pavic-aleksandar1Kako se navodi u članu 76. Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde od 22.7.2010. godine, „Deklaracija o nezavisnosti (tzv. Kosova – prim aut.) je usvojena na sastanku održanom 17. februara 2008, pošto je za nju glasalo 109 od 120 članova Skupštine Kosova, uključujući Premijera Kosova i Predsednika Kosova (koji nije bio član Skupštine). Deset poslanika Skupštine koji su predstavljali zajednicu kosovskih Srba i jedan poslanik koji je predstavljao zajednicu kosovskih Goranaca odlučili su da ne prisustvuju sastanku“.

Član 75. Savetodavnog mišljenja citira prvi stav navedene Deklaracije: „Mi, demokratski izabrane vođe našeg naroda, ovim izjavljujemo da je Kosovo suverena i nezavisna država. Ova izjava odslikava volju našeg naroda i u potpunosti je u skladu sa preporukama Specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija i njegovim Sveobuhvatnim predlogom za rešavanje statusa Kosova“.

Opšte je poznato da Ahtisarijev predlog nikada nije usvojen od strane Ujedinjenih nacija, pa stoga nije pravno obavezujući za bilo koga.

Kako nas podseća nedavni Zaključak Ustavnog suda Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 13/2015), kojim se odbacuje predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti parafiranog tzv. Briselskog sporazuma, odnosno „Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“ između Beograda i Prištine (ili, po terminologiji Ustavnog suda, „Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini“) od 19.4.2013, s obzirom da je reč o političkom, a ne pravnom aktu:

„Narodna skupština Republike Srbije potvrdila je sledećeg dana, 18. februara 2008. godine odluku Vlade Republike Srbije o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju nezavisnosti. U ovoj odluci stoji:

‘Poništavaju se akti i radnje privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji kojima se proglašava jednostrana nezavisnost, jer narušavaju suverenitet i teritorijalnu celokupnost Republike Srbije zajemčenu Ustavom Republike Srbije, Poveljom Ujedinjenih nacija, Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 1999. godine i drugim rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i važećim međunarodnim pravom. Ovi akti i radnje predstavljaju nasilno i jednostrano otcepljenje dela teritorije Republike Srbije, i zato su nevažeći i ništavni. Ovi akti i radnje ne proizvode nikakvo pravno dejstvo u Republici Srbiji, kao ni i u međunarodnom pravnom poretku. Jednostrano otcepljenje dela teritorije suverene države predstavlja pravno nasilje nad Republikom Srbijom i nasilje nad važećim međunarodnim pravom.’“

Međunarodni sud pravde je, međutim, otišao korak dalje od državnih institucija Srbije, utvrdivši da tzv. Deklaracija o nezavisnosti od 17.2.2008. nije bila čak ni akt „privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji“ (tj. organa koje je Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN ustanovio Ustavnim okvirom za privremenu samoupravu, kojim je uspostavljena zakonodavna, izvršna i sudska vlast autonomije na Kosovu i Metohiji, putem Uredbe 2001/9 od 15.5.2001).

Prema članu 105. Savetodavnog mišljenja:

„Oni koji su deklaraciju usvojili nisu imali nameru da ona stupi na snagu u okviru pravnog poretka koji je stvoren za privremenu fazu, niti je ona to mogla. Naprotiv, Sud smatra da autori deklaracije nisu delovali, niti su nameravali da deluju, u kapacitetu institucije stvorene i ovlašćene da deluje u okviru tog pravnog poretka, već su preduzeli da usvoje meru čija će važnost i posledice biti izvan tog poretka“.

jahjaga polaganje poste

Član 106 dalje navodi: „Ovaj zaključak podupire činjenica da su autori deklaracije preduzeli da ispunjavaju međunarodne obaveze Kosova, posebno one koje je za Kosovo kreirao UNMIK (stav 9), i izričito i svečano objavili obaveze Kosova prema trećim Državama u skladu sa obavezama navedenim u deklaraciji (stav 12). Nasuprot tome, pod režimom Ustavnog okvira, sva pitanja vezana za rukovođenje spoljnih odnosa Kosova bila su pod isključivom ingerencijom Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara:

(m) sklapanje sporazuma sa državama i međunarodnim organizacijama u svim stvarima vezanim za RSBUN 1244 (1999);

(n) nadzor nad ispunjavanjem obaveza iz međunarodnih sporazuma koji su sklopljeni u ime UNMIK-a;

(o) spoljni odnosi, uključujući sa Državama i međunarodnim organizacijama… (Glava 8.1 Ustavnog okvira, ‘Ovlašćenja i Obaveze koje pripadaju SPGS-u),

u skladu sa kojim se Specijalni predstavnik Generalnog sekretara samo konsultuje i sarađuje sa Privremenim institucijama samouprave po ovim pitanjima“.

Član 107: „Određene pojedinosti u tekstu deklaracije kao i okolnosti njenog usvajanja takođe navode na isti zaključak. Nigde se u izvornom tekstu deklaracije na albanskom jeziku (koji je jedini autentični tekst) ne pominje da je deklaracija delo Skupštine Kosova. Reči ‘Skupština Kosova’ pojavljuju se u zaglavlju deklaracije samo u engleskom i francuskom prevodu u dosijeu priloženom u ime Generalnog sekretara. Jezik koji je korišćen u deklaraciji razlikuje se od jezika koji se koristi u aktima Skupštine Kosova, s obzirom da prvi pasus počinje frazom: ‘Mi, demokratski izabrane vođi našeg naroda…’ dok akti Skupštine Kosova koriste treće lice jednine.“

„Uz to se procedura vezana za deklaraciju razlikovala od procedure koju je koristila Skupština Kosova za usvajanje zakonodavnih akata… Takođe se primećuje da deklaracija nije prosleđena Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara radi objavljivanja u Službenom glasniku“.

Član 108: „…Ćutanje Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara u vezi deklaracije od 17. februara 2008. ukazuje da on nije smatrao da je deklaracija bila akt Privremenih institucija samouprave koji je trebalo da počne da deluje u sklopu poretka za čiji je nadzor on bio ovlašćen. Kako praksa pokazuje, on bi bio dužan da reaguje na akte Skupštine Kosova za koje je smatrao da su ultravires, tj. izvan njenih prerogativa.

Član 109: „Stoga Sud zaključuje da autori deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008. nisu delovali u svojstvu jedne od Privremenih institucija samouprave u sklopu Ustavnog poretka, nego kao lica koja su delovala kao predstavnici naroda Kosova izvan okvira privremene administracije“.

I sam Ustavni sud Srbije se osvrnuo na ovaj deo Savetodavnog mišljenja MSP: „Dajući tzv. savetodavno mišljenje Međunarodni sud pravde je analizirao, prvo, ko je doneo Deklaraciju o nezavisnosti KiM i zaključio je da to nisu bile privremene institucije samouprave, da to nije bila Skupština Kosova, već da je Deklaraciju donela grupa kosovskih albanskih političara“.

Šta iz svega ovoga proizilazi? Proizilazi da sadašnje strukture u Prištini, koje je priznalo (a za većinu se zna i pod kakvim pritiscima) preko 100 država na svetu – nemaju nikakve pravne veze sa Rezolucijom 1244. One su nastale izvan nje, izvan pravnog poretka uspostavljenog od strane UN, koji i dalje postoji, i morao bi da postoji za sve koji priznaju same UN. I tu ništa ne menja činjenica da je, 17.2.2008. jedan broj samoproklamovanih „predstavnika naroda“ u Prištini jednostrano proglasio nezavisnost, odnosno izabrao da, po viđenju MSP, politički izrazi svoje viđenje konačnog statusa KiM.

albanci4

Jednostavno, nema ničega u međunarodnom pravu, kako ga je protumačio MSP, što obavezuje i jednog aktera na KiM da se podredi poretku samoproklamovanih vlasti u Prištini. To važi i za Srbe, i za Arbanase, i za sve druge koji žive na Kosovu i Metohiji. Ne postoji ni obaveza ni osnova da ih bilo koja vlast u Beogradu tretira kao „privremene institucije“ unutar poretka uspostavljenog Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, a još manje kao „pokrajinske institucije“. Tzv. Briselski sporazum se dogovara sa samoproglašenim strukturama, koje ne prepoznaju ni Rezolucija 1244 ni Ustav Srbije. Zato se dogovori postignuti u Briselu ne mogu uklopiti u pravni poredak niti legalno primeniti u Srbiji. Ustvari, briselski pregovori sa prištinskim kvazi-institucijama im daju sadržaj koji one inače ne bi imale.

Na kraju, činjenicu da je prvobitni akt uzurpacije od 17.2.2008. odredio i sadašnju katastrofalnu realnost „Kosova“ potvrđuju čak i neki od zapadnih medija koji su umnogome doprineli njegovom afirmisanju. Tako, povodom ove neslavne godišnjice, Asosijejted pres izveštava:

„Za tinjajuće probleme, politički analitičar Dukađin Gorani krivi bivše pobunjeničke vođe koje su vodile pokrajinu u pravcu nezavisnosti od Srbije – ali su se otuđile od svojih sunarodnika. On kaže da oni sada vode Kosovo u „društveni revolt i političko nezadovoljstvo. ‘Kosovo je sistematski opljačkano i porobljeno u ime oslobođenja,’ kaže Gorani, misleći na zvaničnike Oslobodilačke vojske Kosova koji su vodili oslobodilački rat a sada zauzimaju vodeće položaje“.

Što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Kosovo i Metohija je i po pravdi i po pravu i dalje sastavni deo Srbije.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kosovo sedam godina posle – Što se grbo rodi vreme ne ispravi

* Obavezna polja