aa-andjelkovic-2222Da li je „Briselski sporazum“ samo skok u mestu ili bacanje KiM-a u paklenu provaliju?  I ko je uistinu sve kriv ako takvi planovi budu i  realizovani?

Nije neobično što Dušan Janjić – osnivač i prvi generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji i, nesumnjivo, prozapadno nastrojeni analitičar poznat po dobroj obaveštenosti o stavovima relevantnih evroatlantskih ambasada i njihovih centrala – u skladu sa svojim opredeljenjima, smatra da „Briselski sporazum“ bezrezervno mora da se primeni, odnosno da je neophodno da dosledno bude ispoštovan od strane Beograda. No, indikativno je što bez okolišenja kaže da misli da bi u kontekstu toga usvajanje Ustavnog zakona od strane Skupštine Srbije pretstavljalo „korak u lošem pravcu“ te bi bilo faktor „produžavanje političke agonije“. Janjić, koji veoma dobro zna o čemu govori, dodatno ukazuje na ono što je, i po mom mišljenju, od krucijalnog značaja za našu odbranu Kosova i Metohije u redefinisanim uslovima, odnosno, kao kontrast tome, za fundamentalno dizanje ruku od naše južne pokrajine, ako je to skrivena namera našeg političkog establišmenta.

PUMPANJE BRISELSKOG BALONA

Stvar je u tome što je „Briselski sporazum“, kome se sada pridaje ogroman značaj, prilično konfuzan, načelan, nejasan, odnosno manje bitan nego što je stvoren utisak. U pitanju je neka vrsta raskrsnice. Posle nje možemo, manje-više, da nastavimo da se krećemo u dosadašnjim koordinatama ali i da krenemo magistralom kosovsko-metohijske propasti. Otuda, od samog Sporazuma mnogo je važnija celina čiji je on deo! „Briselski sporazum“ povećava rizik od sloma, ali ipak, makar u teoriji – koju zagovornici Sporazuma sada, iako je „krnja“ iz razloga o kojima će nešto kasnije biti reči, stavljaju u prvi plan – nužno ne znači da će do njega doći.

O tome sam već podrobno pisao u tekstu: „O ,briselskom sporazumu’, njegovoj genezi i  posledicama“. Sada ukratko samo da ponovim da bi bilo mnogo bolje da pomenuti sporazum nismo prihvatili, odnosno da od 2008. godine nismo povukli čitav niz poteza u interesu Brisela, Vašingtona i Prištine a protivno „kosovskoj politici“ koju smo nominalno vodili. „Briselski sporazum“ je jedna, ni gora ni bolja, karika u lancu koji je generalno za nas štetan. Međutim, da ponovim: posle njega nećemo nužno biti u drastično gorem položaju nego pre njega. Opet, lako je da se baš to desi. Drugim rečima, nije nerealno da uskoro usledi potpuna kosovska kapitulacija oficijelnog Beograda a da se za nju samo trasira teren. U tom slučaju „Briselski sporazum“ je skakaonica u ponor.

Mislim da je vladika Teodosije u pravu kada kaže da u vezi sa „Briselskim sporazumom“ ne treba biti malodušan, odnosno da on ne predstavlja kraj naše odbrane Kosova i Metohije. Kako se mi u narednom periodu budemo ponašali kada se radi o njegovoj primeni, odnosno u kakav sistemski sklop ga uklopimo, zavisi da li će se klatno pomeriti bliže Prištini a dalje od Beograda (ili će ostati tamo gde je i bilo a ni to za nas nije naročito dobro, ali i od lošeg postoji znatno gore). Ne greši raško-prizrenski episkop kada naglašava da nam niko ništa ne može ako budemo složni i odlučni da branimo ono što je naše. A šta ako takvi ne budemo zbog raznih egoističnih političkih mešetara ili onih koji ciljno obavljaju posao za one koji su 1999. okupirali Kosovo i Metohiju?

DVOSTRANO ZAMAJAVANJE JAVNOSTI

Bolje bi bilo da na Kosovu i Metohiji nastave da deluju zdravstvene, kulturne, obrazovne i druge institucije Republike Srbije, no nije smak sveta ako one postanu institucije „Zajednice srpskih opština“ koje su, kao što nam se tumači, upravno, finansijski i na svaki drugi način potpuno samostalne u odnosu na Prištinu a jedino, bez mogućnosti bilo kakvog mešanja tamošnje administracije u njihov rad, tehnički funkcionišu u skladu sa kosovskim zakonima (što je na neki način i predviđeno Rezolucijom 1244 koja delovanje svega onoga što spada u domen samouprave, tj. nije u rukama međunarodnih predstavnika, poverava kosovskim „privremenim institucijama“). No, sve se potpuno menja ako se „Briselskim sporazumom“ priznaje i ustavni sistem Kosova ili se pak u nekim oblastima Prištini daje realna vlast i na severu Kosova.

Bezbednosne snage na severu Kosova su i sada formalno deo „Kosovske policijske službe“ ali u praksi predstavljaju neku vrstu „korpusa separatum“. Kako nam se iz naših zvaničnih struktura poručuje, u tom pogledu se ništa ne menja ni „Briselskim sporazum“. Štaviše Srbi dobijaju i regionalnog komandanta što obezbeđuje bolju koordinaciju policijskih snaga u četiri južnokopaoničke opštine. S druge strane, Priština sada poručuje da će potpuno od nule formirati policijske snage na severu Kosova, s tim što će poštovati etnički ključ (98% Srba, opštinski komandiri i regionalni komandant srpske nacionalnosti). Ako je tako, to baca potpuno drugačiju senku na Sporazum od one koja je našoj javnosti predstavljena.

Razlika je ogromna: u prvom slučaju sve ostaje po starom dok bi u drugom policija na severu Kosova, bez obzira što je čine Srbi, postala deo funkcionalnog prištinskog komandnog sistema. Ne treba ni reći da je to za nas neprihvatljivo. Što se obrazovnih, zdravstvenih i drugih sličnih institucija tiče, bitno je čiji pečat će se u njima koristiti, koji grb će stajati na diplomama, kakva će obeležja i zastave biti na samim objektima, itd. A sve to direktno zavisi od ustavnih okvira u kojima će se u krajnjoj instanci, makar i formalno, nalaziti srpske institucije na Kosovu i Metohiji.

kosovo07849

ZANEMARIVANJE USTAVNOG ZAKONA

Zato je od krucijalnog značaja da Skupština Srbije – pre eventualne implementacije „Briselskog sporazuma“ – donese odgovarajući Ustavni zakon. Njim bi sve one nadležnosti koje „Briselskim sporazumom“ pripadaju „Zajednici srpskih opština“ njoj bila poverena od stane Beograda a s druge strane iste nadležnosti bi bile dodeljene Prištini kada se radi o teritorijama pod njenom direktnom jurisdikcijom (to je u igri formalnosti od koje dugoročno i te kako zavisi realnost, važno bez obzira što će secesionisti to omalovažavati kao nebitan potez). Takođe, prihvaćena rešenja iz domena policije i sudstva nadovezala bi se na naš ustavni sistem i u skladu sa njim bila bi preneta ZSO-u (uz preciziranja koja bi isključila neadekvatna tumačenja Sporazuma od strane Prištine). Konačno, i kosovski zakonski sistem sagledan tehnički, bez njegove nakaradne ustavne „krune“, trebalo bi povezati sa našim ustavnim modelom i suštinskom autonomijom Kosova koja proizlazi iz Rezolucije 1244.

Ako se tako bude postupilo, i to pre eventualne implementacije „Briselskog sporazuma“, Dušan Janjić bi bio u pravu: suštinski se ništa ne bi promenilo na našu štetu, odnosno iz ugla onih koji smatraju da Srbija treba da se odrekne svoje južne pokrajine radi hipotetičkog početka ubrzanog kretanja ka članstvu u EU, nastavila bi se „politička agonija“. Opet, vladika Teodosije bio bi u pravu: „Briselski sporazum“ ne bi, u državno-pravnom pogledu, bio kraj srpskog Kosova. Svako bi nastavio da priča svoju priču i u skladu sa njom tumači Sporazum, a stanje na terenu bi ostalo kao pre aprila 2013. godine. S druge strane, za one kojima je to bitno, bile bi uklonjene prepreke na (i dalje neizvesnom) putu Srbije ka Evropskoj Uniji.

Ipak, da li je tako? Da li Brisel, Berlin, Vašington – pristaju na takvu igru? Da li im je prihvatljivo da se nađe neki  „modus vivendi“ između Prištine i Beograda, kojim bi sve ostalo isto a našla bi se forma koja omogućava tzv. „evrointegracije“ Kosova i ostatka Srbije, te neki vid međusobne saradnje bez razrešenja nesuglasica oko statusa naše južne pokrajine? Plašim se da je odgovor – NE! I da to dobro znaju oni kojima je tzv. „evroatlantska perspektiva“ Srbije iznad očuvanja njenog teritorijalnog integriteta. Zato je za njih donošenje Ustavnog zakona „korak u lošem pravcu“.

AVERS I REVERS „KOSOVSKE KAPITULACIJE“?

Donese li Ustavni zakon, Beograd će – bez obzira na sve stilizacije i modifikacije sračunate na to da se poboljšaju odnosi sa ključnim zapadnim centrima moći – ostati na pozicijama očuvanja Kosova i Metohije. Ne donese li Ustavni zakon a primeni li „Briselski sporazum“, deluje mi da će faktički priznati nezavisnost Kosova i omogućiti postepenu promenu stanja na terenu u smeru podjarmljivanja severa Kosova od strane Prištine. Imao taj deo KiM-a veću ili manju autonomiju, ona će nedvosmisleno biti u okviru kosovske kvazidržave.

Svi oni koji u vlasti ponavljaju da zvanična Srbija ne menja odnos prema našoj južnoj pokrajini – te da „Briselski sporazum“ ne ulazi u statusna pitanja već isključivo sa tehničkog stanovišta, u duhu Rezolucije 1244., definiše funkcionisanje srpskih institucija i opština sa srpskom većinom – bili bi mnogo ubedljiviji kada bi sve to tvrdili na osnovu već gotovog predloga Ustavnog zakona. Stvari su kakve nam kažu da jesu, i to čak i tada dok se po nas povoljno ne izvrši primena Sporazuma samo u teoriji, jedino ako „Briselski aranžman“ ide u paketu sa Ustavnim zakonom. Bez njega je, kao što sam već rekao, celokupna priča o tome da se Sporazumom ne zadire u status, najblaže rečeno, krnja.

Posmatrano u tom svetlu a kako vreme prolazi dok oni na vlasti više i ne spominju Ustavni zakon, taj jako bitni deo skupštinske rezolucije na osnovu kojih su vođeni „tehnički“ pregovori sa Prištinom, logično je što i kod onih koji nastoje da bez apriori negativnih ocena na račun vlasti ali iz nacionalne a ne antinacionalne perspektive analiziraju aktuelni politički proces, sazreva uverenje da se radi o planu za sukcesivno dizanje ruku od Kosova, odnosno fazno prihvatanje „kosovske kapitulacije“.

Drugu stranu medalje predstavlja veliki deo opozicije, koji, ponekada se stiče i taj utisak, pruža pozerski opor opasnim trendovima po budućnost naše južne pokrajine ili pak ne ume da deluje drugačije osim jalovo. (Videti tekst Branka Raduna: „Miting za Kosovo i šta dalje?“.) Deo toga je i stavljanje svih „jaja“ u jednu „korpu“. Slažem se da se generalno treba opirati „Briselskom sporazumu“ ali to ne treba činiti bezalternativno. Makar i bez nagoveštaja spremnosti da se on prihvati, ipak sve vreme treba vlast kritikovati i stoga što u paketu sa njim ne nudi i Ustavni zakon, našta je ona obavezna usvojenom Rezolucijom.

ANESTEZIRANJE SRPSKE JAVNOSTI

Nadam se da nisam u pravu, ali počinje da mi deluje kao da gotovo celokupna naša politička elita učestvuje u operaciji anesteziranja javnosti za amputaciju Kosova i Metohije. Za to je najkrivlja vlast ali svoj deo odgovornosti nosi i patriotska opozicija koja neće ili ne ume da izađe iz okova sterilnosti ili pak možda delimično predstavlja i naličje „briselskog procesa“. Ono o čemu treba da se govori potpuno se zanemaruje a vreme se troši na demagoške kombinacije koje, u duhu podeljenih uloga, svima koji su našli iole dobro mesto pod političkim suncem, pumpaju partijske rejtinge. Zlobnici su maliciozno govorili zbog par incidenata na velikom mitingu 2008. godine: „Kosovo za patike“. A vreme će pokazati da li naša politička elita radi po principu: „Kosovo za dobro pozicioniranje na raznim stranama (uključujući i „patriotsko-evroskeptički“ pol) političke scene tzv. postkosovske ili evropske Srbije“.

I još nešto što se već nazire ali to treba reći i eksplicitno: protivljenje isključivo „Briselskom sporazumu“, istrgnutom iz celine koja mu daje puni smisao, izgleda da je prihvatljivo za Zapad. To je bezopasna igra koja svima pruža prostor da profitiraju na svojim ulogama a da se na kraju desio ono što u Londonu, Berlinu, Vašingtonu i Briselu žele. O političarima raznih boja već je bilo reči ali korist od toga izvlače i razni analitičari, mediji i saradnici drugih vrsta DS-a. Đilas i drugi zvaničnici njegove partije ne smeju da stiču poene u javnosti odapinjanjem strela na „Briselski sporazum“ jer im je cilj da u očima Amerikanaca i Nemaca deluju još znatno koperativnije od aktuelne vlasti. No, oni koji su posredno povezani sa njima a nastoje da se javnosti predstavljaju kao „patriote“, sada imaju priliku da se na bezbolan način revitalizuju.

Istrošili su se dok su iz potaje pravdali Tadića i njegov tim za ono što su radili da trasiraju teren za „Briselski sporazum“. Sada se ponovo uspešno mažu „patriotskim“ bojama dok jurišaju na njega i aktuelnu vlast (koja je kriva što nije napravila diskontinuitet sa onim što su sa Kosovom radili DS-ovci za koje su te „patriote“ bili puni razumevanja a od kojih je sve krenulo). Naravno, Ustavni zakon ne spominju. To bi već bilo iskakanje iz pravila, iz ugla zakulisnih gospodara Srbije posmatrano, jalove „patriotske igre“. Pragmatičnim Zapadnjacima nije bitno koliko su reči žestoke već da li se njima nešto postiže. Dog god to nije slučaj ne smeta im izvikivanje jakih parola i busanje u srpske grudi.

BERLINSKA RAPSODIJA

Da se sada vratimo na postavljeno pitanje – da li naša politička elita zloupotrebljava situaciju u kojoj se nedavno našla zemlja? Nemali deo odgovora na to pitanje leži u (za)postavljanju Ustavnog zakona, što, da još jednom istaknem, ako bi se u pozitivnom smislu desilo ne podrazumeva i prihvatanje „Briselskog sporazuma“. On Srbiji u vezi sa odnosom snaga na Kosovu i Metohiji ne donosi ništa dobro ali može da donese mnogo lošeg. Da bi bilo ono prvo, tj. da bi stanje ostalo bar nepromenjeno – moramo dobro da shvatimo reči vladike Teodosija i da bez odbacivanja bilo čega ostvarimo (i tako u odnosu na mnogo bolju Platformu značajno devalviranu) Rezoluciju koju je kao osnov za „tehničke“ pregovore usvojila Narodna skupština Srbije. Nažalost, naša vlast i opozicija postupaju u duhu reči: „Ko u klin, ko u ploču“. Pri tome, da stvari budu i gore, svi nekako – kao da se radi o nekom dogovoru – zanemaruju vrlo važan Ustavni zakon.

Možda to i nije slučajno: deluje mi da je njegovo ne usvajanje zakulisni uslov Berlina za dodeljivanje datuma Srbiji. Nisu, valjda, Nemci i Amerikanci džabe „krečili“, da bi naša kosovska „fasada“ ostala ista. I ne forsiraju, čini mi se, brzu primenu „Briselskog sporazuma“ da bi stvari ispale dobro za nas a ne za njih. A naši političari, plašim se, ne usmeravaju pažnju naše javnosti isključivo na odbacivanje ili prihvatanje sporazuma u načelu, bez važnih nijansi od kojih zavisi njegov smisao. Za Prištinu i njene zapadne zaštitnike najpovoljnija opcija je da se Srbi žestoko posvađaju oko Sporazuma a onda da on forsirano – bez Ustavnog zakona za koji u situaciji kada se izgubi vreme a munjevito, bezrezervno usvajanje „parafiranog“ predstavi kao uslov za dobijanje datuma i „bolji život“, neće biti prostora – faktički prihvat ustavni model secesionističkog Kosova. Na to bi se nadovezalo fazno urušavanje srpskih odbrambenih pozicija na severu Kosova, odsečenog od Beograda zbog eskalacije unutar srpskog sukoba.

Nadam se da tako ipak neće biti. Ipak, dobro je da imamo u vidu i ovaj totalno mračni scenario. Kako je jedan italijanski publicista svojevremeno napisao: „Bolje je da mi preventivno nabeđujemo političare nego da oni misle da nećemo primetiti šta nam sve loše rade“. Uostalom, u našem slučaju sve manje se i radi o prevenciji.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Koovski ustavni rulet

* Obavezna polja