Sto mu gromova, odakle sad ta priča o Velikoj Albaniji odjednom? Taman smo, sa nekih 27-28 godina zakašnjenja, počeli, uz pažljivo pedagoško vođenje premijera, Vlade, Kancelarije za KiM, i elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom, da polako internalizujemo Fukujaminu (tada) smelu tezu o „kraju istorije“.

Taman je trebalo da počnemo da verujemo da će i kod nas, zahvaljujući „nevidljivoj ruci“ slobodnog tržišta, stranim investitorima koji navodno ne gledaju ko je ko već samo koliko je šta profitabilno, „oslobađajućim“ istorijskim udžbenicima koji relativizuju svaku razliku između žrtve i dželata, zavojevača i borca za slobodu, okupatora i okupiranog, naciste i antinaciste, izdajnika i heroja, i dekonstrukciji hiljadugodišnjih tradicionalnih vrednosti – doći do „kraja istorije“.

Da ćemo, još u čekaonici za ulazak EU, to projektovano političko otelotvorenje Fukujaminih vizija, dok listamo poglavlja kao ženske časopise i o njima blebećemo, konačno, zajedno sa drugima čije su se zadnjice već pomalo nažuljale od silnog sedenja, početi da mislimo i, ako ne živimo, a ono bar živuckamo kao „sav normalan svet“.

Taman je trebalo da shvatimo da treba da se vratimo korak unazad u odnosu na naše atavističko divljanje 1990-ih godina i prihvatimo novo i unapređeno, EUropeizovano jugoslovenstvo, naravno oslobođeno anahrone hipoteke suvereniteta, u obliku „carinske unije“ sa (pre)ostalim čekačima, da bi onda krenuli, brzinom kineskog ultra-brzog voza, dva, tri, deset, pedeset koraka unapred, kao novi ljudi novog doba, homo ekonomikusi u zemlji skrojenoj taman po meri MMF-a, Svetske banke i EBRD-a, gde sve teče kao po loju a, zahvaljujući nadistorijskom geniju nesputanog tržišta i briselskih birokrata, ekonomski problemi se sami rešavaju – naravno pod uslovom da strane firme na vreme dobijaju svoje subvencije.

Taman smo bili na pragu tog blaženog stanja, te nepodnošljive lakoće postojanja – oholo prezirući činjenicu da su neki „niži“ duhovi od nas odavno shvatili da se istorija ne samo nije završila posle Fukujaminog gromoglasnog proglasa 1989. već se na velika vrata vratila – kad ono, bauk Velike Albanije nas uhvati zatečene, nespremne, iznenađene i uvređene…

Odakle sad to, počeše da se pitaju zvaničnici vlasti i oni koji bi to da budu. Jesmo im predali sever Kosova i Metohije u ruke, kršeći sopstveni Ustav i Rezoluciju 1244 – bivajući, naravno, iznad zastarelih shvatanja da se treba držati zakona i međunarodnih mirovnih ugovora kao pijan plota, pošto su, valjda, „ljudi najvažniji“? Jesmo im obećali izgradnju autoputa od Niša do Drača? Jesmo im dali međunarodni pozivni broj za „našu južnu pokrajinu“? Jesmo ih pustili da i dalje nesmetano dobijaju novac i privilegije u Preševu, Bujanovcu i Medveđi iako neće da se ljudski popišu, već koriste naduvane cifre kojima ni oni sami ne veruju? Jesmo hteli, po modelu jugoslovenstva bez Jugoslavije, da opet budemo široke ruke, kao u doba SFRJ, i da ih još moljakamo da prihvate ono što im ne pripada? Jesmo – priznajmo! – negde u podsvesti, možda čak potajno razmišljali o nekoj budućoj mini-seriji o nekim novim, savremenim i „rasterećenim“ Borom i Ramizom?

A oni, nezahvalnici – umesto da nas vole zbog naše krotosti i istorijske amnezije, umesto da budu ganuti našom nezlobivošću i praštanjem, iako, doduše, nisu tražili oproštaj – oni nama opet Veliku Albaniju. Pa stvarno nema smisla. Ponašaju se baš kao Hrvati pošto im je Tadić oprostio sve u ime svih nas i poželeo srećan put u EU, bez ikakvih obaveza prema Srbiji i Srbima. Rđe jedne…

Došlo je do toga da je premijer, a budući predsednik, počeo, poput Hamleta, da razgovara sam sa sobom na očigled javnosti, i postavlja pitanja na koja potom, kao i u većini svojih intervjua, sam odgovara.

Tako su u utorak, 25. aprila 2017. kamere RTS-a zabeležile Aleksandra Vučića kako, pored novootvorene rekonstruisane pruge Vinarce–Đorđevo, na temu činjenice da su poslednjih dana vodeći arbanaški političari u regionu – Rama, Tači, Musliu – horski počeli da prizivaju nešto što opasno liči na Veliku Albaniju, sebi postavlja sledeća pitanja:

„1. da li Albanci to rade sami ili u koordinaciji s nekim drugim,

  1. možda i sa nekog drugog kontinenta,
  2. zašto sada i
  3. šta su im prave namere?“

A zatim i odgovora, i to u rebusima:

Odgovarajući na ta pitanja, naveo je da se sve kreira u saradnji s najmanje jednom tajnom službom, za šta, dodao je, postoje dokazi. Smatra da je reč o pokušaju legitimizacije albanskog pitanja uvođenjem Makedonije dublje u problem i takođe o tome da se Srbija isprovocira da reaguje neodgovorno i da oni ispadnu žrtve.

Kako je rekao, zabrinut je i to ne zbog naše nego tuđe neodgovornosti i još jednom je ponovio da su nađeni dokazi koji upućuju na delovanja jedne strane službe sa službama iz Albanije i Prištine.

„Nisam siguran šta je krajnji cilj. Naše službe su našle ‘tragove’ delovanja jedne strane službe sa agencijama iz Albanije i Prištine...“

Ponovio je da smatra da je mogući cilj svakodnevnih izjava o „Velikoj Albaniji“ da se ta priča potpuno legitimizuje i postane potpuno normalna i da više nikome ne pada na pamet da na to reaguje.

I Musliju je, navodi, ubačen u celu priču kako bismo mi od njega napravili albanskog nacionalnog heroja i kako bi se iskonstruisala priča da su njegova prava ugrožena...

Rekao je i da postoji još jedna zemlja koja pokazuje interesovanje za Balkan, da je on tim interesovanjem iznenađen, da oni žele da ostvare što veći uticaj na albanski korpus na Balkanu, te da će razgovarati s predsednikom te zemlje.

Posle ovoga čoveku dođe gotovo žao da ovu monodramu kvari nekim spoljnim uticajima, ali dalo bi se pretpostaviti da onima koje još uvek muče unutrašnji demoni starih, prevaziđenih istorijskih iskustava, arhaični glasovi predaka i etnocentrični stihovi epskih pesama u ovom važnom trenutku padaju na pamet još po neka pitanja koja traže odgovore, i to baš pred kamerama državne televizije.

Kao na primer:

– Šta je vlasti proteklih par godina navodilo na zaključak da su se Arbanasi odrekli vekovne ideje o Velikoj Albaniji?

– Da li se moglo pretpostaviti da će Arbanasi, imajući u vidu njihovo ponašanje tokom otomanske, germanske i angloameričke okupacije, naše jednostrane ustupke tumačiti kao „snagu“ ili slabost, tj. poziv da traže još više?

– Da li je bilo ikakvih osnova za pretpostavku da su se geopolitički interesi velikih sila koje agresivno deluju na ovom prostoru preko noći promenili, i da ih Velika Albanija uopšte više ne zanima kao instrument kontrole Balkanskog poluostrva i odskočna daska za dalje pohode na Istok?

– Da li se ikad desilo, od otomanske invazije, da Arbanasi deluju bez koordinacije sa nekom od velikih sila zainteresovanih za ovaj prostor?

– Šta nam je to ukazivalo da su Arbanasi kao zajednica konačno postali sposobni da prevaziđu svoju plemensku isključivost i vode miran i ravnopravan suživot sa drugim narodima, a pogotovo Srbima, tamo gde su u većini?

– Da li se išta od ovoga što se dešava poslednjih dana, u vidu javnog povampirenja Velike Albanije – moglo, na osnovu zdravnog istorijskog, narodnog iskustva i zdravog rezona, predvideti? I, ako jeste – a jeste – da li je ipak trebalo postupati ovako kako se postupalo, od potpisivanja Briselskog sporazuma pa do posledičnog rasturanja svih državnih institucija i struktura na KiM, ili upravo suprotno?

– Da li je to što je znala ko rastura Jugoslaviju, pa je čak pravila i tajne snimke zaverenika i zatim ih objavljivala na državnoj televiziji – pomoglo JNA da sačuva Jugoslaviju?

– Na kraju, da li iko od nadležnih smatra da će neznanje, iznenađenost, uvređenost i prividna naivnost biti adekvatne odbrane pred sudom istorije i svakim drugim sudom?


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Iznenađeni i uvređeni“ Velikom Albanijom

* Obavezna polja