Која је то земља чије нисам дете и која су то деца чији нисам предак?!

Шта деци да кажем- коју да одсад воле више од оне коју волимо, а опет мање од оне коју ће волети њихова деца јер, ето, и они ће бити потомци неких предака којих се ваља стидети?!

Јел будућност деце да забораве ко су, шта су, одакле су и чији су?!

Јел то цена коју сте спремни да платите: генерације без прошлости које ће довека бити жртве будућности пред којом ће стајати као волови заробљени у блату?!

Којег то сутра има без јуче?! Којим ће то трагом газити патика ако нема отиска опанка?!

Какво је то свануће без мрака хиландарске порте у којем чемпрес Светог Саве исповеда и причешћује?!

Јесте ли икада провели ноћ на басамацима конака умирући и васкрсавајући стотину пута загледани у тај благословени мрак и мир, а пред вама све јасно, блиста, има смисла, зора није тек пуки освит новог дана већ васкрс претходнога…

Јесте ли заплакали кад гледајући у пупољак божура где ниче из гроба?!

Јесте ли се некада осетили нарочитим кад низ ждрело клизне први мирис тамјана  девичког?!

Јесте ли кад наздравили с последњим живим Солунцем – деда Ђорђем на Зејтилнику док бели мермерни строј пева: „Тамо далеко…“?!

Јесте ли се некада наћутали с Великом Хочом?!

Знате ли колико је дивна помисао умрети на Проклетијама крај неумрле браће?!

Јесте ли чули како читаво село пева „Живку Сириничку“ док се пламен спаљених села и шума надвија над њим?!

Јесте ли мајци испунили последњу жељу доневши јој шаку свете земље за синовљев гроб?! Знате ли како одахне гушећи се у сузама?!

Јесте ли чули аманет Милоша Ћирковића: „Ви идите, ја нећу!“?!

Због наше је деце остао да чува Пећ и светињу, дете славних предака и славни предак свакога од нас!

Јесте ли кад осетили како мирише Кајмакчалан?!

Јесте ли се умили светом водом Плаве гробнице гледајући како се линијом живота котрљају капље ко нема литија…

Јесте ли кад уживали гледајући косаче како грабе низ ливаду а ливади нигде краја до у небу..?

Знате ли како је заиста дивно пољубити земљу своје деце љубећи тежачку руку ђеда на умору?!

Знате ли како је лећи с децом у некошевину док бије летња киша и знати да им тим тренутком остављате у аманет све што имате и све што им у животу заиста треба?

Знате ли уопште, Александре Вучићу, шта је будућност наше деце- слава Србије која ће довека чинити да им корак буде од седам миља јер газе трагом прадедовског опанка.

Не знате, наравно, јер да знате пред Меркеловом бисте стјали као државник а не просјак који верује да оно милостиње што стане у длан може бити више од онога што стане у душу!

На длану Вам је тек два корака земље за нашу децу, а у души је имамо за бескрај јер сутра васкрсава из јуче, вајни председниче!

Није Србија, Вучићу, шака зоби да је сваке године расипате по јаловоме пољу, већ лоза из ћивота Светог Сименона Мироточивог…


Извор: Аналитички форум

Оставите коментар

Оставите коментар на Не, господине Вучићу, сунце се из бездана не види јасније

* Обавезна поља