U poslednjih četvrt veka, jugoslovenski prostor postao je velika politička laboratorija Zapada. Proglašavaju se nove državolike tvorevine, izmišljaju novi narodi, osnivaju nove crkve, falsifikuje istorija. Milorad Ekmečić je, naslućujući nesretna dešavanja u negdašnjoj zajedničkoj državi, konstatovao kako je jedan od uzroka destabilizacije i ideološki diskurs – pokušaj komunista da za svega par decenija oposle procese industrijalizacije i urbanizacije, za koje je nekim drugim društvima trebalo par vekova. Danas je to još dramatičnije.

Za razliku od ovog danas, komunisti nisu negirali istoriju, samo su pokušavali da određene procese i događaje tumače iz svog rakursa, da ih stave u okvir dijalektičkog materijalizma, predstave kao klasnu borbu. Organizovana klasna borba doprinosi bržoj industrijalizaciji i urbanizaciji, ispravlja istorijske nepravde i vodi nas ka blagostanju, mislili su. Danas se istorija briše, tradicija negira, sve se iznova konstruiše. Nameće nam se društvo spektakla kao svrha, cilj sam po sebi, matrica u kojoj ne samo treba živeti, već za koju treba živeti.

O društvu spektakla Gi Debor piše: „Spektakl je srce nestvarnosti stvarnog društva. U svim svojim oblicima – u vidu informacije ili vidu propagande, reklame ili neposredne konzumacije – spektakl predstavlja stvarni model vladajućeg oblika društvenog života.“ (tačka 6, „Društvo spektakla“) „Spektakl se predstavlja kao nešto izuzetno pozitivno što se ne da osporiti i do čega nije moguće dopreti. On kaže samo da je prividno dobro, a dobro prividno.“ (tačka 12) „On je sunce koje nikad ne zalazi u carstvu moderne pasivnosti.“ (tačka 13)

DRUŠTVO SPEKTAKLA JE PROCES

Već dvadeset i pet godina istočnoevropska društva su stalno u nekim tranzicijama i transformacijama, neprestanim reformama i beskonačnim integracijama. Nijednom procesu nema kraja, ali smo na dobrom putu, obećano spasenje dolazi na kraju kojeg nema. Otuda sva nezadovoljstva, napetosti i protivrečnosti u postkomunističkim zemljama. Komunizam je imao cilj za koji se trebalo boriti, društvo spektakla je proces. Pokušaj predstavljanja prihvatanja i priznavanja lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca kao cilja Zapada, posle čega će nas taj isti Zapad ostaviti na miru, te ćemo dobiti i vreme i prostor da se razvijamo i uređujemo naš sistem, velika je zabluda sa nesagledivim posledicama. Ispunjavanje ciljeva, radnih zadataka i petogodišnjih planova postojalo je u Istočnom bloku, u komunističkom poretku. Ostvari se norma, onda se prave novi planovi.

U savremenom društvu spektakla proces traje, nema normi, plan je samo jedan – omogućiti kontinuitet samog procesa. Prvo smo imali Hag, pa zahteve da se isporuče pojedinci, paralelno sa tim i privatizaciju koja se pretvorila u mnogo više i pogubnije od zamišljene vlasničke transformacije, Crnu Goru, prve pregovore o statusu Kosova i Metohije, druge pregovore o statusu, nagoveštaje o ukidanju Republike Srpske, treće pregovore i Briselski sporazum. Mnogo toga u ovom nabrajanju je preskočeno, izostavljeno, zaboravljeno.

Ako bi Srbija priznala ono što su Albanci nazvali „Republika Kosovo“, već koliko sutra bi joj se otvorili novi problemi, nova pitanja, nove krize. Društvo spektakla razvrstava pojedince ne prema onome šta jesu i ko su, već prema tome šta imaju, koliko poseduju. U tom procesu su odnosi između roba zamenili međuljudske odnose. Potrošačko društvo zahteva da se stalno kupuje, jedna roba zamenjuju drugu, važno je dokazati da ste u trendu. Biti u trendu je slika, imidž. Slika o Srbiji i Srbima je kreirana od strane Zapada, za budućnost spektakla neophodno je da se održava i osvežava, nema cilja, nastavlja se proces.

Gi Debor navodi: „Deo teorijske formulacije koji otvoreno nastupa kao izokretanje poriče na taj način svaku trajnu autonomiju teorijske sfere. Izokretanje tako uključuje nasilno delovanje koje uznemirava i ruši svaki postojeći poredak, podsećajući na to da teorija ne postoji radi sebe same, niti se može spoznati bez istorijskog delovanja i bez ispravki istorije. Samo to predstavlja istinsku vernost teoriji.“ (tačka 209) On još dodaje da „stvarna negacija kulture predstavlja jedini način da se sačuva njen smisao“ (tačka 210), a kasnije sledi i svojevrsni zaključak:

Kosovski Albanac za zastavama Albanije i SAD na automobilu proslavlja proglašenje nezavisnosti tzv. „Kosova“, Priština, 17. februar 2008. (Foto: Bruno Maran)

„ʼIzgleda da se u kliničkim slikama šizofrenijeʼ, piše Gabel, ʼuporedo javljaju slabljenje dijalektike totaliteta (čiji je krajnji izraz disocijacija) i slabljenje dijalektike postojanja (čiji je krajnji izraz katatonija).ʼ Posmatračka svest, zatočena u uprošćenom svemiru ograničenom ekranom spektakla – koji zaklanja činjenicu da su joj oteli sopstveni život – poznaje još samo fiktivne sagovornike koji je jednostrano zabavljaju svojom robom i politikom svoje robe. Spektakl je, u svojoj sveukupnosti, njen ʼfenomen ogledalaʼ. Ovde se na sceni javlja lažni izlaz iz sveopšteg autizma.“ (tačka 218) Ukratko, koncept „izokretanja“ predstavlja jedini teorijski okvir, to podrazumeva pisanje nove istorije zarad negacije kulture, a što uzrokuje pandemijsko širenje sveopšteg autizma. Ovo je srž društva spektakla, proizvoda velike političke laboratorije Zapada.

Zahvaljujući tome se proglašavaju državolike tvorevine, pri čemu takozvana „Republika Kosovo“ suštinski i nije jedini takav entitet na jugoslovenskom prostoru, izmišljaju novi narodi sa „hiljadugodišnjom tradicijom“, proglašavaju nove crkve registracijom u lokalnim policijskim stanicama, pišu tomovi povesti državolikih tvorevina i izmišljenih naroda, utemeljeni često i na čistim falsifikatima koje opovrgavaju lako proverljive činjenice.

Za poslednjih četvrt veka buljuci političara, eksperata i intelektualaca, teško ih je sve nabrojati, svih njih se setiti, svesno ili nesvesno, angažovani su da nam objasne kako je društvo spektakla rešenje, konačnica u „kraju istorije“, zona blagostanja i bezbrižnosti. Nekada naivno, nekada bedno, nekada otrcanim frazama i političkim parolama, nekada zaklanjajući se iza nakaradno rastumačenih podataka, ubeđivali su nas da je ostala još samo jedna stvar, jedan cilj za ispuniti.

Da bi objasnio društvo spektakla Debor citira Žozefa Gabela i njegove zaključke o disocijaciji i katatoniji kao ispoljavanjima šizofrenije. Pojednostavljeno, disocijacija je razlaganje pod uticajem spoljnog agensa, a katatonija se vezuje za melanholiju, nepokretnost, halucinacije i sumanute ideje. Dakle, pored toga što naše, ovdašnje društvo spektakla nije izraz istorijskih procesa, ne predstavlja korak ka novoj, višoj stepenici državotvornog i narodotvornog puta, ono je takođe i konstruisano delovanjem spoljnog agensa, usmereno ka širenju melanholije, paralizi svakog pokušaja osvešćenog delovanja, verovanju u halucinacije i legitimizaciji sumanutih ideja. Najbolji ilustrativni primer, na kom se ovo manifestuje, jeste pitanje aktuelnog i budućeg ophođenja prema temi Kosova i Metohije.

NATO I SRPSKI VIRUS

Ključni spoljni agens je NATO, kao najvažniji instrument za realizaciju atlantističkog geopolitičkog koncepta. Disocijacija državotvornog i narodotvornog je očigledna, ne samo na jugoslovenskom, već i širem istočnoevropskom području, a nakon 1999. godine posebno uočljiva na srpskom etnoprostoru. U razgradnju srpske države i krunjenje srpskog nacionalnog korpusa investirano je prilično. U uprošćenom svemiru zapadnih društava, ograničenom ekranom spektakla, prikazivana je samo jedna slika: Srbi su genocidni, isključivi krivci za krvavi raspad Jugoslavije.

U monografiji Izbrisati srpski virus Zoran Petrović Piroćanac citira čitav niz izjava o Srbima, različitih uticajnih ljudi sa Zapada, iz devedesetih godina. Klaus Kinkel govori kako „Srbe treba baciti na kolena“, Žak Širak da su „Srbi narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista“, Helmut Kol poručuje „neka se Srbi podave u sopstvenom smradu“, Vilijem Koen „ovo je borba između dobra i zla“, što ponavlja i Toni Bler: „Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva.“ Dejvid Gompert je predložio da Srbiju osude na karantin „sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše“, a Piter Justinov je otišao najdalje: „Srbi su dvodimenzionalni narod sa težnjom ka prostakluku. Životinje koriste svoje resurse znatno sređenije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju.“

Iluzorno je očekivati da se na ekranu spektakla zapadnih društava sada pojavi nova slika. Nama dobro poznati Džejmi Šej je na početku NATO agresije zapravo nagovestio šta će se dešavati nakon 1999. godine: „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti!“ NATO svoj stav neće promeniti, ali će učiniti sve da mi zaboravimo da su nas mučki napali i surovo pretukli bez razloga. Korak koji nedostaje NATO da bi se proces nastavio jeste da Srbija prizna jednostrano proglašenu državoliku tvorevinu kosovsko-metohijskih Albanaca. Posle toga se može dalje, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i kada govorimo o problematizaciji srpskog pitanja u Crnoj Gori, statusu Republike Srpske, kao i daljoj rekonfiguraciji prostora unutar onoga što od Srbije ostane, za pretpostaviti je novim ustavnim rešenjima i konfederalizacijom. Tako ćemo mi „sve brzo zaboraviti“, uklopiti se u konstruisanu sliku, prihvatiti kao neupitno sve što je o nama i protiv nas izgovoreno. Tako se odričemo istorije, negiramo tradiciju, proglašavamo koncept „izokretanja“ jedinim teorijskim okvirom. I to tuđeg „izokretanja“, na sopstvenu štetu.

Da bi se do toga došlo, neophodno je katatonizovati srpsku politiku, preko sistemskog širenja melanholije, paralizovanja svakog pokušaja otpora i proglašavanja svake halucinacije i sumanute ideje racionalnim rešenjem i konstruktivnim stavom. U tu svrhu su upregnuti mediji, finansirane brojne nevladine organizacije, protežirani probrani kadrovi u političkim strankama, pisani zakoni i uspostavljani novi instituti u našem legislativnom poretku. Tako smo došli i do rasprave na temu: da li treba priznati odluku kosovsko-metohijskih Albanaca? Nenormalno je nametnuto kao normalno, sumanutost objašnjena kao racionalnost, halucinacija kao realnost.

Mitrovica u arpskim i ruskim zastavama – Foto: Tanjug, Kancelarija za KiM

Medijskim prostorom ili kroz državne institucije defiluju likovi sa neverovatnim predlozima. Najfrekventniji je bio stav o „prihvatanju realnosti“, jer samo tako možemo u Evropsku uniju. Iako istovremeno postoje članice same Evropske unije koje „ne prihvataju realnost“, mi ćemo se odreći teritorije, i to ne bilo kakve teritorije, već prostora koji ima veliki simbolički značaj – i „sve brzo zaboraviti“ po onom uzusu Džejmija Šeja – zarad hipotetičkog članstva u jednom, u suštini ipak i samo trgovinskom, savezu. Ponavljalo se i da „drugog rešenja i nemamo“, te da se treba „povući dostojanstveno“. Iako je takvo povlačenje po svemu nedostojanstveno. I što je još važnije – nema dostojanstva u društvu spektakla. Nije važno ko ste i šta ste, već koliko imate! Onaj koji se odriče ostaje bez nečega, taj nema, u procesu koji se nastavlja ostaje mu slabija pozicija.

Naposletku i teza da moramo „brinuti o narodu, a ne teritoriji“. Iako svaki narod živi na nekoj teritoriji, iako se podrazumeva da su samo retki izuzeci naroda bez teritorije i po pravilu – ti narodi teže kontroli teritorije na kojoj žive. Između ostalog, zajednice su uspešne onoliko koliko uspeju da na određenoj teritoriji izgrade funkcionalan i pravedan sistem, a da bi to učinile preduslov svega je osigurati bezbednost, odnosno sigurnost pojedinaca i kolektiva na datoj teritoriji.

Gluposti, halucinacije i sumanute ideje, koje je spoljni agens svojim distributivnim kanalima vešto plasirao, stalno ponavljao, kako bi širio defetizam i melanholiju. Naposletku, pojavila se i ideja razgraničenja, za koju nismo saznali tačno šta je, ali naslućujemo. Sumnjam da je ostvariva, teško se nešto tako može privesti kraju, mnogo je nepoznatih, ali opet treba upozoriti: svako razgraničenje na kraju procesa vodi ka suštinskom prihvatanju i formalnom priznavanju lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca. Dakle, i ka životu u društvu spektakla i svim novim izazovima koje će spektakularizacija doneti. Zato što, važno je podvući, širenje društva spektakla, samim tim i odricanje bilo kroz neke ranije predloge, bilo preko razgraničenja – negira realpolitiku. Za razliku od disocijacije i katatonije na kojima počiva spektakularno, realpolitika se temelji na racionalnom i kako joj samo ime kaže – realnom.

ČETIRI SCENARIJA

Zapadno društvo spektakla u koje smo i mi u dobroj meri uvučeni, kako je već rečeno, kreiralo je sliku, a iz političke laboratorije stalno se izbacuju nova rešenja koja bi trebala da omoguće nastavljanje procesa. Šta bi se desilo kada bi Srbija pristala da prizna „albansko Kosovo“ nakon eventualnog razgraničenja i tako im omogući prijem u Ujedinjene nacije?

Posmatrajući ovu stvar iz ugla realpolitike, a imajući u vidu konstrukte građenog društva spektakla, treba očekivati četiri stvari. Prvo, Albancima bi automatski bilo omogućeno članstvo u skoro svim međunarodnim organizacijama i pristup brojnim međunarodnim tribunalima. E onda bi u tim međunarodnim organizacijama morali još dugo da se branimo od napada, stalno odgovoramo na prozivke i trošimo resurse na nepotrebne stvari, a u međunarodnim sudovima bi dokazivali kako nismo krivi za genocid, kako ne moramo plaćati ratne odštete i reparacije. Nastavak procesa u ovom smeru za Albance je od ključnog značaja, pošto na takav način oni legitimizuju svoju poziciju, utvrđuju temeljno uspostavljanu „sliku žrtve“. Još im samo nedostaje „stolica na Ist riveru“ da bi ga započeli.

Drugo, time bi se otvorila mogućnost potpunog institucionalnog zaokruživanja takozvane Republike Kosovo i apsolutne legitimizacije statusa tih institucija, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Dakle, i vojske, i obaveštajnih struktura, i diplomatske mreže, ali i Zavoda za zaštitu spomenika kulture i održavanje kulturne baštine. Progon srpskog preko preimenovanja u kosovsko manifestovao bi se u svim segmentima, u svakoj pojedinačnoj oblasti. Problem za Srbiju je i što bi se albansko na jugu centralne Srbije nakalemilo na kosovsko, a o njihovim manjinskim pravima ne bi brinula samo Tirana, već i Priština. Podrazumeva se, takva Priština, sa priznatom vojskom i prepoznatim sistemom odbrane brzo bi se pridružila NATO. Da li bi Srbija tada mogla ostati van NATO? Vraćamo se pred ekran spektakla.

Treće, u nametnutom zapadnobalkanskom subregionalnom političkom okviru Srbija bi ostala sama, a Albanci bi imali dva i po glasa. Ona polovina dolazi iz Severne Makedonije, u kojoj su im vitalni interesi zaštićeni Okvirnim sporazumom iz Ohrida, a najverovatnije će dobiti još i više kako se bude implementirala Tiranska platforma. Srbija, davljenik u okeanu novih briga, ne bi imala ni snage ni resursa da odbrani status Republike Srpske, nama bi ta polovina glasa nestala. O alternativnom izlasku iz zapadnobalkanskog ne treba ni razmišljati, taj konstrukt je i smišljen da bi se sprečio svaki pokušaj traženja alternativnih rešenja.

Naposletku i četvrto: za takav korak zvaničnog Beograda nema podrške među Srbima. Vlast, naravno, može donositi odluke i mimo volje naroda, tako nešto se dešavalo i kod nas, a i drugde. U Srbiji nema saglasnosti oko toga da se kosovsko-metohijskim Albancima dozvoli učlanjenje u UN, takav potez će biti doživljen kao novo poniženje i doprineti daljim unutrašnjim sukobljavanjima. Kako će se i kada će se ta sukobljavanja manifestovati ne može se pretpostaviti, ali prilikom takvog razvoja situacije dobrih rešenja jednostavno nema. Zarad neke navodne stabilizacije odnose sa Albancima, rizikuje se totalna destabilizacija unutar Srbije.

Vučić i Tači na forumu u Albahu (Austrija) 03.09.2018. god

REALPOLITIČKI ZAKLJUČAK

Zaključak koji nam nameće realpolitičko sagledavanje okolnosti u kojima se nalazimo jeste da Srbija treba da ostane posvećena traženju rešenja za naše buduće odnose sa Albancima. Cilj nam je očuvanje mira i stabilnosti na Balkanu. Međutim, mir i stabilnost, kao preduslovi ekonomskog i društvenog razvoja, ne mogu se postići grubim kršenjem međunarodnog prava i gaženjem svih pravila i principa po kojima je do sada osiguravana regionalna bezbednost. Od zaključaka Badinterove komisije do Rezolucije 1244 SB UN, princip teritorijalnog integriteta bivših jugoslovenskih socijalističkih republika uvek i svuda je istican kao primaran. Mir i stabilnost ne mogu se postići življenjem u društvu spektakla. Laž je da bi se priznavanjem albanske države na našoj teritoriji bilo šta rešilo. Čista glupost je da bi to predstavljalo kraj. Proces bi se nastavio, njegov kontinuitet je cilj sam po sebi, tu nema kraja.

Zaboravljanje istorije i negiranje tradicije nije dugoročno rešenje usmereno ka normalizaciji stanja, već dugoročni problem koji porađa nenormalno, destabilizuje društvo i državu do neslućene krize. Uporno ponavljati da „treba donositi hrabre odluke“ nije odraz političke zrelosti ili intelektualne odvažnosti, već katatonizacija politike, sistemsko širenje melanholije, paralizovanje svakog pokušaja otpora društvu spektakla, haluciniranje i sumanutost. U političkoj laboratoriji Zapada nastaviće da nad nama vrše eksperimente, ali nema razloga da mi dobrovoljno pristajemo da u tome učestvujemo. Da njihove proizvode nekritički prihvatamo, da se sa svakom sumanutošću saglašavamo. Pružanje otpora zapravo predstavlja jedinu garanciju normalnosti, kako danas, tako i u godinama koje dolaze.

Da bismo došli do rešenja koje će nam osigurati mir i stabilnost, najpre se moramo suprotstaviti predlozima koji uzrokuju nemir i nestabilnost. Prihvatanja učlanjenja lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca u Ujedinjene nacije jednostavno ne sme biti. Sa razgraničenjem ili bez njega, potpuno je svejedno. Tek kada sa tim budemo načisto i pokažemo spremnost da tu poziciju svim raspoloživim sredstvima branimo, tek kada nas drugi u toj nameri shvate ozbiljno, možemo diskutovati o rešenjima, formatu novih pregovora i mogućim kompromisima.

Autorizovana verzija izlaganja na petom okruglom stolu iz ciklusa „Reintegracija ili razgraničenje – razgovori o budućnosti Kosova i Metohije“, održanom 28. novembra 2019. godine u Beogradu.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Društvo spektakla protiv realpolitike na primeru KiM

* Obavezna polja