Pre dvadeset godina, NATO je pokrenuo svoju prvu veću vojnu kampanju. Sjedinjene Države, Britanija i druge NATO sile bombardovale su Srbiju sedamdeset osam dana. Ovo nije bila čisto vojna operacija: NATO je takođe uništio ono što je nazvao metama „dvojne upotrebe“ (‘dual-use’ targets) kao što su fabrike, gradski mostovi pa čak i glavnu televizijsku zgradu u centru Beograda, u pokušaju da terorom prisili zemlju na predaju.

Kosovski rat bio je završno poglavlje raspada onoga što je tada bila Jugoslavija. U ovoj oblasti [Kosovu i Metohiji, prim. prev], etnička albanska većina bila je suočena sa sve većom represijom tokom 90–ih godina prošlog veka, u vreme kada se većina jugoslovenskih saveznih republika otcepilo – putem dugih krvavih sukoba u slučajevima Hrvatske i Bosne. Iako je zvanična politika lidera kosovskih Albanaca bilo nenasilje, rastući uticaj naoružanih separatista Kosovske oslobodilačke armije (KLA engleska, OVK srpska skraćenica) doveo je do porasta broja napada na državne vlasti i na manjinske kosovske Srbe.

Kao što su učinile u Hrvatskoj i Bosni, zapadne vlade su dolile ulje na vatru tako što su podržale separatiste, dok su same sebe prikazivale kao mirotvorce. Lideri NATO bili su u potpunosti svesni, kao što je to na dan početka bombardovanja priznao tadašnji britanski ministar odbrane Džordž Robertson, da je sve do početka 1999. godine „OVK bila odgovorna za više pogibija na Kosovu nego što su bile odgovorne jugoslovenske vlasti“. Kao što je NATO znao, strategija OVK bila je da izazovu razbuktavanje sukoba, upravo da bi izazvali delovanje Zapada. Jedan kosovsko-albanski lider rekao je kasnije za Bi-Bi-Si: „Što je više civila ginulo, to su veće postojale šanse za međunarodnu intervenciju, i OVK je, naravno, to razumela“.

Tako je najmoćniji vojni savez na svetu mogao da prikaže napad na malu evropsku državu kao „humanitarnu“ operaciju. Na početku, ideja je bila da će bombardovanje da spreči izbegličku krizu. Kao što je tadašnji premijer Toni Bler rekao: „Ukoliko ne uspemo da delamo sada, […] možda ćemo morati da se nosimo sa posledicama spirale sukoba i stotinama hiljada izbeglica“. Predvidljivo, posledice su bile suprotne: samo bombardovanje je dovelo do baš tih posledica kako je sukob na Kosovu postajao žešći.

Odgovor NATO bio je da pojača propagandu. Srbi su osuđivani kao „nacisti“ koji vrše „genocid“ na Kosovu. Vođe NATO bile su pomognute ulizičkim medijskim izveštavanjem, pošto je većina novinara prigrlila ideju da je Zapad sila „dobra“ u borbi protiv „zla“ u post hladnoratovskom svetu. To je priča koju smo od tada čuli mnogo puta: kosovsku kampanju NATO držali su za navodno uspešan model oni koji su zagovarali vojna dejstva protiv Iraka 2003, Libije 2011. i Sirije 2018.

Ali ovoj ideji je dobrano istekao rok trajanja. Argument u prilog „humanitarnoj vojnoj intervenciji“ je uvek da cilj opravdava sredstvo: da će kratkoročni rizik smrti i uništenja opravdati konačan cilj. Na kraju kosovskog sukoba, Bler se zakleo kako će međunarodna zajednica „izgraditi Kosovo koje će u konačnici, biti primer kakav bi Balkan trebalo da bude“. Posle dvadeset godina, prošlo je dovoljno vremena da ostvare ovo obećanje.

Kakav bi Balkan trebalo da bude?

Jaz između retorike i realnosti najširi je u vezi sa tvrdnjom da je Kosovo, kako ustav koji odobrava Evropska unija u više navrata navodi, „multietničko društvo“. Ovo je, uostalom, navodno ono za šta se rat uopšte i vodio: Bler je u to vreme tvrdio da „se borba vodi oko fundamentalnog principa […] da svako ljudsko biće, bez obzira na rasu, religiju ili poreklo, ima neotuđivo pravo da živi slobodno od progona“.

Dok je on to govorio, desetine hiljada kosovskih Srba je bežalo pred pogromima koji su usledili odmah posle rata. Više hiljada je otišlo u narednim godinama, zato što NATO intervencija nije razrešila temeljni sukob. Srbija i dalje polaže pravo nad pokrajinom, ali stalno nasilje niskog intenziteta, zastrašivanje i uznemiravanje onemogućavaju normalan život kosovskim Srbima i drugim manjinama. Erupcije ozbiljnog nasilja desile su se 2004, 2008, 2009. i 2011. godine.

Srbi uz asistenciju KFOR-a napuštaju Prizren, 14.06.1999.

Posleratno Kosovo nije mirno mesto, i – uprkos tome što je jedino mesto na svetu gde možete da sretnete nekoga ko se zove Tonibler dok se šeta duž Bulevara Bila Klintona – u zadnjih nekoliko godina ono je izvezlo najviše militantnih džihadista po glavi stanovnika u Evropi. Prema izveštaju iz 2017. Razvojnog programa Ujedinjenih nacija (UN Development Program) preko 300 mladih ljudi sa Kosova otišlo je da se priključi Islamskoj državi u Siriji. Neki od njih uspeli su se „do vrha hijerarhije ISIS-a, dok su drugi izvodili napade u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama“.

Neki komentatori krivili su uticaj dobrotvornih islamskih ustanova koje finansira Saudijska Arabija a koje su na Kosovu uspostavljene posle rata, verovatno nesvesni da je OVK svojevremeno bila uvoznik džihadista. Kao što je britanski autor Mark Kurtis ukazao, zapadne obaveštajne službe znale su za aktivnu saradnju OVK sa Al Kaidom pre rata. Odgovor vlada članica NATO u to vreme bio je da obezbeđuju oružje i obuku.

Mnogi analitičari su ukazali na stagnirajući ekonomski razvoj kao na ključni faktor koji snaži ekstremizam, i, zaista, Kosovo ima najniži BDP po stanovniku u regionu. Stopa nezaposlenosti je preko 30 procenata (oko četiri puta veća od prosečne evropske stope ili gora od grčke na vrhuncu nedavne ekonomske krize), i penje se na preko 55 procenata za mlade. A ipak više ljudi je napustilo Kosovu u potrazi za poslom nego što se zaputilo u inostranstvo na putu mučeništva. Pretežniji od samog ekonomskog siromašenja, verovatno je faktor široko rasprostranjenog osećanja razočaranja stvarnošću „nezavisnog“ Kosova.

 „Propala država“ koju je stvorio Zapad

Današnje Kosovo je ishodište godina intenzivne međunarodne intervencije. Njime je neposredno vladala Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) od kraja rata juna 1999. godine. Kosovo je proglasilo samo sebe za nezavisnu državu 2008. godine – ali ovo je bila „nadgledana nezavisnost“ pod pokroviteljstvom Misije vladavine prava Evropske unije na Kosovu (EULEKS). I nakon što je formalno nadgledanje zvanično okončano 2012. godine, nastavljen je opsežan međunarodni nadzor: u nedavnoj studiji je zabeleženo da Sjedinjene Države i Evropska unija „snažno i stalno intervenišu u [kosovskim] unutrašnjim poslovima“. Još uvek je oko 4.000 NATO vojnika i preko 500 službenika Euleksa na Kosovu, uz zvaničnike Evropske unije, pet stotina službenika brojnu misiju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, i Kosovski tim Ujedinjenih nacija koji čini devetnaest agencija sa stotinama činovnika.

Kosovo je, drugim rečima, pokazni primer zapadnog državotvornog delanja – ono je primilo više pomoći po stanovniku od bilo koga – kao što je NATO intervencija iz 1999. sama bila pokazni primer onoga što je Bler prozvao „doktrinom međunarodne zajednice“. Ipak ishod, prema istraživaču međunarodnih odnosa Aidanu Hehiru (Aidan Hehir) jeste da je „Zapad stvorio propalu državu na Kosovu“. Ili kako je drugi istraživač, Arolda Elbasani (Arolda Elbasani) naveo: „Čak i kada joj na raspolaganju stoje ogromni resursi i neograničena ovlašćenja, međunarodna zajednica nije bila kadra da ostvari ciljeve koje je sama postavila: multietničku, funkcionalnu i demokratsku državu“.

Umesto toga, ono što je ostvareno jeste zapravo monoetnička, disfunkcionalna država odakle su manjine ili pobegle ili u njoj žive u nesigurnim enklavama, i u kojoj su korupcija i kriminal na najvišim nivoima upravljačkih institucija raspršile sve iluzije glasača.

U Izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2005. „organizovani kriminal i korupcija“, istaknuti su kao „najveća pretnja po stabilnost Kosova“. U izveštaju se, takođe, beleži da „vlada nije preduzela nužne […] mere kako bi se izborila sa organizovanim kriminalom i da bi sprečila korupciju“. No, ovo je bilo tokom perioda neposredne Unmikove uprave, tako da ako je neko trebalo da preduzme nešto to su same Ujedinjene nacije. Stvari se nisu poboljšale pod nadzorom Evropske unije. Kao što je u izveštaju Saveta Evrope iz 2010. godine o „Nehumanom tretmanu ljudi i nezakonitoj trgovini ljudskim organima na Kosovu“ dokumentovana „skrivena, i u nekim slučajevima otvorena, veza između organizovanog kriminala i politike, uključujući i predstavnike vlasti“. Ovi nalazi bili su potvrđeni u još jednoj istrazi 2014. godine.

Ukazak NATO trupa na Kosovo, juna 1999.

„Zarobljena država“ i zapadno skretanje pogleda

Mnoge od ovih problema personifikuje nekadašnji lider OVK Hašim Tači. Odmah nakon rata, OVK je postala „Kosovski zaštitni korpus“: Tači mu je komandovao, a osim toga je bio i na čelu privremene vlade. Predvodio je Kosovo ka samoproglašenoj nezavisnosti kao premijer 2008. godine i od 2016. godine je kosovski predsednik. Nekada slavljen na na Zapadu kao „kosovski Džordž Vašington“, Tači je označen u istrazi Saveta Evrope iz 2010. godine kao vođa „Dreničke grupe“ – nekadašnji lideri  OVK koji su se premetnuli u „kriminalne preduzetnike“ umešane u ubistva, kidnapovanja i protivpravna zatočenja, uspostavili su „nasilno kontrolu nad trgovinom heroinom“ i „kreirali neki oblik ‘zarobljene države’“.

Čak je i blagonaklona analiza priznala problem „zarobljene države“ na Kosovu, u kojoj se „državni resursi i institucije koriste za privatne ciljeve“ uključujući „sveprožimajuću“ mrežu korupcije i klijentelističkih odnosa koji koče razvoj. Razumljivo, mnogi su isfrustrirani zbog izostanka toga što napredak izostaje. Ipak, konačnu krivicu za kosovske probleme snosi Zapad.

Gradonačelnik Prištine, Šlend Ahmeti je svakako u pravu kada zagovara stav da je lokalni problem „zarobljene države“ ishodište toga što je Evropska unija sklonija „stabilnosti u odnosu na demokratiju“. Kako Hehir takođe navodi, baš zbog toga što je Kosovo bilo pokazni primer za međunarodno stvaranje države Zapadni nadzornici nad Kosovom su oklevali da se suoče sa svojim problemima. Svakako u periodu neposredne uprave, prioritet je bilo održavanje privida stabilnosti umesto da se rizikuje sukob koji bi mogao da se razbukta bavljenjem prljavom realnošću kosovske mafijolike politike.

Ako se uzme u obzir izostanak napretka, deluje verovatno da je zakasnilo „otkriće“ Evropske unije veoma dobro poznatih kriminalnih veza OVK, i njena sve veća preokupacija „zarobljenom državom“ koju su zarobili isti oni ljudi kojima su oni uredili da preuzmu vlast, samo još jedan pokušaj da se izbegne odgovornost.

Ironično, jedna od posledica ovog neodlučnog pristupa je da je misija Euleks – uspostavljena sa jasnom svrhom da se bori protiv korupcije i podrži ustanovljenje vladavine prava – ukaljana korupcionaškim skandalima. Euleksov tužilac Marija Bamieh zahtevala je istragu protiv korupcije njenih sopstvenih kolega, ali je Euleks odgovorio tako što ju je otpustio. Bamieh je rekla kako joj je rečeno u britanskom Forin Osigu da ignoriše dokaze korupcije. Glavni Euleksov sudija Malkolm Simons je 2017. godine dao ostavku, iznoseći tvrdnje o korupciji i političkom ometanju [pravosuđa], ali je potom postao meta kontraoptužbi za kriminalna dela, kao i otkrića da pre svega nikada nije ni bio kvalifikovan da deluje kao međunarodni sudija.

Kakva god bila istina u vezi sa raznim optužbama, sasvim je jasno da, kao što je rekao jedan bivši Euleksov činovnik o misiji, „tu ima malo zahteva za odgovornošću, pošto na kraju krajeva više se brine o čuvanju zaposlenja“. Drugi su takođe uočili odnos između međunarodnih organizacija sa „širokim ovlašćenjima“ ali bez „ustrojene subordinacije ili odgovornosti“, i šireg „smisla opšte slabosti ili nefunkcionisanja“ u kosovskom društvu. Prema Elbasanijom optužujućem opisu: „Međunarodno osoblje putuje širom Kosova u luksuznim automobilima, često posećuje luksuzne kafiće koji posebno njih uslužuju i žive ekskluzivnim životnim stilom [koji ih] drži odvojene od osiromašenog i nefunkcionalnog društva čiji nastanak su pomogli“.

Ljudi koje je NATO napao 1999. godine, svakako neće slaviti ovog meseca, ali izgleda podjednako malo verovatno da će godišnjica podstaći mnogo entuzijazma i među onima kojima je navodno planirano da intervencija pomogne.

Prevod – Miloš Milojević


Izvor: The Spiked/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kosovska tragedija dvadeset godina posle

* Obavezna polja