Samo sloga Srbina spasava je stara i iskustvom proverena srpska poslovica. Ona svedoči da Srbi kao narod mogu izdejstvovati društvenu, nacionalnu, državnu i svaku drugu korist samo u slučaju jedinstva oko ključnih pitanja bitnih za egzistenciju jednog naroda. No često je upravo do sloge najteže bilo doći, a nesloga je nešto što je uvek prethodilo stranputici i države i naroda. Međutim čak i od nesloge ima nešto gore. To je pogubna sloga, ili složnost najbitnijih činilaca društva oko projekata koji su suprotni elementarnim narodnim interesima. Do takve sloge je uvek dolazilo među otuđenom elitom uz sadejstvo stranih faktora, i bila je suprotstavljena srpskim nacionalnim interesima, ali i generalno unutrašnjem kodu srpskog nacionalnog duha i istorijskog iskustva.

pol-drzavni-vrh-ide-u-brise

Čini se da su ključni ljudi naše države upravo na putu, dakako uz stravične pritiske stranog faktora, da budu „uterani“ u takav oblik sloge. O čemu se zaparavo radi? Najbitniji ljudi, nosioci poluga vlasti, putuju u ponedeljak u Brisel, gde će pokušati da, kako oni kažu, izdejstvuju postojanje srpske zajednice opština koja bi imala i izvršna i zakonodavna ovlašćenja, nasuprot ponuđenoj asocijaciji opština sa protokolarnim ovlašćenjima bez ikakvih značajnih ingerencija – status za Srbe koji gura prvenstveno Amerika obrazlažući to nepristajanjem na stvaranje nove Republike Srpske.

Dakle pošto niko iz srpske trojke i ne spominje nešto više od zajednice srpskih opština sa izvršnom vlašću na Kosovu izgleda da je pogubna srpska sloga po pitanju rasformiranja paralelnih institucija, a time i srpske države na Kosovu već gotova stvar. No kako je dosadašnji tok pregovora pokazao da Albanci, zahvaljujući podršci EU i naročito Amerike, ne odustaju ni za pedalj od svojih tvrdih stavova, postoji opravdana bojazan da naša delegacija u sastavu Nikolić, Vučić i Dačić izložena pritiscima ni to ne ostvari, te da prihvati upravo sve što od nje traže albanski zapadni saveznici.

Pogubna srpska nesloga

Ali vratimo se tome kako je uopšte došlo do sloge koja je suprotstavljena i najminimalnijim državnim interesima. Pogubnoj srpskoj slozi prethodila je pogubna srpska nesloga. Ona se ipoljila pri pokušaju definisanja državnih interese u južnoj srpskoj pokrajini kroz prvobitni oblik platforme koju je predložio predsednik Nikolić. Iako je zaintrigirala društvo platforma (koja je u datom trenutku verovatno bila maksimum onoga što je bilo moguće uraditi) nije dobila gotovo nikakvu podršku u relevantnim političkim (izuzimajući DSS) i društvenim krugovima i institucijama (mada su pozitivni, ali bojažljivi signali stizali iz SANU i SPC). Štaviše platforma je napadnuta, ili kao previše zahtevna od strane antisrbijanaca i evrofanatičnog pola srpske društvene scene, ili kao nedovoljno patriotska, pa i izdajnička, sa spektra patriotskih, ili „patriotskih“ društvenih organizacija.

Sa druge strane i sam predsednik je gotovo neobjašnjivo lako, pri usaglašavanju platforme sa Vladom, odustao od ključnih stavova koje je sam proklamovao. Ovo je dalo osnova za govorkanja da je i sama izrada ovog dokumenta bila predsedniku alibi pred javnošću, a verovatno i pred spostvenom savešću. Evo pokušao sam, nisam naišao na razumevanja te sam sad prinuđen da radim po modelu vlade, kao da je njegova poruka javnosti posle usvajanja rezolucije u skupštini, koja ne ide ka tome da brani srpski državni interes na Kosovu, što se videlo iz nastavka pregovora sa Prištinom.

Dakle presednička platforma je bila test koji srpsko društvo, počevši od samog Nikolića, nije položilo, čime su udareni temelji za debakl pregovora, odnosno njihovo odvijanje u pravcu potpune predaje Kosova i državne kapitulacije. Jer posle propasti ovog dokumenta nesloga i bezidejnost koji po pitanju Kosova karakterišu državni vrh, ali i srpsko društvo u celini, su bili ogoljeni, a Dačić je nastavio u susretima sa Tačijem da popušta, što se sve pojačalo posle poznatih afera koje su uzdrmale njegov ionako poljuljan premijerski položaj. Sve ovo ga je prisililo na dodatnu kooperativnost u pregovorima sa Tačijem i zapadom, odnosno na odustajanje od minimuma nacionalnih interesa srpske dražave na Kosovu.

Dačićev „bunt“ kao put ka pogubnoj slozi

Međutim njegova isturenost u pregovorima je pretila da javnost percepira njega kao glavnog, čak gotovo jedinog, krivca za kapitulantsku politiku države, što ga je podstaklo da u jednom trenutku izađe u javnost i progovori iskreno o stvarnom toku pregovora, odnosno o predaji Kosova koje se realizuje u navodnim pregovorima sa Prištinom i zapadom. Ovo je bilo podstaknuto i sve češćim izjavama Nikolića i Vučića o mogućnosti izbora posle okončanja dijaloga sa Prištinom (koji bi dakako bio poguban po teritorijalnu celovitost države). U tom slučaju Dačić bi išao na izbore sa velikim balastom afera koje su ga žestoko uzdrmale, ali što je još nepovoljnije i balastom onoga koji je predao srpsko Kosovo, što svakako nije hteo kao iskusan političar da dozvoli.

„Bunt“ Dačićev, koji je inspirisan sopstvenim i stranačkim utilitarizmom a nikako brigom za državni interes, je jednim delom urodio plodom u krugovima EU i Amerike. Shvativši da je ispunjavanje svih postavljenih uslova krupan zalogaj za jednog čoveka, koji bi ugrozio i sam legitimitet ostvarenih rezultata procesa, ubrzo su se čuli glasovi iz EU da vicepremijer, kao predsednik najjače stranke u vladi, snažnije bude uključen u pregovore što je imalo za rezultat njegov veći angažman po ovom pitanju, što se vidi i kroz izjavu (RTS, emisija OKO) u stilu kako oko pitanja južne srpske pokrajine moramo biti spremni na bolna rešenja, te da su očekivana nepovoljna rešenja rezultat dugogodišnje politke koju je srpska država vodila na Kosovu.

Da je u pitanju veliki pritisak na kompletan državni vrh i „uterivanje“ u složnost nastupa, kada je u pitanju finalizacija briselskih pregovora, možda još više govore istupi Nikolića. Naime njegova izjava uticajnom egipatskom listu „Al Ahram“ o priznavanju Kosova kao specifične teritorije, te priznanje da je rezolucija dovela do toga a da će narod to razumeti i prihvatiti kroz promenu Ustava, predstavlja do sada najočitiji dokaz odustajanja od Kosova, koje je počelo da se realizuje od početka navodnih pregovora, koji su suštinski samo diktiranje uslova srpskoj strani od strane EU i Amerike. Isto tako ta izjava govori o postizanju visokog stepena sloge sa, do sada na ovom projektu, usamljenim Dačićem.

Da li je Brisel finalizacija pogubne sloge?

Posle istupa predsednika i vicepremijera Dačić kao da se podelom odgovornosti osokolio te je počeo da, uz naglašavanje borbe za autonomiju srpskih opština na severu Kosova, vrti staru priču koja ide ka tome da opravda izdvajanje pokrajine iz sastava države. Pre nekoliko dana je u svom autorskom tekstu povodom deset godina od ubistva Đinđića izjavio da se lagalo da je Kosovo naše i da je to čak ozvaničeno, čime naravno cilja na Ustav i njegovu preambulu. Ali ono što je bitnije je sve izraženija sinhronizovanost tri najznačajnija čoveka Srbije po pitanju Kosova. Ta sinhronizovanost sve više se pretvara u unisonost, gde protagonisti ulaze u fazu kada opravdavajući svoju politiku, hteli to ili ne, postaju lobisti nezavisnosti južne srpske pokrajine i zagovarači cepanja sopstvene države.

Ali izgleda da ni to nije bilo dovoljno EU i Americi, te je Baronica Ešton usled, kako kaže politički analitičar Ognjen Pribićević, izvesnih „šumova“ u izjavama vodećih srpskih političara, upriličila susret u Briselu. Verovatno „orkestar“ treba da se uštimuje do savršenstva, što bi značilo da se srpskoj trojci pripomogne u ostvarivanju najvišeg stepena sloge, naravno pogubne za državu Srbiju i srpski narod na Kosovu.

E sad naša trojka želi da postigne slogu oko zahteva za ostvarivanje zajednice srpskih opština na severu Kosova sa izvršnim i zakonodavnim ovlašćenjima. Pri tom taj stav se u medijima predstavlja kao državotvoran i maksimalistički u ovom trenutku, pri čemu se gotovo redovno prećutkuje pristanak na povlačenje takozvanih paralelnoih institucija iz pokrajine, odnosno faktička predaja sopstvene teritorije Tačiju i kriminalnim strukturama koje su zavladale Kosovom. Dakle prećutkuje se da je postignuta pogubna srpska sloga koja je omogućila de fakto zaokruživanje kosovske nezavisnosti.

Razumemo vas ali…

Generalno mi možemo donekle da se složimo sa izjavom vicepremijera da je stav prema Kosovu rezultat dugogodišnje politike i da je višestruko determinisan potezima predhodnih vlasti, naročito Tadićevom od 2008.-2112. godine. Možemo da potvrdimo da je ustupcima koje je ona učinila (dovođenjem EULEKS-a, izmeštanjem problema iz SB u GS UN, nemuštim obraćanjem Sudu pravdeUN u Hagu, odustajanjem od statusnih pitanja i pristankom na posredovanje EU u tehničkom dijalogu 2010.) svaka naredna vlast dovedena u gotovo bezizlazan položaj.
Takođe možemo da razumemo da se uslovima globalizacije, koja kao cunami gazi sve pred sobom, teško boriti protiv anglosaksonskog faktora (koji se geopolitički čvrsto usidrio na ovim prostorima) devetnaestovekovnim, suverenističkim teorijama o funkcionisanju države, kada je ta suverenost svim državama, što legalno kroz međunarodne institucije što latentno sistemima kontrole, konstantno kroz prošli i ovaj vek sistematski podrivana. Isto tako možemo da razumemo da nam je posle našeg otpora globalizaciji, posle njegovog završnog čina – bombardovanja 1999.g. „slomljena kičma“, te da gotovo moramo da idemo u Evropu inače će nam „polomiti i ruke i noge“.

Međutim znamo i da se od nas traži ono što se od nijednog naroda nije tražilo, i da mi pristajemo na ono što niko nije pristao. Crta ispod koje se ne ide mora postojati, a ona sigurno nije u već izanđaloj frazi da mi nećemo nikada priznati Kosovo. Mi smo ga zahvaljujući pogubnoj slozi srpskog vrha faktički priznali i pomogli mu na putu ostvarivanja nezavisnosti. Iako je aktuelna vlast uzela najvrući krompir, od predaje Kosova je neće amnestirati pogubni potezi predhodne srpske vlade, jer će se, vrlo verovatno više pamtiti onaj ko je zaokružio proces. Pamtiće ga kao takvog istorija, ako ne kroz udžbenike a ono sigurno kroz kolektivnu svest naroda.

Iako to sada aktuelnim vlastodršcima ne izgleda tako, sigurno će tako biti. A naredni generacijama će ostaviti u amanet, ne kako kažu rešeno kosovsko pitanje, nego primer kako izgleda pogubna srpska sloga, i zadatak da jednog dana ostvare toliko potrebnu i jedino spasavajuću slogu, onu koja Srbe kao narod spasava i koja trasira put nacionalnog jedinstva u ostvarivanju nacionalnih interesa.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pogubna srpska sloga

* Obavezna polja