U nauci je široko prihvaćen princip pod imenom „Okamov brijač“. On glasi: Objašnjenje koje je najjednostavnije ima najviše izgleda da bude istinito. Kod nas ga cinici prevode u jedanaestu božju zapovijest — „Ne komplikuj!“.

Kako se ovaj princip može primeniti na kosovsko-metohijski politički i državni čvor?

Činjenice su, nezavisno od svih (uzburkanih) emocija prilično jednostavne.

Kosovo i Metohija je po svim pravnim pravilima sastavni deo Republike Srbije. Albanci koji žive na toj teritoriji, nezavisno od svoje brojnosti, predstavljaju nacionalnu manjinu. Nacionalne manjine imaju brojna prava, ali ne i pravo na otcepljenje i pripajanje tuđe teritorije drugoj državi, pa bila to i država za koju oni osećaju da je njihova matična.

Nakon decenija neuspešnih političkih i drugih pokušaja da stvore sopstvenu republiku, kao prvi korak ka otcepljenju, kosovski Albanci su pribegli terorističkim aktima. Srbija /SR Jugoslavija/ je vojno-policijskim snagama slomila tu oružanu pobunu i u celosti sarađivala sa misijom OEBS-a i drugim međunarodnim organizacijama, dokazujući da ima sva prava da se kao država brani od napada tipično terorističke organizacije.

Srbija nije ratovala sa kosovskim Albancima. Ona je sve vreme nudila politički dijalog i izražavala spremnost da se postigne dogovor oko njihove suštinske autonomije unutar državnih granica Republike Srbije.

Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju bila je zločinački čin, izveden iz logike sile i lišen bilo kakvog stvarnog razloga i opravdanja zasnovanog na pravu. Postojeće stanje na Kosovu i Metohiji nije posldica oružane pobede kosovskih Albanaca, već neispunjenih obaveza od strane takozvane međunarodne zajednice (NATO) potvrđenih Rezolucijom 1244 SB UN.

Razume se da su realnosti vezane uz Kosovo i Metohiju daleko složenije od ovih jednostavnosti. Ali upravo na njima mora da počiva „Okamov brijač“ kao sredstvo za dolaženje do najboljeg uputstva za konkretnu državnu reakciju.

Na samom početku krvavog građanskog rata u bivšoj jugoslovenskoj republici Bosni i Hercegovini održana je mirovna konferencija u Londonu (avgust 1992. godine). SR Jugoslavija, koja je branila interese bosanskih Srba, bila je predstavljena na interesantan način. Na čelu delegacije je bio Dobrica Ćosić — predsednik države, a članovi su bili Milan Panić — savezni premijer i Slobodan Milošević i Momir Bulatović kao predsednici republika članica Federacije. Uvaženi književnik i bard srpske nacionalne misli, američki biznismen koji je saveznu Vladu vodio sa ciljem da izgladi odnose sa SAD i dvojica bivših komunističkih lidera — našli su se u istom stroju i sa istim ciljevima.

SR Jugoslavija je tada već bila pod preteškim teretom sankcija, uvedenih zbog nedovoljnog uticaja na Srbe u BiH. Njeni argumenti zasnivali su se na zalaganju za mir, poštovanju jednakih prava za sve i primeni normi domaćeg i međunarodnog prava. Ali iako je sve bilo nesporno, niko to nije hteo da čuje. Od pedeset i četiri države-učesnice konferencije, njih pedeset i tri je osulo drvlje i kamenje na Srbe kao jedine vinovnike svekolikog zla. Samo je tadašnja ruska diplomatija, istina u pola glasa, izrazila nadu da đavo nije tako crn kao što izgleda.

Veći stepen osude i izopštavanja iz društva ostalih naroda teško bi se mogao i zamisliti. Bili smo sami, ali bili smo u pravu. To je dokazano nakon godina surovog (i nepotrebnog) građanskog rata, kada su Srbi mirovnim planom iz Dejtona dobili svoj entitet unutar BIH, na 49 odsto njene državne teritorije. Sa srpskog stanovišta to je bilo veoma skupo, ali i potpuno isplativo.

Ono što je 1992. godine izgledalo kao nemoguće, ostvarilo se krajem 1995. godine. Ovo podsećanje nije zalaganje za rat (mada se ni on ne može uvek izbeći), već sasvim suprotno, dokazivanje njegovog besmisla. Da bi se našlo rešenje, ono mora biti pravedno i prihvaćeno od svih. Sila nikada i nigde nije uspevala u tome. Naročito ne na duži rok.

„Velika Albanija“ je možda nečiji san, ali to je suštinski teška noćna mora. Makedonija, Grčka i Crna Gora, koje su trenutno mirne i nesolidarne sa zvaničnim Beogradom, ne mogu trajno ostati u takvom stanju. Posebno ne kada se noćna mora počne pretakati u košmarnu javu. Poslušne političke garniture moraju pasti pred odlučnošću naroda da brani svoje vekovno postojanje.

Neke su istine surovo jednostavne. Poput one da je ustav svake države dokument koji predstavlja sidro svakoj vlasti. On je izraz političke gravitacije, jer drži na mestu i ograničava stepen slobode političkog kretanja. Bez obzira što neko ponekad pomisli da je to „mrtvo slovo na papiru“.


Izvor: Sputnjik

Ostavite komentar

Ostavite komentar na “Okamov brijač” za jednostavnu istinu o KiM

* Obavezna polja