goran jevtovic‘Ajmo ponovo o okupaciji, treći puta za redom. Dosadno jest’ no, nema druge. Ne zbog prefriganih kvinslinških vlasti Srbije (agenata svih nivoa, zapadnih plaćenika, doušnika, sitnih potkazivača, dodavača, došaptavača i pratećih secikesa – što bi se „urbano“ reklo), već zbog sluđenog naroda koji je pred totalnim porazom, sveopštom pljačkom i poniženjem biblijskih razmera. Kažu, ponavljanje je majka mudrosti. U našem slučaju i poslednja preostala šansa. Drugačije se ne može probuditi par miliona Srbalja. Na žalost.

Zahvaljujući snazi i volji i/ili interesima svega tri države od onih 29 uzdržanih i 15 ciljano odsutnih, Srbija je odnela „veliku pobedu“ u Parizu, u sedištu UNESKO-a. Tako su neprekidno brujali (i tek će u narednim danima i mesecima) svi (ne)srpski mediji, sa kojih se nisu skidala dobro poznata i ovaj put pobednički ozarena naprednjačko-socijalistička, kao i ostala lica dežurnih kvazianalitičara i odabranih, režimskih srpskih umova.

Ili će ipak biti – ne zahvaljujući volji spomenutih država, već zahvaljujući vrhunskoj subverzivnoj igri zapadnih službi, čiji su ciljevi u ovom trenutku – s jedne strane, očuvati rejting izdajničkoj srpskoj kliki i još neko vreme je raubovatiti dok ne završi sve rušilačke, antisrpske poslove, a sa druge strane (i istovremeno) radikalizovati stanje na Kosmetu i potpaliti fitilj preko tamošnjih ekstremnih, terorističkih snaga, kako bi krenuo novi rat (ili bar ozbiljna i nezaustavljiva kriza) na Balkanu. I dodatno pustošenje Kosmeta, kao i juga i ostalih delova Srbije.

Ishod u Parizu se odigrao vrlo interesantno, skoro pa sumnjivo i u neviđenoj mrtvoj trci, tako što je ogromna, više nego dupla većina (ako se računaju i uzdržani i odsutni) potvrdila na velikoj sceni, nedvosmisleno i po ko zna koji put, da je za njih „Kosovo“ stvarna država, a značajno manje iskrenih srpskih prijatelja odlučno stala na našu stranu.

Dakle – „pobedili smo“ tako što smo još jednom žestoko i neskriveno zaista izgubili.

Što bi se kolikvijalno reklo – školski primer „pirove pobede“.

A izgubili smo vrlo formalno sa 92 : 50, ali nam je za „zapisničkim stolom“ priznata jalova, uslovna i utešna pobeda. Do daljnjeg. S tim, valja dodati i s tugom konstatovati, i one zemlje koje su bile uzdržane (a među njima posebno oči bode prijateljska Grčka i Vučićeva „prijateljska“ Bosna), dakle, njih 29 plus 15 bile su u „dilemi“ ne za koga su (jer je to nespojivo sa uzdržanošću i odsutnošću), već na čijoj strani nedvosmisleno nisu. A to je, naravno, naša strana.

Međutim, svojevrsna simbolika i ne manje tragika ovog glasanja je, na prvom mestu, što je i ovom prilikom (samo do one sledeće i to za godinu – dve) privremeno sprečeno učlanjenje NATO i narko države„Kosovo“ u tu važnu svetsku organizaciju.

Dakle, oni jesu NATO država, jesu narko država, ali su država, zato što raspolažu sa sva tri neophodna elementa državnosti koje propisuje međunarodno pravo – (1) stanovništvo, (2) teritorija i (3) suverenost, što sve zajedno Srbija ne da ne koči i ne zaustavlja, već organizovanim i od strane zapada dirigovanim nečinjenjem (i činjenjem), direktno omogućava.

I ne mora „Kosovo“ biti članica OUN (niti bilo čega drugog, a u stvarnosti jesu i u MMF-u i u Svetskoj banci i u MOK-u…), niti ih mora bilo ko priznati (a priznalo ih je 106 zemalja), a pogotovu to ne mora da uradi ostatak Srbije. Takozvani „Beograd“, je l’ te.

unesko-sednica

I otuda zabuna i reagovanje kod smoždenih Srba, na onaj, prepoznatljivi (dobro poznati kafanski) način – pobogu, pa kako ih primaju u UNESKO kada ih mi nismo priznali (jer Tomislav „prvi“ to garantuje) kao državu i nisu članice Ujedinjenih nacija, a tamo nas Rusija brani?

Ne znajući (jer vlast organizovano i sistematski krije!) da neka kvazi ili bilo kakva samoproglašena tvorevina, ne mora da bude član najviše svetske organizacije, niti je potrebno da tako nešto aminuje Savet bezbednosti ili bilo koje drugo telo OUN. Dovoljno je da ima suverenu vlast na osvojenoj teritoriji i nad tamošnjim stanovništvom. I ništa više i ništa manje.

A ako još pride dodamo, da se u promilima mere oni Srbi koji znaju da je UNESKO formalno samostalna organizacija UN (kao što je UNHCR samostalna agencija UN) nad kojom Savet bezbednosti nema nikakve ingerencije, pa čak ni Generalna skupština (jer ne raspolaže mehanizmima sankcionisanja i uplitanja), o Generalnom sekretaru OUN ne vredi ni zboriti, te da u svoje članstvo može dvotrećinskom većinom primati ne samo članice te organizacije, već i nečlanice pa čak i nepriznate i u državnotvornom smislu nesređene teritorije, onda su tuga, jad i beda ove naše sveukupne nesreće, kompletirane.

Ne samo da smo na otvorenoj svetskoj sceni pokazali (u liku kvinslinške vlasti) koliko smo nemoćni, slabi, jadni, u političkom i pravnom smislu potpuno šizofreni i autodestruktivni, već je odigrana odavno legalizovana i ponižavajuća igra, u kojoj, pre svih, sama Srbija dozvoljava da se „Kosovo“ u svim međunarodnim forumima provlači i tretira kao država i da kao takva dolazi na dnevni red.

Naša, a kvinslinška (marionetska) vlast, osim što se bavi providnom politizacijom, ne čini ono što bi jedino morala i na šta su, uostalom, prinuđeni, a to je – pozivanje na međunarodno pravo, ali na pravi i ustaljeni, regulisani način.

Znači, pravo a ne politika. Jer, bez prava, onog međunarodnog, važećeg, minimalnog i strogim propisima uokvirenog, nikakva spoljna i druge politike, tzv. diplomatija, „ofanzive“, vođina „prijateljstva“, lobiranje, beskrajno telefoniranje, ubeđivanje, klečanje, dodvoravanje, ulizivanje i slične budalaštine, nemaju ama baš nikakvog značaja, niti smisla. Osobito ne dugoročno.

Potrebno je raditi tačno suprotno od shvatanja i delovanja svih bitnih predstavnika Srbije u ovom slučaju – od poznatog trilateraliste Darka Tanaskovića koji nas predstavlja u UNESKO-u, preko ministra pravde, ministra spoljnih poslova, do svemogućeg vladara ove jadne države.

Zajednički imenitelj svih njih zajedno je – ne isticati međunarodno pravo (to se ne može čuti iz njihovih usta na pravi način, osim, reda radi, u vidu fraza, kada raubuju odavno devastiranu, obesmišljenu i neupotrebljivu rezoluciju 1244), već isticati politiku (primitivnu politizaciju) na prvom mestu. Za njih ne postoji ono što je stvarano vekovima i što još uvek egzistira i u ovako izopačenom svetu.

(Usput, u istom danu kada smo „odbranili“ čast u UNESKO-u, država „Kosovo“ je primljena u IHF – Svetsku rukometnu organizaciju, pa ćemo, sasvim je izvesno, moći da i u tom sportu, kao i u brojnim drugim, odmeravamo snage sa Šiptarima, nakon odslušanih himni, uz podignute državne zastave i uz prateći međudržavni protokol).

Može li neko u ovoj mučenoj zemlji da zamisli scenario gde se u tom istom Parizu, u sedištu UNESKO-a, raspravlja o učlanjenju, recimo, države „severni Kipar“, koji je do sada jedino priznala Turska? Nezamislivo. Ne samo iz našeg ugla, već i iz vizure bilo koje zemlje sveta, pa čak i od strane onih najačih, zapadnih i severnoatlantskih.

karta_manastira-na-kosmetu1

Zašto?

Zato (i isključivo samo zbog toga) što je Republika Kipar, ona koja je jedino legalna, odmah nakon oružane agresije od strane Turske davne 1974. godine, koristići raspoložive institute međunarodnog ratnog prava, odmah proglasila „ratnu okupaciju“ otetog dela ostrva. I ni jednog trenutka od tada do sada, od toga nije odstupala. Ni za jotu.

Da ponovimo – proglasili su „ratnu okupaciju dela teritorije“, ali ne kao floskulu, ne kao frazu, ne kao ideološki poklič, kao partijsku ili nacionalnu ispraznu zakletvu, kako se, inače, redovno mogu čuti „ekspertska“ tumačenja nebrojenih srpskih pravnih, geopolitičkih, vojnih i ostalih analitičara, već kao važeći (i jedan jedini) institut međunarodnog (ratnog) prava, koji je nama, na žalost, u slučaju Kosmeta preostao. Drugi (treći, četvrti,…) ne postoji.

Još jednom (zbog onih sveznajućih i iznad proseka plaćenih pametnjakovića) – proglašavanje ili prihvatanje stanja „ratne okupacije“ je spasonosna i jedina formula iz asortimana zvaničnih međunarodnih propisa kada se radi o ovako krupnim i sudbonosnim pitanjima. I kada dođe stani-pani, kao što je slučaj sa Kosmetom. A to vreme je krenulo najkasnije 2008. godine i neprekidno teče.

Stanje „ratne okupacije dela ili celokupne teritorije“, recimo, nudi daleko više (ko ne veruje neka pročita Haške i ostale konvencije i brojne druge protokole i anekse) ukoliko se protivnička strana prinudi na striktno poštovanje međunarodnog prava, od bilo kakvog (prvog i drugog) Briselskog (ne)sporazuma!

I ne samo to – okupacija ne prejudicira konačno rešenje, niti se suverenost ugrožene strane koja se privremeno povukla sa okupirane teritorije (ili je vojnički kapitulirala), dovodi u pitanje. Sve do potpisivanja „mirovnog ugovora“ (kada do njega dođe i to je prava definicija), što je u našem slučaju ono što nazivaju „Sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“. Dakle, ostatka Srbije i države Kosovo. I, tada je – tačka. Kraj.

Ne postoji ništa drugo niti ima načina, osim navedenog instituta „ratne okupacije“, da se u međunarodnoj areni sačuva državni interes i teritorija koja je sa narodom, duhovnim blagom, ogromnom državnom i privatnom imovinom, privremeno pod kontrolom agresorskih sila i separatista odnosno šitarskih terorista.

Neki to zovu popularno ali neobazrivo – „zamrznutim konfliktom“. Šta je zamrznuti konflikt? Ama baš ništa. Izmišljotina dežurnih geopolitičkih klipeta i partijskih „umova“. Odnosno, em je svojevrsna (i nepostojeća) terminološka zavrzlama ali i provokacija koja asocira na nešto što inače nije popularno, em takva definicija u međunarodnom pravu, jednostavno, ne postoji. Međunarodno pravo tako nešto ne poznaje. A to znači, sledstveno, ne proizvodi nikakve međunarodnopravne posledice, pa se ne može ni koristiti.

Da podsetimo, međunarodno pravo (i posebno međunarodno ratno pravo), nije imaginarna i neprimenjiva oblast koja je tu reda radi. To je ozbiljan i vrlo široki pravni spektar brojnih propisa – konvencija, deklaracija, protokola, sporazuma, raznoraznih aneksa, dopuna i, posebno, krivično-procesnih dokumenata, na kojima (i na sreću) još uvek počiva ovaj svet. Međunarodno pravo je, uostalom, Povelja OUN.

Zahvaljujući uzdignutoj, bratskoj Rusiji, kao i prijateljskoj Kini i mnogobrojnim latinoameričkim i afričkim prijateljskim državama i, naravno, Indiji, međunarodno pravo će tek dolaziti do izražaja. Bar za neki srednjoročni period koji je pred nama.

Ukoliko se tako nešto ignoriše, to jest, ukoliko se po njemu i vrlo precizno, onako kako je predviđeno, ne postupa, a zvanična Srbija se baš tako, bandoglavo ponaša, katastrofa je ne samo na pomolu, već je tu, svugde oko nas. Slučaj Kosmeta je najubedljiviji primer. E, u takvom ambijentu, ne vredi nam ni sva sila i moć raspoložene Rusije.

manastir-svete-trojice1

  *

Da prokomentarišemo moguće (ali i već plasirane lažne dileme) i nametnute teze.

Proglasiti „okupaciju dela teritorije“ ne bi bilo moderno, ne bi bilo moguće, ne bi bilo „in“ i u skladu sa dostignutim nivoom evro(atlantske) saradnje i puta u EU.

– Šta tu nije moderno i da li se modernost meri gubitkom i brutalnim otimanjem najsvetije (i najbogatije) vekovne srpske teritorije i naroda? Da li je teritorija Beograda važnija, ili prostor Šumadije, i kako se ta dilema preseca? Kakav značaj ima stav (mišljenje, politika, delovanje) koji potencira staromodnost, kada je važeće međunarodno pravo još starije pa shodno tome i „staromodnije“? I kakva nam je to saradnja sa zapadnim „prijateljima“ koji nam otimaju zemlju i neskriveno ponižavaju, a pritom, vešto i lukavo koriste upravo rupe u međunarodnom pravu i šansu koja im je pružena s naše strane, tako što srpsku inertnost i plansku nesposobnost, na tom polju, obilato eksploatišu?

Pregovore, odnosno razgovore o imovini Srpske pravoslavne crkve (onako kako nas na to podstiče ekumenizirani iguman Sava Janjić, a zatim i svi srpski politički čimbenici) izmestiti iz UNESKO-a i prebaciti u Brisel, gde to pitanje rešavati pod pokroviteljstvom Evropske komisije.

– Prvo, kako ćemo u Briselu (bez Ruske Federacije) odbraniti srpske svetinje (a ne prostu crkvenu imovinu) kada je poznato šta su nam uradile tamošnje birokrate i šta nam tek smeraju kao oni koji dolivaju benzin na vatru, a drugo, o čemu pregovarati – o tome hoćemo li ili nećemo dopustiti „Kosovu“ da postane član UNESKO-a i kada? Ili ćemo mlatiti, doslovno, praznu slamu da je ono što je naše zaista naše? Ili ćemo, kao prelazno rešenje, zahtevati od presvučenih terorista UČK, da nam Dečane i Patrijaršiju „čuvaju“ ne sa desetinama kao do sada, već sa stotinama onih (a nazivaju ih KPS policajcima), koji će na dogovoreni signal sa zapada, navaliti na svete manastire dok ih ne sravne sa zemljom ili bar ne proteraju poslednjeg monaha?

**

Da li bismo došli do situacije da nam država „Kosovo“ odlazi ispred očiju, da postaje ovako značajna tvorevina oko koje je svet podeljen i lomi koplja, da li bi nam stajala omča oko vrata da smo blagovremeno, još 2008. godine (i dalje nije kasno!), proglasili „ratnu okupaciju dela teritorije“, ali ne kao floskulu, kao frazu iz junačkog epa ili kao kafanski urlik, već onako kako je predviđeno?

***

I na samom kraju, jeste dosadno i naporno, ali da ponovimo (jer nema nam druge) – stanje okupacije se završava potpisivanjem zvaničnog mirovnog ugovora (to je lukavo najavljeni i sasvim izvesni Sporazum o normalizaciji odnosa „Beograda“ i „Prištine“), tako što se matična (okupirana) država: (1) odriče svoje teritorije i predaje je agresoru, odnosno uzurpatoru, ili tako što se (2) okupirani deo zemlje oružanom borbom (ili dobrovoljnim povlačenjem okupatora) oslobađa.

Onaj nezvanični, treći i poslednji način, koji međunarodno pravo prepoznaje i priznaje (pa tako i štiti), jeste, obratimo pažnju (i zapamtimo!) – „ustanak naroda“. Tada okupirane teritorije nanovo prelaze u status „vojišta“, odnosno „ratišta“ (ovo drugo zato što je i celokupna Srbija meko okupirana završetkom petooktobarske, kopnene operacije NATO-a).

Birajmo Srbi šta nam je činiti i kom se izboru („i carstvu“) prikloniti.

Ako smo Srbi. Dostojni istorije i slavnih predaka. I kosmetskih svetinja bez kojih smo jedno veliko ništa.

Onako kako nam je ovih dana, zakasnelo ali nedvosmisleno, poručio i Njegova Svetost patrijarh srpski Irinej, blagosiljajući borbu neprestanu.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Kako i do kada je Vučićeva Srbija „pobedila“ UNESKO

  1. Komentar od Marko:

    Al jel neko razmotrio mogucnost tuzbe protiv Vlade Srbije zbog nepostovanja Ustava i ne proglasavanja Okupacije? Da li je moguce naterati Vladu na takav potez ? Sve mi se cini da od 5.oktobra nije postovan Ustav.

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kako i do kada je Vučićeva Srbija „pobedila“ UNESKO

* Obavezna polja