sinisa ljepojevicKosovska drama u Unesko-u se za sada završila pozitivno za Srbiju. Kosovo nije primljeno u tu organizaciju Ujedinjenih nacija. Takav ishod je izuzetno važan za Srbiju, i zato se u velikoj meri i s pravom ocenjuje kao njena pobeda. Ništa manje nije važan ni ukupan ambijent u kome se odigravala kosovska Unesko drama. Ustvari, taj ambijent, u istoj meri kao i glasanje, šalje ključne poruke i Srbiji i Kosovu i međunarodnoj zajednici, koje nameću i pitanje da li će pre svega i Srbija i Kosovo nešto naučiti iz tog događaja i tog iskustva. U ovim trenucima slavlja i tuge nije, međutim, izvesno da će se nešto bitnije naučiti i više je verovatno da će se svi praviti kao da se ništa nije dogodilo.

Iako je Unesko agencija Ujedinjenih nacija za zaštitu kulturnog i istorijskog nasleđa, konferencija u Parizu je pre svega, barem kada je reč o slučaju Kosova, bila politički skup sa naglašenim političkim posledicama. To je taj ambijent koji je izuzetno važan, i od kojeg bi nešto trebalo i da se nauči. Konferencija Uneskoa je pokazalo ono što doduše svi znaju ali je sada još jednom potvrđeno – da se savremeni politički svet temeljno promenio. Dominantne zapadne zemlje na čelu sa Amerikom mogu da vrše pritisak, mogu da nameću i dnevni red, ali ne mogu da presude, ne mogu da odrede šta će na kraju i biti. To je taj novi međunarodni ambijent, koji je jasna i važna poruka.

Možda to još nije „novi svetski poredak“, kako je to ocenio Emir Kusturica, ali u svakom slučaju jesu osnove onoga što će se u skoroj budućnosti tako zvati. Te osnove su dovoljno jake i svaka ozbiljna zemlja već sada sa njima i sopstvenim interesima usklađuje svoju spoljnu politiku. Te promene u svetu su za Srbiju naročito važne jer otvaraju prostor za iskorak iz začaranog kruga poniženja i beskrajnog uslovljavanja. Kada je reč o Kosovu kao najvažnijem državnom problemu Srbije, to istovremeno znači da se u rešavanju tog problema otvaraju i drugačije mogućnosti od dosadašnjih, i da Srbija može da se izbori za drugačiji pristup. Kada bi Srbija načinila taj iskorak, onda bi poraz u Parizu imao i jasniju poruku albanskim vlastima na Kosovu.

Poruka bi postala jasnija u svetlu činjenice da je Konferencija Uneskoa pokazala da želje i planovi Albanaca imaju svoja ograničenja i da su sponzori njihovog separatizma takođe suočeni sa istim problemima nemoći. Teško je, međutim, očekivati da će albansko Kosovo bilo šta od toga naučiti i razumeti jer ono sluša tuđe poruke, onih koji su stvarna vlast u Prištini, pa je zato sve to pre svega važno za Srbiju.

Srbija jeste pod nekom vrstom političke i ekonomske okupacije. ali, uprkos tome, još ima prostora da koriguje svoju politiku i da se izbori za sopstvene interese. Ta činjenica otvara i drugu ništa manje važnu poruku Unesko skupa u Parizu. Još jednom se naime pokazalo da albansko Kosovo može da dobije samo ono na šta Srbija pristane i ništa više. Za Kosovo je to i snažna poruka da ipak postoje granice do kojih se može ići i da te granice na kraju određuje pre svega Srbija. Bez obzira na moć prištinskih zapadnih sponzora, na kraju se ipak sve svodi na pristanak Srbije. I tu je ključna odgovornost Srbije jer njena vlast je ipak ta koja pristaje na zahteve Zapada i ona je ta koja je dala sve što je Kosovo do sada dobilo.

sednica-unesco

Srbija ne bi trebalo da se zadovolji pobedom u Parizu. Doduše, mnogi su skloni da tvrde da to nije nikakva pobeda, jer se navodno od ranije znalo da Kosovo neće proći pošto većina zemalja članica Uneskoa ne podržava njegovo ćlanstvo. Tačno je da većina nije voljna. ali u životu, a posebno međunarodnim odnosima, dešavaju se stvari koje mnogi ne žele, ali se dese tako da je ishod glasanja bio do kraja neizvestan, pa se ipak može govoriti o pobedi.

Drugo je pitanje da li je pobedila Srbija, ona koju predstavlja njena vlast, ili je pobedio neko drugi. To je takođe važno, ali ne osporava da je reč o pobedi. Znači, Srbija bi na temelju tog najsvežijeg iskustva trebalo da temeljno preispita svoju spoljnu politiku i stratešku poziciju jer, kako se pokazalo i u Parizu, međunarodni ambijent se promenio i to otvara neke nove mogućnosti za Srbiju. Posebno je važno sagledati strukturu onih koji su podržali Kosovo – u prevodu Ameriku i Zapad – zatim onih koji su svoj glas dali Srbiji i onih koji su se uzdržali ili izašli iz sale za vreme glasanja. Zašto su se naime neke zemlje tako ponašale? Da li je Srbija svojom dosadašnjom politikom prema Kosovu, pre svega Briselskim sporazumom, razočarala svoje prijatelje, ili je ignorisala njihove savete i ponuđenu pomoć, ili čak direktno radila protiv njihovih interesa. Na primer, zašto je Alžir, kao osvedočeni prijatelj Srbije, bio uzdržan. Zašto je Srbija ignorisala sugestiju Alžira da se na vreme zatraži pravno tumačenje Ujedinjenih nacija o članstvu Kosova u Uneskou ili zašto diplomatija Srbije u Maroku učestvuje u nekim akcijama koje su direktno protiv alžirskih interesa. Važno je i zašto i Iran nije glasao.

Uz sve to, glasanje u Uneskou je pokazalo i da ono što se u Srbiji zove region ostaje ključni problem i izvorište antisrpske politike. Srbija je regionalno, politički gledano, u neprijateljskom okruženju uprkos godinama izvinjavanja i pomirenja.

Da li će Srbija načiniti iskorak na temeljima iskustva sa kosovskom dramom u Uneskou? Prema onome kako sada stoje stvari, to je malo verovatno. U delu vladajućeg establišmenta, čovek se ne može oteti utisku, neki su bili i razočarani ishodom glasanja, nekako nije im baš bilo po volji. Primetna su ustvari uzdržana reagovanja, uz potpuno izbegavanje suštine problema. Tako su zvaničnici Srbije uglavnom govorili o zaštiti kulturnog i religijskog nasleđa, a ne o tome da je Kosovo još deo Srbije i da nije država. Sugeriše se da je problem u zaštiti kulturnih spomenika, a ne u suštinskoj činjenici da Kosovo nije država i da ne može biti članica Uneskoa.

Politička Srbija će, umesto iskoraka i upotrebe energije, koju su probudile poruke iz Pariza, i dalje, kako izgleda, nastaviti da se udvara onima koji su ko zna koji put pokazali, i to ne kriju, da su neprijatelji Srbije, i čak će ih uporno nazivati „prijateljima“. A za taj iskorak je sada veoma povoljno vreme i Srbija ne treba da stane. Kako je pokazala drama u Uneskou, bilo kakav angažman Srbije, bilo kakav napor da se bori za sopstvene interese donosi rezultat jer ima dovoljno onih koji to mogu da podrže. Ali, ako Srbija sada stane i svoju političko-diplomatsku aktivnost ponovo zameni brojnim putovanjima u Brisel i takozvanim dijalogom, onda bi već iduće godine u nastavku kosovske drame u Uneskou glasanje moglo biti drugačije. Jer, ako Srbija ne pokazuje da je zainteresovana za svoje interese, onda zašto bi to činili neki drugi.


Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Poruke UNESKO drame ili ako Srbija sada stane

  1. Komentar od Marko:

    Rece ja da Srbija treba da predje u Diplomatsku kontraofanzivu. Sad Srbija treba da postavlja uslove EU, pogotovo posle zamrzavanja osnivanja ZSO. Siptari misle da su pametni posto su odlozili ZSO, tu sargarepu treba ignorisati i krenuti u politicko delovanje. Prave nas budalama, ajde da vucemo Srbe za nos i ostavimo ih da cekaju na odluku o ZSO koja se vec zna. Srpska diplomatija NE SME DA CEKA na tzv ustavni sud Kosova. Sad je momenat da se situacija preokrene. Aj cik samo naglasite da ce Skupstina Srbije da razmatra dosadasnji proces i status Kosova pa sedi i gledaj reakcije zapada. Staviti na dnevni red Skupstine Briselski sporazum, SSP i pristup EU. Ima da vriste na sva usta kako ne moze da se zaustave procesi. Jel da, Nemoze ? A siptari mogu, jel tako? Samo nas gledajte kako nemoze. I onda sve procese zaustavite i zamrznite. Aj uzdravlje

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Poruke UNESKO drame ili ako Srbija sada stane

* Obavezna polja