Dvadeset četvrtog marta navršiće se dve decenije od kako su avioni i projektili predatorske NATO armade započeli oružanu agresiju na našu državu suprotno povelji Ujedinjenih nacija i međunarodnom pravu. Nakon sedamdeset osam dana bombardovanja i masovnog kršenja humanitarnog prava, NATO je zaposeo teritoriju južne pokrajine Srbije koju već dve decenije drži pod okupacijom.

Danas je svima dobronamernima i objektivnima jasno da se nije radilo o bilo kakvoj humanitarnoj intervenciji. I sama Helena Ranta je priznala da u Račku nije bilo nikakvog masakra. Vilijam Voker i drugi članovi špijunske misije koja je delovala pod okriljem OEBS javno su se hvalili da su umesto nadgledanja mirovnog procesa, oni zapravo nastupali kao obaveštajna i logistička prethodnica NATO-a. Sve što se posle 1999. dešavalo pokazalo je da osnovni cilj NATO-a nije bila zaštita ljudskih prava, već zloupotreba te ideje za klasično geopolitičko i agresivno ovladavanje prostorom, resursima i širenje okvira imperije. Ni u jednom trenutku zapadni službenici nisu razmišljali o stvarnom procesu pomirenja i vraćanju Kosmeta pod okvir demokratske Srbije. Upravo obrnuto, jasno su radili na planu geopolitičkog čerečenja naše države i izgradnje takozvane kosovske državnosti na način da korporacije tadašnjih izvođača agresije (Klark, Olbrajt) eksploatišu resurse i ekonomiju Kosmeta.

Vojska Srbije i drugi delovi naše oružane sile borili su se časno, hrabro i mudro, tako da na terenu nisu poraženi. Štaviše, njihove operacije skrivanja i izmeštanja resursa uz punu kontrolu prostora, danas se izučavaju širom sveta. NATO SR Jugoslaviju nije porazio na bojnom polju, već zločinačkom pretnjom humanitarnim razaranjem cele zemlje. Gađano je mnoštvo ciljeva koji su zabranjeni pa je tako bombardovana i zgrada nacionalne televizije. Kada ni razaranje infrastrukture nije dalo rezultate, NATO je krenuo da udara po bolnicama, vozovima punih putnika i da baca takozvane grafitne bombe koje su razorile elektro mrežu i ostavljale čitave gradove bez struje. Po gradovima su bacane kasetne bombe, a bombardovanje osiromašenim uranijumom zatrovalo je prostore na kome jednako žive i srpski i albanski narod. Klinike u Makedoniji pune su Albanaca sa Kosmeta koji se leče od malignih oboljenja izazvanih bombardovanjem.

NATO snage su agresiju na ostatak naše države nastavile drugim sredstvima odmah posle bombardovanja. Pomognuta je operacija promene režima, nakon čega su ambasade zapadnih zemalja i međunarodne organizacije koje zapad kontroliše počele da „reformišu Srbiju“ ovladavajući po dubini značajnim segmentima naše države. Preko svojih agenata uticaja zapad je demontirao zajedničku državu pretvarajući je u privremeni provizorijum, a zatim je pomogao finalno odvajanje Crne Gore. Preko reformatora vojske, ubrzo je u penziju oterana čitava garnitura ratnih komandanata, a njeno brojno stanje i naoružanje smanjeni u su na nivo kojim je bezbednost zemlje ozbiljno ugrožena. Visoko i osnovno obrazovanje su bukvalno razoreni, medijskim prostorom ovladale su strane korporacije unoseći otrov kojim se direktno podriva vrednosno i mentalno zdravlje nacije. Banke, finansijski sektor i najvažnije privredne grane skoro kompletno su predati u ruke strancima itd. Rezultat reformi je takav da u zemlji danas živi manje od sedam miliona ljudi, da se dve trećine BDP proizvodi u svega 100 kilometara od Novog Sada do Beograda, da imamo najveće socijalne razlike u Evropi, da je u 2016 rođeno najmanje beba od 1918…

Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizren

NATO osvajači i dalje nisu zadovoljni. Dve decenije kasnije uprkos svoj propagandi i korupciji elite NATO je i dalje najomraženije ime na našim prostorima. Crna Gora i Makedonija su golim nasiljem uterane u taj tor, a Srbija i Republika Srpska se i dalje opiru uprkos sve izraženijim pretnjama da i mi moramo da se svrstamo u red ovih usrećitelja i modernizatora čovečanstva.

Ovde nema prostora za analizu međunarodnih posledica 1999. Kod svih ozbiljnih ljudi i država to je bio signal da NATO trockisti nemaju namere da stanu i da će pokušati svoju permanentnu revoluciju da nametnu svima. Opšte je mesto da bez 1999. ne bi bilo ni Putina ni Si Đinpinga.

Najvažnija bitka koju mi vodimo jeste bitka za sećanje, i za pravo da istinu prenesemo na našu decu. Jedna velika država je otvoreno proklamovala kako je cilj srpske evropeizacije promena svesti, a njen ambasador je rekao da je neophodno da shvatimo i da počnemo da učimo decu kako nas je NATO bombardovao za naše dobro. Ovaj „dobronamerni“ čovek je Bogu hvala odavno otišao od nas, kao i onaj što nam je pretio kako će nam oteti i Vojvodinu i Rašku oblast.

A ja ću u svojoj državi moći da svojoj deci 24. marta ponovim kako su nas napale zločinačke snage, kako je Kosmet od tada pod njihovom okupacijom, kako su za agresiju najodgovorniji zločinci Bil Klinton, Toni Bler, Gerhard Šreder, Havijer Solana, Vesli Klark i Madlen Olbrajt. I da ih učim da na njima ostaje zavet da se Kosovo i Metohija vrate u sastav Srbije i da se s ponosom pozdravljaju sa „Dogodine u Prizrenu!“. Amin.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Dogodine u Prizrenu“. Amin.

* Obavezna polja