„Ne može biti kompromisa o statusu, teritorijalnom integritetu i suverenitetu zemlje.“

Taman kad se namerih da, bezrezervno, podržim rečenicu iznad, shvatih da ovo, na žalost svih nas, nije izjavio predsednik Republike Srbije već najizgledniji kandidat za budućeg premijera „Republike Kosovo“ Aljbin Kurti, dan posle izborne pobede.

 Ovako nešto, niti jednom, za ovih sedam i po godina, otkako je zaseo na vrh vrhova Srbije i uzurpirao svu vlast u ovoj zemlji, iz nekoga, samo njemu znanoga, razloga, niti jednom, elem, nije smeo da izgovori Vrhovnik naš nasušni.

Zagonetka je, tim pre, čudnija, otkako je, nedavno, baš na Beogradskom bezbednosnom forumu, čak i bivša visoka EU-predstavnica, baronica Ešton, obnaorodovala da se ni od beogradske ni od prištinske strane nije zahtevalo da prelaze svoje „crvene linije“, pošto je cilj EU bio (samo) da ih dovedu u istu sobu, za isti sto.

Veliki narodni prosvetitelj, ali i poliglota, svetski čovek i misleća veličina svoga doba, Dositej Obradović, zazirao je pomalo od prevelikog belosvetskog eglena i bespotrebnog skitanja po „belome svetu“ srpskih vođa svoga doba. Ostaće tako zabeleženo da je, u svom poslednjem govoru na sednici Praviteljstvujuščeg sovjeta, u februaru 1811, mesec dana pre nego što će se upokojiti u Gospodu, Dositej preporučio Karađorđu i njegovim vojvodama: „Prva vam je dužnost da upravu zemlje, sastavljenu od pametnih ljudi, premestite (iz Beograda, prim. C.M) negde u sredinu, u kakvo ma i neznatno mesto, blizu Vožda; drugo, pak, da Gospodara zemlje, koga vam je Bog darovao, poštujete i pazite bolje od svega na svetu, da bi se i on od srca mogao brinuti o svima i svaku bedu mogao savladati, ali mu nikad (njemu, Karađorđu, prim. C.M), iz zemlje ne dajte putovati; i treće, za sada nikuda, pa čak ni najbolje svoje ljude, ne šaljite u poslanstvo kao deputate ni najvernijim prijateljima svojim dok se zemlja ne uredi, već šaljite pisma, pametno napisana, po neznatnim knjigonošama…“

Zbilja, zašto se svi dužnosnici NATO države Kosovo koja svoj „Ustav“ ima tek dvadesetak godina toliko bogobojažljivo odnose prema „najvišem pravnom aktu svoje zemlje“, a reprezenti države sa stolećima dugom državotvornom i zakonodavnom tradicijom kao što je srpska, smatraju da Ustav Republike Srbije „ne vredi ni pišljiva boba“? Zašto sve što je odmetnuti dvojac Vrhovnik – Doglavnik ispotpisivao u „Briselskom svetom slovu“ ima supremaciju nad Ustavom Srbije, a istovremeno, sve što, iz teksta istog tog sporazuma, nije u dosluhu sa „Ustavom Kosova“, ne biva primenjeno?

Da li je Dositej, još pre 208 godina, bio na tragu odgovora na ovo današnje pitanje?

Pa, stvarno, hajde da sumiramo, da napravimo presek posle „samo“ sedam i po godina ove i ovakve vlasti – šta su to „crvene linije“ za Kosovo i Metohiju?

Za braću i komšije Albance znamo. Njihove dosadašnje vođe pozivale su se na svoj ustav koga „nemilosrdno“ poštuju. A po tome ustavu, tumačili su oni (a patroni iz Vašingtona davali su im za pravo) nema nadređenosti međunarodnih nad „državnim aktima Republike Kosovo“. Zbog čega, pak, ni jedina „obaveza“ albanske strane po Briselskom sporazumu, formiranje virtuelne zajednice srpskih opština, ne može da bude ispunjena… jer to ne dopušta „Ustav Republike Kosovo“!?

Oni koji su su posle klasične vojne agresije, bez objave rata, i stvorili svoju NATO državu na delu okupirane teritorije Republike Srbije, smatraju da je „crvena linija“ za Kosovo – međusobno priznanje njihovog „čeda“ na 17 odsto okupiranog područja Srbije i same Republike Srbije.

Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti – Fotomontaža

Stav Ruske Federacije (ali i dve trećine čovečanstva) prekjuče je u Beogradu ponovio ruski premijer Medvedev: ta „crvena linija“ je „poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, pri čemu tokom razmatranja i rešavanja svih pitanja kao osnova mora da se uzima međunarodno pravo, pre svega, Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, a ne jednostrani akti“.

Srpska pravoslavna crkva (SPC), uprkos konstantnim pohvalama na račun Vrhovnika i njegove „lavovske borbe“ (za nešto, neznano šta, na Kosovu i Metohiji), uprkos odlikovanju „te lavovske borbe“ Ordenom svetoga Save, ima, za sada, važeći stav, sa svoga majskog sabora, da je njena „crvena linija“ činjenica da „KiM predstavlja sastavni deo suverene teritorije Republike Srbije i da je tako definisano u Ustavu Srbije i u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.“

Za Sveti arhijerejski sabor SPC, eksplicitno, „nije prihvatljiva bilo kakva izmena statusa KiM koja vodi ili priznanju Kosova kao nezavisne države ili bilo kojoj varijanti teritorijalne podele, bez koje nije moguće razgraničenje, jer bi takva rešenja dovela neizbežno do iseljavanja većine preostalog srpskog naroda, koji živi u većinski albanskim sredinama KiM, i do nesagledive štete za našu duhovnu i kulturnu baštinu.“

Svoj stav o Kosovu i Metohiji, preksinoć je, u ime tri miliona fanova „Zadruge“, javno obelodanila čak i šampionka pretprošle ružičaste, dakle Vrhovnikove, „Zadruge“, Kija Kockar (aktuelna pobednica Luna Đogani se još nije izjasnila, prim. C.M): „Ljudi sa Kosova mi pišu koliko se teško živi, naročito na severu Kosova; na jugu žive u miru, ali to nije slučaj na severu.“ Iz čega se da zaključiti da je i Ružičasta partija „za razgraničenje“, e da bi i onima na severu „bilo dobro“ kao onima na jugu, ako sam sad išta razumeo…

Ali, šta su za naše vlasti „crvene linije“ na Kosovu i Metohiji?

Od političara iz vladajuće koalicije, preciznije se izjasnio samo ministar bez portfelja Milan Krkobabić: za njegov PUPS, „crvena linija u pregovorima jeste zaštita imovine države Srbije i srpskih preduzeća, imovina Srpske pravoslavne crkve i svih građana Srbije“.

Ostali iz vlasti ili mudro i vizionarski ćute, k’o da su im, selotejpom, zapušili usta, ili, na čelu sa Vrhovnikovom Tajnicom i njegovom novom partijskom koleginicom, smatraju – suma sumarum – da je „najbolje za Kosovo ono što predsednik smatra da je najbolje za Kosovo“. Ma šta to bilo…

A predsednik Republike koji je, u permanentnom imaginarnom ratu sa Ustavom na koji se zakleo i sa četiri petine građana zemlje čiji je predsednik, bacio je probne balončiće u vidu nekakvoga „razgraničenja“ (sa zdravim razumom, valjda), a kada mu je to razvejano kao mehur od sapunice, dosetio se da bude, nešto kao jadnjikavo, crnoduhovit. Pa, onda, na konkretno pitanje šta je to „crvena linija“ zvanične Srbije za KiM, lupeta o nekakvim kompromisima kako „ne možemo da damo sve, a ne dobijemo ništa“, ali to čini pošto već unapred konstatuje da Srbija na KiM „nema ništa“! 

Ili se igra „…u zdrav mozak“ posvećene mu pastve, pa na temu Kosova, posle susreta sa šefom diplomatije „svoje prijateljice“ Angele Merkel, građanstvu saopštava da, „ako kažem Srbima da nema ništa od Kosova, ima da me tuku tiganjem po glavi“.

Ili, kao na otvaranju onih dubajićanskih vetrenjača po Banatu, preti da će „d’uzme konopče da se obesi… o vetrogenerator“.

E, sad, zamislite da, na primer, premijer Španije ovako zbori o budućnosti Katalonije ili Baskije, predsednik Francuske o statusu Korzike, neki kiparski zvaničnik o „Turskoj Republici Severni Kipar“ i tome slično.

Kao naš Vrhovnik, posle susreta sa onim naslednikom Šiška Menčetića, nekim tamo Trampovim Grenelom koji je došao da našeg vrhovnog komandanta postroji usred Beograda:

„Kažu neki ljudi: ’Nude nam podelu‘. Niko nam ništa ne nudi. Niko nam ne nudi podelu. To u nečijoj mašti mi imamo nešto i treba nešto da dobijemo, ali ništa niko neće da nam nudi, to da imate u vidu… Prvi put kad nam neko nešto bude ponudio prigrabiću to, ali to se ne dešava… Amerika neće da promeni svoj stav, a niko ništa i ne nudi Srbiji. Amerika priznala Kosovo i traže da priznamo Kosovo…“

Ako već, za ovih sedam i po godina autoritarne vladavine, nema rešenje, pa čak ni „crvenu liniju“ za Kosovo, dobronameran savet Vrhovniku je da pročita moj prethodni blog „Neka visi Pedro“.

Njegova eks-ekselencija je, svojevremeno, negde kod nepismenih Tarabića, iščeprkao da će doći „žuti ljudi“, ja sam, opet, kod vidovitog Milete Živadinovića Crkvara, iz pretprošlog veka, našao da „sreće neće biti sve dok preko Tresibabe ne prođe „žuta vojska“! (A vidimo da je, na neki način, ona već tu, na istoku Srbije, doduše, ne u Knjaževcu, ali jeste u Boru, Majdanpeku, pa sve do Smedereva…)

I, obavezan savet Vrhovniku – neka ozbiljno prouči ono što je, još u 17. stoleću, a propo Kosova i Metohije, zborio starac Stanj Šćekić (Prozorljivac): „Zavladaće crnogaći ljudi… dok se ne slome Ežderska vrata (Skadar), nema sreće za Srbina... i dok ne dođu sa zapada hrišćani za koje mi i ne znamo, da to prečiste i urede“.

Jer, kad Vrhovnik može da se zeza na račun teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje čiji je predsednik, hajde onda građanima da dopustimo zadovoljstvo da se, glede „srca Srbije“, obrate gatarama i vidovnjacima.


Izvor: Blog autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kosovo i Metohija između tiganja i konopčeta

* Obavezna polja