2. април заказује „узми или остави“ сеанса. „Узми или остави“ се по ЕУ, МОРА узети и потписати баш тога дана, као да ће се сутрадан свет срушити. Бриселско „узми или остави“, иде корак даље од тзв. Ахтисаријевог плана. Бриселско „узми или остави“ нас доводи у положај да молимо за тзв. Ахтисаријев план. Бриселско „узми или остави“ је за Европу толико битно да јој није ни битан ранг званичника из Србије који ће га „узети“ или „одбити“. Битно је да само га неки званичник прихвати. Усмено или писмено – све једно!

Стога су и упутили позив потпредседнику владе из два разлога: зато што нису сигурни да ће га председник владе прихватити а потпредседника сматрају мекшим играчем, и зато што у потпредседнику владе виде моћнију политичку фигуру од самог премијера.

Па зашто је онда потпредседник владе најавио паклене дане пред тај Рамбује 2? Ако су преговори у интересу Србије, зашто би то били паклени дани? Па и ако јесу паклени, истрпели смо толико паклених дана па ћемо и ово мало, како бисмо изашли из пакла и добили датум за улазак у европски рај. Али, ако преговори нису у интересу Србије, а што је много вероватније, онда су то паклени дани само за онога ко је Европи нешто олако обећао, а сада то обећање мора да испуни. За Србију то не би били паклени дани јер би бриселско „узми или остави“, наравно оставила, и тражила пут који би њој а не Бриселу одговарао.

Потпредседник се прво као нешто нећка, да ли ће се одазвати позиву Ештонове или не, као што се ономад нећкао да ли ће остати у радикалима или прећи у напредњаке, а онда је ни мање ни више позвао Енглеску и Немачку да се прикључе у Бриселу!? До сада смо играли са три играча мање, а од сада са пет!

С обзиром да је много сигнала са запада дошло у Србију да јој нема уласка у ЕУ без признавања независног Косова (а пре свега од Немаца), поставља се онда питање логике оваквог политичког срљања. Ако нећемо признати Косово, и ако је мање од 40% Срба за улазак Србије у ЕУ, поставља се питање сврсисходности преговарања о предаји Косова, ради датума о уласку у нешто где не желимо. Дајемо нешто што желимо ради нечега што не желимо! Можда звучи апсурдно, али је последњи тренутак да се отрезнимо. Након Брисела ће бити касно.

Након Брисела су могућа два сценарија. Један, који је мање вероватан, а то је да Србија одбије понуђени бриселски папир. Тиме би мало наљутила ЕУ, па би дошло до нових претњи, некаквих санкција, увођења виза, и других већ виђених притисака. Мада је толико капитала европских држава овде, да би многе ЕУ државе гунђале на такав однос Брисела према Србији. Једно је сигурно, да нас за разлику од 1999, неће бомбардовати. Било би то исувише, а понављам, ни Русија није на коленима као 1999. Датум није оно чиме би нас казнили, јер одлично знају да је то једна безвредна флоскула, и да то у ствари не би била казна.

Други а вероватнији сценарио је, да се Србија одрекне: државности, људских, материјалних, верских, културних, инфраструктурних и других ресурса (а у Београду се о њима мало зна), а да заузврат добије обећање да ће у јуну вероватно добити датум за почетак преговора о приступању ЕУ. А за средину и крај преговора – зна се, даљи и драстичнији уступци: Косово у УН, Република Српска, Рашка област, Војводина као ЕУ регија…

Невоља овог другог сценарија је што је у пракси тешко спроводив. И то је можда оно сазнање које наше руководство тера да преживљава „паклене дане“. Одрицањем од државности, под плаштом некакве заједнице општина, која би била интегрисана у уставни систем тзв. Републике Косова, Србија би добила похвале Брисела, Берлина и Вашингтона. Али за датум би се морало сачекати на примену договореног.

А примена ће бити немогућа без тешких ломова међу српским народом на Косову, при чему не треба искључити ни војне акције америчког и немачког КФОРА. Добровољно се Срби сигурно неће укључити у уставни систем Косова, јер би им то значило само пристанак на нестајање, а имају у томе доста искуства јер је већина српског народа са Косова и из Метохије већ расејана широм земље. У случају војне акције, неизбежан ће бити још један талас избеглица. Ма колико медији покушавали да то сакрију, то се неће моћи сакрити, а онда ће постати неизвесна и политичка клима и стабилност у самом Београду. А онда, џаба нам датум.

Ако и не дође до отворене војне акције, запад ће уценити Београд да више не сме материјално помагати Србе на Косову и у Метохији, јер би они према њима имали своју државу – Косово, која треба да им помаже. Врло вероватно да би дошло до хуманитарне кризе, а онда би Србија (дакле Србија а не њено руководство) и њени савезници били на испиту из морала. Пад на том испиту се не би могао оправдати никаквим датумом!


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Датум од сапунице

* Обавезна поља