njegos2-300x178Ова је драма почела на Косову.

Иво Андрић

О јубилеју под окупацијом

Ове, 2013, навршава се двеста година од рођења Петра Другог Петровића Његоша, митрополита црногорско – приморског и господара Црне Горе, највећег песника србског језика, аутора „Луче микрокозма“, “Горског вијенца“ и „Лажног цара Шћепана Малог“. Овај јубилеј Црна Гора, која је у 19. веку била названа „србском Спартом“, и чији се краљ Никола Петровић у србовању надметао са србијанским владарима из кућа Обреновића и Карађорђевића, дочекала је као самозаборавни Монтенегро, чија власт свим силама хита у НАТО, док су Срби, који у овој земљи живе, и којих, по попису, има тридесетак посто, од стране подгоричких власти сведени на грађане другог реда. Измишљен је и читав један непостојећи језик, “црногорски“, само да би се „зацементирало“ стварање нове нације, и једно удружење грађана, “Црногорска православна црква“, само да би се показало шта је нови идентитет Монтенегра (крајњи циљ ове работе давно је дефинисао монтенегрински „бард“, стихоклепац Јеврем Брковић, изјавивши, у Туђмановој Хрватској усред рата за југословенско наслеђе, да су Црногорци били римокатолици док их „геноцидни Сава Немањић“ није „поправославио“(1).

Ево како је то практично изгледало свега пет година после осамостаљења Црне Горе: “Систематска политика дискриминације према Србима и њиховим правима је настављена и чак продубљена, и даље је нерешено питање и до 40.000 грађана (углавном нецрногорске народности) који више година или деценија живе у ЦГ (остварујући право гласа) који не могу да остваре услове за натурализацију. /…/ На све већем удару се нашла и Српска православна црква и њене организационе јединице /…/ пошто је Подгорица потписала Конкордат са Светом Столицом којим показује намеру да остави питање правог положаја СПЦ у ЦГ отвоореним /…/ Подгорица је ескалирала свој политички рат према интересима Београда, односно српском народу на тлу Црне Горе и њиховом српском идентитету на пољу културе,образовања, па чак и медија /…/ “(2). Данас је само горе… Његош, који је певао: “Народност ми србинска, / ум и душа славјанска“, био би запањен када би видео до чега је дошла власт у Подгорици.

Држава Србија, са своје стране, нема никакав озбиљан план обележавања Његошеве двестагодишњице, вероватно да се не би замерила званичној Подгорици, која пориче да је генијални песник, главар црногорски и епископ Србске Цркве имао икакве везе са целином свог народа. Уз то, увести Његоша у савремено политичко поље, и то у доба кад власти предвођене тријумвиратом Николић-Вучић-Дачић, на захтев Империје Вашингтон – Брисел предају Косово терористи Тачију, зарад стварања „зелене трансверзале“ америчког ислама у Европи, значило би бити „политички некоректан“, што је, у условима „меке окупације“, равно политичком самоубиству (бар тако мисли владајући тријумвират, без обзира на своју нову причу о „црвеним линијама“, очито – бриселски новоговор са србијанском шајкачицом ). Зато Његоша нема тамо где је неопходан и где га мора бити – у јавном простору Србије.

Косовска мисао

У свом познатом огледу „Његош као трагични јунак косовске мисли“, србски нобеловац Иво Андрић је указао на чињеницу да је сва Црна Гора у доба Петра Другог живела и дисала „косовском мишљу“: “Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска као хлеб и вода /…/ Црна Гора и свет који је у њу избегао били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу“(3).

По Андрићу, Његош, рођен у тој и таквој Црној Гори, јесте архетипски лик косовског борца, који није само, попут пророка Јеремије, оплакивао пораз србске војске на свештеном пољу, после кога је наступило турско ропство, него се и делатно борио за скидање „косовске клетве“ са свог народа и испуњавање Завета. Речи „Бог“ и „Косово“ најчешће су у „Горском вијенцу“, ремек – делу владике песника; али, Косово је, вели Андрић, и аргумент у његовој дипломатској преписци с Русима и Турцима: “Он говори о Косову као о ма ком другом морално – политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине“(4). Херцеговачки везир, Алипаша Сточевић, звао га је „правим српским баном од Косова“. Иако је, по благослову свог стрица, Светог Петра Цетињског, примио власт над Црном Гором као неискусни младић од седамнаест година, Његош је од почетка знао да све што ради (а ударио је темеље државности на малој територији која је до тада била само савез, често узајамно сукобљених, племена) мора градити на косовском темељу. По Андрићу, лозинка „Горског вијенца“: “Нека буде што бити не може!“ управо је тај чудновати темељ свега Његошевог прегнућа. Осећајући се као Прометеј распет на црногорском стењу, коме турски јастреб кида утробу, владика Раде се уздигао до овог стиха трагајући за излазом – коначним ослобођењем Србства. Србски романсијер ове стихове објашњава: “Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тог упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена“(5).

Такав какав је био, умом на небесима Слободног Србства, душом са својим напаћеним народом („мала земља, одсвуд стијешњена“, каже он у „Горском вијенцу“), телом у политичкој свакодневици која му није наклоњена (од Турака не успева да поврати ни два отета острвцета на Скадарском језеру, Врањину и Лесендро), Његош свагда мисли општу мисао и верује да ће једном бити што бити не може. Зато „Вијенац“ посвећују „праху оца Србије“, Карађорђу, који је, дошав из једног „што бити не може“ у Орашац 1804. године, Србина подигао из мртвих и упутио ка слави обновљене немањићке државе.

„Горски вијенац“ је, од самог настанка свога (Његош је имао тридесет и три године кад га је спевао!) био више него драмски еп – постао је трајна књига Србства, његове метафизичке и геополитичке судбине. Зато га узимамо у руке, да бисмо, са ловћенске осматрачнице, видели где смо сада и шта можемо очекивати. Јер, како рече песник Милован Данојлић: “У „Горском вијенцу“ и „Шћепану Малом“ готово да нема ситуације коју сада, на почетку трећег миленијума, у Србији, око себе не препознајемо“(6)

„Горски вијенац“ данас и овде

Владика Данило, духовни и световни поглавар Црногораца, негда најбољих Срба, на почетку „Горског вијенца“ проклиње Турско царство које је одузело слободу и срећу толиким поробљеним народима, па и његови саплеменицима: “Куго људска, да те Бог убије! / Али ти је мало по свијета / те си својом злошћу отровала, / но си отров адске своје душе / и на овај камен избљувала“. Како каже Данојлић, “није потребна нарочито развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи коме су, данас, упућени ови стихови“(7). Тај неко се шири на Исток, гасећи једну по једну светлост слободног човечанства, у име најодвратније од свих религија, идолатрије бога Мамона, и у име једне од нижих привредних делатности, трговине, која је одавно престала да буде економија, а постала метафизика (све је на продају, сви су на продају). Мамонови следбеници су увек користили, данас често помињану, стратегију „штапа и шаргарепе“: “Пиј шербета из чаше свечеве, / ал сјекиру чекај међу уши“, описао је ту стратегију Његош. Зато им се многи клањају: „истурчи се плахи и лакоми, / млијеко их српско разгубало.“ И данас у табор евроунијата прелазе они који су плашљиви („Ми смо мали народ, без савезника, не можемо да издржимо у борби са Империјом“, размишљају они) или они који желе да живе привилеговано, као преливоде које су напустиле свој народ и одрекле се његових интереса зарад лукративних разлога (о чему је изврсно писао руски мислилац Александар Панарину свом огледу о „дезертерству елита у епохи катастрофа“). Стање Србства исто је као и у време оно: “Великаши, проклете им душе, / на комате раздробише царство, / српске силе грдно сатријеше; / великаши, траг им се утро, / распре сјеме посијаше грко, / те с њим племе српско отроваше“. Уместо речи „великаши“ треба ставити „политичари“ (боље рећи – политиканти), и уместо „радробише царство“ – „кренуше у регионализацију“, па ће Његош бити политички аналитичар бољи од свих ових за које је Вучић својевремено рекао да се могу купити за „тањир купуса“, и који својим квазианализама само муте воду да изгледа дубље.

Кад човек види србијанске НВО у служби Империје, и кад чује како другосрбијанци говоре о неминовности претварања Срба у стадо послушно Великом Брату, сети се Његошевог владике Данила и његових страхова: “Не бојим се од вражјега кота, / нека га је ка на гори листа, / но се бојим од зла домаћега“. То домаће зло се руга свим вредностима србског народа, а нарочито Косовском завету, исто као потурице некад. “Крсту служиш, а Милошем живиш“, говораху непотурченима, при чему је, како веле преверице, „крст ријеч једна сухопарна“, јер од човека захтева одрицања и патње (по Његошу, „воскресења не бива без смрти“). То јест, како кажу представници оновремене Империје: „Милош баца у несвијест људе, / ал у пјанство неко прећерано“. Они би хтели да сви буду меркантилно трезвени, неопијени Обилићевим херојством. Али, то им не може поћи за руком, јер се србска национална свест заснива на култу косовских витезова, а сваки Видовдан је огледало у коме се види „ко је вера, а ко је невера“. Не треба заборавити – Његош је био против лажног, парадерског национализма, спремног на сваки трули компромис зарад личне користи: “Бадава се инате с Турцима, / кад им лижу, ка пашчад, сахане“.

Империја Србе упозорава да се не буне против Новог поретка, јер ће бити сломљени: “Мало људство, куд си засљепило? / Не познајеш чистог раја сласти / а бориш се с Богом и људима, / без надања живиш и умиреш“. По Миловану Данојлићу, то су данас „дивоте потрошачке цивилизације, и обећања да ћемо се, будемо ли добри и покорни, једног дана приближити трпези за којом уживају наши добротвори и саветодавци“(8). Међутим, од тога нема ништа. Његошев војвода Драшко је на Западу, у Млецима, доживео, много пре Ђинђића, Тадића и садашњих властодржаца, праву природу евро-обећања, приликом сусрета са дуждом: “Обећа ми и што му не исках. / И помислих кад од њега пођох: / благо мени јутрос и довијек… / Кад послијед, све оно излиња, / ка да ништа ни зборено није. / И посад му не бих вјеровао / млијеко је да ријече бијело“. ЕУропски мудраци и саветодавци, нудећи нам да продамо косовску веру за обећање бриселско-вашингтонске вечере, настоје да нас убеде у своју причу о „тржишној привреди“ и „ЕУ стандардима“, тобож универзалним за све крајеве света; али, и то је измислица за „балканске варваре“. Његош је видео замке такве учености. Како веле Црногорци једном апологети империјалне турске силе: “А мудар си и књижевник, кажу. / Учио си књигу у Цариград, / на некакву ћабу притврдио. / Али ти се још хоће памети – / потежа је ова наша школа“.

И онда и сада савезника је мало: “Вражја сила одсвуд оклопила. / Да је игђе брата у свијету, / да пожали, ка да би помога“. Па ипак, предаје нема и не може је бити, јер је, опет по Његошу, „Косово грдно судилиште“, на коме се свако мери и проверава. А та провера није од овог света. Она је задатост ка којој се мора стремити.

Неколико поука из „Лажног цара Шћепана Малог“

Да је Његош крајње „политички некоректан“, и зато незгодан за јубилеје, макар тако велике као што је двестагодишњица његовог рођења, сазнајемо из стихова спева „Лажни цар Шћепан Мали“. У њему стари бард вели да Бошњаци, иначе „наша родна браћа“, “слијепи су, те не виде ништа. / Куран им је очи извадио, / Куран им је образ оцрнио; / У њих нема душе ни образа / Који не би за Куран умро, / То је њина кукаквна светиња. / О слободи и о народности / У њих нико поњатија нејма“. Што се Арбанаса тиче, и ту је Владика Раде без компромиса: “Арнаут је ни вода, ни вино / Народности ни слободе нејма, / Он за образ не зна и поштење / Продаје се ко му више даде“… Врхунац Његошевог порицања савремене геополитичке оријентације у Црној Гори звучи овако: “Да су Руси наша родна браћа, / Нејма силе у свијету никакве, / Која би нас могла разбратствити. / Па да нама ни браћа нијесу, / Недго да су из пакла ђаволи, / Опет су нам милији но Турци“.

Његош и порицатељи завета

Још од Милана Панића, америчког бизнисмена убаченог у политички живот Србије почетком деведесетих година 2О. века, преко разних ДОСократа занетих фразама петооктобарске побуне, прве у свету међу, амерички усмереним, „обојеним револуцијама“, па све до садашњег премијера Србије, домаћи политичари, духовно – морални патуљци у скупоценој одећи (част изузецима!), су се повремено трудили да са презиром истакну како они не признају никакву „Небеску Србију“, него се боре за стварну, земаљску Србију (при чему су, наравно, увек мислили на Србију у „евроатлантским интеграцијама).

Шта би о томе рекао Његош? Његове данашње речи, наравно, можемо само замишљати; али, песници који су га тумачили, попут Данојлића, нуде нам одговор на ово питање из саме бити његошевског предања: “Сваки је народ небески у мери у којој настоји да превазиђе земаљски оквир свог постојања па, живећи како може и мора, сања о вишим, јачим облицима испуњења своје судбине. Ко не тежи немогућем, неће остварити ни оно што је могућно. Небеска димензија живљења је унутрашња тајна сваког бића. Можда није упутно превише ПРИЧАТИ о њој, бусати се у груди својом изабраношћу и изузетношћу, али, с друге стране, ругање небеској димензији колективног трајања је, у најбољем случају, нихилистичко очајање малодушних. Да бисмо опстали у замаљском и стварном, морамо повиривати у надземаљско и онострано. Нови усрећитељи би да нам одузму право на повиривање у надстварност.“(9).

Док су јучерашњи усрећитељи, комунисти, хтели рај на земиљи, али без Бога и против Бога, ови нови су, по Данојлићу, Бога прогласили за финансијског саветника, а своју веру записали на доларској новчаници: “InGodWeTrust“. Сада „загађују све што је у нама и око нас здраво и природно, од воћа и поврћа, до воде и ваздуха, од жита и хлеба, до језика, од међународног права, до права на рад и живот“(10). Његошева порука је, указује нам Данојлић, немирење са злом, јер Владика Раде јасно каже: “Нека буде борба непрестана!“ А зашто? Опет по Данојлићу: “Сви окупатори, по обављеном послу, проповедају рад и ред, мир и прихватање свршеног чина, ТОЛЕРАНЦИЈУ И НОРМАЛИЗАЦИЈУ. Тај је мир, знамо, помирење са њиховим господарењем, са поразом, са понижењем. Трпељивошћу покорних, насиље се учвршћује; онај, који је покушао да се брани, изводи се на суд за ратне злочине; хајдук робља везанога суди хајдуку који му је пружио отпор. Наша је традиција поема немирења, нетолеранције према злу.“(11)

И то треба да знају сви који, по Божјем допуштењу, владају овом земљом. Борба за Косово и Метохију није само борба за своју територију (мада јесте), за ресурсе које туђини хоће да нам отму (мада и то јесте), за међународно право (и то јесте), за наше сународнике којима прети геноцид и изгон са завичајних простора (и то се подразумева), за наше храмове и манастире („И све олтар до олтара, / задужбине српских цара“, запевао би Владика Николај). То је, пре свега, борба за истину и правду Царства Небеског, без којих нема ни царства земаљског, борба под крсташем барјаком Обилића и Југовића, сасвим у складу са нашом химном – молитвом Боже Правде. Јер, Срби знају оно што је знао и њихов свети руски рођак, Алексанадр Невски – Бог није у сили, него у Правди и Истини.

Ко то неће да прихвати, нека се испише из Србства. Није ни први ник последњи од „плахих и лакомих“, о којима је Његош сведочио. Јер, како рече Милован Данојлић: “Са пет милиона долара могу се решити сви земаљски проблеми, али и створити неки који су, у смрти и у вечности, нерешиви. Једна од тајни нашег језика је и клетва пала на Вука, Вукашина и Вујицу“ (12).

Томе нас, ових дана, учи Петар Други Петровић Његош, кога је пре два столећа међу Србе увео Бог да нам посведочи суштину Косовског Завета – За Крст Часни и Слободу Златну.

 

Напомене:

1. Цит. према Владимир Димитријевић Између Вашингтона и Ватикана / Светосавска Црква на распећу историје. Горњи Милановац, 2О12. С.155.

2. Извештај о правима српског народа у региону 2О11. Београд, 2011. С. 46.

3. Иво Андрић Уметник и његово дело. Београд, 1982. С. 9.

5. Исто. 16.

6. Милован Данојлић Песници. Београд, 2007. С. 491.

7. Исто. С. 492.

8. Исто. С. 495.

9. Исто. С. 501.

10. Исто. С. 500-501.

11. Исто. С. 500.

12. Исто. С. 503.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Његош, косовска мисао и политички патуљци

* Обавезна поља