„Upad jedinica ROSU u Severnu Mitrovicu pokazao je da su snage KFOR-a, odnosno NATO-a, namerno obmanjivale sveukupnu javnost i danas je svima jasno po čijem nalogu i u sprezi sa kojim silama su predstavnici NATO-a lagali“

Aleksandar Vučić, kineskom ambasadoru, 23.11.2018.(1)

Vreme će pokazati da li je izgovaranje ove rečenice  od strane aktuelnog srpskog predsednika,  kao deo državne poruke prijateljski naklonjenoj velikoj sili, bilo trenutak otrežnjenja post-petooktobarske Srbije ili samo još jedna od njegovih epizodnih predstava  u pripremi naroda za  konačno odricanje ove vlasti od južne srpske pokrajine.  Istorijsko „NE“ kakvo je Srbija umela da kaže kada „dogori“ ili još jedna ponuda Zapadu za cenjkanje oko nečega što NEMA i ne može imati CENU?

Uzimajući u obzir rezultate Vučićeve politike poslednjih godina, verovatnoća za ovo drugo mnogo je veća, ali bilo bi nekorektno (pa, ako hoćete, i krajnje neanalitički) u ovim uslovima potpuno isključiti i prvu mogućnost.

Uglavnom, sve se odvijalo kao na filmskoj traci. U svega nekoliko dana prvo je Srbija neprimereno diplomatski ponižena u Parizu, zatim je tzv. „Kosovo“ žestoko ošamareno prilikom glasanja za prijem u „Interpol“, pa je Haredinajeva vlada odjednom podigla carinske barijere na granici koja po režimu ne postoji, a onda je Vučić službeno zakukao o kršenju Briselskog i CERFTA sporazuma, da bi sve dobilo epilog u naglo probuđenoj revnosti  šiptarske paradržave da razreši slučaj ubistva Olivera Ivanovića time što je na Sever Kosmeta ubacila specijalne jedinice ROSU koje su, uz maksimalnu brutalnost, uhapsile četvoricu Srba i odvukle ih u zatvor „visokog rizika“ u Podujevu. Onaj peti, najsumnjiviji, čiji su se inicijali M.R. od početka dovodili u vezu sa Oliverovom likvidacijom, naravno, nije uhapšen. Nije zatečen kod kuće…

Onaj ko veruje da je ovo „slučajnost“ ne bi trebalo da gubi vreme i dalje čita ovaj tekst. Niti sam ja autor za njega, niti je on čitalac za mene. A mi, koji u „slučajnosti“ ovog tipa ne verujemo, idemo dalje…

Dakle, gospodin M.R. nije uhapšen jer nije ni trebalo da bude uhapšen. Da jeste, upad ROSU na Sever, inače crtan  u britanskoj ambasadi u Prištini, ne bi bio ono što jeste – PORUKA. Poruka nekom važnom u srpskom režimu. Ne šiptarska, već britanska. I zapadna. U zavisnosti od toga kako će ta poruka biti primljena zavisi i kako će teći navodna „istraga“, odnosno hoće li, ne previše tajanstveni M.R., biti uhapšen i optužen. Tim pre što je u međuvremenu gospodin M.R. postao i politički činilac, sa otvorenim ovlašćenjima da predsedniku (Liste), ako se previše polakomi na privilegije funkcije, bukvalno i fizički zavrne uši.

Otuda, toj šiptarskoj „istrazi“ ne možemo verovati, bez obzira što niko ozbiljan nikada nije mogao isključiti da je Olivera ubila srpska ruka. Uostalom, metu na njegovom čelu nisu crtali Šiptari, već srpski režim i njegovi glasnogovornici na Kosmetu. Naravno, to ne znači da oni imaju veze sa činom likvidacije, ali može itekako poslužiti za „preusmeravanje pažnje“ u ovom, izuzetno osetljivom, političkom trenutku. Englezi i Šiptari svakako nisu ti kojima se može verovati da će Oliverovo ubistvo razrešiti objektivno i nepristrasno, baš kao što zvuči neverovatno i da srpski istražni tim za svo ovo vreme nije u istrazi napravio ni jedan korak jer ga sputavaju Šiptari na terenu. U tom smislu mrtvi Oliver postaje akter žive kosovske politike jedanaest meseci nakon što je surovo ubijen.

 

VUČIĆ, NATO I ROSU NA SEVERU KOSMETA

Vučićeve reči na račun NATO-a, izrečene u susretu sa kineskim ambasadorom koje mogu, mada ne moraju, nagoveštavati promenu kursa nikako ne umanjuju njegovu odgovornost za haos i neizvesnost kome su ovih dana iloženi Srbi na Kosmetu. Niti Dačićevu.

Prvo pitanje koje se nameće jeste da li bi vršljanje ROSU po Severu Kosmeta, koje je već postalo uobičajena pojava, bilo moguće da Vučić nije ukinuo srpsku policiju  koja je tamo delovala mnogo efikasnije nego, recimo, u Novom Pazaru? Svakako da ne bi. Niti bi Tači glisirao po Gazivodama, ni Veselji gradio po Brezovici…

Lažući uznemireni srpski narod na Kosmetu kako njegova sigurnost nije ugrožena Vučić i njegovi ljigavi emisari, predvođeni Vulinom i Drecunom, pričali su tada da je Vučić, pre ukidanja srpske policije, od NATO-a dobio „usmene garancije“ da pripadnici kosovskih specijalnih snaga neće ulaziti na Sever. Šta u politici znače „usmene garancije“? Zašto nije insistirao na pismenim? I hoće li neko snositi odgovornost za pogrešnu odluku iz koje proističu problemi koje sa ROSU imamo danas (hapšenje Đurića, prebijanje poslanika Srpske liste, hapšenje ovih četvorice Srba, brutalna pojedinačna privođenja itd.)

 Dakle, onaj ko je razgradio srpske institucije na Severu najdirektniji je krivac za ovu eskalaciju i štetu koja po srpski narod na KiM iz toga može nastati. A to je aktuelni srpski režim, koji počinje i završava se Aleksandrom Vučićem.

 Slično važi i za odnos sa NATO. Onaj ko nam već godinama priča kako smo, baš zahvaljujući njemu, onima koji su nas gađali uranijumskim bombama postali prijatelj i partner za uvažavanje, ko je potpisao dokumente koji NATO trupama u Srbiji daju gotovo okupaciona ovlašćenja, ko se pre samo mesec dana slavobitno širio pored generalnog sekretara Alijanse otvarajući najveću NATO vežbu u Srbiji ikada(2) i objavljujući kako je dogovoreno „brzo stupanje u kontakt“ sa generalnim sekretarom u slučaju nekih eskalacija na Kosovu jer je NATO jedini garant bezbednosti kosmetskih Srba, sada nam saopštava kako nas je NATO sve vreme lagao o kretanju ROSU. I nikom ništa. Može li to tako? Živi li na Kosmetu srpski narod ili zamorčići evro-atlantskih eksperimenata aktuelnog srpskog režima? Dokle će Srbi na Kosmetu biti taoci njihovih pogrešnih procena? I dokle će se njihovom tragedijom baviti svi ti ljigavi Drecuni i Đurići srpski politike?

Uostalom, kako smo videli, najnoviju eskalaciju na Kosovu forsira upravo Ramuš Haradinaj, koalicioni partner Srpske liste i čovek koji je premijer postao srpskim glasovima? Imaju li pravo oni koji su za Haradinaja glasali, ili to podržali (poput Vučića), danas da budu „iznenađeni“ događajima koji su logična posledica njihove politike? I hoće li, onima sa Kosmeta, biti oduzete nekretnine koje su kupili po Srbiji od trenutka kada su postali Haradinajevi koalicioni partneri? To nije pitanje samo za Vučića, već i za sve nas!

No, pre tog pitanja mora se dokučiti odgovor na jedno bitnije. Da li je najnovije Haradinajevo divljanje stvarna eskalacija ili još jedan dogovoreni cirkus koji treba da nam pokaže kako je Vučićeva ideja „razgraničenja“ jedina „razumna opcija“? I da li njegove poruke Putinu i Siju znače stvarni zaokret i okretanje tradicionalnim prijateljima ili još jedan manevar u cenkanju za Zapadom? Ako je ovo prvo svakako bi ga trebali podržati, ma kako mi bilo teško da zamislim sebe kako pišem nešto pozitivno o njegovoj politici. Ali, valjda će mi biti lakše ako vidim neki pomak.

MUČENIŠTVO I UBICE

I na kraju, još malo o Oliveru, čijoj mučeničkoj duši zlotvori ne daju mira. Kao poslednji državni sekretar u Ministarstvu za KiM Oliver Ivanović je, nakon isteka mandata, imao adekvatne političke ponude, ali on je sigurnost Beograda i ofucanih režimskih fraza podredio nepredvidivoj kosmetskoj stvarnosti. Odabrao je da se vrati na Kosmet i deli sudbinu svog naroda, nudeći mu svoju političku viziju. O ispravnosti te vizije svakako se može diskutovati, kao i o svakoj, ali je njena principijelnost da je Kosmet nedeljiva srpska zemlja neupitna.  Zbog svog političkog rada bio je proganjan, lažno optuživan, hapšen i maltretiran, a na kraju i ubijen. Otuda njegovo ubistvo, bez da licitiramo ko su njegove ubice,  ni jednog trenutka nije bila samo obična smrt ili prosta likvidacija političara koji je nekome smetao, već je u sebi nosilo duboki kontekst vekovnog kosovskog mučeništva, koje treba da nas podseti da je Kosovo naš koren i naša zemlja. Naša osovina postojanja. Jer, nikada i nigde Oliver se nije odrekao istine da je Kosmet srpska zemlja, kao što su to mnogi činili i čine. Ni pred Boigom, ni pred ljudima, ni pred Briselom…

Zato je Oliver u Nebesku Srbiju ušao kao kosovski vitez našeg vremena i zato, kao pravoslavac i nosilac kosovskog Zaveta, verujem da njegova smrt mora imati posledice za one koji su je izazvali, ko god oni bili. I zemaljske i božije.

Zato, vraćanje mrtvog Olivera u živu kosovsku priču, bez obzira na formalne motive onih koji su to pokrenuli, i bez obzira koliko to teško padalo porodici  može, Božijom promišlju i Voljom, biti mnogo više od manipulativne političke epizode.

Kada rzgrnemo šiptarsko-englesku mržnju i interese i odbacimo laži onih Srba koji su prodali veru za večeru, možda će istina o Oliverovom stradanju postati daleko jasnija…

________________________________

Odrednice:

 


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Mrtvi Oliver u živoj kosmetskoj priči

* Obavezna polja