Najavljena kao istorijska, logistički podržana navodno neuspelim briselskim sastankom dan ranije, Vučićeva dvodnevna poseta Kosmetu 8. i 9. septembra u potpunosti se odvijala u skladu sa manipulativnim pravilima njegove rijaliti politike – zaokupila je i preusmerila pažnju, potencirala dramu i dala privid publici da u nečemu učestvuje, ali ništa konkretno nije ponudila, osim jednog traktora i mnogo demagogije.

Pošto se traktorom, kao simbolom života, obilato i grlato bavi Vučićeva tabloidna medijska mreža, nama ostaje da se posvetimo demagogiji iza koje ostaje sluzavi trag političkog šarlatanstva ili izuzetno opasnih namera, a najverovatnije i jednog i drugog.

Šta je, dakle, bio cilj i koji su dometi Vučićevog dvodnevnog šepurenja po srpskim enklavama na Kosmetu, šta nam je to poručio o prošlosti, a šta o budućnosti, zašto je pominjao Slobodana Miloševića i vređao Nebesku Srbiju, a nadasve odakle tolika servilnost šiptarskih vlasti prema njegovom „rijaliti-hodočašću“? – samo su neka od pitanja koja zahtevaju da o njima ozbiljno razmislimo, pre nego nam Vučićevi dežurni analitičari i prevaranti koji sebe nazivaju „spin-majstorima“ ne utuku svako kritičko mišljenje već pripremljenim odgovorima.

Ono od čega ćemo krenuti svakako je prva i najvažnija poruka Vučićevog boravka na Kosmetu, bez obzira što od nikog nije eksplicitno izrečena, a to je da su Vučić i Tači od svojih nalogodavaca dobili dodatno vreme da kosovski čvor razreše onako kako im je naloženo. Biće da im je onaj ko o tome vodi računa ovu odluku iznenada saopštio, neposredno pred održavanje briselske sesije zakazane za 07. septembar, pa predviđeni razgovori nisu ni održani u formatu u kome su predviđeni. Ovo je očigledno ponukalo komentatora ruske novinske agencije TASS da pogrešno zaključi kako je „Vučić izborio odlaganje rešavanja kosmetskog pitanja“(1) i to pripiše njegovom političkom umeću. No, nema tu nikakvog njegovog „umeća“, niti zasluge. Jednostavno radi se o pragmatičnoj proceni Brisela da postoji rizik da će insistiranje na rešenju u ovom trenutku ugoziti sve do sada postignuto u kolonizaciji Srbije. Ili, možda, komentator TASS-a zaista veruje kako se posle onolikog stepena slaganja u Alpbahu Vučić odjednom naljutio na Tačija što ne poštuje dogovoreno, pa je odbio da se sretne s njim u uobičajenom „trojnom formatu“. Nije tako. Zato ćemo krenuti od toga šta se zapravo dešavalo u Briselu, dan pre dolaska Vučića na Kosmet.

BRISELSKA SESIJA 07.09.2018.

Vučić je ovu rundu briselskih razgovora i odlazak na Kosmet da Srbima saopšti važne vesti „za koje nije siguran da žele da ih čuju“, najavio još sredinom jula, a nakon foruma u Alpbahu i svi evropski zvaničnici potencirali su značaj predstojećeg susreta Vučića i Tačija početkom septebra. Gospodin Van der Belen, predsednik Austrije koja trenutno predsedava EU, čak je posle alpbaškog očijukanja ove dvojice izjavio: „Imam utisak da sam prisustvovao istorijskom trenutku“(2), a Federika Mogerini je najavila „važne proboje“ u predstojećem susretu. No, oni su tamo samo činovnici. Neko ko drži poluge stvarne političke moći procenio je da predviđena dinamika može biti kontraproduktivna i za samo desetak dana sve se promenilo. Vučić, koji je posle čvrstog stava Crkve, ka naloženim mu rešenjima za Kosovo plovio nakrivljen kao torpedovani brod, mogao je da se “naljuti” i pokaže čvrstinu prema Šiptarima koji su se odjednom „setili“ da mu ne dozvole posetu Gazivodama, gde su ga inače pustali tri puta pre toga.

A zašto ga sada nisu pustili? Pa, zato! Da bi se “naljutio”. Odjednom, srpska strana navodno otkazuje pregovore, ali ipak dolazi u Brisel gde Vučić priča u četri oka sa Mogerinijevom, pa ona priča sa višečlanom kosovskom delegacijom koju predvode Tači i Pacoli. I tako u krug nekoliko puta.

 Šta mislite, o čemu su pričali? O Vučićevoj poseti, naravno. Odnosno, o svrsishodnosti i okvirima te posete u svetlu novih momenata koji proističu iz činjenice da je “Dan D” za rešenje kosovskog čvora pomeren na neodređeno vreme zbog političkih vetrova u okruženju. Otuda je Vučić novinarima pre polaska za Brisel rekao da će odluku o poseti Ksovu doneti tek nakon razgovora sa Mogerinijevom. Drugim rečima, obe strane su u Brisel otišle po instrukcije i dobile ih.

Ovoga puta Šiptari su morali da podviju rep. Vučić je objavio da će posetiti Kosovo i to prvo baš Gazivode, a Pacoli da je “Vlada Kosova” posetu odobrila pod “pritiskom EU i saveznika”(3). Mogerinijeva je, pak, najavila da će se Vučić i Tači sresti još jednom tokom ovog meseca. Bilo je jasno da su uloge podeljene, da isti glumci igraju iste likove u nešto izmenjenom scenariju i da predstava može da počne.

PRVI DAN POSETE 08.09.2018.

Vučić je na Kosmet ušao preko administrativnog prelaza Brnjak nešto posle 14 časova i praćen veoma jakim obezbeđenjem krenuo u obilazak brane Gazivode gde se prvi put obratio javnosti. Govorio je o značaju jezera i za Srbe i za Albance i namerama Srbije da nastavi ulaganje u renoviranje brane u koju je do sada uložila 128 miliona dinara, a namerava još 12. Pričao je i o nameri da se na jezeru  sagradi odmaralište u koje će dolaziti „deca iz cele Srbije“(4). Govoreći o sporazumu sa Prištinom bilo je primetno da su reči koje označavaju potrebu hitnosti rešenja po svaku cenu, bukvalno preko noći, nestale iz njegovog vokabulara. To je svakako dobro, ali loše je što govoreći o rešenjima i dalje ne pominje državu i teritoriju, već samo ljude koji tamo žive. Naglasio je da u slučaju da se pojavi spremnost da svi čuju njegove predloge o rešenju kosovskog problema, „svaki će Srbin imati mnogo više prava i neuporedivo lakši i bolji život nego danas”(5).

Naravno, te čarobne predloge nismo čuli, a još koliko juče tvrdio je da predlozi ni ne postoje, već samo izvesne ideje.

U svakom slučaju, nakon Gazivoda srpski predsednik pojavio se na biznis-forumu u Leposaviću koji je, nema sumnje njemu u čast, organizovala Kancelarija za KiM. Tamo je veoma opsežno govorio o planovima investiranja za 10 srpskih opština na Kosmetu i pozvao privrednike da zatraže subvencije od vlade i za druge konkretne projekte. Zvučalo je ozbiljno.

No, kada je nakon toga obišao 16-članu porodicu Kovačević da je obraduje novim traktorom, malo ga je ponela atmosfera, pa se iznenada dočepao telefona i tu pred svima pozvao direktorku Prve petoletke iz Trstenika, Anđelku Atanasković, jer su mu prethodno stanovnici Ibarskog Postenja rekli da im nedostaje posao, a da je Petoletka nekada imala pogon na KiM.

“Evo, ja sam ovde u Lešku, a vi ste nekada imali pogon ovde u Leposaviću. Probajte da vidite može li da se pronađe neki način i neka računica da nešto tu radite, a da mi dodatno sa subvencijama pomognemo”(6) – saopštio je predsednik i spustio slušalicu. Tako to rade profesionalci. Nešto. I vešto. Samo, tako se ne otvaraju pogoni i fabrike.

To nije bio kraj predsedničkih telefoniranja. Sastanak sa političkim predstavnicima Srba sa KiM, odnosno aktivom „Srpske liste“, kojim je završen prvi dan posete i koji je trebalo da počne u 20,30 kasnio je jer je Vučić najavio da ima telefonski razgovor sa Erdoganom, a on se njemu „uvek odazove“.

Sve u svemu, prvi dan posete ponajviše je ličio na neki predizborni karavan u kome se dele osmesi i obećanja o boljem životu, ali niko to ne uzima previše ozbiljno. Puka rutina bez spektakla, nigde istorije, ni traga drami. A Vučić bez drame, to ne biva. Zato se ona (drama) sakrila u drugi dan, šćućurena tik uz Vučićevu nameru da kaže nešto za istoriju…

DRUGI DAN POSETE 09.09.2018.

Drama se zvala selo Banje, srpska enklava u opštini Srbica, koju je Vučić uvrstio u svoju maršutu. Od ranog jutra pronele su se vesti o barikadama koje su Albanci postavili kako bi predsednika Srbije sprečili da tamo dođe i o rafalima koji se povremeno čuju oko tih barikada. Vlada Kosova, oglasio se Haradinaj, otkazala je taj deo posete iz bezbednosnih razloga, a KFOR se pravio da ništa ne vidi. Ali, Vučić je bio neumoljiv, rekao je da će doći u Banje. I, javili su, krenuo je! Drama, juče tako šćućurena, isprsila se pred širokim auditorijumom. Unezvereni novinari, direktna uključenja, Vulin koji iz studia „Pinka“ saopštava da treba samo jedna predsednikova reč i on će stići do svake tačke na Kosovu do koje želi, Nebojša Stefanović koji „prati situaciju“ i kome „obaveštajci javljaju“, Drecun koji proziva Veseljija i napada KFOR, žitelji Banja koji lome prste dok čekaju omiljeni im lik …

Ali, lik nije stigao. Sprečila ga je Kosovska policija koja je zaustavila njegovu kolonu na oko kilometar od podignutih barikada, a on je dostojanstveno izašao iz auta da lično porazgovara sa policijskim oficirom koji mu je ljubazno objasnio da ga vraća za njegovo dobro. Za tih nekoliko minuta bio je otvorena meta za moguću snajpersku paljbu sa okolnih brda, ali niko kao da nije mislio o tome. Ni on, ni njegovo obezbeđenje, ni kosovska policija, ni Veseljijevi veterani koji su stajali sa druge strane barikada. Škljocale su samo kamere.  Ničega drugog nije bilo u scenariju.

A scenario je bio jasan. Ne može Vučić dobiti baš sve, bez obzira na isporuku koju treba da izvrši. Brisel misli i na drugu stranu. Dosta su mu Gazivode. I tako se Vučić okrenuo i vratio u Mitrovicu da progovori koju „istorijsku“, Šiptari su dobili nekakvu satisfakciju da ipak imaju „državu“ koja „dozvoljava“ i „otkazuje“, a Tači priliku da se oglasi kako razume i one koji postavljaju barikade, i one koji čekaju svog predsednika, ali da je povratak poverenja jedini pravi put.

Za one koji ne razumu zašto Vučićev dolazak u Banje ni jednog trenutka nije bio realna opcija, reći ću samo da je moćna Titova vojska u Srbicu, opštinu gde se ta enklava nalazi, ušla tek 1948. godine, tri godine posle pada Berlina.

I tako se, rekoh, predsednik vratio u Mitrovicu, da održi taj dugo najavljivani govor. Na sreću svih nas, pa i njegovu, u njemu nije bilo predloga „konačnog rešenja“ ili „trajnog istorijskog pomirenja“, ali je bilo dovoljno poruka i aluzija da shvatimo kako svoju političku retoriku nije promenio, samo mu treba još vremena u borbi protiv „kosovskog zaveta“ SPC i srpskog naroda. Zato mu je na meti bila naša prošlost, bliža i dalja, sa kojom se obračunavao jeftinom demagogijom jednostrane naknadne pameti.

U tom smislu ovde ćemo obratiti pažnju na nekoliko jako opasnih, a u suštini lažnih, teza koje je izneo u svom obraćanju.

Teza 1

“Borila se Srbija 1999. protiv NATO časno i hrabro. I izgubila, kao i 610 godina ranije. Ostali smo bez značajnih teritorija”…(7)

Drska laž, u njegovom stilu. Zločinačka NATO agresija nije okončana kapitulacijom, već Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244. koja Srbiji garantuje pun suverenitet nad Kosovom. Kao pravnik morao da bi da zna šta to znači. Srbija nije izgubila ni pedalj teritorije već je teritorija predata na privremeno upravljanje međunarodnim institucijama pod kontrolom UN. O čemu on sada razgovara sa Tačijem ako je Srbija već izgubila te teritorije?

Teza 2

“Moj posao je realnost, ono što jeste, sada i ovde, na ovom Kosovu, u ovoj Srbiji, a ne nekoj nebeskoj … Pali smo mi sa tog neba. Pali i ozbiljno se razbili. Glave su nam krvave, ruke polomljene, i nemam ja više koga da šaljem gore, na nebo, pogotovo što je i pad, za sve nas, bio čista sreća. Sa neba se, uglavnom, ljudi ne vraćaju. Ostaju gore, da ih više nikada ne vidimo i da ih, u Srbiji, nikada više nema” …(8)

Ovaj drski, bespotrebni, udar na pojam “Nebeske Srbije”, kao dela srpskog nacionalnog koda, mnogo više podseća na izliv mržnje jednog sataniste, nego na političko obraćanje čoveka koji zna o čemu govori. Da je ikada osetio Hrista i Svetosavlje u sebi znao bi da “Nebeska Srbija” nije Srbija smrti već Srbija ŽIVOTA, da njene kapije kroz post i molitvu otvaraju i živi a ne samo mrtvi, kao i da ona ne traži razbijene glave, mržnju i krv, već LJUBAV za BOGA i OTADŽBINU. Iz te LJUBAVI sve dolazi, pa i ŽRTVA, koju njegova prazna duša koja luta između masonske i protestanske duhovne ravni ne može razumeti.

Naravno, njegov izliv mržnje nije plod nerazumevanja, već namere da se potkopa temeljna čvrstina SPC u odbrani Kosovskog zaveta, ali Srbija je uvek imala dovoljno sinova koji znaju neraskidivu vezu Neba i Zemlje, i raliku između Kletve i Zaveta…

Teza 3

“Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili”…(9)

Pominjanje Miloševića kao „velikog srpskog lidera“ izazvalo je burne reakcije ne samo u regionu, gde su najglasniji bili Hrvati i Šiptari, već i u EU čija je portparolka Maja Kocijančić ocenila da se “ne sme ostaviti nikakav prostor za dvosmislenost ili pohvalu”(10) za one koji su podržali Miloševićevu politiku i njegove akcije. Ovo nije rečeno slučajno jer Kocijančićeva odlično zna da je Vučić bio deo tog režima (ministar informisanja), ali Vučić nema razloga da previše brine zbog toga. Sve je to deo predstave. Uostalom, Vučić nije hvalio Miloševića, već ga je više koristio za zastrašvanje građana do čega ih može dovesti “nerealna” politika. “U Kninu se, danas, vijori šahovnica koje tamo nikada nije bilo, u Sarajevu je broj Srba pedeset puta manji od onoga koji je bio, u Prištini živi svega nekoliko Srba”(11) – rekao je građanima Severne Mitrovice. A sve to, zamislite, što se Milošević nije snašao, što nije vodio „realnu politiku“.

Naravno, on “realnom politikom” smatra svoje odricanje od Kosmeta. Sram ga bilo! No, nema potrebe komentarisati floskule jednog jeftinog politikanta o istinskom državniku i heroju antiglobalizma kakav je bio Slobodan Milošević. Jasno je da se ovde ne radi o nagoveštaju rehabilitacije već o zloupotrebi njegovog imena u promociji jedne izdajničke politike.

Mogli bi se navesti još podosta sumnjivih tvrdnji i poruka koje nam je iz Mitrovice odaslao Aleksandar Vučić, ali ove tri najbolje odslikavaju glavne pravce nove strategije za otuđenje Kosmeta koju će sprovoditi u narednom periodu, nakon „tajmauta“ koji je, zajedno sa Tačijem, dobio u Briselu 07. septembra. A ti pravci su suptilniji napadi na SPC i njen „kosovski zavet“ (banalno vređanje crkvenih velikodostojnika u kome su prednjačili Nikola Selaković, Marko Đurić i Zorana Mihajlović pokatalo se kontraproduktivno), dalje zastrašivanje građana evetualnim nepostizanjem „istorijskog kompromisa“ i pokušaj da se kosmetski Srbi uvuku u mrežu izdajničke igre režima, kao alibi za predstojeće ustupke koji će zaokružiti nezavisnost šiptarske paradržave.

Otuda, Vučićeve kosmetske poruke ne treba olako prenebregnuti, bez obzira što je izostala najavljena istorijska spektakularnost njegovog obraćanja i što se čitava poseta može smatrati još jednom epizodom njegove rijaliti-politike.

I NEŠTO ZA KRAJ

Nema sumnje da je novi produžetak rokova za postizanje „pravno obavezujućeg sporazuma“ između Srbije i Kosova dobar znak i velika pobeda svih onih koji su se suprostavili najvećoj izdaji u srpskoj istoriji, pre svega SPC čiji je stav očigledno prelomio.

No, bitka nije gotova i ne bi smeli dopustiti da nas zavaraju Vučićeve reči građanima Kosmeta da će biti dobro ako se kosmetski problem reši za 10-20 godina. On će pokušati da uradi ono što je naumio mnogo ranije, najduže za godinu ili dve, odnosno kada od nalogodavaca dobije odgovarajući signal. Do tada uslediće pregrupisavanje anglo-saksonske mašinerije u Srbiji i nova, sofisticiranija, logistika.

Otuda, nema vremena za opuštanje patriotskog diskursa. Postom i molitvom ojačajmo Crkvu i duhovnu silu Nebeske Srbije. Ne napada je Vučić slučajno! Ne odričimo se ni po koju cenu Svetosavlja i Kosovskog zaveta. I božuri će procvetati opet u našim dušama.

________________________________________

Odrednice:

http://www.ceopom-istina.rs/vesti/vuchi-na-kosmetu-dan-drugi-09-09-2018/


Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta nam je Vučić poručio sa Kosmeta?

* Obavezna polja