Одлазећи у Приштину, краћим путем кроз село Ајвалију, имала сам прилику да по први пут видим нову зграду “косовске“ Палате правде (на слици испод). Питам познаника који седи до мене да ли је то огромно и модерно здање Палата правде? (Негде сам прочитала да је изградња коштала 30 милиона евра,  од којих је 26 милиона дала ЕУ, што ми је, до тог дана, било познато по причи да је на свечаном отварању пао лифт.) Уз потврдан одговор, почиње прича о ономе што се буквално свакодневно дешава у згради, на самим суђењима.

На пример, породици жртве и оптуженом за убиство судија усред суђења понуди да се помире, договоре, да се суђење прекине. Да се толерише понашање оптуженом када прети убиством адвокатима и присутнима у судници, или да се потежу пиштољи  усред суђења као на Дивљем западу некада, и то суђење судија не прекида, нити поставља питање како су унели оружје. Најтеже парнице, прича ми он, су оне око отете српске имовине.

Не знам какав ми је израз лица био док сам слушала све ово, али је он осетио потребу да ме подсети да је адвокат, и да зато зна. „Глуматање, лажи, фалсификована документа, подмићени сведоци. Ту жељу за отимањем имовине Срба тешко може нормалан човек да замисли, а ја и колеге смо сведоци у тој Палати правде“, додаје он.

„ТО ПРОСТО НИЈЕ НОРМАЛНО“

Само неколико дана пре мог пута у Приштину, моја пријатељица је поднела кривичне пријаве против двојице Албанаца који су у Призрену узурпирали њену кућу, односно плац у околини града. После свега што је тамо видела и доживела, рекла је: “Могу да причају шта хоће, ја ову реалност не признајем. Није да се инатим, већ просто не прихватам нешто што се коси са здравим разумом. То је против мене као човека.  Јесте наметнуто и траје, али не може тако да остане. То просто није нормално“.

Све што имамо прилике да чујемо и видимо својим очима на Косову и Метохији, не оставља утисак да се нешто  битно код Албанаца променило. Све друштвене норме још увек им  почивају на племенским законима, које у одајама доноси једна група људи. Откад знам за себе, или су за убиство почињали крвну освету, или су се састајали у одајама и у новцу одређивали вредност нечијег живота. Ако породица плати колико се од ње тражи, убиство се опрашта. То је и судија покушао у судници да наметне као решење – у 21. веку.

Кад дођете на Косово и Метохију, посебно у делу око Приштине, прво што можете видети су грађевине. Има ту свачега, од стамбених блокова до хотела, мотела, болница, школа, тржних центара, бензинских пумпи и коцкарница. Дешава се да људи помисле како су Албанци богати, како граде, како Срби немају шта да траже изоловани у својим селима. Наша прича иде овако:

Приметили смо да су прво почели масовно да отварају бензинске пумпе. Коментарисали смо да имају пумпу по глави становника. Онда су на ред дошли хотели и мотели. Има их где хоћете, да се крстите левом и десном руком када видите пусто поље и у њему хотел. Зидају и зграде, али ретко која има станаре. Поред магистралног пута Приштина-Скопље отворене су бројне клинике и полуклинике, али, причају људи, већина нема пацијенте. Последњих година коцкарнице ничу као печурке после кише. Све што сам навела изграђено је без урбанистичког плана, па до једне од поменутих здравствених установа имате ауто сервис са једне и отпад са друге стране – на пример.

Ништа од овог што сам набројала не састави ни неколико година рада. Занимљиво је да се све те грађевине брзо изграде, још брже опреме, а онда буду отворене годину, две, или чак и краће, и само осване натпис на њима да се продају или изнајмљују. У Широком пољу има бензинских пумпи које раде, а на којима нико гориво не купије.  Пролазећи поред њих, питамо се шта уствари продају? То важи за сваку грађевину коју сам поменула, већ годинама се питамо која им је права намена.

БЕЛИ ПРАШАК

Можда речи једног Албанца, кога је комшија Србин питао како то да већ годинама не завршава своју кућу, најбоље објашњавају каква је ово “држава“ и како, односно од чега један број Албанца живи. “Ја, Томо, не тргујем са бели прашак. Тако ми Бога, ни моје дете неће. Зато кућу нисам завршио и нећу док сам жив. Све што видиш на Косово је од бели прашак. Ко има бели прашак он има све. Ако нећеш то да радиш, сиротиња си, као моја породица“.

Најизграђенији део Косова и Метохије је земља поред магистралног пута Приштина-Скопље, пут који пролази поред базе Бондстил. Остали градови, и посебно њихова околина, нису толико пренатрпани. Има и тамо хотела, мотела, бензинских пумпи, али много мање. То посебно важи за Метохију.

Овим што сам у тексту поменула нисам загребала ни површину такозваног косовског друштва. Пишем из угла обесправљеног човека, коме је слобода кретања и право на језик ограничено. Нисам помињала привреду, нити било који други сегмент друштва важан за развој једне државе, делом зато што и оно што постоји нити је привреда, нити је друштво, али више зато што у систему где у судници судија не спроводи законе, у овом случају  “државе Косово“, већ оне племенске, и нико га због тога не позива на одговорност – једноставно ништа није важно. Шта ће друго да постоји и да буде нормално кад у Палати правде нема места закону.

Све је за дискусију на Косову и Метохији. Срби који деле моје мишљење, али који више не могу да трпе терор и чекају да Албанцима истекне рок употребе од стране Американаца, па продају имања и одлазе. За дискусију смо и ми што смо упорни у тврдњи да треба остати – јесмо ли идеалисти или нисмо. Посебно треба коментарисати оне који нас на силу гурају у ову “државу“ и убеђују да све ово прихватимо, као да је  у свим осталим државама света овако нешто нормално. То су они који кажу: “Реалност је таква“. За дискусију су и млади Албанци који и ових дана аутобусима одлазе са Косова и Метохије. Питам се, да ли беже од те реалности?

Све што сам чула на том кратком путу за Приштину, чула сам толико пута до сада из прича старијих људи, али и сама памтим другу половину осамдесетих и деведесете године прошлог века. Чула сам и још невероватније ствари, и то ми је било у глави док сам ћутала и посматрала  адвоката како са руком на грудима говори: “Верујте ми, то што сам у тој згради видео, равно је научној фантастици“.

Све је на Косову и Метохији равно научној фантастици, сам пројекат “држава Косово“ је из тог жанра. Осмишљен је тако да Американци дозвољавају Албанцима да раде шта хоће јер знају да они најбоље функционишу у хаосу. Живот у правној држави за њих је исто што и ланци и окови. Зато им прикривају све трагове нечовештва – шминкају тамо где процене да треба – јер им још увек такви завршавају посао. И то јесте правда силе, али не могу и нећу то да прихватим као нешто нормално. Не треба нико од нас. Све чешће и Албанци кажу да је овде све у рукама Американаца јер тако остварују сопствене интересе, и да их је брига за “Косоваре“. Ови што одлазе, више су него свесни тога. Сада, замислите то друштво, ту “државу“, који на томе почивају. То да траје – нема шансе.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Писмо са Космета или правда силе

* Обавезна поља