Dok je, na iznenađujuće vrlo dobrom do odličnom srpskom jeziku, lider pokreta „Samoopredeljenje“ Aljbin Kurti razgovarao s dopisnicom televizije N1 iz Prištine, sedeći pored crveno-crne zastave strane zemlje i jednog fikusa, ostavio je utisak čoveka koji je potpuno uveren da će upravo on zameniti Ramuša Haradinaja na mestu predsednika vlade samoproglašenog Kosova. „Već prve nedelje u premijerskoj kancelariji ja ću…“, rekao je Kurti a videćemo šta će ako zaista dođe u priliku da svoje najave (pokuša da) ostvari u praksi.

PARADOKSALNA IZBORNA MATEMATIKA

Kurtijeve pristalice, elem, u nedelju uveče su, mašući zastavama Albanije i nijednom Kosova, proslavile rezultat parlamentarnih izbora koji nije bio znatno drugačiji od prethodnog, ali bi mogao da promeni gotovo sve na političkoj sceni u Prištini.

Prema preliminarnim rezultatima, „Samoopredeljenje“ je dobilo najviše glasova – nešto preko 200 hiljada – na drugom mestu je Demokratski savez Kosova nekadašnjeg premijera Ise Mustafe sa malo više od 195 hiljada glasova, treća je Demokratska partija Kosova Kadrija Veseljija (i Hašima Tačija) sa 167 hiljada, iza njih je Alijansa za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja koja je osvojila 90.839 glasova, dok je koalicija na čijem su čelu Fatmir Ljimaj i Bedžet Pacoli, s 38.639 glasova, kako stvari sada stoje, ostala malo ispod cenzusa. Srpska lista osvojila je preko 52 i po hiljade glasova – oko osam hiljada više nego pre dve godine – i osvojila svih deset poslaničkih mandata koji pripadaju preostalim kosmetskim Srbima.

Međutim, mnogo je interesantnija za ovu priliku detaljna analiza rasporeda glasova kosovskih Albanaca, jer ona dovodi do uvida koji nije sasvim očekivan u svetlu medijskih izveštaja o totalnom političkom preokretu u našoj južnoj pokrajini. To ne znači da ovog preokreta nema, no situacija je kompleksnija nego što se čini na prvi pogled. Poređenje, naime, rezultata ovih izbora s prethodnim, održanim 2017. godine, pokazuje da su sada više glasova (u odnosu na prethodne) dobili oni koji su na izborima izgubili nego oni koji su na njima pobedili.

Za razliku od 2017. kada su izašli u „ratnoj“, zapravo terorističkoj koaliciji bivših lidera OVK, Veselji, Haradinaj i Ljimaj na ove izbore izašli su u tri odvojene kolone, svaki za sebe. I u zbiru osvojili su preko 50 hiljada glasova više nego pre dve godine. Kurtijevo „Samoopredeljenje“, uprkos izlaznosti koja je povećana za više od 50 hiljada birača, ostvarilo je pak bezmalo identičan rezultat (200.138 glasova pre dve godine, 200.953 glasa prema preliminarnim rezultatima od ove nedelje, šestog oktobra), dok je Mustafin Demokratski savez Kosova svoj rezultat poboljšao za desetak hiljada glasova (za toliko je, otprilike, sad smanjen broj nevažećih listića, s 49 hiljada na četrdesetak hiljada).

Hoćemo da kažemo da verovatni politički ishod nedeljnih izbora, u vidu Kurtijevog izbijanja na prvo mesto po broju osvojenih glasova što je i uzrok najavljenog preokreta na političkoj sceni u Prištini, očigledno nije izazvan istim takvim preokretom u sentimentu kosmetskih Albanaca.

POLITIČKI INŽENJERING

Drugim rečima, Kurtijev prodor na prvo mesto – koje mu, shodno parčetu papira na kome su ispisali ono što nazivaju svojim Ustavom, pruža priliku da proba da formira vladu – nije rezultat „kosovske želje za promenom“, kako tvrdi američki Radio Slobodna Evropa u svojoj analizi izbornog rezultata, niti su „građanke i građani Kosova jasno poručili političkim elitama da je njihovo društvo bilo u kandžama korupcije i kriminala, te da je potrebno osloboditi se te pošasti“, kako je saopštio ovdašnji Nenad Čanak, previđajući da su simboli te pošasti, dosadašnja vlast, u zbiru sad osvojili, kako rekosmo, pedesetak hiljada glasova više nego 2017. Nego je Kurti na prvo mesto dospeo zato što Veselji, u ime Tačija koji mu je prepustio stranku kada je postao predsednik Kosova, Haradinaj i Ljimaj ove godine nisu uradili ono što su već uradili 2017.

Kurti proslavlja pobedu sa pristalicama – Foto: AFP, A.Nimani

Zašto ponovo nisu formirali predizbornu koaliciju, imajući u vidu da su i sve predizborne sondaže javnog mnjenja ukazivale na ovakav scenario, pa njihov previd može da se isključi čak i kao teorijska mogućnost? Ugrubo, dve su mogućnosti. Jedna, i zaista se trudimo da se grohotom ne nasmejemo, kaže da su se u međuvremenu među njima pojavile tolike principijelne razlike da su zbog njih uspeli da zanemare čak i sopstveni instinkt za političkim preživljavanjem. Pa su značajno povećan broj glasova koje su dobili u zbiru, tim potezom dostojnim idiota (ne samo u antičkom značenju te reči), pretvorili u svoj poraz.

Alternativno objašnjenje: neko im je rekao da ne smeju da se udruže pre izbora. To jest zapoveđeno im je da vlast prepuste prvom sledećem. A to je, eto, ili makar sada tako stvari stoje jer konačni rezultati još nisu proglašeni, Aljbin Kurti koji je uostalom prestao da bude antisistemska snaga još kada mu je, bilo je to u decembru 2010. godine, zloglasni penzioner CIA Vilijem Voker, režiser Račka, pružio otvorenu podršku…

Ova slika upotpunjuje se ako se vratimo samo nekoliko meseci unazad i prisetimo se kako smo, počev od kraja jula, dospeli u ovu situaciju. Američki specijalni tužilac Specijalnog suda za zločine OVK u Hagu Džek Smit tada je podigao optužnicu protiv Ramuša Haradinaja; Hašim Tači nije ni pokušao da formira novu vladu s postojećom parlamentarnom većinom nego je raspisao vanredne izbore; na njih Veselji, Haradinaj i Ljimaj idu razdvojeno umesto zajedno; i na kraju u uzornom, demokratskom maniru Kadri Veselji i Ramuš Haradinaj odmah priznaju poraz i prelazak u opoziciju.

Imajući sve to u vidu, jasno je da specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan Metju Palmer nije demonstrirao svoje proročanske moći nego je vrlo dobro znao o čemu govori kada je srpskom šefu diplomatije Ivici Dačiću, kako ovih dana ukazuje sam Dačić, rekao da „SAD očekuju da će Aljbin Kurti i Isa Mustafa formirati vladu“…

No sve je ovo guranje Aljbina Kurtija, odnosno Ise Mustafe ka prvom mestu i premijerskoj fotelji samo deo enigme koju pokušavamo da osvetlimo. Drugi deo odnosi se na citiranog Palmera i na američkog ambasadora u Nemačkoj Ričarda Grenela, koji je, uz živog Palmera, krajem prošle nedelje imenovan za još jednog specijalnog američkog predstavnika za naš slučaj, uz potpuno nebitnu razliku što je Palmer zadužen za čitav Zapadni Balkan a Grenel samo za najvažnije pitanje na čitavom Zapadnom Balkanu, što dijalog Beograda i Prištine nesumnjivo jeste.

TRAMPOV ODGOVOR ESTABLIŠMENTU

Palmer je, pri tome, podsećamo, za specijalca imenovan pre samo malo više od mesec dana, i slovi za odličnog poznavaoca prilika (i namera vašingtonskog spoljnopolitičkog establišmenta) u našem regionu. Grenel, s druge strane, s našim regionom do sada nije imao ama baš nikakve veze, ali je zato naročito blizak predsedniku SAD Donaldu Trampu (ovo nasuprot vašingtonskom spoljnopolitičkom establišmentu), i usput je u Nemačkoj umalo proglašen za personu non grata zbog svog odnosa prema toj zemlji.

Šta iz svega ovoga može da se zaključi, ili barem da se nasluti? Mnogi su požurili sa zaključkom da Grenelovo imenovanje predstavlja znak da Amerikanci žele da ubrzaju rešavanje kosmetskog problema. Međutim: ako to zaista žele, za to bi bile dovoljne i instrukcije Metjuu Palmeru u tom smeru. Ovako, samo Palmer postaje suvišan a tek što je postavljen.

Ova pak opservacija, da nije normalno tekuće gomilanje američkih posrednika za isti slučaj – koju dodatno osnažuje podatak da ni za jedan drugi problem bilo gde u svetu, a mnogi su mnogo više na listi američkih prioriteta u ovom trenutku od ovog našeg, nema ovakvog paralelizma specijalaca – ova dakle opservacija otvara i drugu vrstu tumačenja. Po kome, da ne dužimo mnogo, Trampov Grenel predstavlja odgovor predsednika SAD vašingtonskom establišmentu koji je postavio Palmera. Uz propratni nagoveštaj, s obzirom na reputaciju koju je Grenel stekao otkako je stigao u Nemačku, Trampove namere da sabotira nemačke (to jest evropske) pokušaje rešavanja našeg kosmetskog čvora.

Kurti sa „svojim“ Srbinom Nenadom Rašićem – Foto: Kosovapress

Uostalom, sve će postati mnogo jasnije kad Grenel počne da obavlja funkciju na koju je iznenada postavljen. Ne isuče li ubrzo predlog rešenja o kome će se onda raspravljati, biće to signal da Grenelovo zaduženje za nas ima najmanje veze s nama, a mnogo više s unutrašnjim razračunavanjima, kako unutar Vašingtona, tako i među transatlantskim saveznicima.

Isto tako, i ukupan efekat izbora u našoj južnoj pokrajini, i namera koja je eventualno stajala iza one paradoksalne izborne matematike na koju smo ukazali, moći će da se ocene tek kada (ako) se samouvereni Aljbin Kurti zaista useli u premijersku kancelariju, i umesto Haradinajeve stoprocentne takse uvede reciprocitet u odnosima s Beogradom koji najavljuje, a ne precizira šta to tačno znači i kakav će efekat imati po nastavak dijaloga, o sporazumu da i ne govorimo.

I samo jedno je sasvim izvesno, kako god da se na kraju raspletu sve ove nedoumice. Rečima Žozepa Borela, budućeg šefa EU diplomatije: „Ako Kina, Indija i Rusija ne priznaju Kosovo, Kosovo neće biti država.“


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Prištinska enigma

* Obavezna polja