milan-damjanac-300x230 (1)Na dan pogubljenja Vidkuna Kvislinga, u utorak 10. septembra, srpska vlada je smenom čelnika četiri srpske opštine na severu donela odluku da se konačno i u potpunosti povuče sa Kosmeta. Taj dan će biti upamćen ne samo kao dan potpune predaje naše teritorije, suvereniteta i sunarodnika kosovskim Albancima već i kao završetak bombardovanja iz 1999. godine.

Naravno, ostalo je još da Kosmet i zvanično priznamo kao nezavisnu državu, iako to nije od presudnog značaja, ali će se i to vremenom dogoditi, kao po običaju, malo po malo, maltene neprimetno, odnosno onoliko koliko je potrebno da se izbegne svaki otpor. Kuvanje žabe je dalo svoj rezultat i kolonija pod imenom Srbija je uspešno sprovela u delo sve strane zamisli i planove. Međutim, to više nije ni najvažnije – važnije je kako smo se za par godina pretvorili u zemlju bezakonja, u zemlju bez institucija i potpunu anarhiju. Vlada koja ne poštuje Ustav sopstvene zemlje vrši vlast na osnovu legitimiteta koji joj daje taj isti akt, mada bi zlonamernici rekli da vlada na osnovu legitimiteta koji joj pružaju strane ambasade.

Narod više nije briga za velika nacionalna pitanja jer je jedino na šta može da misli puko preživljavanje. Svedeni smo na nivo države trećeg sveta, u kojoj nema ni posla, ni novca, ni perspektive. Zato je i potpuno jasno zašto teritorijalni integritet i nacionalni ponos ne zanimaju kritičnu masu u Srbiji. Neke doduše i zanima, ali nedovoljno da promene bilo šta.

sever-kim-predsednici-opstina

Bilo kako bilo, srpskih institucija na Kosmetu više nema, ali je bitno da će se emitovati nova sezona rijaliti programa, kako bi narod bar mogao da se pozabavi tuđim životima i tuđim mukama. Ionako je najteže baviti se sopstvenim. Za to vreme Srbi masovno prodaju nekretnine na jugu centralne Srbije kosovskim Albancima, čitava sela nestaju a mladi beže iz zemlje. Smrt je čudesna stvar; najčešće se može „namirisati“ njeno prisustvo.

Nesrećni Srbi na Kosmetu su prošli kao Srbi u Krajini, koji su ostavljeni na cedilu, napušteni i izdani od svojih sunarodnika i svoje države, i njima je najteže reći bilo šta pozitivno ili uputiti bilo kakve reči ohrabrenja.

Umesto ohrabrenja, možda im treba uputiti reči otrežnjenja. Iako dobar deo Srba veruje da oni brane srpsku državnost na Kosmetu, kritičnu masu uopšte ne zanimaju njihovi životi, njihova sudbina i njihova tragedija. Kritičnu masu Srba iz Srbije zanima kada će biti jeftinije gorivo, hleb, meso, mleko (namerno sam se poslužio ovakvim redosledom). I to uopšte nije osuda bilo koga – to je činjenično stanje.

Srbija će ćutati i dalje, i tiho odobravajući, gledati vašu nesreću i način na koji se Beograd obračunava sa vama. Narod će ćutati dok srpska vlada kosovske Srbe prisiljava da budu građani separatističke tvorevine kosovskih Albanaca i niko neće ni glavu okrenuti na vašu nesreću. Naravno da većinu Srba ipak boli vaša sudbina – ali ih više boli sopstvena.

Bilo bi najlakše sada napisati nešto što bi zvučalo kao davanje lažne nade, ali baš zato tako nešto neću učiniti. Nema nade niti smete šta da očekujete od okupirane zemlje kojoj stranci određuju sastav vlade, zemlje u kojoj je narod anesteziran i siromašan, zemlje u kojoj vlada bela kuga a mladi masovno odlaze u inostranstvo. Maksimum srpskog nacionalnog ponosa sada je sport, a ne politika, san o ulasku u EU, a ne kultura, smanjivanje vojnih snaga, a ne teritorija. Ni na srednji ni na duži rok ne postoji ni tračak nade da će se išta po tom pitanju promeniti, sem što ćemo izgubiti još naroda i još delova teritorije, ali ćemo i to prihvatiti ćutke, tolerantno i apatično kao i sve do sad.

farma_1367998467_670x0

Dokle – teško je reći. Verovatno sve dok se stvari ne uskomešaju spolja i stvore šansu da se nešto promeni iznutra, najverovatnije ponovo za tuđi interes, a ne za naš sopstveni. Tako to obično ide sa kolonijama, tako to obično biva sa poraženim narodima. Ne nadajte se u državu, jer će država raditi protiv vas. Ne nadajte se u narod, jer narod ne zanima vaša sudbina. Nadajte se samo u sebe i u sopstvene snage.

Najlakše bi sada bilo uskliknuti „izdaja!“, što ovo konačno i jeste, najbolje bi sada bilo kada bi bar milion duša ispred skupštine uskliknulo isto to, ali to se neće dogoditi. Neće se dogoditi jer nema ideje tog tipa koju bi kritična masa naroda podržala, neće se dogoditi jer to samo nije dovoljan motiv za većinu, a u krajnjoj liniji – možda bi se i dogodilo kada bi postojala ideja vodilja, koja bi pored ove ponudila rešenje i za druge državne probleme, pre svega siromaštvo. Uostalom, svi mi znamo koliko Srbi vole populističke ideje i jednostavno rešenje problema. Srbi nisu u stanju da rade bilo šta u kontinuitetu uz jasan plan i program, jasne ciljeve i velika odricanja. A nisu, zato što je srpska elita gora od naroda, neradnija i sklona parazitiranju ili obmani tog istog naroda, te se ona i najviše služi populizmom, dok onaj deo elite koji narodu saopšti istinu dobija epitet „mračnih sila“, koje ruše srpske nade u svetlu budućnost.

Dakle, hleba i igara. Kod nas je doduše dovoljno da ima igara, a hleb i dalje čekamo. Ili beše kruh?


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Smena lidera ili kraj bežanije države sa Kosmeta

* Obavezna polja