U okviru svoje neprekidne predizborne kampanje za izbore koji će „kad-tad“ uslediti gospodin Predsednik ne prestaje da govori o stabilnosti i miru. U zemlji koja je prošla kroz talas građanskih ratova i intervenciju NATO alijanse i u kojoj se i danas umire od posledica bombardovanja, nema poželjnije poruke. Zna „Veliki manipulator“ da srpskom narodu koji je u zadnjoj deceniji HH veka na bojnom polju izgubio oko 48 hiljada ljudi svaka pomisao na rat stvara neugodnost i malu paniku i zbog toga sebe pokušava da predstavi kao jedini „garant mira i stabilnosti“ šireći osećaj da svi drugi žele rat a on je jedini koji ga može sprečiti.

Unutrašnjopolitička dimenzija ovog stava je stvaranje utiska da u poređenju sa mirom i stabilnošću neke sitnice poput  „kršenja ustava, korupcije, partijskog zapošljavanja i izdaje“ nisu  važne – samo da se ne ratuje!

Spoljnopolitička dimenzija ovog stava  je u potrebi da se centrima moći van Srbije pokaže kako je potrebno podržati aktuelnog Predsednika jer umesto njega može doći neko „gori“, manje spreman na saradnju i verovatno sklon ratu. Strancima se nudi „mirna i stabilna predaja većeg dela Kosova i Metohije“ u zamenu za odobrenje za dalji ostanak na vlasti radi „mirnog i stabilnog prebacivanja državnih resursa u ruke interesne grupe bliske vlasti“ uz garancije da takvu politiku može provesti samo On.

U praksi se politika mira i stabilnosti predstavlja kao kompromisna podela teritorija Kosova i Metohije i predaja Albancima izvesnih teritorija na jugu Srbije. Bez obzira na miroljubljivu retoriku, u atmosferi uzavrelih strasti, voditi politiku razgraničenja je direktno dolivanje ulja na vatru i priprema za novi rat. Niti će javno mnjenje u Srbiji, a pogotovu na Kosovu i Metohiji, biti spremno za razgraničenje  niti postoji način da se ono realizuje mirnim putem. U praksi to znači da se podela ne može realizovati ili da bi oni koji bi je forsirali dobili žig „izdajnika“ i to platili sigurnim političkim a možda i fizičkim nestankom.

Jedina opcija podele Kosova i Metohije koja bi mogla biti realizovana a da pri tome aktuelne „kvazielite“ ostanu na vlasti je ratna opcija. A da bi ta opcija dala svoje rezultate ona mora biti realizovana u formi „dogovorenog rata“ u kome velike sile od uticaja iza kulisa daju saglasnost i garancije da će rezultati rata biti priznati kao konačni.

Jedan od modela dogovorenog rata koji vodi „razgraničenju“ otpočeo bi nasiljem nad Srbima južno od Ibra slično situaciji iz marta 2004.godine. Kfor bi se mlako angažovao i to samo da bi sprečio velike ljudske žrtve među Srbima. Nakon kratke medijske kampanje i verbalnih pretnji Predsednik bi naredio Vojsci Srbije da uđe na Kosovo i Metohiju i „zaštiti srpski narod“. Vojska Srbije bi ušla na Kosovo i Metohiju  i zauzela deo teritorije koja je već ranije dodeljena Srbima (verovatno Leposavić, Zvečan i Zubin potok). Albanci bi proterali Srbe iz manjih enklava i pobunom zaposeli nekoliko sela u opštini Preševo. Tada bi se umešala međunarodna zajednica i izdejstvovala prekid vatre.

Predsednik bi tvrdio kako je junački odbranio Srbe i spasao šta se spasti može. Prištinski vlastodršci bi isto to tvrdili za svoje sunarodnike i spasenu samostalnost „Kosova“. Tako povučene granice bi postale i konačne. Nezadovoljstvo građana Srbije bi bilo usmereno ka Albancima i Vojsci Srbije koja nije uspela da „zauzme više“. Albanci bi krivili „međunarodnu zajednicu koja ih je sprečila da „oslobode teritorije prirodne Albanije“. Teritorija podeljena, vlastodršci i dalje u sedlu. A onih nekoliko stotina izginulih u ovom ratu biće samo „kolateralna šteta“.

Bez obzira na verbalno zalaganje za stabilnost i mir, politika koju vodi aktuelni Predsednik je opasna i vodi u konflikt. Pitanje je samo da li će taj konflikt imati formu srpsko albanskog ili srpsko-srpskog sukoba. Oni koji ga u zemlji i van nje podržavaju treba da shvate da On, ne samo da po svojoj psihološkoj strukturi predstavlja nestabilnu ličnost, već da pripada „tipu političara“ koji ne mogu zadovoljiti kriterijume demokratije, pravne države i ekonomskog razvoja koje traži jedno savremeno i slobodno društvo. Kult ličnosti je definitivno izašao iz mode i moramo ući u vreme smenjivosti vlasti. Parlamentarna debata o zakonima i budžetu se naprosto podrazumeva i u „banana“ državama a ne u državi duge demokratske tradicije kakva je Srbija. Nije bez značaja ni činjenica da se u Srbiji do vozačke dozvole može doći tek nakon lekarskog pregleda i potvrde da ste psihofizički sposobni za vozača ili za posedovanje oružja. Kriterijumi su daleko oštriji za profesionalne vojnike. Jedino za mesta ministra odbrane ili Predsednika nije potreban bilo kakav lekarski pregled – a valjao bi!

Dugoročno gledano razgovori o sadržaju i formi „suštinske autonomije“ su pregovori o miru. Ne samo da su u skladu sa međunarodnim pravom i rezolucijom 1244 već su i civilizacijski na nivou modernog evropskog društva 21 veka. U sadašnjim uslovima to je malo verovatno jer su se Albanci pokazali kao nesposobni da obezbede ravnopravan i bezbedan život nealbanskih zajednica a srpska strana nikako da potvrdi da nikakve podele i nikakve nezavisnosti ne može biti. Dve decenije je prošlo (da podsetimo vlast Slobodana Miloševića je trajala duplo kraće) a da Albanci nisu želeli i uspeli da nađu načina da na Kosovu i Metohiji učine i minimalne pokušaje formiranja multietničkog društva. Na njima, kao brojčano nadmoćnijim i strani u čijim su rukama sve poluge moći, bilo je da uvere „manjinske zajednice“ da je zajednički život moguć i da je on u korist svih. Albancima to nije pošlo za rukom i sada je možda vreme da se vratimo na početak priče – da Srbija pokuša da stvori takav pravni okvir koji bi mogao zadovoljiti srpske državne interese i uslove za slobodan i bezbedan život svih na Kosovu i Metohiji.

Ova današnja Srbija teško da to može biti. Zemlja u kojoj sve zavisi od toga da li je  jedan čovek popio terapiju tog dana i u kojoj ne postoji vladavina prava nije privlačna ni za Srbe (koji je masovno napuštaju) a kamoli za druge narode. Sa druge strane kada Srbija bude zaista demokratsko i slobodno društvo, možda,  će Srbija postati zanimljivija ne samo Srbima već i svima koji žive na Kosovu i Metohiji.

U međuvremenu, boreći se za mir i za pravedno i na međunarodnom pravu zasnovanom rešenju „pitanja“ Kosova i Metohije i imajući u vidu da u savremenom svetu sila nije ustuknula pred pravdom i razumom i Srbija mora preduzeti mere da u slučaju da neko razmišlja o tome da silom „konačno“ razreši pitanje Kosova i Metohija to rešenje, u svakoj varijanti, bude u srpskom interesu.


Izvor: Srpski stav

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Politika razgraničenja kao najava sukoba

* Obavezna polja