aleksandar-pavic 1U poplavi vesti o poplavama, pa i o hapšenjima koje nemaju veze sa odgovornošću za razmere katastrofe koja je pogodila Srbiju, naravno da će da promakne vest i o tome da postoji opasnost da pukne još jedna brana. To najavljuje Ramuš Haradinaj, aboliran od haškog i svih drugih zapadnih tribunala da bi mogao da postane „demokrata“ zapadnog tipa. „Za 100 dana sa Ramušem na mestu premijera će pasti barikade na mostu preko Ibra i most će biti otvoren, Zapišite to negde, jer će se to desiti“. Ovo je, u ime partije Alijansa za budućnost Kosova (ABK), čiji je Haradinaj predsednik, najavio šef izbornog štaba stranke Ardijan Đini, predstavljajući stranku na TV Kohavižn, ističući da se radi o „važnom javnom obećanju“ ABK, kako nas hladnokrvno obaveštava Medijski javni servis Končitine Srbije.[1]

Možda će Haradinaj da pobedi, možda neko drugi, ko će ga znati? „Izbori“ će da budu, kao i uvek tamo gde se „dobri“ Zapad pita, „fer i pošteni“, tako da je svašta moguće. Pogotovo što nije bilo Viktorije Nuland da deli kolačiće, na osnovu čega bi moglo da se precizno, satelitski odredi ko je bio najbliži njenoj kesici pa bi se mogao smatrati favoritom. U svakom slučaju, taj se ne bi ni približio kesici da nije spreman da naređuje spaljivanje živih ljudi, granatiranje ili bombardovanje civila, hapšenje ili ubijanje novinara po ukrajinskom receptu. Drugim rečima, oko Viktorijine kesice bi se u Prištini mogla stvoriti poveća gužva, pa onda možda i nije čudno što nije došla.

U svakom slučaju, ko god da pobedi na kvazi-izborima za kosovski* „parlament“ zakazanim za 8. juni, opasnost od pucanja brane na Ibru, koja deli južni i severni deo Kosovske Mitrovice, svakako će biti prisutna. Jer, to je dugogodišnji cilj, što poglavica i plemena na teritoriji rezervata južno od Ibra, što njihovih Velikih belih otaca. A nikad kooperativniju vlast u Beogradu za taj poduhvat dosad nisu imali.

Izveštaji iz Severne Mitrovice govore da sve veći broj Arbanasa dolazi preko mosta, u svojevrsnu izvidnicu. Dolaze u lokale, sede, posmatraju, razgovaraju, raspituju se o poslovima. Što ne bi? Imaju „odbornike“ u kvazi-skupštini kvazi-opštine, policija je sada i formalno „njihova“. Stvara se lep ambijent za još jednu „uspešnu integraciju“.

Jesmo li to za „aparthejd“, pa nam smeta još jedna bajna „integracija“? Iskreno govoreći – jesmo! Sve dok se ne ukine istinski aparthejd u ostatku NATO-rezervata. Sve dok nearbanaška deca u enklavama ne mogu izvan logorskih žica. Sve dok se ne omogući pun povratak svih prognanih svuda južno od Ibra. Dotad.

Tzv. briselski sporazum je omogućio jednu ogromnu zamenu teza. Svi reflektori su upereni ka (još uvek, ali jedva) nepokorenom severu KiM, odnosno četiri srpske opštine severno od Ibra: Severnoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku i Leposaviću. Sve je u službi njihove (pravno, ali i ne samo pravno) nasilne „integracije“ u Tačistan, pardon Kosovo*. Glavni zadatak nije kako vratiti preko 200.000 raseljenih na celu teritoriju koja je još uvek formalno u pravnom poretku Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. To, zapravo nije tema o kojoj se ozbiljno pričalo među pristojnim briselskim svetom koji je preskakao PPV-a dok je spavao na podu. Ozbiljne priče su se poslednjih godinu i po dana isključivo vodile i vode se oko slamanja slobodnog severa KiM, uz ogromnu, nezamenjivu pomoć neslobodnog Beograda.

dikovic-gasic-vucic-

I, evo, sad je cilj bliže nego ikad. A, da ne zaboravimo – veliku, nezamenjivu ulogu u slabljenju brane na severu imali su mnogi koji su ovih dana zadužili mnoge druge u Srbiji svojim junaštvom u akcijama spasavanja od razornih poplava. Ljudi iz MUP-a su se istakli u tome, na primer. Ali su se istakli i u razbijanju kampanje za bojkot tačistanskih „lokalnih izbora“ prošlog novembra i decembra. Cepali plakate i transparente koji su zagovarali bojkot, u najboljoj zapadnoj demokratskoj tradiciji. Uterivali strah. Pomagali u odgurivanju na hiljade davljenika kojima je jedini spas držanje za majku Srbiju, udarali ih maltene po prstima. Uključujući trudnice, koje su radije rizikovale glad za sebe i buduće novorođenče nego da priznaju Kosovo* svojim učešćem na kvazi-izborima.[2]

Da li je bolji Načelnik generalštaba? Preuzeo je na sebe odbranu Šapca od poplave i uradio ono što se od njega tražilo. Ali, upravo dok je to radio, njegovi vojnici su učestvovali i učestvuju (15.5-30.6.) u zajedničkoj vojnoj vežbi „zajedno sa preko 4000 pripadnika vojske iz 15 zemalja NATO i evropskih partnerskih nacija“ u Hohenfelsu u Nemačkoj.[3] Među zemljama-učesnicama su Srbija i – Kosovo*. Ali bez zvezdice. Nema je na sajtu. Možda jedino ako bi premijer podviknuo veb-masteru na isti način na koji se obratio svojim ministrima… No, to je već druga tema.

Bivši načelnik VBA Momir Stojanović, koji je takođe pognuo glavu kad je trebalo ustati protiv tzv. briselskog sporazuma, sada preti da će da pokrene raspravu na skupštinskom odboru za odbranu i unutrašnja pitanja: „Vlada ne priznaje nezavisnost Kosova i protivi se formiranju vojske Kosova, tako da je nemoralno i neprincipijelno da učestvujemo na zajedničkoj vežbi na kojoj učestvuju i oružane snage Kosova. Da ja odlučujem ne bih prihvatio takvo učešće“.[4]Može biti… Stojanović bi verovatno čvrsto insistirao na pahuljici, i time se zasigurno svrstao u red „jastrebova“ u sadašnjem komandujućem vojnom kadru u Srbiji. Eto, na to je spala vojska kojom su nekada komandovali Mišić, Putnik, Bojović, Stepanović…

Dakle, general Diković, bivajući očigledno „golub“, vršio je, po „jastrebu“ Stojanoviću, nešto „nemoralno i neprincipijelno“, i to u vezi Kosova i Metohije, dok je, u isto vreme, vršio plemenitu misiju odbrane Šapca. Šta nam to govori? Između ostalog, potvrđuje se stara teza: građanska hrabrost, odnosno hrabrost da stojiš iza onoga u šta veruješ, bez obzira na posledice, rezervisana je samo za odabrane. Diković brani Šabac a, u isto vreme, razara odbranu srpskog Kosova. Jedne davljenike grli, druge odguruje. A da mu je, slučajno, naređeno suprotno? Možda je jedan od onih kojima jednostavno treba nacrtati da, spasavajući jednu trudnicu, u isto vreme odguruje drugu.

Bilo kako bilo, takva šizofrenija je neodrživa, i u državnom i u ljudskom organizmu. To je jedna od stvari koja daje nadu da mutna Marica ili Ibar neće odneti srpsko Kosovo posle kvazi-izbora 8. juna. šta god se bude desilo. Kosovo je bilo, i ostalo, grdno sudilište.

Za kraj, odnosno više dodatak, ima ih koji će i u nešto tvrđim rečima Tomislava Nikolića pred Savetom bezbednosti UN na sednici održanoj u utorak 27.5.2014. takođe potražiti nadu: „Na sednici o Kosovu, Nikolić je osudio formiranje oružanih snaga Kosova kao „zveckanje oružjem“ i rekao da još nije odlučeno da li će Beograd pozvati kosovske Srbe da izađu na parlamentarne izbore na Kosovu 8. juna“, itd. itd.[5]No, toliko puta je dosad Nikolić izneo „oštre“, „principijelne“ itd. itd. stavove, koje bi koliko sutra progutao, pogazio, negirao, relativizovao, da bi takvo nadanje pre trebalo smestiti u fusnotu. Naspram takvog nadanja, nadanje u čuda deluje kao suvi realizam.
___________________________________
[1]rts.rs

[2]http://www.novinar.de/2013/11/27/k-mitrovica-trudnica-ucenjena-socijalnom-pomoci-za-njen-glas-video.html

[3]http://www.eur.army.mil/jmtc/CombinedResolve.html

[4]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/406592/Srpska-vojska-i-Albanci-zajedno-na-vezbama-NATO

[5]http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-u-un-pristina-zvezka-oruzjem.html


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Hoće li mutna marica odneti KiM posle 8. juna

* Obavezna polja