„Нападају ме они који већ имају албанске личне карте, косовске личне карте. Неки други би неки други термин искористили да то кажу“, рекао је председник Србије Александар Вучић. „Ја немам. Ја имам само држављанство Србије. Имам само српску личну карту и српски пасош“, додао је.

Подсећања ради, председник Србије је највиши званичник ове земље који финансијску надокнаду за свој рад прима из буџета Републике Србије. Стога бих ову прилику искористила да га позовем да се одрекне примања из поменутог буџета, промени пребивалиште и почне да живи на Косову.

У том случају, свакако би имао шансу да поново нађе посао у некој од преосталих српских институција (образовање, здравство и јавна предузећа су последњи трагови државе Србије на Косову након Бриселског споразума). Међутим, моја препорука се односи на потпуно одрицање од буџета Републике Србије.

Промену пребивалишта свакако не би могао да уради на самој територији Косова, јер ту не постоје одељења за цивилну регистрацију по законима Србије. Морао би да оде до најближег одељења које се налази у Рашки. Уз мало труда, добре воље службеника и среће, с обзиром на то да се ради о личности познатој јавности, председник би врло лако добио пребивалиште на територији Косова – у оквиру српског система.

Рецимо хипотетички да он и даље обавља функцију председника Србије, али са пребивалиштем на територији Косова и у околностима под каквим живе просечни Срби са Косова (дакле, нема дипломатски пасош). С обзиром на то да се у његовом послу захтевају честа путовања, логично је да ће одмах по промени пребивалишта, похитати да извади пасош.

Отићи ће до Љермонтове у Београду како би прибавио овај документ. Видеће да се за људе са Косова канцеларија не налази на истом месту као и за остале грађане Србије. Тумараће по ходнику и наићи на врата на којима пише „За лица са Косова и Метохије“. Радознали председник ће затим упитати службенике у чему се огледа различитост ове канцеларије. Они ће љубазно да му образложе чињеницу да грађани са Косова и Метохије нису баш исти као грађани Србије и да на њиховим пасошима пише Координациона управа.

Вероватно ће бити и других лица са КиМ-а, па дискусија између председника и службеника неће потрајати. Но, добро, схватио је како се назива тело које издаје пасоше за географску област у коју се преселио. За сада је то довољно информација. Ионако жури на пут, ускоро има лет за Берлин са аеродрома Никола Тесла.

У следећој сцени председник је у расправи са службеником на аеродрому, који му упорно понавља да на његовом пасошу пише Координациона управа. Председник љутито одговара како зна шта на његовом пасошу пише и да не види проблем у томе. Службеник му каже: „Жао ми је али пасош на којем то пише не подлеже визном режиму који има Србија, мораћете да пропустите лет док не прибавите визу“.

Господин Вучић љутито одлази са аеродрома и у телефонском разговору отказује састанак са госпођом Ангелом Меркел. Међутим, онако правичан, поносно се смешка што се службеници држе прописа, па чак и када је у питању председник. Ускоро схвата да током целе недеље има састанке са званичницима Европске уније и да ће морати да прионе на посао како би прибавио визу. Слеже раменима и полако одлази према простору у који се преселио.

Почетни проблеми са пасошем га нису обесхрабрили да настави са уживањем у благодетима свете српске земље. Одлучио је да истовремено види како на терену функционише Бриселски споразум којим је извојевао многобројне победе над европским и албанским политичарима.

Одшетао је до канцеларије компаније „МТС доо“, која је задужена за телекомуникације на северу Косова и у срединама где живи већински српско становништво. То је један од великих успеха који је, заједно са својиим преговарачким тимом, постигао током преговора у Бриселу. У намери да живи живот својих сународника баца, у канту за отпад своју телефонску картицу и одлучује да потпише уговор са овом компанијом.

„Вашу личну карту молићу“, каже му службеник са друге стране шалтера. Председник даје личну карту, службеник узима и одговара: „Извините, али за регистрацију броја код нас неопходно је да поседујете косовску личну карту“.

„Молим“ – повика председник. „Хоћете да кажете да ми треба албанска, косовска лична карта?!“ Председник крену према излазу али га службеник заустави речима: „Добро, дајте ми српску личну карту, али нам морате доставити косовску у року од 60 дана. Идите после до општине да узмете еxтрацт за потребе личне карте, једноставна је процедура. Уколико се и закомпликује, овај рок је више него довољан да дођете до косовских докумената. Само да не будете у катогорији оних који ни не могу да их добију, онда не знам како да Вам помогнем“. Иако кроз иглене уши, успео је да дође до услуга мобилне телефоније без да извади личну карту самопроглашеног Косова.

Залихе новца му понестају и већ је време да потражи неки посао од кога може да се живи јер се одрекао примања из буџета Републике Србије. Срећа његова је у томе што је радохолик и не спава, па може стићи да обавља функцију председника без обзира на то који посао буде нашао. Покушао је у суду који је интегрисан након Бриселског споразума – тражили су му косовску личну карту. Покушао је у полицији, некадашњој цивилној заштити, опет траже косовске личне карте. Хтео је и да покрене сопствени бизнис; опет не може легално да послује без косовске личне карте. Многа је врата отворио, али и одмах затворио након фамозне реченице „косовска лична карта“.

Очајан због стања у коме се налази, сео је да одмори и погледа вести. Пали ТВ и на малом екрану угледа свог колегу из Српске листе – политичке партије која је основана након Бриселског споразума и која је власт у општинама са српском већином на Косову.

„Сви ти људи који пишу та отворена писма имају и косовске личне карте, и српске личне карте, и не би ме зачудало да имају личне карте земаља које су биле спонзори те косовске независности“, рече председник Српске листе и градоначелник Северне Митровице Горан Ракић у интервјуу за јавни сервис Србије.

Председнику сину генијална идеја да посао потражи управо у општини у којој је господин са малог екрана градоначелник. Без обзира на то што је у добрим односима са градоначелником, није хтео да злоупотребљава своју позицију, већ одлучи да закуца на врата саме општине како би се распитао о евентуалним радним местима.

Већ следећег дана је отишао до општине Северна Митровица, још једне бриселске победе. Изгледа да му се срећа осмехнула – на огласној табли објављен је конкурс за слободна радна места. „Косовска лична карта“ – прочитао је на листи потребних докумената. Завирио је у свој новчаник и схватио да ће врло брзо остати без динара у џепу.

Након неколико сати шетње, разгледања града, уживања у погледу од цркве Светог Димитрија, који се пружа на целу Митровицу, и северну и јужну, одлучи да оде до оближњег кафића да нешто попије и освежи се.

На ТВ-у чује како је Косово добило визну либерализацију. Одмахује главом и гледа у свој месечни распоред састанака. Схвата да поново има велики број путовања по Европи. Позива први такси да га води на југ Косова јер са својим КМ таблицама не може да путује по том делу географске области. Стаје у ред да се распита шта му је потребно за пасош. Изнад врата прочита натпис – „Република Косово“. Прогута кнедлу у грлу, саже главу и укопа се у месту.

„Тјетри“, зачу се глас службеника из канцеларије.


Извор: Црно Бели Свет

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта ако се Вучић пресели на Косово?

* Обавезна поља