marina-ragusЗар је потребан наш пристанак на нашу пропаст, дугорочну или коначну, свеједно – упитао је 2004. године уочи покрајинских избора на Космету Патријарх Српски господин Павле у отвореном писму државном врху Србије: Председнику Републике и Председнику Владе (Б. Тадић и др В. Коштуница).[i] Те, не тако давне 2004. године било је потпуно јасно да такозвана међународна заједница неће урадити апсолутно ништа у корист гарантованих права Србима, али да ће урадити све да легитимизује ентитет настао на тероризму и организованом криминалу који данас препознају као тзв. Косово.  Ово је било јасно и много пре и после  2004 свакоме ко се потрудио да разуме велике ратне игре на делу српске територије на коме су се традиционално одмеравале снаге Истока и Запада. Није само било јасно на који начин обезбедити животе Срба који својим постојањем штите вековна огњишта на Косову и Метохији. Баш у тим нејасноћама велики је Запад припремао и највеће преваре. Под изговором „стандарда и статуса“ у  оквиру владавине „права“ Србе су делили, свађали и њима манипулисали сви они који су у ствари прихватали ЕУропску путању. За Србе како на Космету тако и у осталим деловима Србије то је значило само једно: ропство по највишим ЕУропским стандардима.

„У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права не живот? Роба треба најпре ослободити ропског положаја који му је наметнут и извести га из тамнице да би се он могао слободно понашати и слободно бирати или бити биран“,[ii] подсећао је тада Патријарх Павле који је као епископ Српске Православне Цркве на Косову и Метохији провео тридесетчетири године и изванредно познавао сваки угао невоља и неприлика које су Србе сачекивале у континуитету деценијама. Само до тог октобра 2004 уочи покрајинских избора: десио се мартовски погром (добро организован и подржан из многих „кухиња“ које су прекрајале етнички слику КиМ деценијама) који се памти по спаљеним и уништеним српским средњовековним светињама; „готово сви злочинци су и даље (били, прим. аут.) на слободи, а прогнаници мање-више заборављени, да не кажем отписани“[iii], подсећао је српски Патријарх. Србима са Косова и Метохије и даље се нудила илузија о „бољем“ животу у оквирима ентитета којим су руководили они исти које су Срби препознавали као вође терористичке ОВК и архитекте пројекта Жута кућа. У оквиру ентитета које је НАТО агресијом на тада суверену европску државу СРЈ изградио касетним бомбама и осиромашеним уранијумом.

Данас, девет година касније Србија је изгубила најбољег међу нама Патријарха српског Господина Павла и на корак је да изгуби шансу да питање свог окупираног дела територије врати у оквире Резолуције 1244, за почетак. Трећег новембра текуће године одржавају се локални избори на Космету који су расписани од стране тзв. Косова према тзв. косовским законима уз тзв. фер и демокартске услове. Та „фер и демократска“ атмосфера уочи новембарских локалних избора који имају само и једино за циљ да се легитимизује НАТО творевина тзв. Косово, изгледа баш онако како смо очекивали и упозоравали:

cik-kosova3

Прво – према речима Ненада Рикала који је именован у Централну изборну комисију (ЦИК)  тзв. Косова „Пре неколико дана усвојен је коначни бирачки списак против којег сам ја гласао, јер је на том бирачком списку било само оних 6 500 расељених који су раније прихваћени, а осталих 32 000 који имају право жалбе нису у њега укључени“.[iv] Како тврди Рикало, 16 150 жалби на бирачки списак стигло је на Панел за жалбе ЦИК, од тога је процесуирано 10 606 жалби: 3 968 је прихваћено, одбијено је 6 363, док је 275 жалби у поступку. Тзв. Косово тврди да су посреди „техничке грешке“ и да Срби могу да се жале. Коме? Наравно, тзв. Врховном суду тзв. Косова. С друге стране, према неким изворима негде око 600 000 више Албанаца уписано је у бирачке спискове[v].

„Моје дубоко убеђење је да је то једна велика намештаљка“, тврди Рикало и наставља „ не желим да моја изјава испадне као политичка, па зато наводим свој пример: Моји отац и мајка поднели су истога дана идентичну документацију. Отац је прихваћен, а мајка није на бирачком списку“[vi] подсећајући да и његова супруга која је попунула формулар према његовим инструкцијама није у бирачком списку.

Друго – С једне стране, српским носиоцима власти дозвољавају се само „верске посете“ како је била објашњења посета Премијера Србије[vii] и издају се потернице за хапшење како је тзв. основни суд у Митровици одлучио према захтеву тзв. тужилаштва а поводом даљих посета српског министра без портфеља у Влади Србије задуженог за Косово и Метохију[viii]. С друге стране, кампању за новембарске локалне изборе с косовске стране подржавају ни мање ни више него премијери Турске и Албаније. Изјава турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана „Не заборавите, Турска је Косово, Косово је Турска“ показала је саму природу свих избора које би Срби требало да подрже својим изласком трећег новембра. Без речи осуде од стране те „демократске“ западне Европе, макар у њеном најјачем делу, Срби сада треба да разумеју шта их чека већ 4. новембра. Само ова два примера довољно говоре о атмосфери у којој се проводе изборне радње и одговарају на све недоуимице и дилеме које су се с разлогом нашле пред Србима са Космета. Избори који ће се одржати трећег новембра су антисрпски на првом месту, а онда антиуставни па тако и антидржавни. И нема ниједног другог валидног разјашњења. Ове изборе расписала је тзв. председница тзв. Косова а не Република Србија која према свом врховном законодавном акту једина има право на то. Или, је Устав Србије стављен ван снаге, а сви ми нисмо упознати с тим.

Ови избори имају за циљ легализовање: насиља над Србима, НАТО агресије из 1999. године, отимање српске територије и укидање српске државности коју гарантује Устав на целокупној територији а то значи и на Косову и Метохији. Зато су предстојећи новембарски избори питања опстанка Србије и српског народа. Гледано шире и не само на делу српске територије Космета. Од нас грађана Србије се очекује да то понизно прихватимо. Од неких тако што ће позвати Србе са Космета да изађу на изборе, од других тако што ће на тим изборима гласати. Наравно, да очекујемо многе контрааргументе попут: лако је из Београда мудровати. Питамо: а шта је то у Београду другчије? Да ли се у Београду живи боље или у правом дужничком ропству? Да ли грађани Србије билогде данас у Матици осећају пун квалитет живота, остварење људских права, равноправност или било коју тековину демократски уређеног друштва? Да ли се осећају грађанима уопште? Све ово даје за право да јасно дефинишемо свој став, а он је врло јасан и формулисан само с позиција права и правичности. Ништа више и ништа мање. С намером смо оставили по страни историјске, културне и друге аргументе које би наш апел да се НЕ ИЗЛАЗИ на антисрпске новембарске изборе само дубље цементирали. Овде смо само представили правне и политичке разлоге (тек део њих) који би требало у савременом демократски уређеном друштву да буду довољни. Србији је отета територија и сада се од Србије тражи да је се и званично одрекне. И не само територије, већ и народа. То је, уосталом, нама свима и врло јасно поручио турски премијер Ердоган. Изостанак реакција Брисела као и осталих најјачих западно европских центара моћи, само су потврда претходног.

Новембарски избори су тако СТАТУСНОГ карактера, како за тзв. Косово тако и за онај део међународне заједнице који спада у архитекте ове НАТО творевине: они се одржавју по расписивању тзв. председнице тзв. Косова; проводе се према тзв. косовским тзв. законима. Коначно, њима се укидају српске институције на северу КиМ које су још једино представљале атрибуте државности Републике која је спремна да се гиљотинира и осуди себе на тек географски појам како се данас све чешће може чути у разним „панелским“ круговима. „Откуд на бини премијер Албаније Еди Рама? Да ли је Косово, поред тога што је Турска, већ и Албанија“[ix]? Поставља питање Дарко Танасковић чувени исламолог и изванредни познавалац неоосманизма поводом актуалне изборне кампање за новембарске изборе. Одговора нема. Уосталом, да ли је и битан? Поступци говоре довољно. Ваља приметити да осим демарша и захтева за извињење отказивање гостопримства дипломатским представницима две државе није уследило од стране званичне Србије а било је неопходно-премда није се, нажалост, ни очекивало. Званична Србија је капитулирала Бриселским споразумима пошто је због ЕУ Химере ниво преговора с Приштином подигла са техничког на највиши државни ниво. И то је то.

kosovski izbori

У овим данима пресудним за опстанак Србије нема особе која не промишља о свему из најразличитијих углова покушавајући да сагледа најбоље решење. И сваки пут када смо пред оваквим раскршћима не можемо да се не присетимо неких ранијих догађаја: Да ли треба подсетити да су Албанци на Космету деценијама не игнорисали изборе већ и целокупан државно-правни поредак државе чији су становници били. Да ли су трпели притиске са било које или чије стране? Не. Зар чак и Борис Тадић није изразио негодовање поводом изласка Срба са КиМ на новембарске изборе 2007. године пошто је схватио да његов позив за излазак на изборе 2004, никакво добро Србима није донео. Напротив. Да се подсетимо: „Пре неколико година позвао сам Србе да учествују на косовским изборима, уз јасне услове да се испуне сва права у контексту децентрализације, здравства, полиције, судства, просвете, безбедности…нажалост ниједан од тих услова није испуњен и ја данас немам права да позовем косовске Србе да изађу на покрајинске изборе“[x], рекао је Тадић.

Коначно, у оваквим и овим данима наш једини путоказ могу да буду само најбољи међу нама. Један од њих је и блаженопочивши српски Патријарх Господин Павле српски светионик у најтежим временима који није заобилазио прилике да упозори на саблазни које су се надвијале над Србијом:

„ За име Бога, не позивајте остатак прогоњеног и мученичког српског народа на Косову и Метохији на изборе за органе тамошње власти! Не позивајте га, па ма ко вас на то наговарао или присиљавао!“ рекао је српски Патријарх те не тако давне 2004. године. Уколико све остало написано и не значи пуно у ово смутно време, ово последње а могло би сасвим сигурно да буде и прво, треба да нам буде мапа пута. Чему толика страдања, ако на крају понизно ставимо главу на пањ? Избор је увек само у нама, а оправдања за погрешне одлуке и живот после њих, никако не можемо тражити изван нас самих, зар не?


[ii] исто

[iii] исто

[v] исто

[vi] исто

[vii] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/413565/Taci-Dacic-na-Kosovo-dolazi-u-versku-posetu

[viii] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Izdat-nalog-za-hapsenje-Vulina.sr.html

[x] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/t40818.lt.html


Извор: Фонд Стратешке културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Косовски избори као пристанак на пропаст

* Обавезна поља