„Da Srbi, poput Indijanaca, daju čoveku ime po karakternoj osobini, njegovo ime bi bilo: Usne-Koje-Lažu“ (ovde).

On nakon pregovaranja o Kosovu s Tačijem (24. maj 2018):

„Mi smo sve odavno izgubili, danas nemamo ništa. A to ništa smo dobili 1999, 2004, 2008, a onda smo to potvrdili 2010. i 2011. Borimo se da (od Kosova) imamo nešto, a ne ništa“ (ovde).

Isti čovek o istoj temi, nedelju dana docnije:

„Da jedan metar (od Kosova) dobijemo, dobitak je, jer sada nemamo ništa“ (ovde).

Nemamo ništa? Zašto nas onda Brisel, a iza njega i Vašington, teraju da s Prištinom sklopimo „pravno obavezujući sporazum“?

Nemamo ništa, „još od 1999“? Zar je Rezolucija SB UN 1244 baš „ništa“?

To što države u kojima živi 5,3 milijardi ljudi nisu priznale prištinski NATO-narko-patrljak – takođe je „ništa“?

To što „Kosovo“, posle deceniju lobiranja Imperije, još nije ni blizu članstva u UN – isto tako je „ništa“?

Zelenom bojom označene zemlje koje su priznale tzv. Kosovo (Foto: Vikipedija)

„Sprečen prijem samoproglašenog Kosova u Svetsku carinsku organizaciju, u korist Srbije govorili predstavnici Rusije, Kine, Indije, Brazila, Argentine, Kipra, Slovačke, Belorusije, Gruzije, Čilea, Azerbejdžana, Kube i Indonezije, a u vidu pisanih nota podrška je stigla od Konga, Sirije, Angole, Kambodže, Kirgizije, Sijera Leonea i Šri Lanke“ (ovde).

To je bilo samo dan pre izjave da, kada je reč o Kosovu, danas „nemamo ništa“? Baš neko čudno a moćno „ništa“.

Šta tek da se kaže za tvrdnju da je „dobitak“ ako od Kosova spasemo „makar metar“? „Metar od Kosova“, pošto je autor te iste rečenice prethodno širokogrudo – Briselskim sporazumom (2013) – dao 50 kilometara Severa Kosova?

Lepa trgovina, nema šta. Prvo daš 50km, a da za to ne dobiješ ništa. (Da podsetim, ZSO koju je, po potpisivanju Brisela 1, pomenuti pregovarač najavio za „večeras“, ni posle pet godina nije formirana; niti je na vidiku.)

A onda, pošto se pre pet godina nizašta dalo 50km, sada se „lavovski bori“ za makar 1m?

Bravo za naše pregovarače!

Najzabavnije je što je, stupajući na dužnost Predsednika, taj isti čovek dao sledeću zakletvu  (Ustav, čl. 114):

„Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti.“

Ne samo da su ove reči izgovorene s rukom na Ustavu, nego je još Predsednik tražio da mu pod desnicu stave i Jevanđelje, i to ono najstarije srpsko – Miroslavljevo.

Ali, zašto se neko 2017. zaklinjao na Jevanđelju da je Kosovo „sastavni deo Srbije“ ako je mislio da je Kosovo „odavno izgubljeno“, pa „danas nemamo ništa“?

Ili je drugačije mislio onda, a drugačije danas? Da li to znači da je njegova zakletva iz 2017. godine sada nevažeća?

A ako je zakletva nevažeća – da li se i dalje može biti Predsednik republike?

Zakletva je podneta pred sudijama Ustavnog Suda. Pred predstavnicima Vojske i Policije. Svi oni su se, takođe, zakleli na Ustav. Data je pred Vladom i Skupštinom koji su i sami istu takvu zakletvu položili.

A danas se Predsednik odriče svoje zakletve. I ne samo to, najavljujući mogućnost da Srbija prizna secesiju tzv. Kosova („Nećete ući u UN, osim ako mi nečim ne budemo zadovoljni“), on ugrožava i samu državu, njeno osnovno načelo – suverenost i teritorijalnu celovitost. Smeju li ostali akteri koji čine sistem i čuvaju ga da to nemo posmatraju?

Potpisivanje „sporazuma“ kojim se legalizuje nasilno otimanje dela teritorije označava početak legalnog raspada države o kojoj je reč. Naime, konstitutivno načelo države jeste suverenost i teritorijalna celovitost. Pa ako se vlasti i narod odreknu toga, država prestaje da bude država i postaje puka teritorija. A teritorija se, po načelu jačega, može komadati od strane svih koji to realno mogu.

„Neće moći da nam uzmu ni jedan metar Kosova, ni po koju cenu. Srećnije rešenje bi bilo zamrzavanje konflikta. Suverenitet i teritorijalni integritet Kosova neće biti ugroženi ni sa jedne strane, nema tih para. Ni sad, niti ikad.”

Tako je izjavu našeg Predsednika o metru dobitka prokomentarisao šef pregovaračkog tima „Kosova”, Avni Arifi (ovde).

E, to je državotvorni način razmišljanja. S teritorijom nema šale. Kad daš jedan metar možda si time dao sve. Eno primera Sudeta i Čehoslovačke (ovde).

Kosovo, dakle, za Srbiju ne sme da bude „izgubljeno“. Ono nije Atlantida pa da nestane. Kosovo je okupirano i oduzeto. A svako ko podržava okupaciju zna se šta je.

Lično se sramim pred svojim precima – Antonićima, domaćinima-zemljodelcima iz sela Vukona, zadnja pošta Banjani, opština Ub, jer sam deo generacije koja danas predaje Kosovo. Moj otac Čedomir (1933) bio je prvi Antonić koji nije bio ratar, poput mog dede Momira (1893-1971), pradede Milisava (1870-1903), čukundede Petra (1827-1875), navrdede Marka (1792-1842) i svih ostalih naših kurđela i askurđela. Za šta su svi ti srpski seljaci živeli i krvarili? Zbog čega su nas učili da je „Kosovo grdno sudilište“ i da je „zemaljsko za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“?

Vukona (z.p. Banjani) na mapi Srbiji. (Izvor: Gugl mape)

Da bi neko sve to bacio u blato, e da bi napredni paraziti nastavili da sisaju životne sokove iz umirućeg srpskog društva, i kako bi naša glavna preokupacija i dalje bili „Sloba i Kija“ i „kako najbrže autom do Sitonije“?

Ne, ma koliko da živimo u postistini i postistoriji, ne može se najpre zaklinjati na Jevanđelju, a posle potpisivati priznanje secesije i komadanje sopstvene države.

Naprednjaci nameravaju da naprave 54 fontane u Beogradu. Da li su svesni šta sve u njima može da bude udavljeno?

Ne samo taj papir, nego i sam duh izdaje


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Poglavica „Usne koje lažu“

* Obavezna polja