Срби са Косова и Метохије различито коментаришу новонасталу ситуацију. “Још храну нису палили по улицама. Могу у живот да се кладим да су прво кола напунили тим истим српским производима, а онда направили малу гомилицу од онога што нису имали где да сместе, и запалили. Могуће је и да су палили  празне кутије. То су стари лицемери“, занимљив је коментар  Србина са Космета, везано за повећање такси на производе из остатка Србије и реакцију појединих Албанаца .

Има и оних који кажу да је све ово поражавајуће, јер смо ми њима требали то давно да урадимо, односно да их економски притиснемо, па да видимо како ће даље. “Са сепаратистима нема разговора, и уместо ми са њима да се обрачунавамо, заврнемо славину, они нама ударају ненормалне таксе“.

Код многих се Бриселски споразум нашао на тапету.  “Њега не чини ништа друго сем наши уступци Албанцима. Које смо све зулуме претерали преко главе од када се води дијалог у Бриселу, али су наши преговарачи преко свега прелазили и са њима за сто седали као да се ништа није догодило, чинећи нове уступке на штету нас који овде живимо – посебно Срба јужно од Ибра. Одбијамо да признамо да они немају намеру да пошују ниједан папир, институцију или било шта што има везе за правом и правдом, и то мора да престане. Оно што су их Американци научили пре више деценија они и сада спроводе. Имају шему по којој функционишу. Брига њих за Цефта споразум, за економске принципе ЕУ“.

Занимљиво је и мишљење да због њиховог последњег дебакла у Дубаију – када их нису примили у Интерпол – морају нечим да замајавају саме Албанце. “Поткопава им се темељ ове назови државе, велике су паре потрошили за лобирање, били су сигурни да ће да прођу, и онда сурова стварност. Ово су њихове унутрашње размирице. Манипулишу сопственим народом који једва саставља крај са крајем и који полако схвата да ни од визне либерализације нема ништа. Требало их је нечим забавити и најбоље је ударити на Србе, мада су у овој причи и Албанци колатерална штета јер купују српске производе“.

Једни пак мисле да изазивањем кризе желе да убрзају читав процес око постизања правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине. “ Жури им се и хоће у овој гужви коју су створили да на површину избаце њихов прљави план. Да натерају Србију да попусти. Ми морамо да урадимо супротно од онога што жели Запад. Нема места страху да ће се народ, Албанци, нешто посебно бунити и борити – као 1999. године  или деценијама пре. Снови о држави у којој ће имати све разбијени су им у ових 20 година. Њихов једини циљ је одлазак са Косова што даље, и то сами причају“.

Нема Србина који овде живи а који се не би сложио са наведеним – све је за дискусију и у свему има истине.

Исте ноћи када су у Качанику запаљени први српски производи, у Лапљем Селу су Албанци из Приштине куповали српско млеко. У једну од продавница дошли су организовано и нису питали за цену. Млеко су куповали у пакетима јер, како су рекли продавцу, деца су им навикла на њега.  Рекли су  и да је у појединим продавницама у Приштини српска роба уклоњена, али и тамо где је има не смеју да купују јер се боје да ће их неко видети. Сутрадан су српски производи горели у Дечану и  Приштини. Снимци запаљених кутија кекса и крем бананица, као и дивљање малих група оних који су их палили, обишли су целу Србију.

Истина је, међутим, да многи Албанци и даље имају српску робу на рафовима и немају намеру да је сами склањају. То значи да је реч је о залихама, и да инспекција, односно “инквизиција“ за српске производе, још није прошла кроз њихово место. Није да им бринем нешто посебно, али јасно је да ће нови напад интелигенције њихових вођа у Приштини, односно њихових ментора, и њих жестоко погодити. Све ће бити скупље за нас, али и за њих.

Најновији талас насиља Албанаца на Косову и Метохији већина нас је пропратила уз уздах. Седимо и посматрамо, немоћни да било шта сами урадимо. Првих неколико дана је било најтеже. Појачане полицијске патроле на путевима аутоматски су значиле и наплаћивање казни за све и свашта. На прелазу Мердаре додатно су нас шиканирали, на Јарињу забрањивали прелаз коме су хтели. Хапшења, прво у Косовској Митровици уз холивудски сценарио, а потом и оно двоје мученика у општини Подујево, додатно су нас узмемирила јер су тако свим Србима на Косову и Метохији послали поруке. Онима који живе на северу да нису недодирљиви, нама на југу да нам прате сваки корак и да зависимо од њихове воље.

Прелаз којим су Милена Перовић Миленковић и њен комшија Милош Ивковић прешли да би обишли Миленине родитеље у Медраговцу и однели им храну, одлуком Унмика из 2001. године је званичан. Тадашње институције у Приштини су га потписале и он је још увек на снази, али га не поштују. Нису се они крили, већ прелазили као много пута до сада јер им је то најкраћи пут до поменутог села. Друга два прелаза, Мердаре и Мутивода, далеко су им десетинама километара. Баш тог дана је патрола одлучила да их приведе. Једноставно, може им се.

У тим првим данима општег лудила, као круна свега дошао је позив из полиције монахињи Ирини Петровић да је обавесте да су “маљи деца“ демолирала њихову породичну кућу у селу Мушниково код Призрена. (Знате, то је живот Срба јужно од Ибра који се одвија мимо ових крупних дешавања. Све ово око такси само је додато на већ постојеће бриге и проблеме).  Мати Ирина није могла да верује шта слуша и каже да се,  док јој је полицајац на лошем српском језику објашњавао као не може да ухапси “маљи деца“ која су, како јој је рекао, обила још неке српске куће у Средској, осећала као да је у седамдесетим годинама прошлог века.

Петровићима је кућа обијана и пљачкана више пута, а пре месец дана потпуно је демолирана. Вадили су патос, кревете подизали уз зид, газили икону њихове крсне славе, на крову поломили црепове како би прокишњавало. Сва врата на кући су поломљена, све је од намештаја полупано, око куће су постављене гуме јер су вероватно планирали да je запале, а одговор полиције на све то је: “Mаљи деца“. То је први пут да су нешто јавили, јер за 20 година, колико врше притисак на њих, никада није било ниједног позива из полиције. Једини “грех“ Петровића је тај што кућу неће да продају. Не дају ни педаљ ни после последњег зулума. Ко зна још колико је Срба у ових недељу дана доживело неправду у некој од институција којима смо по Бриселском споразуму предати. То ћемо тек чути, јер многе битке Срби јужно од Ибра сами бију и често се за њих не сазна одмах.

Нисмо шокирани најновијим лудилом, ни тиме што Европска унија позива, а не захтева повлачење одлуке о такси, што их Американци опет хушкају и изазивају хаос, давно смо навикли да је све ненормално нормално и да су то вредности и принципи на којима почивају ЕУ, САД и НАТО. Само су у овој својој прљавој балканској игри, уз већ постојећи притисак и шиканирање Срба, прешли на следећи ниво. Овде је за право и правду време стало пре 150 година. Још тада су се затварале очи пред злочинима над Србима.

Искрено, не знам куда све ово води, али знам да морамо да издржимо. Не смемо да им попустимо и подлегнемо притиску. Морамо да будемо зид о који ће се разбити, јер све је око Косова и Метохије у нашим рукама, и са новим поразом у Дубаију Албанци су тога свесни – отуда и притисци. Свиме што радимо морамо да им то изнова стављамо до знања, и сва наша борба треба у том правцу да иде, а не да причамо о подели, разграничењу, да акценат стављамо на север покрајине а говоримо да јужно немамо ништа.

Није лако, али ако ми овде опстајемо у немогућим условима више од једног века, онда ништа није немогуће. Ту је Резолуција 1244 и Устав Србије који морамо да поштујемо. Време ради за нас и јасно је да ћемо због тога у наредном периоду ми бити жртве. Удраће нас по кичми и џепу – посебно нас јужно од Ибра – и издржаћемо ако је званични Београд уз нас. За Србе на Косову и Метохији, на северу и југу покрајине, тренутно је најважније како ће се наша власт понашати. Остале са Запада ионако већ дуго сматрамо непријатељима.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Писмо са Косова или таксе и “маљи деца”

* Обавезна поља