Призреном од недеље, после пуних 16 година, поново одјекују звона са Цркве Богородице Љевишке. Ова црква из 14. века спаљена је током погрома 2004. и од тада се, пошто је уништен и звоник, градом цара Душана звук звона није могао чути. Све до сада. Пут до обнове звоника био је, по репортажи Спутњика, дуг и трновит, стално саботиран од стране приштинских власти у маниру, како каже парох Ђорђе Стефановић, „фали ти један папир“.

Да ли је коинциденција што су звона Богородице Љевишке поново зазвонила баш у тренутку када се обнавља одавно посрнули и саботирани дијалог Београда и Приштине? Свакако да јесте, али свакако и да у овом догађају има превише симболике да би се тек олако прешло преко њега.

„Фали ти један папир“ је сјајна илустрација онога шта косовски Срби треба да очекују од власти под вођством косовских Албанаца, осим уколико власти у Београду не успеју да током дијалога издејствују озбиљне гаранције и од тих Албанаца, и од међународне заједнице да ће и елементарна људска права, али и она која се на Западу данас сматрају „универзалним“ – поштовати. И ту не мислимо само на права хомосексуалаца, него и на права Срба по националности и православаца по вероисповести. Без обзира на то што се само луд или глуп после свега може уздати у некакве гаранције и Албанаца, и Европске уније, и Запада уопште, разговарати се мора.

Сад, то што је за нешто тако бенигно као што је обнова звоника једне од најстаријих цркава у Европи (саграђена је 1307, пуних 38 година пре недавно изгореле Богородичне цркве у Паризу) било потребно 16 година, не треба да нас обесхрабрује да ће једног дана бити примењен и договор о Заједници српских општина потписан пре седам година, иако нам вазда за то „фаљи један папир“. Али разговарати се мора. О повратку око две стотине хиљада прогнаних Срба да не говоримо. Њима не „фаље папири“, него храброст (или лудост) да се суоче с реалном могућношћу да би по повратку могли завршити с вишком олова у глави. У ствари, и о томе се разговарати мора.

ЉУБАВ ПРЕКО ВИДЕО-КОНФЕРЕНЦИЈЕ

У време док се пише овај текст (уторак, 14. јул) још је велика непознаница о чему ће се то тачно разговарати у Бриселу у четвртак, 16. јула. И српске, и европске власти саопштиле су да су теме одређене, али не и које су то теме. Конкретан је једино главни преговарач косовских Албанаца, премијер Авдулах Хоти, који као папагај понавља да је тема, односно циљ разговора „само међусобно признавање и пуна нормализација односа између две земље“.

Иако сви добро знамо да би то волели не само косовски Албанци него и Европска унија предвођена у овим напорима пре свега Немачком, али и Француском, упркос томе што неки тврде да председник те земље Емануел Макрон „није баш наклоњен Албанцима“ (А волели бисмо да нам неко објасни како је то показао. Да није тако што је ономад на обележавању краја Првог светског рата Вучића ставио у трећи ред споредне бине, а Тачија на централну позицију, или качењем „косовске заставе“ у Нотр Даму?), нема превише смисла да је баш то тема садашњих разговора.

И председник Вучић је после видео-самита у Паризу Хотијев поглед на теме разговора назвао „списком лепих жеља“: „То су очување територијалног интегритета Косова, очување устава и уставне организације Косова, трајно узајамно признање а не модел две Немачке, чланство у УН и да друге европске земље признају Косово. А тек онда би се бавили питањем несталих и ратне штете.“ Вучић је, тврди, на то одговорио да Србија не прихвата никакве ултиматуме и наређења, те да је сваки разговор потпуно бесмислен ако су ти захтеви смисао свега.

Вучић, Лајчак и Хоти у Бриселу – Фото: Председништво Србије

Реално, има основа да се верује његовим речима и (макар за сада) делује потпуно безумно да ико прихвати било какве нове озбиљније споразуме (подразумевали они или не одрицање Београда од Косова и Метохије) док ни они стари од пре више од седам година још нису спроведени. Тога су били свесни и Американци када су планирали несуђени састанак у Вашингтону, а тога морају бити свесни и „Европљани“.

О чему ће се доиста у четвртак разговарати у Бриселу ми, међутим, сада немамо појма, нити можемо да нагађамо. У сваком случају, делује као да је свима, осим косовским Албанцима, најважније било да се ствари покрену с мртве тачке и обнови какав-такав дијалог, па су срећни што ће до некаквог сусрета уопште доћи (утолико пре што он није под окриљем омраженог Доналда Трампа), а то о чему ће се разговарати и није претерано битно. Како ствари изгледају у данашњем свету је ионако много важније од онога што оне уистину јесу.

ПРЕТЕРАНА КОНСТРУКТИВНОСТ?

Занимљива је у овом контексту чињеница да док се и Американци и „Европљани“ труде да за преговарачки сто доведу Београд и Приштину, косовски Албанци врдају. Прво су због објављивања предлога оптужнице против Хашима Тачија и Кадрија Весељија одиграли наруку ЕУ (дубоке државе) и отказали долазак на разговоре у Вашингтон, а онда су захтевали да се састанак у Бриселу првобитно заказан за недељу помери за четвртак, због тога што, побогу, Хашим Тачи у понедељак има заказан сусрет с тужилаштвом у Хагу.

Александар Вучић је, с друге стране, спреман да се позиву на разговоре одазове кад год, упркос томе што још није одржана ни конститутивна седница Скупштине Србије произашле из управо одржаних избора, а камоли формирана нова влада. Њему не смета да разговара ни док Београд потресају нереди и улични сукоби полиције и демонстраната који узвикују „Косово, Косово“.

Да ли је тиме што је одлучио да се, за разлику од Албанаца, не позове на ове проблеме и одложи разговоре показао своју снагу или слабост, и да ли Србија и српски национални интерес од тога могу имати већу штету или корист, не можемо са сигурношћу рећи. Свакако је у складу с његовом у протекле две године више пута поновљеном одлучношћу да дијалог настави чим се уклоне препреке које је поставила Приштина. Ако ништа друго, то указује на конзистентност каква недостаје и Европској унији (у односу на готово све), и косовским Албанцима (у односу на дијалог с Београдом).

Горепоменуте демонстрације у Београду су још један аргумент због којег верујемо да Александар Вучић у овом тренутку никако нема намеру да разговара о „међусобном признању“ о којем маштају косовски Албанци. Какав год да је био њихов контекст и узрок, ко год да их је организовао, оне су показале да проблеми с којима би се Вучић суочио на унутрашњем плану, у случају да му падне на памет да поклекне под евроалбанским притисцима, нису нимало наивни.

Сетите се само да пред „издају“ 25. марта 1941. у Београду није било никаквих демонстрација, а онда се десио 27. март. Ово што се протекле недеље дешавало је озбиљна опомена свима, посебно ако се узме у обзир да је грађанска опозиција демонстрирала макар једном недељно у протекле две године и да ништа није успела тиме да постигне, а „националисти“ за два дана јесу.

Стални представник Русије при ЕУ Владимир Чижов на састанку са специјалним представником ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирославом Лајчаком, 13. јул 2020. (Фото: Твитер/RussianMissionEU)

Треба узети у обзир и чињеницу да се стални представник Русије при ЕУ Владимир Чижов непосредно после видео-самита и пред састанак у четвртак састао са специјалним представником ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирославом Лајчаком.

„На састанку је истакнуто да је правна основа за решавање питања Косова Резолуција Савета безбедности УН 1244, која је у потпуности актуелна“, наводи се у кратком и јасном саопштењу Чижова.

Можда се сплетом несрећних околности (за које су од Вучића одговорнији неки који сада покушавају да се укључе у протесте пред Скупштином Србије) дијалог о Косову води под паском ЕУ, али сваки коначни споразум мора да прође и кроз прсте Русије и Кине у Савету безбедности УН. А Москва, с којом Вучић, ипак, одржава више него добре односе, упорно понавља неопходност поштовања Резолуције и Устава Србије.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Мистерије дијалога с Приштином

* Обавезна поља